Žive lomače uz blagoslov crkve i ministra kulture

Tomislav Marković
Autor 27.6.2022. u 14:35

Izdvajamo

  • Posao se ne završava činom izvršenja zločina, treba sve to opravdati, negirati, falsifikovati, manipulisati, očistiti ratne zločince od krivice – a tu na scenu opet stupaju intelektualne snage. Neki monstrumu napišu knjigu, drugi je promovišu, a svi zajedno čuvaju zločinačko nasleđe. I čekaju bolja vremena kad će moći da nastave svoj krvavi posao. Nacionalističkim intelektualcima nikad dosta spaljenih beba.

Povezani članci

Žive lomače uz blagoslov crkve i ministra kulture

foto: facebook

Prošle su godine i decenije, Lukić je na izdržavanju doživotne robije, ali njegovo nedelo još živi u velikosrpskim krugovima i ustanovama. Ne kotira se tako dobro kao Ratko Mladić ili Radovan Karadžić, ali ipak ga ne zaboravljaju saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu. Takva je to rabota, u izvođenju ideološkog projekta proširene, etnički očišćene države, svako ima svoju ulogu.

Piše: Tomislav Marković

Danas se navršilo tačno trideset godina od žive lomače na Bikavcu. Pripadnici formacije Osvetnici koja je delovala u sklopu Vojske Republike Srpske 27. juna 1992. godine zatvorili su oko 70 bošnjačkih civila u porodičnu kuću Mehe Aljića i žive ih zapalili. Zapaljeni su uglavnom žene, deca, starice i starci. Svi izlazi iz kuće bili su zamandaljeni, blokirani teškim komadima nameštaja, prozori su bili zakovani. Ubice pod komandom Milana Lukića bacale su bombe u kuću, polile je benzinom i mirno posmatrale kako ljudi u njoj gore, dok su iz kuće dopirali jezivi krici zapaljenih.

Jedina preživela

Lomaču je preživela samo tridesetogodišnja Zehra Turjačanin. Na ulazna vrata bila su navaljena teška, metalna vrata od garaže. Između njih je bio procep od nekih 65 centimetara kroz koji je Zehra uspela da se provuče, sa gorućom odećom na sebi, opekavši se dodatno o usijani metal garažnih vrata, zadobivši trajne povrede. Skrivala se nekoliko dana, jer ju je Lukić tražio i obećao nagradu onom ko je pronađe i uhapsi. Napokon je sa preostalim Bošnjacima krenula put Međeđe, pešačenje je trajalo pet dana, a Zehra je bila sva u opekotinama i bolovima od spaljivanja.

Tek kad je stigla na odredište, prvu pomoć joj je ukazao čovek koji ju je poznavao od ranije. Mnogo godina kasnije svedočio je pred Haškim tribunalom: „Cijelo joj je lice bilo crno, spaljeno, u ranama. Obe su joj ruke bile zavijene, pri čemu nisu korišteni medicinski zavoji. To su bili improvizovani zavoji, njih pet ili šest. Rane su bile inficirane tako da kada sam pokušao da promjenim zavoje skidajući nekoliko slojeva s jedne ruke vidio sam kako izlaze crvi iz rane. Pri tom prizoru pao sam u nesvjest”.

Na suđenju Milanu Lukiću i njegovom rođaku i saučesniku u zločinima Sredoju Lukiću svedočila je i Zehra Turjačanin: „Čim su je zapalili… u tom strahu, zbog svega toga nekako nisi mogao da vodiš računa, a i nisi ni mogao da vidiš šta se dešava. Kroz te prozore počela me vatra peći. Nije da je trebalo pobjeći, jer tu gore najmiliji, možda u jednom momentu mi je palo na pamet da izgorim i ja, ali ostao mi je brat pod nekim ciglama, i jedan rođak, ubiće i njih, zapaliće kuću i izgoriće i oni pod tim ciglama. Ostao je i komšiluk, jer sutra će se vratiti zapaliće i drugi narod. Trebalo je to reći. I taj narod treba da ide. I pokušala sam. Prvo što sam uradila sa jednom rukom sam se… i na onaj prozor sam se naslonila. Kako sam izašla, vjerujte ne znam ni ja sama.“

Spaljivanje, otmice, ubijanje, silovanje

Nije lomača na Bikavcu bila jedina, dve nedelje pre toga, 14. juna 1992. godine Lukić i njegova banda spalili su 59 Bošnjaka u kući Adema Omeragića u Pionirskoj ulici. Civili su bili iz mesta Koritniku okolini Višegrada. Prema svedočenju preživelih, civile je u Pionirsku ulicu doveo Mitar Vasiljević, pripadnik grupe Osvetnici, sa još nekoliko vojnika. Ljude su prvo smestili u kuću, a potom ubacili eksplozivnu napravu. Nakon eksplozije, dok su neki od ljudi pokušavali da pobegnu kroz prozore, Mitar Vasiljević je baterijskom lampom osvetljavao prozore kuće dok je Milan Lukić pucao po njima. Na kraju su zapalili kuću i ostavili nedužne ljude da umru u najstrašnijim mukama. Najmlađa žrtva beskrupuloznih ubica bila je beba iz porodice Kurspahić, stara samo dva dana, nije imala ni ime. Najstarija žrtva imala je 79 godina.

Proslavio se Milan Lukić i drugim jezivim zločinima. Držao je logor za silovanje u hotelu „Vilina vlas“, gde je i lično silovao zarobljene Bošnjakinje. Zajedno sa svojim Osvetnicima oteo je putnike iz autobusa u Sjeverinu 1992. godine, potom su ih mučili i na kraju pobili na obali Drine. Sledeće godine oteli su putnike iz voza u Štrpcima i takođe ih pobili. Lukić je zarobljene bošnjačke civile redovno dovodio na Višegradski most, ubijao ih, a njihove leševe bacao u Drinu. U knjizi “Rat je mrtav, živio rat” Ed Vulliamy piše do čega je to dovodilo, zapis se odnosi na 1992. godinu: “Krajem juna višegradski policijski inspektor Milan Josipović dobio je mračni dopis od uprave hidroelektrane Bajina Bašta na srpskoj strani granice. Direktor hidroelektrane uljudno je tražio od odgovorne osobe da uspori priliv leševa niz rijeku. Zapušavali su mu propuste na brani takvom brzinom da nije mogao prikupiti dovoljno ljudi da ih ukloni.“ 

Istorija ljudske nečovečnosti

Milan Lukić je jedan od najvećih monstruma u vrlo oštroj konkurenciji srpskih zločinaca. Nakon rata skrivao se u Argentini pod lažnim imenom. Dolijao je 2005. godine, izručen je, a Haški tribunal ga je 2009. godine osudio na doživotnu kaznu, što je potvrđeno u konačnoj presudi 2012. Njegov rođak Sredoje Lukić osuđen je na 27 godina zatvora, njihov saborac Mitar Vasiljević osuđen je na 15 godina, a osuđeni su i drugi pripadnici Osvetnika.

Na izricanju kazne, predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala Patrik Robinson rekao je sledeće: “Požari u Pionirskoj ulici i na Bikavcu najgori su primeri nečovečnih postupaka jednog čoveka prema drugom. U istoriji ljudske nečovečnosti, koja je već isuviše duga, žalosna i ogavna, požari u Pionirskoj i na Bikavcu zauzimaju istaknuto mesto. Na kraju dvadesetog veka, obeleženog ratom i krvoprolićem kolosalnih razmera, ovi užasavajući događaji ističu se po gnusnosti spaljivanja, po očiglednom umišljaju i proračunatosti koji ih definišu, po tome kako su žrtve iz čiste bezdušnosti i surovosti sprovedene, zatvorene i zaključane u te dve kuće da bi se našle potpuno bespomoćne u paklu koji je onda nastao, po stepenu boli i patnje koje su žrtve trpele dok su žive gorele. U tom činu zatiranja svakog traga pojedinačnim žrtvama, počiva nečuvena surovost koja itekako mora povećati težinu koja pripisuje ovim zločinima”.

Crkva i ministar, promoteri zločinca

Tom i takvom Lukiću Srpska radikalna stranka objavila je knjigu 2011. godine pod naslovom “Ispovest haškog sužnja”. Knjigu je uobličio, što će reći zapravo napisao – Rajko Đurđević, inače četnički vojvoda. To je sasvim logično i očekivano, radikali su zločinačka stranka koja je 90-ih organizovala dobrovoljce, njihov predsednik Vojislav Šešelj je osuđeni ratni zločinac, pa je red da pomognu svom drugu po kami. Promocija knjige višegradskog monstruma u kojoj se negiraju počinjeni zločini održana je početkom avgusta 2011. u prohijskom domu Hrama svetog Save u Beogradu. Na promociji je učestvovao i jedan sveštenik SPC.

Starešina Hrama protojerej Radivoje Panić učešće sveštenika crkve na promociji označio je kao lični čin. On je rekao da ne vidi ništa sporno u tome što crkva ustupa prostor za promociju zločinca i negaciju zločina. Sasvim logično. Institucija koja je bila jedan od ideoloških stubova rata i zločina, čiji su sveštenici blagsiljali zločince, čiji su episkopi bodrili Karadžića, Mladića i ostale rukovodioce genocida – i jeste pravo mesto za promociju jednog od izvođača koljačkih radova. Dosta je bilo pretvaranja, treba lepo priznati da crkva više ne služi Hristu, već da je prešla na stranu protivnika. I to čak i ne krije.

Održana je i jedna promocija u Valjevu tih dana, na glavnom gradskom trgu, ali je bila i još jedna promocija u Beogradu. Na svetog Savu, 27. januara 2012. godine, sa početkom u 19 h u Ulici Majke Jevrosime 30, u Beogradu, na sceni muzeja „Moderna garaža” koji drži dramski pisac Bratislav Petković održana je promocija Lukićeve lažiknjige. Na promociji je učestvovao i Petković i uskoro je za to adekvatno nagrađen. Nekoliko meseci kasnije, kad su naprednjaci došli na vlast, Bratislav Petković je imenovan za ministra kulture. Za ministra kulture zločina, to je jedina kultura za koju znaju presvučeni radikali i ostali ljubitelji živih lomača.

Podela rada

Prošle su godine i decenije, Lukić je na izdržavanju doživotne robije, ali njegovo nedelo još živi u velikosrpskim krugovima i ustanovama. Ne kotira se tako dobro kao Ratko Mladić ili Radovan Karadžić, ali ipak ga ne zaboravljaju saučesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu. Takva je to rabota, u izvođenju ideološkog projekta proširene, etnički očišćene države, svako ima svoju ulogu.

Neko organizuje partiju, neko piše knjige u kojima širi šovinističke ideje, neko vrši medijsku propagandu, neko pravi paravojne formacije, neko opravdava zločine dajući im božansko i nebesko odobrenje u vidu blagoslova, neko smišlja “humana preseljenja” i etnička razgraničenja, a nekom zapadne da sve te ideje sprovodi u delo, pa ubija, otima, pljačka, siluje i spaljuje tek rođene bebe. Ratni zločini, etnička čišćenja, genocid su veliki i ozbiljni poslovi, tu je najvažnija dobra podela rada.

Posao se ne završava činom izvršenja zločina, treba sve to opravdati, negirati, falsifikovati, manipulisati, očistiti ratne zločince od krivice – a tu na scenu opet stupaju intelektualne snage. Neki monstrumu napišu knjigu, drugi je promovišu, a svi zajedno čuvaju zločinačko nasleđe. I čekaju bolja vremena kad će moći da nastave svoj krvavi posao. Nacionalističkim intelektualcima nikad dosta spaljenih beba.

 

Tomislav Marković
Autor 27.6.2022. u 14:35