Nataša Šikić: Odbrana zemlje građanskim aktivizmom

Nataša Šikić
Autor 28.10.2019. u 12:50

Izdvajamo

  • Banana država je donošenjem pogrešnih zakona dovela do uništavanja svojih prirodnih resursa zarad finansijkog bogaćena nekolicine investitora. Ogranizovane građanske akcije još uvek traju na Staroj planini dok se ne spreče izgradnje svih najavljenih mini-hidroelektrana i dok resorno ministarstvo i Vlada ne promene sporne zakone.

Povezani članci

Nataša Šikić: Odbrana zemlje građanskim aktivizmom

Foto: Stefan Pavić

Građani Srbije su mesecima iscrpljeni boreći se za svaki potok, reku, parkić i za svako stablo u svom kraju ili u svom gradu. Nikako ne bi valjalo da tako iscrpljeni od višegodišnjih ekoloških borbi budemo morali masovno da izlazimo na ulice kako bismo sprečili izgradnju nuklearne elektrane, koja bi bila servirana kao spasonosno rešenje u preterano zagađenom vazduhu, koji jeste zagađen, ali bolje bi bilo da alternativa nikada više ne bude nešto što su mlađe generacije nedavno mogle da vide u seriji Černobilj ili što se pre osam godina dogodilo sa Fukušimom u Japanu.

Više od dve godine traju borbe lokalnog stanovništva, ekologa i aktivista, okupljenih oko građanskog udruženja Odbranimo reke Stare planine, kako bi se sprečila izgradnja mini-hidroelektrana (MHE) u zaštićenim prirodnim dobrima. Malo staroplaninsko selo Topli Do je postalo simbol građanske pobede početkom oktobra, kada su meštani i aktivisti uspeli konačno da oteraju investitora i spreče početak gradnje, i to nakon dva meseca organizovanih danonoćnih straža. Tog 7. otobra dogodila se radikalizacija protesta i došlo do fizičkog sukoba između odlučnih građana i radnika zaposlenih kod investitora Dragana Josića. Investitor je besno najavio da će tužiti policiju zbog neadekvatnog reagovanja a državu zbog finansijkog gubitka i da mu ne pada na pamet više da se vraća u ovo selo, da mu se smučio i ceo pirotski kraj, što uopšte nije tako loše. Malo selo je izvojevalo veliku pobedu i postalo primer i simbol građanskog aktivizma. Nešto što nedostaje u većim gradovima, posebno organizovanije i masovnije u Beogradu, u kome ima i više stanovnika i više mladih ljudi koji bi fizički lakše stražarili danonoćno. Rezignirani investitor, koji bi imao najveću finansijsku korist od izgradnje mini-hidroelektrane, a koje inače proizvode zanemarljiv procenat električne energije ali zato uništavaju reke i potoke neophodne biljnom i životinjskom svetu, kao i meštanima ovih sela koji žive od tih voda i od poljoprivrede, još je dodao: „Totalno sam razočaran reakcijom pirotske policije koja je dopustila da nas linčuju i da nam razbijaju stakla bez ikakvih reakcija. Oni su bili nemi posmatrači. Jurili su nas sa dva vojna džipa ili kamiona, a policija nije reagovala. Ovo je banana država.” Banana država je donošenjem pogrešnih zakona dovela do uništavanja svojih prirodnih resursa zarad finansijkog bogaćena nekolicine investitora. Ogranizovane građanske akcije još uvek traju na Staroj planini dok se ne spreče izgradnje svih najavljenih mini-hidroelektrana i dok resorno ministarstvo i Vlada ne promene sporne zakone.

Ovogodišnji Gete fest u Beogradu (održava se još i u Novom Sadu i Nišu) zatvorio je film “Vakersdorf”. Ovaj mali bavarski grad je sredinom osamdesetih godina postao simbol građanske borbe protiv izgradnje nuklearne elektrane. Predsednik opštine, inače član Socijaldemokratske partije Nemačke, želeći da razvije nerazvijenu opštinu iz koje ljudi odlaze zbog nemogućnosti pronalaska posla, postaje žrtva političkih spletki, finansijskog i industrijskog lobija. Građani polako, najpre okupljeni oko lokalnih aktivista pokreta zelenih i protivnika nuklearne energije, uz podršku lokalnog sveštenika, kao i nastavnika fizike, pokreću mirne proteste protiv izgradnje nuklearne elektrane. Ubrzo dobijaju i podršku gradonačelnika, koji će promeniti mišljenje i neće želeti nova radna mesta na uštrab bezbednosti i zaštite životne sredine celog kraja. Međutim, država menja zakone preko noći, gubi se autonomija lokalne zajednice i lokalna vlast gubi administrativnu moć sprečavanja izgradnje. Protesti su trajali od 1982. do 1989. i postajali su na momente daleko radikalniji i borbeniji od one slike s  početka, kada lokalni sveštenik okuplja vernike na molitvi nedeljom u dva ispred kapele Svetog Franje. Pokret protiv nuklearne energije se vremenom proširio i izvan ovog malog bavarskog grada, kao i izvan Nemačke, ali je zanimljivo da su pravu pobedu postigli, nažalost, tek nakon nesreće u Černobilju 1986. “Sreća” u nesreći, bar za ovu lokalnu sredinu i njene aktiviste, bila je užasna slika černobiljske katastrofe.

Film je u Beogradu prikazan 10. oktobra a devet dana kasnije Srbiju je posetio premijer Rusije Medvedev. Između ostalog, tom prilikom su Rusija i Srbija obnovile nuklearnu saradnju i potpisale sporazum o izgradnji nuklearnog centra. Niko u potpunosti ne zna šta sve podrazumeva sporazum, ono oko čega stručna javnost i obični ljudi strahuju je mogućnost zloupotrebe. Vladimir Radojičić, aktivista građanske inicijative Ne davimo Beograd, za dnevni list Danas kaže da je “sporazum koji je Srbija potpisala sa Rusijom, o izgradnji nuklearnog centra, verovatno samo uvod u izgradnju nuklearne centrale.” S druge strane, Večernje novosti  tvrde da se ugovor o nuklearnoj saradnji odnosi na daleko manju investiciju kojom bi bila obuhvaćena izgradnja istraživačkog reaktora, koji će proizvoditi radioaktivne izotope za medicinu i različita istraživanja. Upućene brine to što Srbija nema dovoljan stručni kadar za nuklearnu energiju, počevši od toga da decenijama ne postoji katedra za nuklearnu fiziku, pa sve do bezbednosti izgradnje i državne kontrole nad jednim takvim objektom. Stručnjake za bezbednost brine koliko bi u tom slučaju jedna druga zemlja, kao što je Rusija, imala kontrolu nad tim novim nuklearnim centrom. A sve nas  brine već milion puta viđena slika kada partijski kadrovi zamene stručne kadrove i onda posmatramo situacione varijante Homera Simpsona kao zaposlenog u nuklearnoj elektrani. U ovom momentu Srbija ima zakonsku zabranu izgradnje nuklearne centrale, ali se postavlja pitanje koliko bi u jednom trenutku, nakon isteka zabrane i menjanja zakona, novopotpisani sporazum o nulkearnoj saradnji sa Rusijom bio u skladu sa evropskim direktivama.

Građani Srbije su mesecima iscrpljeni boreći se za svaki potok, reku, parkić i za svako stablo u svom kraju ili u svom gradu. Nikako ne bi valjalo da tako iscrpljeni od višegodišnjih ekoloških borbi budemo morali masovno da izlazimo na ulice kako bismo sprečili izgradnju nuklearne elektrane, koja bi bila servirana kao spasonosno rešenje u preterano zagađenom vazduhu, koji jeste zagađen, ali bolje bi bilo da alternativa nikada više ne bude nešto što su mlađe generacije nedavno mogle da vide u seriji Černobilj ili što se pre osam godina dogodilo sa Fukušimom u Japanu.

Nataša Šikić
Autor 28.10.2019. u 12:50

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija