Povezani članci

• Odlazak velikana:Preminuo Vlada Divljan
• Vladimir Milutinović: Ima li 99% verujućih?
• Oprosti nam, Fatima
• Potrebna je promena!
• Andrej Nikolaidis: Uz Šešelja su krezubi i pijani maloumnici čiji su mračni ideali prezreni kao kuga
• Kako je izneverena moja vera u Vučića

Foto – kamapublishing.co.uk

Nova priča iz Dečjeg kutka i pozivamo roditelje, da svojoj djeci, koja još uvijek nisu naučila čitati, pročitaju priče, a ona druga djeca, koja idu u školu i čitaju, da to učine sama.

Pozivamo djecu Bosne i Hercegovine i iz ostalih krajeva bivše Jugoslavije, da nam šalju svoje pismene radove, tekstove ili crteže, ako žele, mogli bi ih objavljivati na portalu Tacno.net. Tekstovi bi bili za djecu, da govore o ljubavi, ljepotama, osjećanjima, suživotu…Radujemo se malim dječjim piscima i tekstovima ili crtežima.

Donosimo novu priču iz knjige za djecu “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA”, Čedomira Petrovića u kojoj ima trideset priča Hranislava Dobrića, čuvara zoološkog vrta.

‘On uveče, kad odu svi posetioci, pootvara sve kaveze i pusti sve stanovnike zoo vrta, da izađu, protegnu malo noge, porazgovaraju sa susedima… On im mnogo pomaže u svim njihovim problemima i razgovara s njima, jer je tu mnogo godina i naučio je jezike svih životinja i ptica.’

OTMICA

Neko me cima za ruku. Vuče me za noge. Štipa me za nos. Budim se. Tek što je počelo da sviće. Oko mene leti patak Toša, lud od uzbuđenja. Maše krilima, juri po sobi, ne može da se smiri. Tošo! Šta je bilo? Sredi se malo i lepo polako, natenane, mi sve ispričaj. On pade pored mene na krevet i u jednom dahu reče –  Ukrali su noćas lava Tozu! Hteo sam da se vratim natrag u krevet, misleći da je sve ovo samo san i da ću kada se budem probudio, sve ovo zaboraviti, ali, tog istog trenutka ulete ogromna glava g-đa Žirafe kroz prozor. Hranislave, ukrali su noćas lava Tozu! Sada sam već siguran da ne sanjam.

Trčim prema kavezu. Vrata otvorena. Vidim na silu razvaljena. Nema Toze. Dole na zemlji maramica. Pomirišem. Hloroform! Uspavali ga! Još nikada od kada sam ja ovde, niko nije nestao, a kamoli da je ukraden!  Pa ljudi, ne može to tek tako. Pa nije to kornjača ili jež, izvinite, ali to govorim zbog veličine. To je ipak jedan lav! Kako su mogli da tako neopaženo iznesu pored svih nas jednog lava i to Tozu! Zar niko nije ništa čuo, ili video? Probi se kroz gomilu stara g-đa Kamila i dogega do mene. Gospodine Hranislave, vi znate da ja već godinama ne spavam dobro. Malo mi je bolje od kada ste mi dali one pilule za spavanje, ali sam noćas, kao kroz neko bunilo, u polusnu, videla dvojicu sa maskama na licu kako guraju neka velika kolica ispred sebe. To je – kažem! Dogurali su ga do kapije, predhodno uspavali. Tu ih je čekao kamion i pobegli su. Klasičan slučaj kidnapovanja! Hoću da kažem otmice! Polazim iz ovih stopa da ga tražim!  Pa gde ćeš da ga tražiš, Hranislave – pitaju me svi u glas?  Ne znam? Na kraj sveta ću otići, ali Tozu moram naći i vratiti natrag, kući!

Odem do gospodina upravnika. Zamolim ga da ne obaveštavaju policiju, mogu da mu učine nešto nažao. Zatražim da mi da odsustvo od nekoliko dana i krenem… a ne znam gde ću? Razmišljam. To su mogli da urade samo oni ljudi kojima je lav potreban za neki posao – a to je cirkus! Možda i grešim, ali ću prvo obići sve cirkuse.

Lutao sam po celoj zemlji. Od Maribora do Đevđelije. Od Subotice do Mostara. Obilazio razne cirkuse. Domaće, strane. Ništa. Zalazio na vašare. Već iznemogao od lutanja i nespavanja, dospem čak do Niša! Raspitam se, da li u gradu gostuje neki cirkus?  Kažu mi, bio neki italijanski cirkus pre nekoliko dana i ode prema Pirotu. Italijani – pomislim. To je! Od uvek su mi italijani bili sumnjivi. Uhvati me panika.  Šta ako pređu granicu, a ja nemam pasoš? Stignem uveče u Pirot. Pronađem cirkus, kupim kartu. Pokušavam da sedim, ali ne drži me mesto. Loš neki cirkus. Životinje sve slabe, izgladnele. Tigar više liči na Miku mačora, nego na tigra. Slonovi jedva idu. Tuga jedna. A onda muzika udari tuš i u arenu uđe jedan kao ukrotitelj i na lancu vuče lava. Tog trenutka kada nisam umro, nikad neću! Toza sa lancem oko vrata. Oslabio. Ne mogu da ga poznam. Podočnjaci veliki, prepliće nogama. Ali sve to nije važno. Najvažnije da sam ga ja pronašao! Skočim sa sedišta. Tozo!  Ja sam tu!  Tvoj Hranislav!  Ne boj se!  U dva skoka se nađem u areni. On viče –  Hranislave! Znao sam da ćeš doći!  Ovaj ukrotitelj, italijan, malecki, nije mi ni do pupka, hoće da me spreći. Ja ga zviznem dvaput i složim ga na zemlju. Toza odjedanput dobio neku strašnu snagu. Iskida lanac oko vrata. Poletesmo jedno drugom u zagrljalj. On se sav trese. Uleteše momci iz cirkusa da nas zaustave. Mi čuvamo leđa jedno drugom, pa udri italijane. Muzika pobeže i kada smo ih sve sredili, publika ustade i poče da nam aplaudira. Valjda mislili da je to bila izrežirana tačka. Mi se poklonimo par puta, uhvatim Tozu za ruku, pa tutanj! Trčali smo, ni sam ne znam koliko.

Ulazimo u zoološki vrt, ono ludnica! G-đa Žirafa onako visoka, sa onim vratom, prva nas primetila još izdaleka i javila svima. Opšte oduševljenje. Poljupci. Zagrljaji. Suze…

Od te noći uvedem stražarenje, na smenu. Svako po dva sata. A ja ne mogu da zaspim. Prošla ponoć. Idem polako vrtom. Zadovoljan. Neko me zove. Pogledam, vuk. Slepi vuk Homer. Pita me – Šta si ti Hranislave? Kako misliš Homere, šta sam?  Pa ne vidim te, ali te osećam. Jesi čovek, a i nisi. Jesi i ptica i životinja… Više si naš, nego ljudski!  Ne znam Homere, ni sam više šta sam?  Laku noć Hranislave i odmori se noćas! Hoću. Laku noć Homere!

Čedomir Petrović: “TAJNI ŽIVOT HRANISLAVA DOBRIĆA” 

Prva priča: HRANISLAV DOBRIĆ

Druga priča: ČOVEK

Treća priča: MIŠKO