ENG
Socio-ekonomski ugao klimatskih promena: Nemaju svi iste mogućnosti za prilagođavanje
Autor/ica 👤Marina Andrijević
Povezani članci
Foto: Pixabay
Nije isto kada toplotni talas pogodi neku bogatiju državu u kojoj veliki broj građana radi u sektoru usluga i ima pristup klimatizovanim prostorijama, i kada se isto dogodi u siromašnoj zemlji u kojoj se stanovništvo većinski bavi poljoprivredom i izloženo je svim spoljnim uticajima tokom rada na otvorenom.
Prosečna globalna temperatura trenutno je oko 1.1°C viša nego za vreme pre industrijske revolucije. Klimatske promene koje sa sobom nosi globalno zagrevanje širom sveta menjaju živote ljudi i njihovih zajednica. Naučne metode sve su naprednije u prepoznavanju ljudskog uticaja na ono što inače nazivamo stanjima prirodnih nepogoda, poput toplotnih udara, poplava, suša, uragana, pa i požara. Drugim rečima, pomoću statističkih metoda moguće je utvrditi gde prestaje prirodni, a počinje ljudski doprinos vremenskim neprilikama. Intenzitet i učestalost prirodnih, odnosno ljudskih, katastrofa rastu sa svakom desetinom stepena otopljavanja koje je posledica rasta koncentracije gasova sa efektom staklene bašte.
U skladu s tim, jasno je da je najvažnija strategija za borbu protiv klimatskih promena hitno i drastično smanjenje upotrebe fosilnih goriva u svim granama privrede, promena neodrživih poljoprivrednih praksi, te energetska tranzicija prema obnovljivim izvorima energije, piše Klima 101.
Međutim, brzina s kojom se klimatske promene odvijaju i neadekvatnost do sada poduzetih mera ukazuju na to da sprečavanje negativnih posledica klimatskih promena zahteva i određeni nivo prilagođavanja stanovništva i privrednih aktivnosti drugačijim i ekstremnijim klimatskim prilikama.
Prilagođavanje klimatskim promenama
Prilagođavanje klimatskim promenama, zavisno od geografske lokacije, može podrazumevati monumentalne projekte poput izgradnje brana i zaštite od porasta nivoa mora, infrastrukturne promene stambenih jedinica i proizvodnih pogona tako da su otporni na ekstremne vremenske uslove, širenje sistema navodnjavanja u poljoprivredi i bezbroj drugih, velikih i malih intervencija. Troškovi prilagođavanja klimatskim promenama mogu dostići multimilionske cifre. Pored finansijskih kapaciteta, ovi projekti često zahtevaju stabilne političke i institucionalne prilike, ljudske resurse, tehnologiju, inovacije, pa i kulturološke promene.
Strategija prilagođavanja je donekle kontroverzan deo klimatskog diskursa, zasnovan na zabrinutosti da bi legitimizacija potrebe za prilagođavanjem mogla dovesti do slabljenja ambicija za nužne intervencije smanjenja emisija gasova staklene bašte. Promatranje intervencija za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte i intervencija za prilagođavanje na klimatske promene kao ravnopravne ili komplementarne strategije sa sobom povlači pitanje pravednosti, budući da su krajevi sveta u kojima postoji najveća potreba za prilagođavanjem istovremeno i najmanji krivci za klimatske promene.
U svom doktorskom istraživanju fokusirala sam se na prilagođavanje klimatskim promenama i ulogu koju ona igra u naučnim modelima procene rizika negativnih posledica izazvanih klimatskim promenama. U tom kontekstu, bavila sam se ispitivanjem globalnih nejednakosti u kapacitetima za prilagođavanje privrede i načina života na drugačije klimatske prilike, te šta to znači za celokupni rizik.
U ovom članku pozabaviću se širom slikom procene rizika od klimatskih promena, značaju analize socio-ekonomskih indikatora u proceni kapaciteta za prilagodbu klimatskim promenama te primenom analiza ove vrste u prognozama posledica klimatskih promena za stanovništvo i privredu.
Društveno-ekonomski razvoj utiče na klimatske rizike
Kada govorimo o rizicima od negativnih posledica klimatskih promena na ljudske i druge ekosisteme, moramo uzeti u obzir tri osnovna činioca: (1) geofizičke reakcije klimatskih sistema (poplave, toplotni talasi, suše, itd.), (2) izloženost vremenskim uslovima (npr. imovina i stanovništvo naseljeno u predelima izloženim klimatskim uslovima) i (3) ranjivost područja ili stanovništva na negativne posledice klimatskih promena (npr. nivo pripremljenosti na određene vremenske prilike i društveno-ekonomski kapacitet za nošenje s posledicama).
Direktne posledice klimatskih promena najviše zavise od globalnog otopljavanja koje je direktan rezultat povećane koncentracije gasova sa efektom staklene bašte u amosferi. Međutim, druge dve komponente – izloženost i osetljivost na klimatske promene – zavise od niza društveno-ekonomskih faktora koji variraju od zajednice do zajednice, od države do države, koji su promenjivi i međusobno povezani kompleksnim dinamičnim vezama.
Zato nije isto kada toplotni talas pogodi neku bogatiju državu u kojoj veliki broj građana radi u sektoru usluga i ima pristup klimatizovanim prostorijama, i kada se isto dogodi u siromašnoj zemlji u kojoj se stanovništvo većinski bavi poljoprivredom i izloženo je svim spoljnim uticajima tokom rada na otvorenom.
Budući da zavise velikim delom od društvenih i ekonomskih prilika, rizici od negativnih posledica nisu ravnomerno raspoređeni po svetu. Iako je sada već općepoznato da oni koji su najmanje doprineli klimatskim promenama zbog njih će najviše ispaštati, važno je na raspolaganju imati naučne metode uz pomoć kojih se može ustanoviti ko doprinosi daljem otopljavanju, ko ima najveću odgovornost da smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte, ko je najviše izložen klimatskim promenama i ko se i do koje mere može njima prilagoditi. Osim pitanja pravednosti, praktična pitanja poput planiranja adekvatnih strategija za nošenje s rizicima, takođe zahtevaju uvid u očekivani nivo rizika koje klimatske promene nose.
Paralelno s diplomatskim i političkim pomacima prema globalnom cilju zaustavljanja klimatskih promena, a posebno nakon Pariskog sporazuma 2015. godine, nauka o klimatskim promenama kontinuirano napreduje u prognoziranju rizika i posledica za stanovništvo i privredu. Procene rizika rade se uz pomoć naučnih modela i alata koji simuliraju klimatski sistem s geofizičkog aspekta i povezuju ga s modelima rasta stanovništva, dinamike energetskih i ekonomskih sistema. Takav sistematski pristup modeliranja klimatskih promena omogućava testiranje različitih scenarija klimatskih i društveno-ekonomskih prilika, da bi se ustanovile posledice, odnosno prednosti sprečavanja daljeg otopljavanja.
Nedovoljno dobro modeliranje potencijala koje zemlje u razvoju imaju za prilagođavanje klimatskim promenama
Istraživačke grupe širom sveta kontinuirano unapređuju preciznost procena i rade na sve detaljnijem prikazu energetskih i ekonomskih sistema. Modeli, na primer, imaju vrlo detaljno razrađene putanje smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte i procese dekarbonizacije energetskih sistema na regionalnom nivou. Tako znamo, na primer, da bi za postizanje cilja Pariskog sporazuma o zaustavljanju rasta prosečne globalne temperature na 1.5, a najviše 2°C, celo svet morao biti ugljenično neto-neutralan do 2050. godine, a sve bolje razumemo i kako pojedinačne države mogu ostvariti taj cilj.
S obzirom na sada već prihvaćenu neizbežnost potrebe za prilagođavanjem klimatskim promenama, ovi modeli takođe procenjuju deo rizika koji se može eliminisati prilagođavanjem.
Međutim, većina modela simulira prilagođavanje dosta pojednostavljeno, uglavnom sledeći binarnu logiku po kojoj je određena grana privrede, zajednica ili cela država prikazana kao potpuno ili nikako prilagođena na klimatske promene.
Uzmimo za primer poljoprivredu, koja je jedna od, bar klimatski govoreći, najosetljivijih grana privrede, a često je jedan od najvažnijih sektora po učešću u bruto društvenom proizvodu zemalja u razvoju. Rastuće temperature, nepredvidive vremenske prilike, promene u tlu, širenje štetočina, smanjenje vodenih resursa neke su od posledica klimatskih promena koje direktno utiču na poljoprivrednu produktivnost, pa čak i na opstanak nekih biljnih vrsta. Teoretski govoreći, poljoprivrednici mogu promeniti prakse sejanja, uzgoja, navodnjavanja tako da su poljoprivredna dobra otporna ili optimalno prilagođena klimatskim prilikama. Potpunom prilagodbom, dakle, poljoprivredni sektor u principu neće osetiti štetu klimatskih promena. S druge strane, potpuna neusklađenost s klimatskim prilikama može rezultirati, recimo, propalim žetvama i svim posledicama koje to povlači.
Realnost je, verovatno, negde između. Ono što pouzdano znamo je da će bilo koji nivo prilagođavanja klimatskim promenama zahtevati finansijske, institucionalne, ljudske i druge društveno-ekonomske resurse. Mnogim zemljama koje su na liniji fronta u borbi s posledicama klimatskih promena ti resursi ne stoje na raspolaganju, ili bar ne u meri u kojoj su potrebni. Uz to, zemlje u razvoju, kao što samo ime kaže, nose se sa različitim razvojnim izazovima, poput unapređenja zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, infrastrukturnih poboljšanja i drugih ekonomskih investicija. Nemogućnost prilagođavanja klimatskim promenama može dodatno otežati već kompleksne razvojne projekte i celokupan društveni napredak.
Imajući u vidu važnost prilagođavanja na nove klimatske uslove za zemlje u razvoju, postoji velika potreba za unapređenjem razumevanja ove oblasti kako bi se mogle osmisliti odgovarajuće strategije koje će minimizirati negativne uticaje klimatskih promena.
Razvijanje novih parametara za bolje razumevanje mogućnosti za prilagođavanje
S obzirom da je realna mogućnost prilagođavanja znatno drugačija od načina na koji je do sada predstavljena u naučnim alatima, u svom doktorskom projektu razvila sam kvantitativne parametre koje modeli procene rizika mogu koristiti da bi detaljnije simulirali društveno-ekonomske prilike koje omogućavaju ili sprečavaju prilagođavanje. Upotrebom indikatora koji adekvatno prikazuju globalnu nejednakost u kapacitetima za nošenje s klimatskim promenama može se izbeći preveliko oslanjanje na prilagođavanje. Realna slika mogućnosti prilagođavanja sprečava potencijalno skretanje pažnje sa odgovornosti istorijskih zagađivača za doprinos stanju klime i potrebe za što bržim prestankom korištenja fosilnih goriva.
Autor/ica 👤Marina Andrijević
