Ekološki lenjinizam

Adam Tooze, London Review of Books
Autor 29.11.2021. u 10:27

Izdvajamo

  • Kao što ističe Malm, neoliberalizam je mnogo puta nalazio način da preskoči sopstvenu senku kako bi se sreo s krizom u obimu i ritmu koji iziskuje data situacija. Odgovor na pandemiju upravo je takva demonstracija fleksibilnosti. Ali poverenje u takvu politiku kad je reč o klimatskim promenama recept je za planetarnu katastrofu. Malm nas tera da se suočimo s ključnim pitanjem: kakva je socijaldemokratska politika upravljanja krizom? Ako odbijamo ovu verziju ekološkog lenjinizma, šta je naša logika delovanja u suočavanju s krizom? Šta su naše političke opcije u situaciji kad nam sve govori da nam je ostalo vrlo malo vremena? Kao što nas podseća Daniel Bensaïd u eseju koji Malm citira, godine 1914. Lenjin je zabeležio na margini Hegelove Nauke logike: „Prekidi u postepenosti… Postepenost bez skokova ništa ne objašnjava. Skokovi! Skokovi! Skokovi!“

Povezani članci

Ekološki lenjinizam

Photo: Zoe Sarlija/PIXSELL

Ugljenički sat otkucava. Vlade i državne agencije uveravaju nas da će sve biti u redu, da umeju da se nose s rizicima. Neki uporno ponavljaju da će nas spasti tehnologija. Pa već smo uspevali da postignemo nemoguće. Ali zašto da im verujemo? Napredak u zaustavljanju emisije ugljen-dioksida je mali. Fosilna goriva su neposredni interes globalnih mreža moći, koje su direktni naslednici doba imperijalizma. Njihovi politički pratioci mogu biti cinične prodane duše, ali javna podrška održavanju postojećeg stanja je nepobitna činjenica. Reklo bi se da ugljeničkom koalicijom, koja prkosi savetima eksperata, upravlja nagon smrti. Centristički liberali glasno izražavaju gnev, ali se povlače kad treba preći na delo. Periodično se javljaju talasi protesta. Deca bojkotuju školu. Čuju se zahtevi za novim društvenim ugovorom i pravednom tranzicijom. Manjina, još uvek neznatna, poziva na pobunu.

Ovo bi mogao biti portret zajednice koja srlja u poraz u ratu: stalni vremenski pritisak, ograničeni resursi koji se brzo troše, samopouzdani tehnokrati, polaganje nade u čudesno oružje, zavađenost ratne i antiratne frakcije, očajni mladi ljudi koji traže da ludilo smesta prestane. Rat je i dalje osnovni način razmišljanja o pogubnoj kolektivnoj opasnosti i načinu da joj se stane na put. U klimatskoj politici retorika rata i ratne mobilizacije je opšte mesto. Američke pristalice Zelenog nju dila traže ponavljanje prekomerne industrijske proizvodnje kakva je postojala tokom Drugog svetskog rata. U Velikoj Britaniji istrajava sećanje na državu blagostanja. Govori se o Maršalovom planu.

„Dobri rat“ koji su vodile demokratije završio se spektakularnom pobedom i pokrenuo zlatno doba ekonomskog rasta i nastanak države blagostanja. Nedavni talas publikacija istoričara i klimatskog aktiviste Andreasa Malma – tri knjige za godinu dana – možemo tumačiti kao uporan izazov tom samozadovoljnom istorijskom sagledavanju našeg sadašnjeg stanja. Malmu je bliža istorijska analogija s Prvim svetskim ratom i tadašnjim poratnim periodom, sa svetom definisanim izbijanjem revolucije i fašističkim nasiljem – a to je bio početak, ne kraj doba krize.

Imati na umu Drugi svetski rat i nastanak moderne intervencionističke države blagostanja znači osloniti se na mislioce kao što je Maynard Keynes i na njegovo obećanje da „sve što možemo da uradimo i priuštimo“. Prvi svetski rat i godine posle njega prizivaju drukčije junake. Malmova politička pozadina je trockizam, mada se on izjašnjava kao ekološki lenjinista. Knjigu Bela koža, crno gorivo (White Skin, Black Fuel) zajedno s Malmom potpisuje i Kolektiv Zetkin, nazvan po nemačkoj komunistkinji i feministkinji Clari Zetkin, na čije se tumačenje fašizma oslanjaju njegovi članovi i čiji pepeo od 1933. počiva u podnožju Kremlja.

Neki će optužiti Malma za glumatanje revolucije dok planeta gori. Ali njegova pozicija je zapravo tragički realizam. Kao što on i njegove kolege kažu u Beloj koži, crnom gorivu, ključna činjenica o klimatskoj krizi jeste da je to „revolucionarni problem bez revolucionarnog subjekta“. Ekološki pokret se možda svrstao uz aktivizam socijalne pravde, ali nije „u stanju da dovede u pitanje kapitalizam nečim što bi imalo moć kakvu su imali Treća internacionala, pokreti za nacionalno oslobođenje ili bar socijaldemokratske partije Druge internacionale; kilav naslednik, koji nije pobedio u Vijetnamskom ratu i nije izgradio državu blagostanja.“

Most između naše stvarnosti i stvarnosti revolucionara s početka 20. veka je svest o pretećoj katastrofi. Tadašnji revolucionari smatrali su obećanja 19. veka o neprestanom napretku ispraznim ili, kao što je to rekao Walter Benjamin, katastrofalnim. Suočeni s totalnim ratom, oni su insistirali na tome da se katastrofa može sprečiti samo delovanjem. Kao što su Marx i Engels upozorili u Manifestu komunističke partije, borba između ugnjetača i ugnjetenih završiće se „ili revolucionarnom promenom društva u celini ili zajedničkom propašću sukobljenih klasa“, ili po rečima Rose Luxemburg, „socijalizmom ili varvarstvom“. Vek kasnije, kakav je naš usud? Mada vladajuće klase govore o klimatskoj krizi, kaže Malm, njihovi postupci ih odaju:

„Njih ne uznemirava smrad drveća koje gori; ne brine ih prizor ostrva koja tonu; ne beže od pretećih uragana; njihovi prsti nikad ne moraju da dodirnu stabljike sasušene letine; usta im se ne suše i ne postaju lepljiva od žeđi jer celog dana nisu imala ništa da popiju… Posle prethodne tri decenije nema nikakve sumnje u to su vladajuće klase nesposobne da reaguju na katastrofu drukčije do njenim ubrzavanjem; po svojoj volji, po svojoj unutrašnjoj prinudi, one mogu samo da spale svoj put do kraja.“

pamfletu Korona, klima, hronična kriza (Corona, Climate, Chronic Emergency) Malm postavlja pitanje da li je pandemija išta promenila. Za mnoge na levici prošlogodišnja kriza je bila zbunjujuća ali, bar u prvi mah, i ohrabrujuća. Činilo se da nema mogućnosti napretka u vezi s klimom, ali da je država, kad se suočila s pandemijom, pokazala sposobnost da se distancira od interesa kojima obično služi. „Kovid 19 je došao kao trenutno i potpuno zasićenje svega“, piše Malm. „Kao nalet vetra koji razbija zatamnjene prozore solitera, on je ogoleo državu sve do njene najosnovnije relativne autonomije“. Država je najednom bila slobodna da deluje nezavisno od velikog biznisa: „Vlade na severu našle su se u nesvakidašnjem položaju da žrtvuju blagostanje svojih kapitalističkih ekonomija radi života svojih starih stanovnika, a potencijalno i onih mlađih. Taj trenutak bi se mogao posmatrati kao izbijanje na površinu onog najboljeg u modernim buržoaskim demokratijama, kao poštovanje života koje je pomračilo poštovanje privatne svojine, kao pobeda egalitarne premise na koju se demokratija zaklela“. Malm nakratko razmatra ideju da bi se dramatičnom intervencijom mogla rešiti klimatska kriza, ali je vrlo brzo odbacuje. „Kontrast između preduzimljivosti u krizi korona virusa i samozadovoljstva u klimatskoj krizi je prividan. Zoonotičko prelivanje najavljuje se godinama, a države su uradile isto onoliko koliko u oblasti antropogene klimatske promene: ništa“. Kad nas je pogodila kriza, mogao je da doda Malm, aktivnost vlade je velikom delom bila usmerena na očuvanje postojećih svojinskih odnosa i postojeće distribucije bogatstva i dohotka. Intervencije su bile džinovske, ali izrazito konzervativne po namerama i efektima. Koja vrsta državne mašinerije bi mogla proizvesti bolje rezultate? Levica traži Zeleni nju dil ili ono što je Daniela Gabor nazvala „velika zelena država“, ali nema garancije da bi ambicioznija verzija državne intervencije bila motor promene. Teško da možemo smatrati ohrabrujućim to što pristalice Zelenog nju dila uzimaju za uzor Drugi svetski rat. Kejnsijanska makroekonomija mogla je da izbije u prvi plan, ali samu državnu mašineriju su u to vreme sve više zaokupljali biznis planovi. Programi intervencionističke industrijske politike i intenzivne regulacije bili su odloženi. Gde bismo onda mogli da potražimo alternativne modele upravljanja krizom? Šta ako odgovarajući model za klimatsku aktivističku državu nije Nju dil, već ratni režim, koji je bio daleko stroži? Šta ako je model koji nam je potreban ratni komunizam?

To je smeo predlog. Kratak period ratnog komunizma između 1920. i 1921. jedan je od najkontroverznijih u ruskoj revolucionarnoj istoriji. Neki ga smatraju očajničkom improvizacijom, a neki autentičnim nastojanjem da se uvede radikalna promena. Svi se, međutim, slažu da je to bio period strahovitog nasilja. Po mišljenju istoričara kao što su Sheila Fitzpatrick i Ronald Suny, koji uglavnom blagonaklono gledaju na revoluciju, u toj fazi je režim otvrdnuo u autoritarnu, a po potrebi i terorističku diktaturu. Ratni komunizam je poslednje što bi čovek predložio kao model ekonomske transformacije. Ekonomija bivše carske imperije bila je na kolenima, društvo se deindustrijalizovalo, razmena između sela i onog što je ostalo od gradova bila je katastrofalno presečena. Glad koja je usledila gurnula je boljševike u opasnu blizinu predaje.

Malm je svega toga svestan, ali se ne da pokolebati: „Svakako treba naglasiti da prizivanje ratnog komunizma ne znači da se zalažemo za vansudska pogubljenja, slanje intendantskih jedinica na selo ili militarizaciju radne snage, baš kao što ni oni koji u Drugom svetskom ratu vide model za klimatsku mobilizaciju ne žele da bace još jednu bombu na Hirošimu. Boljševici su mnoge od uočenih nedostataka predstavljali kao vrline, ali ih mi lako prepoznajemo kao poroke. Ali i obrnuto, nešto od onoga što su oni smatrali svojim slabostima, mi možemo videti kao njihovu snagu.“

Ono što Malma fascinira u ratnom komunizmu je žestok korektiv za svaku viziju budućnosti kao roga izobilja. Rečima samog Trockog, položaj revolucije 1920. bio je „tragičan u najvišem stepenu“. Radikalnu inovaciju izazvala je gruba nužda. Boljševičkoj zoni, ograničenoj na sporedni deo ruskog carstva, bili si očajnički potrebni hrana, ugalj i nafta. Strog sistem rekvizicija omogućio je hranjenje vojske, ali je očajnička nestašica uglja iziskivala inovativnije rešenje. Odsečen od fosilnih goriva, Trocki se okrenuo ka drvetu. Oklopni vozovi Crvene armije išli su na drvni pogon. Godine 1921, kaže Malm, režim improvizovane organske energije odneo je pobedu nad kombinovanim reakcionarnim snagama fosilnih goriva. Malm traži od nas da zamislimo pokret protiv fosilnog kapitalizma u kom borbena grupa energetskih revolucionara raskida s globalnom imperijom nafte i gasa, kao što su to radili boljševici između 1917. i 1922, da bi iskovala novu politiku, novu ekonomiju i novi energetski režim. Malm ne zaboravlja da pomene da bi današnji ratni komunisti mogli da koriste energiju sunca i vetra.

Hajde da pretpostavimo da Malm ne predlaže akciju, već radikalni misaoni eksperiment. Ako prevedemo njegovu istorijsku analogiju u regularni politički govor, poenta bi verovatno bila to da svaki ozbiljan pokušaj energetske tranzicije podrazumeva, pored utvrđivanja cene i pregovaranja, kombinaciju nacionalizma, regulative i zabrana koja se ne nameće zakonom, već vojnom silom. Postavlja se pitanje u kojoj političkoj formaciji bi nešto slično moglo da prođe? U periodu ratnog komunizma upravljala je revolucionarna partija pritisnuta žestokom borbom za preživljavanje. Mi nismo u toj situaciji, bar zasad.

Daleko prihvatljiviji put se predlaže u Beloj koži, crnom gorivu. Jedna od organizacionih podela masovnog kolektivnog rada je ona zasnovana na razlici između sektora ekonomije koji su potpuno zavisni od ekstrakcije fosilnih goriva i onih koji koriste fosilnu energiju, ali nisu za nju sudbonosno vezani. Kad je reč o prvima, nema kompromisa: preživljavanje zavisi od njihovog zatvaranja. Druge, nasuprot, treba regrutovati da bi bilo kakva strategija Zelenog nju dila imala izgleda na uspeh. A svaka „velika zelena država“ morala bi da brine o tome na koji način će se sektor ekstrakcije fosilnih goriva opirati i boriti.

Uspon partija krajnje desnice širom Evrope i vladavina Donalda Trumpa i Jaira Bolsonara pokrenuli su talas debata o drugom dolasku fašizma. Pored toga, i Trump i Bolsonaro poriču klimatske promene. Malm i koautori Bele kože, crnog goriva tvrde da to nije koincidencija. Prvo, oni primećuju da su tokom poslednjih 20 godina branioci ekstrakcije fosilnih goriva promenili taktiku. Poricanje klimatskih promena tokom 90-ih godina prošlog veka bilo je otvorena i očigledna laž u korist sopstvenih interesa, zavera protiv nauke. Danas su prevagnuli pokreti koji imaju široku bazu i koji agresivno brane način života zasnovan na fosilnim gorivima. Uprkos znatnoj finansijskoj podršci biznisa, veliku laž danas je teško održati. Exxon i BP sada priznaju postojanje klimatskih promena. Zato danas otpor pristalica fosilnih goriva pribegava indirektnijim mehanizmima hegemonije. Trump i Bolsonaro podržavaju ugalj, naftu i gas, ali se ne upuštaju u naučnu argumentaciju, već pune svoje govore gromkim frazama. Da bi se dodvorili svojim biračima, dovoljno je da iskažu antielitističku predrasudu, a preformulisanje starih skeptičkih mima o klimi uradiće ostalo.

To ne znači da je klimatsko pitanje eksplicitno u središtu njihovih programa. Ono je više posledica njihove privlačnosti za antielististički, radnički nacionalizam. Bela koža, crno gorivo pokušava da opiše načine na koje su istorijski tesno prepleteni konzumerizam zasnovan na ogromnoj potrošnji gasa, zavisnost od fosilnih goriva, doseljenički kolonijalizam i strukture rasne moći. Slična veza postoji i između fosilnih goriva i istorijskog fašizma. Fašisti u Nemačkoj su bili u boljem položaju nego ratni komunisti. Imali su ugalj. Ali su i oni morali da nađu način da prekinu zavisnost od nafte, robe koja je u osnovi anglo-američke moći. Hemijski konglomerat IG Farben smislio je način da proizvodi naftu i gumu od centralnoevropskog uglja. Nije slučajno to što se ogromna sintetička hemijska fabrika nalazila u središtu logorskog kompleksa Aušvica.

Pored svojih istorijskih i ideoloških dimenzija, veza između autoritarizma i fosilnih goriva funkcioniše, po Malmu i Kolektivu Zetkin, na dubljem psihološkom nivou. Kao da ono što je Herbert Marcuse, u svom tumačenju masovne fašističke psihologije, opisao kao želju za napadom, razbijanjem i pretvaranjem u prah, odjekuje u Trumpovim pohvalama radnicima koji „lome kamene zidove, miniraju dubine zemlje i dopiru do okeanskog dna da bi u naše kuće, u naše poslovne poduhvate i u naše živote doneli svaki gram energije“. Tu vezu ne cementira samo „Buši, bejbi, buši“. Kognitivna disonanca glavne liberalne struje ključni je sastojak u psihološkom profilu umiruće civilizacije fosilnih goriva koji su ocrtali Malm i kolektiv. Kao eho tvrdnje Clare Zetkin da je fašizam osveta istorije za izostanak socijalističke revolucije, oni vide licemerje i nedoslednost preovlađujuće klimatske politike kao ono što gura birače ka krajnjoj desnici. Trubiti o klimatskoj krizi, a ne preduzimati ništa u vezi s tim je, dugoročno posmatrano, nedopustivo. Zahvaljujući greškama liberala, Trump izgleda pošteno. Tačno je da on poriče nauku, ali barem je veran sebi.

Ovaj portret društava u škripcu je pozadina najnovije Malmove provokacije pod naslovom Kako dići cevovod u vazduh (How to Blow up a Pipeline). Iako se ta knjiga zalaže za militantnu akciju, najbolje ćemo je razumeti kao intervenciju u konkretnom stanju stvari. Između 2015. i 2018. nemački pokret Ende Gelände, u čijim je protestima Malm učestvovao, prilično je uspešno mobilisao direktnu akciju protiv rudnika mrkog uglja i elektrana koje bljuju dim. Ali pokret je znatno oslabljen kad je vlada Angele Merkel postigla dogovor sa industrijom uglja i sindikatima da se napuštanje uglja odloži do 2038, što potpuno odudara čak i od najskromnijih obećanja Pariskog sporazuma. To je bila prekretnica za klimatski pokret u Nemačkoj. Militantni aktivisti pokreta Ende Gelände obučavani su u tehnikama direktne akcije antinuklearnog pokreta, ali sad je mobilizacija školske dece, nadahnuta Gretom Thunberg i Petkom za budućnost, izbila u prvi plan. Školski štrajk 1,4 miliona dece – najveći koordinirani protest mladih u istoriji – dogodio se 15. marta 2019. Usledio je niz protesta širom Velike Britanije u organizaciji Pobune protiv izumiranja. U septembru 2019. pokret štrajkova petkom imao je četiri miliona učesnika širom sveta, trećinu u Nemačkoj. Ali Petak za budućnost nije pokazivao zanimanje za direktnu akciju, čime su bili razočarani Malm i pokret Ende Gelände. Dečji protesti su se držali tradicije bučnih uličnih demonstracija. U Velikoj Britaniji, kao što primećuje Malm, Pobuna protiv izumiranja ugledala se na nedavne mobilizacije u Sjedinjenim Državama kad se izjasnila protiv nasilne akcije.

***

Ključno pitanje koje postavlja knjiga Kako dići cevovod u vazduh je ovo: zašto protesti iz 2019, uprkos svom obimu i dinamici, nisu usvojili tehnike fizičkog ometanja i remećenja koje je uspešno razvio pokret Ende Gelände? Deo odgovora je u sferi morala. Američki pokret je posebno prožet uverenjem da se treba držati nenasilnih metoda. Neki tvrde da bi napadi na imovinu samo izazvali bolnu i represivnu reakciju i, zaista, ovog leta je Jessica Reznicek, koja je s Ruby Montoyaom pokrenula kampanju sabotiranja cevovoda Dakota Access, osuđena na 8 godina u federalnom zatvoru. Ali, kao što kaže Malm, ti poznati taktički obziri pojačani su u ovoj fazi klimatskog pokreta neobičnim tumačenjem istorije, u kom su moć samokontrole i nenasilje pretvoreni u fetiš. Novi pokreti, kaže on, upiru pogled u „istorijske preteče – pobednike u bezizglednim situacijama koji najednom dokrajče veliko zlo – takvi događaji mogu da razbiju obruč apatije.“

„Ako su oni mogli da nadvladaju“, kaže se dalje, „možemo i mi. Ako su oni promenili svet svim sredstvima osim nasilnih, tako ćemo ga i mi spasti. Analogija je postala glavni oblik argumentacije i glavni izvor strateškog razmišljanja, posebno u pokretu Pobuna protiv izumiranja, jednoj od retkih organizacija koja sebe definiše kao proizvod istorijskog istraživanja. Obratimo pažnju: ne kaže se da bi nasilje bilo loše u ovom konkretnom trenutku – recimo, zato što je na globalnom severu nivo klasne borbe tako nizak da bi avanturističke akcije samo odskočile kao lopta i dalje ga smanjile – niti da bi ono moglo biti uspešno samo u uslovima teške represije. Umesto toga, strateški pacifizam koji počiva na analogijama smatra da je nasilje loše u svim okolnostima i da istorija to pokazuje. Uspeh pripada miroljubivima. Spisak istorijskih analogija započinje ropstvom.“

Ali, kaže Malm, klimatski pokreti su prihvatili samo jednu stranu istorije. Kako neko može ozbiljno razmišljati o sifražetskom pokretu, a da ne naglasi njegovo pribegavanje direktnoj akciji i sabotaži? Još je grotesknije kad se ukidanje ropstva predstavlja kao rezultat visoke moralnosti kvekerskih „NVO“, a ne kao pobeda izvojevana pobunama robova ili radikalnim primerom militantnih abolicionista.

Po Malmovom mišljenju, odricanjem od direktne akcije klimatski pokret sam sebe lišava jedinog ozbiljnog sredstva delovanja. Ono što nam je potrebno, kaže on, nije postepeno, sporo menjanje javnog mnjenja i izbornih rezultata, već obuhvatnija „teorija promene“:

„Evo šta bi, za početak, trebalo da uradi ovaj pokret miliona: da objavi i nametne prohibiciju. Da oštećuje i uništava nove sprave koje emituju CO2. Onemogućite im rad, rastavite ih na delove, spalite ih ili dignite u vazduh. Neka kapitalisti koji nastavljaju da investiraju u vatru znaju da će njihova imovina biti uništena. ‘Mi smo investicioni rizik’, glasi slogan pokreta Ende Gelände, ali jasno je da rizik mora biti veći od zaustavljanja proizvodnje na dan ili dva. Ako ne možemo da dobijemo ozbiljan porez na ugljen-dioksid od korumpiranog Kongresa, možemo da nametnemo de facto porez svojim telima i drugim potrebnim sredstvima.“

Malm je svestan da bi takva taktika mogla da otuđi podršku i izazove osudu medija i masovnu represiju. On priznaje da bi „klimatska militantnost morala da bude artikulisana tako da dobije širu antikapitalističku podršku, kao ranije promene načina proizvodnje, kad su fizički napadi na vladajuću klasu bili samo manji delovi reorganizacije celog društva. Kako bi se to moglo dogoditi? Teško je znati unapred. Način se može otkriti samo uranjanjem u praksu.“

S obzirom na to koliko je opšte obustavljanje emisije ugljen-dioksida daleko od nas, manje je reč o cilju, a više o načinu na koji se vodi politika. S obzirom na realnost osnovnog sukoba, ne treba se kloniti podela i trvenja, naprotiv – to je suštinska lenjinistička lekcija. Zauzimanje antagonističkog stava samo je adekvatna reakcija na situaciju. Kao što Malm i kolektiv zaključuju u Beloj koži, crnom gorivu, „ako ništa drugo, antiklimatska politika krajnje desnice trebalo bi da poljulja svaku preostalu iluziju da fosilna goriva mogu biti uklonjena nekakvom mirnom, razboritom tranzicijom… Tranzicija će se dogoditi zahvaljujući intenzivnoj polarizaciji i konfrontaciji ili se uopšte neće dogoditi“. S tog stanovišta, pitanje nije da li liberalni aktivisti žele da pribegnu sabotaži. Ako se sadašnji kurs nastavi, sabotaža će svakako doći. Ako se ona ne bude usmeravala s vrha, proključaće odozdo. Pitanje je da li je većinski klimatski pokret spreman za teške dileme koje mu predstoje. Može li sačuvati doslednost i polet kad se suoči s krizom, nasiljem, podelom i vrlo verovatnim porazom?

Upravo na tom mestu vraćaju se drame 20. veka evropske istorije koje opsedaju Malmovu viziju budućnosti – ne kao nadahnuće za revoluciju, već kao način da se dâ smisao otporu koji se na kraju može pokazati uzaludnim. Zamislimo da više nismo u svetu školskih štrajkova i konferencija Ujedinjenih nacija. Zamislimo da posle topljenja ledenog pokrivača na polovima i dramatičnog kolapsa civilizacije velika grupa ljudi na severu mukotrpno obezbeđuje najelementarnija sredstva za život. Šta će oni pričati svojoj deci o katastrofi? Da li će im reći da je „čovečanstvo složno izazvalo kraj sveta“? Da je svako dobrovoljno stao u red za spaljivanje? Ili da su se neki ljudi borili kao Jevreji koji su znali da će biti ubijeni?

„Jevreji“ koje pominje Malm su borci otpora u Varšavskom getu i logorima koji su organizovali junačke, ali unapred na propast osuđene ustanke protiv nacista. On ozbiljno shvata tu neobičnu analogiju: „Ako je suviše kasno za otpor u okviru proračuna neposredne koristi, nastupilo je vreme za odbranu osnovnih vrednosti života, makar ona bila osuđena na poraz“. On citira knjigu Alaina Brossata and Sylvije Klingberg Revolucionarni Jidišlend (Revolutionary Yiddishland): „Oni su vodili bitku za istoriju, za sećanje… Takvo potvrđivanje života žrtvovanjem i bezizglednom borbom tragični je paradoks koji se može razumeti samo kao čin vere u istoriju“. Malm zaključuje: „Bolje je umreti uništavajući cevovod nego bespomoćno izgoreti“. Tako se vraća slika dizanja cevovoda u vazduh, ovog puta kao čina žrtvovanja, a ne sabotaže. Na tom preseku monumentalne prošlosti i mračne budućnosti stižemo do kraja slepe ulice.

Ranije u knjizi Kako dići cevovod u vazduh Malm pokušava da predstavi alternativu. Zamislite, piše on, da ignorisanje masovne mobilizacije poslednjeg kruga protesta postane nemoguće:

„Vladajuće klase osećaju ogroman pritisak – možda im se pomalo i tope srca od prizora svih tih klinaca i transparenata ispisanih rukom – i njihova tvrdokornost popušta. Na najviše položaje izabrani su novi političari, posebno iz zelenih evropskih partija, koji ispunjavaju svoja predizborna obećanja. Pritisak odozdo se održava. Uvedeni su moratorijumi na nove infrastrukture koje koriste fosilno gorivo. Nemačka inicira potpuni prestanak proizvodnje uglja, Holandija radi to isto za gas, Norveška za naftu, Sjedinjene Države za sve nabrojano, novo zakonodavstvo planira smanjenje emisije za najmanje 10 odsto godišnje, podstiču se obnovljivi izvori energije i javni prevoz, promoviše se biljna ishrana, sprema se totalna zabrana fosilnih goriva.“

Kad bi se to dogodilo, priznaje Malm, „pokretu bi trebalo dati priliku da taj scenario dovede do kraja.“

Većina klimatskih aktivista polaže nade u reformističku viziju. Ali imajmo u vidu i to da su ovi redovi štampani pre nekoliko meseci, a već se čine zastareli. I Malm nam predočava viziju koja je mnogo bliža onom kako svet danas izgleda. Zamislimo da se „nekoliko godina kasnije“ generacija Grete Thunberg zajedno sa svima ostalima jednog jutra probudi i shvati da se sve i dalje odvija po starom, bez obzira na silne štrajkove, nauku, molbe, milione u šarenoj odeći i zastavice… Šta ćemo onda?

Centristi će savetovati strpljenje. „Sve što možemo da uradimo možemo da priuštimo“, kaže Keynes. U istom duhu on dodaje u gostovanju na radiju, u proleće 1942: možemo da priuštimo sve što stvarno možemo da uradimo, pod uslovom da smo strpljivi i da odvojimo dovoljno vremena. To je značajno ograničenje. Kao što primećuje Malm, fundamentalna pretpostavka socijaldemokratije je da su vreme i istorija na njenoj strani. Ali uverenje da je još tako, da još možemo spokojno da pravimo razliku između kratkoročnog, srednjoročnog i dugoročnog, jedan je od najpodmuklijih oblika današnjeg ‘mekog’ poricanja. Tome više ne bismo smeli da se prepuštamo.

Kao što ističe Malm, neoliberalizam je mnogo puta nalazio način da preskoči sopstvenu senku kako bi se sreo s krizom u obimu i ritmu koji iziskuje data situacija. Odgovor na pandemiju upravo je takva demonstracija fleksibilnosti. Ali poverenje u takvu politiku kad je reč o klimatskim promenama recept je za planetarnu katastrofu. Malm nas tera da se suočimo s ključnim pitanjem: kakva je socijaldemokratska politika upravljanja krizom? Ako odbijamo ovu verziju ekološkog lenjinizma, šta je naša logika delovanja u suočavanju s krizom? Šta su naše političke opcije u situaciji kad nam sve govori da nam je ostalo vrlo malo vremena? Kao što nas podseća Daniel Bensaïd u eseju koji Malm citira, godine 1914. Lenjin je zabeležio na margini Hegelove Nauke logike: „Prekidi u postepenosti… Postepenost bez skokova ništa ne objašnjava. Skokovi! Skokovi! Skokovi!“

Adam Tooze, London Review of Books 18.11.2021.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 26.11.2021.

Adam Tooze, London Review of Books
Autor 29.11.2021. u 10:27