Zašto se stidite genocida?

 Tomislav Marković
Autor 10.7.2017. u 08:32

Izdvajamo

  • Akteri filma se često pozivaju na istoriju, otprilike isto kao Dobrica Ćosić i njegova sabraća akademici, istorija je boginja kojoj se klanjaju ubice, njoj se prinose žrtve kojih nikad nije dovoljno, na oltaru uvek ima mesta za nove glave, tako je konstruisan. A s pozivanjem na Boga koji mrzi određenu grupu ljudi složio bi se ceo Sveti Artiljerijski Sinod Srpske pravoslavne crkve, o nižim činovnicima koji su blagosiljali Škorpione da i ne govorimo.

Povezani članci

Zašto se stidite genocida?

Andy Spyra/Courtesy FP Magazine

Prava je šteta što su naši domaći krvnici bliži Himlerovoj nego indonežanskoj poetici. Ostali smo uskraćeni za brojne istinite herojske priče poput ovih koje se mogu videti i čuti u jezivo briljantnim filmovima Džošue Openhajmera, koji je očigledno dobro naučio zanat od svog mentora Dušana Makavejeva. Zaista ne priliči srpskim (a ni hrvatskim ili nekim drugim) herojima da se toliko snebivaju. Dok su klali, spaljivali, pljačkali, silovali, proterivali i mučili ljude po logorima nisu se snebivali ni za trenutak, a sad ni reč da prozbore o svojim ratnim iskustvima

Piše: Tomislav Marković

Ratovi u zemljama bivše Jugoslavije odavno su završeni, prošle su već decenije, bilo je dovoljno vremena i za kažnjavanje zločinaca, i za započinjanje suočavanja s prošlošću, ali i za pisanje ratnih memoara, biografija i autobiografija, bilo je vremena da se ispričaju ratne priče. Međutim, u Srbiji, zemlji koja je sve ratove započela, izvršila agresiju i harala po susedstvu godinama – taj period je obavijen velom ćutanja. Kao da su svi dobili iznenadni napad kolektivne amnezije koja je nekim čudom pojela baš sećanje na devedesete godine. S druge strane, nikad nije bilo više priča o srpskim herojima, o tome kako zli zapadnjaci i neke belosvetske sudije nastoje da im doakaju, o tome kako moramo braniti naše junake, o tome kako smo svi mi Ratko ili Radovan. Imamo toliko srpskih heroja, nadnaravnu količinu junaka po glavi stanovnika, ali pojma nemamo u čemu je zapravo njihovo herojstvo.

Diskretni ratni zločinci

Ispostavilo se da su naši div-junaci neočekivano diskretne persone, krajnje samozatajne i nesklone hvalisanju svojim junačkim delima, čemu se niko razuman od srpskih superheroja ne bi nadao. Čak i kad se neki od njih odvaže da napišu memoare, poput Veselina Šljivančanina, Biljane Plavšić ili Milana Lukića, po pravilu se radi o ljudima koji su već osuđeni za ratne zločine, pa se javljaju publici pisanim putem ne bi li demantovali nepobitno utvrđene činjenice. Tu sve vrvi od opštih mesta poput odbrane srpstva, ugroženosti Srba od drugih naroda, nužnosti odbrane od zlih agresora i sličnih izmišljotina. Dobro, svaki čitalac memoara je navikao da ne traži baš golu istinu u tom žanru, istina se tu po pravilu malo ulepšava, autor sebe predstavlja u boljem svetlu nego što realno zaslužuje, ali ovi domaći ratni memoaristi toliko lažu da to ni pas s maslom ne bi pojeo. A ni s kavijarom.

Iz retkih priča o ratu koje dolaze s agresorske strane, koje se povremeno objave u knjigama ili u medijima, svašta se može pročitati osim jedne stvari – šta su učesnici u ratu stvarno radili. Stvarnost je nekim čudom isparila iz njihovih sećanja, pretvorivši se u maglu i dim. Stiče se utisak da se heroji zvani ratni zločinci stide onoga što su činili u ratu. A dok su ubijali, proterivali i divljali, uopšte nisu pokazivali nikakve znake stida, naprotiv. Činilo se kao da ne znaju za stid i sram. Umesto da se hvališu svojim ratnim poduhvatima, da se busaju u prsa hrabrim ubijanjem civila, da udaraju na sva zvona otvaranje konc-logora, masovna streljanja i silovanja, oni ni mukajet. Kad treba da se kolje i pljačka, naši heroji rade prekovremeno i prebacuju normu, a kad treba da se o tome prozbori koja reč – oni ćute kao zavezana vreća. Junaci na delu, kukavice na rečima. Ili su prosto skromne osobe koje ne vole da se razmeću svojim delima.

 

The Act of Killing

Nisu svuda na zemljinom šaru zločinci tako sramežljivi kao kod nas. Recimo, u Indoneziji njihove kolege po nožu i žici nemaju običaj da se snebivaju, već otvoreno pričaju o onome što su činili i hvališu se svojim koljačkim delima. U dokumentarnim filmovima “The Act of Killing” i “The Look of Silence” Džošue Openhajmera defiluju krvnici čija je iskrenost često jedva podnošljiva. Vojska je 1965. godine zbacila legalno izabranu indonezijsku vladu. Ko se protivio vojnoj diktaturi mogao je biti optužen da je komunista. Tu su spadali članovi sindikata, farmeri bezemljaši, intelektualci, Kinezi. Za manje od godinu dana, uz direktnu pomoć Zapada ubijeno je preko milion “komunista”. Vojska je koristila paravojne formacije i gangstere za izvršavanje ubistava. Isti ljudi su i danas na vlasti, porodice žrtava ne smeju da progovore o onome što se desilo njihovim bližnjima, ali zato su dželati hrabro stali pred kamere i ponosno ispričali svoje priče, demonstrirajući kako su ubijali svoje žrtve.

Jedan od dželata, Anvar Kongo, sada u poznoj starosti, objašnjava kako je nastojao da izbegne prolivanje previše krvi, jer je, kako kaže, “to grozno smrdelo”. Odvodi filmsku ekipu na mesto gde je ubijao ljude, pokazuje stub na koji je vezivao žicu, ponovo to čini u svojevrsnom reenactmentu i pokazuje na primeru kako je davio žrtve.

Tu je i izdavač novina Ibrahim Sinik koji objašnjava svoju ulogu u genocidu: “Kao urednik novina, moj zadatak je bio da učinim da ih javnost mrzi”. Ubistva su se odvijala i u prostorijama koje pripadaju novinskoj kući. Poslovi su bili podeljeni, baš kao i u Srbiji, jedni se bave medijskom propagandom, a drugi izvođenjem krvavih radova, ali zato bar nisu bili prostorno odvojeni. Kongo opisuje kako je u redakciji Sinikovih novina ubijao žrtve stavljajući im nogu od stola na vrat, potom bi nekoliko dželata selo na sto i čovek bi bio mrtav.

Logika zločinačkog uma uživo

Kongo je jedini kome savest nije baš apsolutno mirna. Žali se kako povremeno ne može da spava i kako mu se u noćnim morama priviđaju neke oči. Misli da te oči pripadaju jednoj žrtvi kojoj je mačetom odsekao glavu, glava je odletela, a oči su ostale otvorene i sad ga proganjaju u snu. Kongov prijatelj i kolega po genocidu Adi Zulkadri nema takvih problema, a nema ni mnogo razumevanja za svog druga i saborca. Na Kongove žalbe, Adi odgovara: “Nemaš mira zato što ti je um slab. Ljudi koje smo pobili su izgubili. Izgubili su još dok su imali tela. Sad imaju samo duše, tako da su sada još slabiji. Kako mogu da te opsedaju?” Vaistinu, pitanje je na mestu. Šta je tom Anvaru Kongu? Mora da mu se nešto pokarabasilo u glavi, pa ima ružne snove i strahuje od aveti. Ljudi njegovog kova obično mirno spavaju, poput Ratka Mladića ili Radovana Karadžića.

Iznervirana zrtva (1)

Ilustracija: Šukrija Meholjić

Adi ima i specifičnu moralnu teoriju za opravdavanje ubistva. Evo šta kaže, dok ga šminkaju za povratak u prošlost: “Ubistvo je najgori zločin koji možeš počiniti. Zato je ključno da nađeš način da se ne osećaš krivim. Sve se svodi na pronalaženje pravog izgovora. Na primer, ako neko traži da ubijem nekog – ako je kompenzacija prava, onda naravno da ću to uraditi, i iz te jedne perspektive, nije pogrešno. To je perspektiva u koju moramo naterati sebe da verujemo. Na kraju krajeva, moralnost je relativna”. Pod “pravom kompenzacijom” Adi podrazumeva pristojnu svotu novca. Ako je ponuda dobra, ubistvo nije nikakav problem, pošto moralnog zakona ionako nema, jer je relativan. Logika zločinačkog uma uživo.

Džakartska protiv Ženevske konvencije

Dok se voze kolima po Džakarti, reditelj kaže Adiju: “Ne osećaš u sebi nemir kao Anvar, govoreći sebi da je bio rat. Ali Ženevska konvencija definiše to što si radio kao ratne zločine”. Adi ima i juridičku teoriju koju pomno izlaže: “Ne moram se nužno slagati sa tim međunarodnim zakonima. Kad je Buš bio na vlasti, Gvantanamo je bio ispravan. Sadam Husein je imao oružje za masovno uništenje. Prema Bušu, to je bilo ispravno ali sada nije. Ženevska konvencija je možda današnja etika, ali sutra ćemo imati Džakartsku konvenciju i odbaciti Ženevsku. Ratne zločine definišu pobednici. Ja sam pobednik, pa mogu napraviti svoju definiciju. Ne moram slediti međunarodne zakone. I što je još važnije, nije dobro sve što je istinito. Neke istine nisu dobre, kao na primer kad bi ponovo otvorili ovaj slučaj. Čak iako sve što saznaš bude istinito, nije dobro”.

Na to mu Džošua kaže, pokušavajući da u zločincu probudi elementarnu empatiju: “Ali za milione porodica žrtava je dobro ako istina izađe na videlo”. Adi očigledno spada u koljače sklone promišljanju sopstvenih nedela, uvek ima spreman odgovor: “Dobro, ali pođimo od prvog ubistva, Kaina i Avelja. Zašto se samo fokusirati na ubistva komunista? Amerikanci su pobili Indijance. Je li iko kažnjen za to? Kaznite ih!” Liči pomalo na sadržaj Deklaracije o Srebrenici koju je donela Skupština Srbije.

Za razliku od naših domaćih ukoljica, Indonežani nisu imali sreću da njihov minuli rad stekne pažnju međunarodne javnosti. Kad Džošua pita Adija šta bi bilo kad bi ga izveli pred Haški tribunal, ovaj kaže: “Išao bih. Zašto bih išao ako se ne osećam krivim? Zato što bih bio slavan. Spreman sam. Molim vas, zovite me u Hag.  Zašto ljudi gledaju Džejmsa Bonda? Da vide akciju. Zašto gledaju filmove o nacistima? Da vide moć i sadizam. Mi to možemo. Možemo snimiti nešto što sadrži još više sadizma od onoga što viđate u filmovima sa nacistima. Zato što nema filma gde su ljudi davljeni osim u fikciji, ali to je drugačije, zato što sam ja to radio u stvarnom životu”.

Bog mrzi komuniste

Dželati ne kriju ni kako su se ophodili prema ženama i ćerkama svojih žrtava. Japto Soerjosomarno, lider Pankasila omladine, paravojne organizacije koja je tokom genocida delovala kao odred smrti, priseća se svoje burne mladosti: “Ako su lepe, sve bih ih silovao. Posebno u ono vreme kad smo mi bili zakon. Jeb’o sam ih! Izjeb’o sam koju god sam sreo. Posebno ako uhvatiš neku od 14 godiina. Poslastica! Rekao bih joj: ‘Ovo će biti pakao za tebe, ali za mene – raj na zemlji’.” Danas je Japto ugledni građanin, političar i predsednik Patriotske stranke, što je sasvim logično za silovatelja i ubicu. Šta će drugo da bude takav manijak nego patriota, neće valjda da ode u socijaldemokrate ili liberale. I ne stidi se da priča pred kamerama šta je sve radio, naprotiv, ponosi se ubijanjem i silovanjem, o tome divani najnormalnije, kao neko drugi o tome kako je zbrinjavao beskućnike ili udomljavao siročad.

Adi Zulkadri izlaže i svojevrstan rezime svog minulog koljačkog rada: “Gurali smo im štapove u anuse dok nisu crkli. Lomili smo im vratove. Vešali smo ih. Davili smo ih žicom. Odsecali smo im glave. Gazili smo ih autima. Bilo nam je to dozvoljeno. Dokaz tome je da smo pobili ljude a za to nismo nikad kažnjeni. Ljude koje smo pobili… Ne može se tu ništa uraditi. Moraju to prihvatiti”.

Uostalom, nevini ljudi nisu pobijeni bez razloga, kako se čini na prvi, a i na svaki drugi pogled. U emisiji “Specijalni dijalog” na nacionalnoj televiziji Indonezije, pripadnik Pankasila omladine Ali Usman objašnjava nasmejanoj voditeljki, koja o istrebljenju komunista govori sa manje empatije nego neki ljudi o istrebljenju bubašvaba: “Omladina mora zapamtiti svoju istoriju. Nikad ne smeju zaboraviti. Štaviše, Bog mora da je protiv komunista. Da. Bog mrzi komuniste. Zato je učinio da ovaj film bude tako divan! A što se tiče pomirenja, nema pomirenja! Jer to što se desilo je istorija. Moralo je biti tako. Tako da nema pomirenja”.

Neispisana stranica istorije

Akteri filma se često pozivaju na istoriju, otprilike isto kao Dobrica Ćosić i njegova sabraća akademici, istorija je boginja kojoj se klanjaju ubice, njoj se prinose žrtve kojih nikad nije dovoljno, na oltaru uvek ima mesta za nove glave, tako je konstruisan. A s pozivanjem na Boga koji mrzi određenu grupu ljudi složio bi se ceo Sveti Artiljerijski Sinod Srpske pravoslavne crkve, o nižim činovnicima koji su blagosiljali Škorpione da i ne govorimo.

Stepen iskrenosti koji pokazuju indonežanske ukoljice, kao i neverovatna nonšalancija sa kojom govore o genocidu, zaista su retki u ljudskoj istoriji. To čak ni nacisti nisu praktikovali. I oni su imali izvesnu dozu diskrecije, baš kao i naši balkanski koljači. U tajnom govoru koji je Hajnrih Himler održao 4. oktobra 1943. godine u Poznanju, pred vodećim jedinicama SS-a i policije, pričao je otvoreno o istrebljenju Jevreja, zaključujući na kraju: “To je slavna stranica naše povesti, koja nije napisana i koja nikada ne treba da bude napisana”.

Prava je šteta što su naši domaći krvnici bliži Himlerovoj nego indonežanskoj poetici. Ostali smo uskraćeni za brojne istinite herojske priče poput ovih koje se mogu videti i čuti u jezivo briljantnim filmovima Džošue Openhajmera, koji je očigledno dobro naučio zanat od svog mentora Dušana Makavejeva. Zaista ne priliči srpskim (a ni hrvatskim ili nekim drugim) herojima da se toliko snebivaju. Dok su klali, spaljivali, pljačkali, silovali, proterivali i mučili ljude po logorima nisu se snebivali ni za trenutak, a sad ni reč da prozbore o svojim ratnim iskustvima. I to iz najobičnijeg kukavičluka – samo zato što se ispostavilo da civilizovani deo sveta nema baš mnogo razumevanja za ubilački patriotizam. Otkad to pošten srpski nacionalista – čija je osnovna ambicija da svoje parče planete otcepi od sveta da bi u njemu mogao mirno da koljucka – vodi računa o tome šta drugi misle? Kuda ide ovaj svet ako su i koljači počeli da haju šta svet o njima misli?

Ćutanje za unutrašnju upotrebu

Mada, ćutanje masovnih ubica i nije toliko usmereno ka spolja, svet ionako zna šta su radili. Njihov muk je više namenjen za domaću upotrebu. Naime, oni u čije se ime ubijalo, ona tiha većina koja je ćutke podržavala dželate, ti fini, pristojni građani koji ne bi ni muslimanskog mrava zgazili – to su sve nežne duše osetljivog stomaka. Ne mogu oni da podržavaju ubice koje otvoreno govore o svojim zlodelima. Jer ta klanja, silovanja, streljanja, prebijanja i ostala mučenja – to sve nekako nije lepo, sve to prevazilazi granice dobrog ukusa, a našim nemim posmatračima genocida je tako stalo do građanskih konvencija, do finih manira, do lepog ponašanja i ophođenja u rukavicama.

Kako ti divni, pristojni ljudi da podrže heroja koji bi iskreno rekao: “Branio sam srpstvo tako što sam snajperom gađao decu po Sarajevu”, ili “Streljao sam nevine ljude i bacao ih u jamu sa Korićanskih stijena, i to u vaše ime”, ili “Borio sam se za srpske interese tako što sam u logoru primoravao oca i sina na oralni seks”, ili “Streljao sam zarobljene civile u Potočarima dok mi nije iskočio žulj na kažiprstu, a niko ni hvala da mi kaže za moj herojski napor”, ili “Moj doprinos odbrani srpstva vaskolikog sastoji se u temeljnom pljačkanju stanova onih koje smo prethodno proterali ili pobili”. Stvarno nekako ne zvuči lepo. I ubicama i njihovim pristalicama je mnogo lakše da se međusobno lažu, pa da se zajedno pretvaraju kako nemaju pojma šta se dogodilo. Ni luk jeli, ni genocid mirisali. Jedino tako se svetonazor koji je i doveo do ratova i genocida može održati u postojanju, a da istovremeno postoji privid nekakvog života i normalnosti. Pošto nisu bili dovoljno hrabri da ubijaju svojim rukama, već je to neko drugi činio u njihovo ime i uz njihovo nemo odobravanje, ne može se očekivati od tih finih, pristojnih ljudi da sad preuzmu svoje parče odgovornosti. Što bi rekao njihov indonežanski alter-ego Adi Zulkadri: “Sve se svodi na pronalaženje pravog izgovora”.

 Tomislav Marković
Autor 10.7.2017. u 08:32

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija