Intervju: Staša Zajović, mirovna aktivistkinja

Dolaskom Vučića na vlast, Milošević je pobedio

Nedim Sejdinović
Autor 15.4.2021. u 09:34

Izdvajamo

  • Niko od nas koji se decenijama bavimo aktivističkim radom nikada nije imao iluziju da je Vučić bilo šta drugo nego ratni huškač, jedan od onih koji su propagandom i delima bili u srži zločinačkog poduhvata tokom devedesetih.

Povezani članci

Dolaskom Vučića na vlast, Milošević je pobedio

Staša Zajović i “Žene u crnom” – foto: voxfeminae

Kada stojimo na trgu i obeležavamo godišnjice zločina, često ima mnogo više policajaca nego nas. Oni su tu, kao, da nas štite. U pitanju je snažna simbolička slika. Zapravo, izgleda kao da policajci ne štite nas od građana nego građane od nas. Sve je postavljeno naopačke, pa je ispalo da opasnost po društvo nisu oni koji su činili zločine, već mi koji ukazujemo na njih. Da smo opasnost mi koji kažemo da nikada nećemo zaboraviti ono što se desilo devedesetih. Mi koji kažemo: nikada vas nećemo ostaviti na miru zato što je to naša ljudska dužnost!

Neverovatna je energija koja krasi našu sagovornicu Stašu Zajović, mirovnu aktivistkinju, feministkinju i jednu od osnivačica i koordinatorki organizacije “Žene u crnom” u Beogradu. Nju mesto ne drži, sa strastvenom željom da pomogne žrtvama rata da povrate dostojanstvo juri po zemljama bivše Jugoslavije, evo već decenijama. Ni pandemija joj ništa ne može. Traga za pravdom, promovišući ravnopravnost, ulažući neverovatan napor da se ceo region, a posebno Srbija, suoči sa istinom o zločinima koji su počinjeni tokom devedesetih godina prošloga stoleća u ovim našim jezivim ratovima. Organizuju Staša i njene saradnice mirovne ulične akcije, apele, peticije, kampanje, komemoracije, konferencije i edukacije, i ne posustaju uprkos tome što ih većinska Srbija, uspavana u samozaboravu i zagledanosti u sopstveni trbuh, prezire i mrzi, pa je čak i spremna s vremena na vreme i da nasiljem nasrne na njih. Fudbalskim žargonom rečeno, “Žene u crnom” podmeću glavu tamo gde drugi ne bi smeli ni nogu da pruže.

Staša Zajović, rođena 1953. godine u Nikšiću, diplomirala je na studijama španskog i italijanskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu 1977. godine. Jedna je od feminističkih pionirki – od 1985. do 1992. godine aktivistkinja je grupe “Žene i društvo”. Organizacija čiji je simbol, “Žene u crnom”, ove godine slavi 30 godina postojanja. Staša je dobila mnoge nagrade za ljudska prava i građanske slobode, a proglašena je i za počasnu građanku Granade, glavnog grada autonomne pokrajine Andaluzija. Jedna je od 1.000 žena iz celog sveta koje su nominovane za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine. Kaže da joj je posebno drago priznanje počasna građanka Tutina (Sandžak) koju je 2004. godine dobila za “otpor ratu, širenje duha tolerancije i pomoć žrtvama rata”. “Žene u crnom” su jedna od retkih organizacija u Srbiji koja odbija da zaboravi ne samo zločine koje je država Srbija činila u regionu već i one koje je tvorila na sopstvenoj teritoriji, poput otmice u Štrpcima, zločina u Sjeverinu, Kukujevcima, Hrtkovcima, logora u Stajićevu i Begejcima… Svake godine na različite načine “Žene u crnom” obeležavaju godišnjice ovih stradanja.

Razgovarao: Nedim Sejdinović

Na početku razgovora, Staša veli da je “Ženama u crnom” važno ne samo sećanje na zločine i žrtve već i pamćenje dobrih stvari iz devedesetih, poput delovanja raznih antiratnih i antimilitarističkih pokreta. Ona podseća da su se u Vojvodini pre tačno 30 godina, u malim mestima, građani organizovali kako bi rekli NE ratu i mobilizaciji. Te 1991. godine u Vojvodini je za rat mobilisano čak 80.000 građana.

“Ići ćemo u Adu, to malo vojvođansko mesto, da zajedno sa lokalnim mirovnim aktivistima obeležimo godišnjicu otpora ratu i militarizaciji. Ada je bila jedan od glavnih punktova potiskog antiratnog pokreta i u njoj je osnovan – to mnogi ne znaju – čuveni Centar za antiratnu akciju. Podsećanje na otpor zločinu je veoma važan u zemlji u kojoj se pokušava zatrti svaka priča o zločinima počinjenim u naše ime. Želimo da, na tridesetu godišnjicu i naše organizacija i antiratnog pokreta, u saradnji sa umetničkom grupom Škart, napravimo arhivu i mapiramo sve ključne tačke tog otpora. Želimo da podsetimo na ljude koji su bili hrabri da se jasno i glasno usprotive nacionalističkom i ratnom ludilu. Nedavno sam pročitala jednu važnu rečenicu u knjizi “Političko pozorište Olivera Frljića” – parafraziraću: možda u povesti, možda u pravu zločini zastarevaju, ali ne i u umetnosti. Posle Ade počećemo pripreme za obeležavanje dva važna datuma: 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, i 15. maja, Međunarodnog dana prigovora savesti. Ovaj drugi datum je veoma važan s obzirom da se u Srbiji vodi ludačka kampanja za ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka”, kaže Staša Zajović.

Upravo sam hteo da vas pitam o kampanji koju spominjete. Verujete li da će Srbija odista ponovo uvesti obavezni vojni rok? Ili ta kampanja ima neke druge ciljeve?

Mislim da je u pitanju propagandni trik Vučićevog režima, koji je usklađen sa dominantnom autoritarnom i militarističkom kulturom. Postoje, naime, brojne prepreke ideji da se ponovno uvede obavezno služenje vojnog roka. Prva prepreka je to što su mladi ljudi, suprotno tvrdnji vlasti i njenih medija, protiv toga. To pokazuju istraživanja, ali i podatak da je od uspostavljanja dobrovoljnog služenja vojske pa do danas jedva 11.000 osoba po sopstvenoj odluci boravilo u kasarnama i prošlo obuku. Tačno je, međutim, da se stariji, pod uticajem spomenute autoritarne, nacionalističke i militarističke kulture, izjašnjavaju kao pristalice obaveznog služenja vojske. Oni, naime, ovim neće biti pogođeni nego njihovi unuci. Druga prepreka je pravne prirode. Jedan od uspeha civilnih organizacija u Srbiji je to što su se izborili da “prigovor savesti” uđe prvo u zakone, a potom i u Ustav Srbije. Podsetimo da član 45 Ustava kaže da niko nije dužan da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja. Ukoliko bude uveden vojni rok, jasno je da će se ogroman broj mladih, u znak protesta, pozivati na “prigovor savesti”. Treći, i možda najvažniji, jeste finansijski aspekt. Srbija nema novaca za tu avanturu, to mnogo košta. Na kraju, Vučićev režim je zainteresovan za vojsku skoro isključivo sa aspekta proizvodnje i prodaje oružja. Poznato je, naime, da Srbija zarađuje ogromne novce prodajući oružje diktatorskim režimima koji ubijaju civile.

Kampanja će se najverovatnije završiti tako što će država, tačnije vladajuća Srpska napredna stranka koja funkcioniše kao zavod za zapošljavanje, zaposliti par hiljada ljudi kao profesionalne vojnike. Tako će regrutovati i nove stranačke članove. Sve će to pratiti kampanja – koja je i danas prisutna – a koja će ukazivati da je Srbija permanentno u opasnosti, koja će proizvoditi neprijatelje, iako je svima koji imaju imalo mozga jasno da ova zemlja nema od koga da se brani. Njen jedini neprijatelj je režim Aleksandra Vučića, koji je i glavni generator nebezbednosti. Treba, na kraju, reći da su pozivi za uvođenje u vojnu evidenciju koji stižu na adrese mladih ljudi prouzrokovale veliku zebnju i uznemirenost, pogotovo majki.

Rekli ste da je Vučićev režim glavni generator nebezbednosti. Ali, setimo se da se on, kada je dolazio na vlast, predstavljao kao proevropski političar koji će doprineti regionalnom pomirenju. Mnogi su poverovali u njegovo “preobraženje”…

Niko ozbiljan zapravo nije poverovao u njegovo “preobraženje”. Zapad je, doduše, imao nekakve političke kalkulacije, ali su se one očigledno izjalovile. Nadam se da su se zapadne zemlje napokon oslobodile iluzija i da će početi da ga pritiskaju na isti način na koji su to radili sa Miloševićevim režimom tokom devedesetih, principom “štapa i šargarepe”. Do sada, taj pritisak nije postojao ili je bio veoma slab. Kada pogledate poslednji izveštaj Evropske komisije o Srbiji, koji je izuzetno kritičan, videćete da on ipak ne adresira ključni generator problema, a to su upravo Aleksandar Vučić i ljudi koji ga okružuju. Niko od nas koji se decenijama bavimo aktivističkim radom nikada nije imao iluziju da je Vučić bilo šta drugo nego ratni huškač, jedan od onih koji su propagandom i delima bili u srži zločinačkog poduhvata tokom devedesetih.

Vučić je dokaz da u Srbiji postoji jasan kontinuitet sa Miloševićevim režimom. Ko se to odrekao Miloševića? Ko se odrekao zločina koji su činjeni u naše ime? Nije niko. I to ne važi samo za Vučićev režim, diskontinuitet nisu napravili ni oni pre njega. Vučić je, međutim, otišao mnogo dalje. Operacija koju on sprovodi, a koja će imati dugoročne posledice, ne zasniva se samo na negiranju ili relativizaciji zločina već i na brisanju svih tragova bilo kakve odgovornosti za njih. Ulažu se ogromna sredstva sa ciljem da se izbriše taj period naših života. Dolaskom Vučića na vlast, Milošević je pobedio. Vučić je čovek koji svojom jezivom propagandom laži pretvara u činjenično stanje.

Ljudi koji su osuđeni za ratne zločine u Srbiji su danas ugledne ličnosti, ne skidaju se sa televizija koje su pod kontrolom režima i bestidno promovišu svoje viđenje istorije. Čemu sve to zapravo vodi?

Narativ o Srbiji kao večitoj žrtvi neprestano traje i neprestano se podgreva, i oni se i njihove priče u taj narativ savršeno uklapaju. Nema tu stida, niti pokajanja. Da postoji stid u ovoj zemlji, odavno bi se podigla revolucija. Kako se može govoriti o stidu u zemlju u kojoj je Ministarstvo odbrane zapravo Ministarstvo odbrane ratnih zločinaca. U kojoj je Narodna skupština glavni punkt obožavatelja rata i ratnih zločina. U kojoj se na sednicama vladajuće Srpske napredne stranke ratni zločinci pristigli iz Haga dočekuju frenetičnim aplauzom. U kojoj se Ratko Mladić direktno iz Haga uključuje u program televizije sa nacionalnom pokrivenošću. U kojoj su ratni zločinci predavači u vojnim školama. Na delu nije samo revizija sudski utvrđenih činjenica – ne, na delu je nešto mnogo gore: uzdizanje ratnih zločinaca u glavne moralne i političke autoritete. I to je, kako sam rekla, dobro osmišljena operacija.

Kada stojimo na trgu i obeležavamo godišnjice zločina, često ima mnogo više policajaca nego nas. Oni su tu, kao, da nas štite. U pitanju je snažna simbolička slika. Zapravo, izgleda kao da policajci ne štite nas od građana nego građane od nas. Sve je postavljeno naopačke, pa je ispalo da opasnost po društvo nisu oni koji su činili zločine, već mi koji ukazujemo na njih. Da smo opasnost mi koji kažemo da nikada nećemo zaboraviti ono što se desilo devedesetih. Mi koji kažemo: nikada vas nećemo ostaviti na miru zato što je to naša ljudska dužnost!

Neki kažu da je situacija u regionu tako loša da ne isključuju ni neku vrstu ratnih sukoba. Da li se i vama tako što čini mogućim?

Ne verujem da može doći do oružanih sukoba, bar ne u skorije vreme, jer postoje viši geostrateški interesi koji će to sprečiti. Ali, postoje ratovi koji se vode drugim sredstvima. Postoje ratovi niskog intenziteta, koji podrazumevaju neprekidnu proizvodnju neprijatelja, militarizaciju društva, proizvodnju straha, mržnje i nebezbednosti. Ti ratovi se već vode. I ova pandemija se savršeno uklopila u njih. Izuzetno je opasno to što Srbija neprestano reprodukuje istu onu matricu koja je uništila Jugoslaviju, matricu velikosrpskog sna i ekspanzionističke politike. Ta matrica se samo prepakuje, i ona nije samo ideološka i politička već je i kulturna, etička i estetska. Sada se zove “srpski svet” i podrazumeva neprekidnu proizvodnju tenzija. Ono što ta matrica radi u Bosni i Hercegovini, preko Republike Srpske, jeste nastavak rata drugačijim sredstvima. Hegemonističkih nauma Srbija ne može da se oslobodi. Možda kaže, nije trenutak za stvaranje velike Srbije, ali tu ideju moramo održavati živom, podstičući dušebrižništvo i autoviktimizaciju. I to nije pitanje ovog ili onog režima, već celog društva, čitavog spektra kulturnih, obrazovnih i drugih institucija. Postoji plodno kulturno, političko, emotivno i estetsko tle na kojoj ta matrica odlično uspeva.

Kada smo već kod ratova, treba reći da je u Srbiji, pa i u celom regionu, na delu i neka vrsta socijalnog rata. Ono što se dešava radnicima zaposlenim u tzv. investicionoj privredi predstavlja pravu tragediju. A o tome malo ko govori.

Staša Zajović – foto: Srđan Veljović

Spomenuli ste pandemiju. Srbija ju je iskoristila za samopromociju, darujući jedan broj vakcina susedima. Kako gledate na taj čin?

To je još jedan od Vučićevih velikih propagandnih trikova, koji je vrlo brzo razotkriven. Setimo se da je sama premijerka Ana Brnabić rekla da je oko 25.000 vakcina bilo pred istekom roka trajanja. Onda su valjda smislili da ih podele okolo kako bi prikazali solidarnost sa susednim državama i narodima. Zapravo je sve to tako jadno i tužno, ali je ipak dobro što su od svega toga korist imali ljudi koji su primili vakcinu. Imala sam korist i ja lično, jer su na vakcinaciju u Srbiji pristigli mnogi moji prijatelji iz Bosne i Hercegovine koje dugo nisam videla. Posmislila sam pre neki dan, a sada ću to i da kažem: te vakcine predstavljaju 0,000001 odsto ratne odštete koju Srbija i srpski režim plaća za ono što je polupao, ubio i uništio u susednim državama.

Šta bi, po vama, Srbija morala da učini kako bi pokazala da poštuje žrtve ratova? U jednom intervjuu ste rekli da ona ne poštuje čak ni srpske žrtve, već ih koristi u političke svrhe. Da li je uopšte sada realno govoriti o mogućnosti da se to promeni?

Potpuno je nerealno. Matrica o kojoj smo govorili i ova vlast preziru ljudski život i ljudsko dostojanstvo. Ne postoji niti jedan dokaz da poštuju “svoje žrtve”, a kamoli “tuđe”. Zar postoje žrtve srpskog imena koja su bilo šta do sredstvo za manipulaciju, potkusurivanje i sticanje predizbornih poena? Kakav je odnos prema sopstvenim žrtvama pokazuje i ono što se dešavalo sa ubijenim gardistima u Beogradu. Podsećam da su oni po svemu sudeći likvidirani jer su videli ratnog zločinca Ratka Mladića, koji se krio u kasarni u kojoj su oni čuvali stražu. Da bi prikrila ovaj zločin, država na surov, brutalan način sve ove godine gazi po dostojanstvu žrtava, a postupak za ovaj zločin, koji se desio pre skoro 17 godina, još uvek je u pretkrivičnoj fazi. Postoji još jedan perverzni kontinuitet, od žrtava prave se zločinci ili u najmanju ruku krivci za ono što im se desilo. Kada je na delu potpuno poremećen moralni poredak i vrednosni sistem, onda su žrtve krive za nasilje koje se vrši nad njima.

Šta se sada toliko iščuđavamo eksploziji seksualnog zlostavljanja nad ženama. To je sam kontinuum ratnog nasilja koje se obavezno prenosi u mirnodopsko stanje, zato što je ostalo nekažnjeno i nekažnjivo.

Nedavno su dva filmska ostvarenja izazvala pravu buru u ovdašnjoj javnosti. Jedno je film “Dara iz Jasenovca”, koji jasenovačke zločine prikazuje iz ugla srbijanskog režima. Drugo je serija “Porodica”, koja – po nekima – rehabilituje porodicu Milošević i njihovu zločinačku politiku. Da li ste gledali ova dela i kakav je vaš stav prema njima?

“Dara iz Jasenovca” pokazuje potpuno poništavanje dostojanstva jasenovačkih žrtava. Te žrtve zaslužuju mnogo više pažnje, brige, ljubavi i poštovanja. Velika ostvarenja koja prikazuju strašne zločine svedoče da je i u najstrašnijim okolnostima moguće stvoriti ljudima prostor za dostojanstvo. To je pokazao i film “Quo vadis, Aida?” Potresno je gledati kako se u filmu “Dara iz Jasenovca” ponižavaju žrtve srpskog imena. Oni su zloupotrebljeni sa ciljem da se autoviktimizirajući narativ reprodukuje. U pitanju je pravi dvorski film, kojeg je režirao dvorski reditelj. Da ima bilo kakvo saosećanje sa žrtvama o kojima je napravio film, onda ne bi mogao tako da govori o žrtvama u logoru Omarska. Samo režimske hulje i ništarije mogu da negiraju postojanje koncentracionih logora u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih. To je kao da negirate postojanje Aušvica.

Serija “Porodica” ima za cilj da izbriše devedesete. Hapšenje i izručenje Miloševića Hagu, kojim se bavi ova serija, uopšte nisu kontekstualizovani. Ne govori se o tome da je Milošević ratni zločinac čije je izručenje Haškom tribunalu bilo pitanje pravde, zbog zločina koji su počinjeni nad drugima, nad gradovima, nad ljudima i njihovim snovima.

Rođeni ste u Nikšiću. Posle promene vlasti, situacija u Crnoj Gori se prilično komplikuje i iz nje pristižu loše vesti. Kako gledate na zbivanja u ovoj državi i kakva je uloga Srbije u svemu tome?

Kao prvo, veliki sam protivnik bilo kakvog mešanja religije i verskih institucija u države poslove i političke akcije. Pogotovo ako se radi o Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Suvišno je i spominjati njenu odgovornost za ratove i ono što se dešavalo u ratovima devedesetih. Suvišno je govoriti o pedofiliji u njenim redovima, enormnom bogaćenju i koječemu drugome. Naše koleginice iz Crne Gore, sa kojima smo u stalnom kontaktu, plaše se klerikalizacije, jer ona uvek prvo udara na ženska prava. Činjenica je da je loše poteze režima Mila Đukanovića verski vrh na čelu sa Amfilohijem Radovićem upotrebio da bi litije pretvorio u sredstvo za ispoljavanje opravdanog i nagomilanog gneva građana. Đukanović je očigledno izgubio vezu sa stvarnošću. Što bi rekao Branko Miljković – ko ne sluša pesmu, slušaće oluju.

Crna Gora je žrtva politike “srpskog sveta”. Politika hegemonije Srbije, i to bilo koje Srbije – prve, druge, treće ili četvrte – morala bi odmah da se prekine. Pokroviteljstvo nad Crnom Gorom i njena infantilizacija, kojoj pribegavaju pojedini krugovi, može da bude pogubna za našeg južnog suseda. Neophodno je dozvoliti i prepustiti građanima ove države da sami odlučuju o svojoj sudbini. Treba razumeti da je situacija u toj državi veoma kompleksna, da stvari nisu crno-bele, i imati u vidu da tamo postoji plodotvorno, zrelo civilno društvo koje može, svakako mnogo bolje nego mi iz Beograda, da artikuliše tu kompleksnost i odluči šta je najbolje za ovu zemlju. Mislim da bi bilo dobro da kritički osluškujemo različite glasove koje dolaze odande, da stvorimo prostor ljudima da govore o onome šta se dešava, i da im pritom ne dociramo. I da imamo poverenja da su u stanju da izađu na kraj sa svojim problemima.

Smatram da bi smena ministra pravde i ljudskih prava zbog negiranja genocida u Srebenici bila dobar znak, pokazala bi da crnogorsko društvo ide u dobrom pravcu, bez obzira na moguću političku krizu koju bi ta smena proizvela.

Nedim Sejdinović
Autor 15.4.2021. u 09:34

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija