ŽIVEO 8. MART DAN ŽENA

Čedomir Petrović
Autor 8.3.2019. u 09:10

Izdvajamo

  • Okrenuo sam se i pogledao. Pretrčala je ulicu i vezivala maramu da zaštiti kosu od kiše. Tek тada sam primetio da ima duboke gumene čizme na nogama. Utopila se u mnoštvo žena na ulaznoj gvozdenoj kapiji. Sve su imale jeftine kineske jakne i kapute prevrtane ko zna koliko puta. Sve su delovale isto ... sivo. A koliko lepote i bogatstva u sebi ima Ranka. Rekao sam tiho. Više za sebe ...- Želim ti da dođe što pre leto.

Povezani članci

ŽIVEO 8. MART DAN ŽENA

Kiša je pljuštala. Vraćao sam se s puta. Tek što je počinjao novi dan. Na autobuskoj stanici, žena. Pokisla. Stao sam i ponudio da je povezem. Nevoljno je pristala.

– Ja sam Ranka i radim u trikotaži. Odeljenje za izradu džempera. Vi me ostavite gde je vama zgodno.

– Neka odvešću te do fabrike.

– Ali to je na drugom kraju grada!

– Nikuda ne žurim.

– Hvala vam.

– Nema na čemu.

Polako se opuštala i počinjala da priča …

– Ujutru ustanem, a ono još mrak napolju. Spremim doručak, za decu i muža.

– Šta?

– Šta ima. Ponekad margarin na hleba. Retko kad salamu. Vole mnogo čaj.

– Ako, čaj je zdrav. A, mleko?

– Skupo je.

– Gde živiš?

– Na periferiji.

– Najlepše. Nema gužve. Zagađenja. Jeste li u nekom soliteru?

– Imamo svoju kućicu. Sami smo je napravili. Moj suprug i ja.
– Bravo! Imate zlatne ruke.

– I baštu imamo! Malu. Imamo puno cveća. Mnogo volim cveće.

– To je lepo.

– Pre posla, prvo sina odvedem u obdanište. Daleko nam stanica. Čekam dugo autobus. Još uvek bude mrak. Stojim. Držim sina u naručju. Ćerkicu za ruku. Neće nikako da ustane. Ne voli da ide.

– Navićiće se.

– Plače kad ga ostavim. I ja plačem. I ćerkica. I vaspitačica.

– Pa, to boga ti, onda celo obdanište plače!

Prvi puta se nasmejala.

– Ne voli da se odvaja.

– A, jednom će morati.

– Onda otpratim ćerkicu do škole. Ona ne plače. Ide u peti razred.

– Velika devojka.

– Odličan đak!

– A, drukčija ne bi ni mogla da bude.

– Onda odem na posao. Nijednom nisam zakasnila. Nijedan dan bolovanja! Za petnaest godina rada. Buka velika. U početku me bolela glava. Htela da eksplodira. A, i vuna smrdi. Ih, što vuna može da smrdi! A, i koža. Ja mislim još gore. Radim na razboju. Gledam u njega, i vidim svoj život na njemu. Kao mašina. Sve isto. Svaki dan. Mesec. Godina … Koleginica zaspala. Daleko stanuje. Izgubila dva prsta. Žao mi što nisam mogla da završim školu. Nisu moji imali mogućnosti. Sada nema toga što ne bih dala za svoju decu.

– A muž ? Kakav je?

– I on radi mnogo. Voli da popije. Ali, je dobar.

– Jel` bije?

– Ne. Po deci vidim kako prolazi vreme. Ne gledam se nikada u ogledalo? Plašim se?

– Čega?

– Sebe. Osećam kao da imam hiljadu godina. Posle posla, idem po sina. Ćerkica dođe sama. Onda ručamo svi zajedno. Posle skuvam za sutra.

– Meso?

– Samo za dečiji rođendan. Operem veš. Okačim u baštu, da se suši. Ćerka mi pomaže. A, sin dodaje štipaljke. Muž spava. Umoran.

– A, ti si odmorna?

– Onda ispeglam veš. Spremim večeru. Očistim kuću. Cipele. Uvek se nađe nešto, da se zakrpi.

– Jel` sedneš nekad, Ranka?

– Retko.

– Jel` pogledaš televiziju?

– Samo kad puštaju neki ljubavni film. To najviše volim. Ali, uvek zaspim … Na pola. Savlada me umor. Pa, mi ćerkica priča sutradan, dok je pratim u školu. Noću ustanem. Da vidim da li su pokrivena. Pogledam decu, i muža kako spavaju. Pa pomislim – Bože! Koliko sam ja srećna! Vratim se u krevet. Legnem. Ne osećam ništa. Ne čujem ništa. Sanjam …
– Šta?

– Vedar dan. Sanjam ostrvo, i pesak. Negde mnogo daleko. Nema nikoga na njemu. Sama sam. Miriše more. Trčim. Ne stajem. Osećam vreo vetar na licu. Zaronim. Gluva tišina. Prolazi brod … Zvoni. Trgnem se, i vidim da to budilnik zvoni. Gušim ga, da ne probudi moje. Puštam ih da spavaju do poslednjeg trenutka. Ne volim zimu. Ustajem po mraku, i vraćam se s posla po mraku. A, i duva sa svih strana. Bojim se za decu. Kad naiđu mrazevi, stavljam novine u prozor. Štedim drva. Volim leto. Leti je lepše. Ima svetla. I toplo je. Nema mnogo garderobe. Ima ptica. I mnogo lepih boja. I dan je dugačak. Onda mi je sve lakše.

– Porašće deca, Ranka. Odmenićete u mnogim poslovima. Još nekoliko puta da dođe leto … Jel` te izvede muž negde, nekad?

– Ne pamtim. E, jeste, bili smo u bioskopu prošle godine!

– Eto, vidiš. Idete li u pozorište?

– Nemoj da me zezaš!

– Ne zezam te. Najozbiljnije te pitam. Ima preko sindikata da se kupe karte.

– Fabrika nas vodila na izlet. Proletos. Na Avalu. Bilo je mnogo lepo. Išli smo do spomenika gore!

– Pa, i ti si junak. Neznani … Jesi, bogami, Ranka!

– Dopale su mi se one žene što drže na glavi i rukama spomenik. Kao da su žive. Pitala sam ih – Kada će da se odmore?

– Danas je 8. mart. Tvoj dan. Žena!

– Ja i ne znam koji je dan danas.

– Biće sigurno neka proslava?

– To uvek samo ovi šefovi slave. Svake godine pričaju jedno te isto.

– Daće ti cvet.

– Ja imam celu baštu.

– Mnoge će žene dobiti skupocene poklone, i otputovati u mesta, o kojima ti sanjaš. Šta bi ti volela?

– Da me moj Duško ponekad pita – Kako si, Ranka? Jel`možeš? Da ti pomognem malo? Volela bih, da mi pomiluje kosu. Da me drži za ruku. Kao nekada. To nije mnogo … Evo, ovde ja silazim. Hvala ti mnogo!

Okrenuo sam se i pogledao. Pretrčala je ulicu i vezivala maramu da zaštiti kosu od kiše. Tek тada sam primetio da ima duboke gumene čizme na nogama. Utopila se u mnoštvo žena na ulaznoj gvozdenoj kapiji. Sve su imale jeftine kineske jakne i kapute prevrtane ko zna koliko puta. Sve su delovale isto … sivo. A koliko lepote i bogatstva u sebi ima Ranka. Rekao sam tiho. Više za sebe …

– Želim ti da dođe što pre leto.

Čedomir Petrović
Autor 8.3.2019. u 09:10

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija