Balkanske brane

Povezani članci

• Marinković-Lepić: Neophodan nadzor nad provedbom međunarodnih akata iz oblasti okoliša koje je BiH ratificirala
• Zagađenje bi moglo skratiti život više od 250.000 Kineza
• Oceani će kroz naredna dva desetljeća biti očišćeni od plastike?
• Yareta: Biljka koja može biti stara i više od 3.000 godina
• Ekološka katastrofa prijeti hrvatskom primorju
• Biljka koja uništava stanice raka 10 000 puta jače od kemoterapije

Više se zna o rekama Amazonije nego o poslednjim divljim rekama Evrope na Balkanu. Ali, ukoliko se ostvare planovi izgradnje više od 2000 brana, upozoravaju ekolozi, ovi jedinstveni ekosistemi na jugoistoku kontinenta uskoro bi mogli nestati, a sa njima i balkanski ris i druge ugrožene vrste.

Zapadne finansijske institucije uložile su na stotine miliona dolara u izgradnju brana širom Balkana, uz objašnjenje da je vodni potencijal zelena energija koja za siromašne zemlje može značiti kraj energetske nestabilnosti.

Prema saznanjima Guardiana, Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) na ivici je da otkaže projekat vredan 65 miliona evra, koji je trebalo da posluži kao model u makedonskom nacionalnom parku Mavrovo, pošto su ekolozi upozorili na moguće istrebljenje balkanskog risa.

Mnogi drugi projekti su i dalje u proceduri, iako je veći deo energije koju će proizvoditi predviđen za izvoz.

Iskustvo govori da izgradnju brana prate krčenje šuma i erozija tla, zajedno sa nepovratnim promenama toka i karaktera divljih reka od kojih se četvrtina nalazi u netaknutim nacionalnim parkovima i zaštićenim zonama, kaže se u novim analizama organizacija RiverWatch i Euronatur.

“Balkanom je zavladala svojevrsna zlatna groznica”, kaže Ulrich Eichelmann, direktor austrijske NVO RiverWatch. “Ponekad pomislim da zapadne zemlje koje finansijski podržavaju ovaj proces degradacije nemaju pojma šta uništavaju. U Evropi ne postoji ništa nalik ovom rečnom sistemu.”

Sa izvorištem u grčkim planinama, gde se zove Aoös, promenljivih karakteristika u zavisnosti od sezone i količine padavina, tok reke Vjose kroz Albaniju ka Jadranskom moru dug je 270 kilometara, dok rečni pojas na pojedinim mestima doseže i do 2,3km širine.

“Nauka zna više o nekim rekama u Amazoniji, nego o Vjosi”, kaže za Guardain profesor Fritz Schiemer sa Univerziteta u Beču. “Vrlo malo znamo o biodiverzitetu ovog rečnog ekosistema i njegovim ekološkim procesima kao što je kretanje sedimenta.”

Inostrane kompanije zauzele su osam lokacija duž Vjose za izgradnju brana. Nova vlada Albanije privatno se opire njihovim ponudama.

Premijer Edi Rama kaže za Guardian da tokom prvih šest meseci na mestu šefa vlade “nije prošao nijedan radni dan a da mi ne stigne poziv ili mejl od nekog iz Albanije, Evrope ili Amerike, koji počinje rečima: ’Zainteresovani smo za izgradnju hidroelektrane’” .

“Damian Gjiknuri, ministar energetike je bio zapanjen: ’Šta je ovo? Svi hoće da grade hidroelektrane kod nas. Da nam se ne desi šteta kao sa nelegalnom gradnjom kuća. Od hidroelektrana na sve strane neće ostati vode za navodnjavanje’.”

Prošle godine, strane investicije u oblasti korišćenja i privatizacije širom sektora vodnih potencijala iznosile su gotovo 10 posto BDP-a Albanije.

U organizaciji RiverWatch kažu da poseduju dokaze o planiranju izgradnje 435 brana u Albaniji, po 400 u Makedoniji i Bugarskoj, 700 u Srbiji, po više od stotinu u Bosni i Mađarskoj, 70 u Crnoj Gori i preko 50 u Sloveniji.

Prema dokumentima u koje je Guardian imao uvid, investiciona vrednost licenci koje su već izdate za brane u Albaniji iznosi preko 2,5 milijarde evra.

Četvrtina od 646 većih hidroelektrana koje je analizirala organizacija RiverWatch nalazi se u nacionalnim parkovima i zaštićenim zonama, ili područjima uključenim u međunarodne mreže zaštite kakve su Natura 2000, Emerald, World Heritage, Ramsar i Biosphere.

Od njih, dvadeset i dve su i dalje planirane za Mavrovo, najstariji i najveći nacionalni park u Makedoniji koji obuhvata zadivljujućih 730 kvadratnih kilometara divljih bukovih i borovih šuma, klanaca, vodopada, tresetišta i najviših planinskih vrhova u zemlji.

Tu se plavičaste litice uzdižu dok se naprosto ne izgube u magli. Oseća se gorska svežina vazduha. Snežni vrhovi i injem pokriveni borovi uzdižu se nad ostacima lavina po vijugavim drumovima parka. Pod njima se uspenušana voda divlje, ledeno plave Male Reke razbija o stene.

U Mavrovu raste preko 1000 biljnih vrsta, a park je stanište i medvedima, vukovima, zlatnim orlovima i nekim ugroženim vrstama kao što je balkanski ris čijih je jedinki, kako se pretpostavlja, ostalo manje od pedeset.

Zaštitari kažu da uz planirane brane dolaze putevi, dalekovodi, buka, industrijski poremećaji prirode i uticaj ljudskih aktivnosti, što će svakako rasterati životinje iz parka i tako ih učiniti lakom metom za lovokradice.

“Ris je harizmatična i vrlo skrivena životinja”, kaže Aleksandar Stojanov, koordinator pri Projektu za spas balkanskog risa. “On bira netaknuta, divlja područja gde nema uznemirenja. Gradnja bi oterala njegovu lovinu, što bi ga primoralo da napusti zaštićenu zonu i izloži se lovokradicama. Rizik od istrebljenja je nesumnjiv.”

Ris je omiljeni lik u Makedoniji, utisnut na novčiće, poštanske marke i dresove nacionalnog fudbalskog tima. “Ris je naš simbol u svetu”, kaže Shuip Marku, bivši farmer iz obližnjeg Debra. “To je naš lav.”

Ipak, lovokradice su aktivne čak i unutar nacionalnog parka i veruje se da su ustrelile jednog risa kojeg je Stojmenovljev tim pratio uz pomoć GPS ogrlice. Nakon što je EBRD u svojoj proceni uticaja osporila prisustvo risova u parku, makedonsko ministarstvo ekologije uskratilo je Projektu za spas balkanskog risa dozvolu za postavljanje novih skrivenih kamera, pa su poslednje fotografije ovih velikih mačaka snimljene 2013.

EBRD je kasnije bila prisiljena da povuče ovu tvrdnju, ali je u njenom izveštaju ostala još jedna oštro kritikovana ocena da su brane zapravo od koristi vidrama jer im omogućavaju bolji pristup hrani.

Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) žalila se zbog ove “površne, nepotpune i obmanjujuće” procene koja je pokazala “nedostatak osnovnog razumevanja ponašanja vidri kao i funkcionisanja rečnih ekosistema”.

U pismu upućenom na adresu EBRD, u koje je Guardian imao uvid, direktorka IUCN Julia Marton-Lefèvre zahtevala je od ove institucije da prekine finansiranje projekta hidrogradnje kod Boškovog Mosta u Mavrovu, navodeći da on predstavlja “izravnu pretnju ugroženim vrstama i staništima u toj oblasti”.

Blizu 100 000 ljudi potpisalo je peticiju protiv projekta, protestovalo je 119 naučnika, a prošlog decembra je pritisku doprineo i stalni komitet Bernske konvencije pokretanjem istrage nasipa.

Predstavnica EBRD-a izjavila je za Guardian da za Boškov Most nikada nisu isplaćena sredstva te da je projekat trenutno suspendovan. “U toku je izrada [nove] procene uticaja na sredinu. Dok to ne bude gotovo, ništa se neće raditi”, kazala je.

Izvor iz banke dodaje: “Zaštitari su ljuti i to našem osoblju na terenu otežava posao. Vrlo je izgledno da ćemo morati da odustanemo od toga.”

Svetska banka, međutim, i dalje planira zajam od 70 miliona evra za gradnju druge velike brane u Mavrovu, kod Lukovog Polja u blizini granice sa Kosovom, gde su se državne demarkacije nedavno promenile na način koji ide na ruku izgradnji.

Planovi za gradnju brana u Mavrovu imaju i etničku dimenziju. Lokalne albanske zajednice, koje čine brojnu manjinu u Makedoniji, kažu da će brane skrenuti vodu iz njihovih sela, već pogođenih nestašicama tokom letnje sezone, uništiti lokalnu poljoprivredu i kulinarsku tradiciju “spore hrane”.

“To je veliki problem”, kaže Marku. “Ljudi veruju da iza ovih projekata stoji namera da se ukrade voda a albansko stanovništvo primora da napusti svoju zemlju.”

Na hiljade etničkih Albanaca već se iselilo iz Debra, a mnogi od njih sada u zemljama kao što je Italija organizuju demonstracije u isto vreme sa rodnim gradom, mada najčešće iz protesta prema onome što Marku i drugi smatraju državnim zastrašivanjem.

Albanija uvozi oko trećinu potrebne struje, dok se ostatak proizvodi u hidroelektranama što Međunarodna energetska agencija klasifikuje kao obnovljivu energiju. Ipak, nestašice su uobičajene.

Neki ekolozi sada preispituju klasifikaciju hidroenergije kao čiste. “Voda nije obnovljiva, kao što ni prirodna sredina i njen biodiverzitet nisu obnovljivi”, kaže Eichelmann. “Kad jednom nestanu, gotovo je.”

WWF podržava korišćenje hidropotencijala ali ističe da su potrebni stroži kriterijumi za očuvanje okoline.

“Smeštanje hidropostrojenja u zaštićene zone predstavlja ozbiljan problem u jugoistočnoj Evropi”, kaže Jason Anderson, šef evropske kancelarije WWF za klimu i energiju. “Ponekad je lokacija potpuno neprihvatljiva, i protiv toga se borimo. Ali moguće je naći odgovarajuća mesta, kada države ne mogu da ispune svoje energetske potrebe na drugi način.”

Albanija vidi nove hidroelektrane kao izvor energetske nezavisnosti i “dobar resurs za izvoz”, kaže ministar Gjiknuri. Međutim, oko 42 posto struje izgubi se u distribuciji, često usled krađe sa strujovoda.

Vlasti tvrde da ostvaruju veliki napredak u suzbijanju krađe struje ali mnogi veruju da će se stvari opet vratiti na staro kada skoče cene u privatizovanim hidro projektima, jer inostrane firme žele da povrate uloženo.

“Lokalno stanovništvo sigurno neće dobiti struju za džabe”, kaže Gilberto Yaceh, gradonačelnik Përmeta, živopisnog mesta na obali Vjose. “Platiće je. Brane ne donose ništa dobro za lokalne ljude.”

Albanski ministar energetike je suspendovao na desetine projekata odobrenih prošle godine, ali kaže da su vladi ruke vezane strahom od gubitka stranih investicija.

Otkazano je više od 200 projekata iz vremena bivšeg premijera Sali Beriše, koje Edi Rama povezuje sa “svojevrsnim crnim tržištem korupcije… ludilo”. Međutim, Albanija balansira po tankoj liniji između očuvanja prirodnih lepota i ekonomskih potreba, dodaje Rama.

Rama je nekadašnji umetnik, upamćen kada je kao gradonačelnik Tirane obojio fasade staljinističkih zgrada u Tirani kaleidoskopskim bojama. Zaštitari ga smatraju prirodnim saveznikom ali izgleda da mu nedostaje moć da zaustavi anarhiju u odnosu prema životnoj sredini.

“Međunarodni finansijeri generalno nisu bili pažljivi kao što bi bili da se ove stvari grade u njihovom dvorištu”, primećuje Rama. “To je prokletstvo siromašnih zemalja.” Albanski premijer kaže da je od EBRD tražio da finansira malu poljoprivrednu proizvodnju, ali “više ih je zanimao hidro sektor”.

Gradnja jedne brane u oblasti Kalivač stigla je do finalne faze kada je kontroverza prekinula radove, ostavljajući gomilu betona na obalama reke. “Kada je počela gradnja, drveće duž obale pa i na višim kotama u okolini je posečeno”, kaže Astrit Taka, šumar iz Kalivača. “Raskrčeno je pedeset i šest hektara platana i jablana u priobalju.”

Ljudi koji žive u blizini balkanskih reka duboko su vezani za njih; rekama se i danas pevaju pesme, poput hita iz 2010. ‘Vjosa (Lumi i Kenges)’, koja još uvek odjekuje po kafanama duž reke.

“Vjosin ekosistem je jedinstven jer ne samo da je reka potpuno nedirnuta, već su očuvane i njene pritoke”, kaže Eichelmann. “Njihove plavne ravnice i sedimenti koje nose ka moru čine balansiran sistem koji je gotovo nemoguće naći bilo gde u Evropi. Mi smo odrasli s rekama koje su manje-više narušene, regulisane i pregrađene. To Vjosu čini izvanredno značajnom kao uzor za reke koje je potrebno obnoviti širom Evrope.”

Evropska okvirna direktiva o vodama nalaže da do 2027. godine sve vode u državi-članici imaju dobar ekološki status. Ironično, da bi Makedonija i Albanija ostvarile svoje težnje za članstvo u EU, moraće da ponište posledice buma u hidroenergetskoj gradnji koji su im nametnule investicione banke iz Unije.

U izveštaju o napretku Makedonije u pridruživanju EU za 2014. godinu kaže se da su dve velike hidrocentrale u Mavrovu izazvale “zabrinutost zbog potencijalnih štetnih posledica po okolinu”.

Albanske nade za članstvo u EU do 2020. prošle su nešto bolje, uz gunđanje Evrope zbog lošeg energetskog sektora koji nije unapređen u pripremama za pridruživanje. “Gotovo isključivo oslanjanje na hidroelektrane izlaže Albaniju velikim fluktuacijama u proizvodnji struje, što za ishod ima veliki uvoz struje u godinama sa slabim padavinama”, ustanovili su u EU.

Izvori u Komisiji potvrđuju uticaj koji će planirane brane verovatno imati na 69 ribljih vrsta Balkana, kao i probleme s kojim se često suočavaju nove članice u ispunjavanju ekoloških pravila Unije.

Balkanski političari kao što je Edi Rama kažu da su potrebne “ogromne investicije” da bi se regionalne reke zaštitile od ekološke degradacije. Zvaničnici EU su, međutim, revnosniji u prinudi Tirane da suzbija ilegalno uzgajanje marihuane nego da štiti svoje vodotokove.

“Ne želim više da pričam o tome kako se planiraju EU finansije”, kaže Rama. “To su puste želje. Nemam iluzija.”

“Razumem da je potrebno da imamo zatvore, sudove, vladavinu prava, i sve to”, nastavlja Rama. “Ali unapređenjem represivne strane države nećete unaprediti kvalitet života. Albanija ima vodu, naftu, minerale i verovatno dosta gasa, ali najveća vrednost koju imamo jesu prirodne lepote. Za proteklih dvadeset godina najgora stvar koju smo uradili vidi se u ovim ožiljcima na predivnom telu naše zemlje.”

Ekolozi strahuju da će se te rane gnojiti kako nestaju plavne ravnice a voda zauzdava u uže i dublje tokove. Erozije izazvane sečom šuma zbog izgradnje brana ubrzavaju ovaj proces. Na vrhuncu plavne sezone raste količina vode koja se može kontrolisati samo otvaranjem odvodnih kanala i ispuštanjem bujica.

Početkom ovog meseca Albanija je pretrpela drugu po veličini poplavu u svojoj istoriji, što se može pokazati kao najava budućih nepogoda.

“Ako se izgradi brana u Klivaču, kada dođe do sezonskog rasta nivoa vode moraće se otvarati ustave i poplava će biti veća”, kaže Servet Boni, šumarski inženjer u Tepeleni, na obali Vjose.

“Biće to ekološka katastrofa”, dodaje Philip Deman, šumar iz istog grada. “Ne samo za biodiverzitet već za čitavu sredinu. Sva ova lepota će biti izgubljena.”

kontra-punkt.info