INTERVJU Milan Popović: Posljednji dani oligarha Mila

Amer Tikveša
Autor 5.5.2014. u 09:17

INTERVJU Milan Popović: Posljednji dani oligarha Mila

Milan Popović, profesor s Pravnog fakulteta u Podgorici, jedan je od najvećih intelektualaca aktivista u Crnoj Gori. 1991. istupao je na antiratnom mitingu u Titotgradu (sadašnja Podgorica) dok se uveliko spremao napad na Dubrovnik. Tokom rata otvoreno se suprotstavljao crnogorskoj ratnoj politici i njenom služenju projektu velike Srbije. Bio je jedan od najglasnijih zagovornika nezavisne Crne Gore nakon čijeg se osamostaljenja suprotstavio njenoj kriminogenoj vlasti i svim vidovima nasilja koje je provodio crnogorski režim. Zajedno sa Esadom Kočanom i Kočom Pavlovićem podnio krivičnu prijavu protiv premijera, vrhovne državne tužiteljice i ostalih iz državnog vrha, najodgovornijih za ratni zločin deportacije i ubistva oko stotinu bosanskih izbjeglica 1992. Ustao je u odbranu Slobodana Pejovića, policijskog inspektora, koji je godinama svjedočio o zločinu deportacija, zbog čega je krenula hajka na njega. 2007. istupio iz članstva Internacionalne lige humanista zbog njihove odluke da Milu Đukanoviću i Svetozaru Maroviću dodijele svoja najviša humanistička priznanja. Inspirisan dramom koju je 1994. godine preživio slijepi Ibrahim Čikić, kojeg je vlast optužila da priprema diverzantske akcije te zvjerski nedužnog mučila, napisao roman Ibrahim…

U martu je bio u Sarajevu. Povod njegovom dolasku bila je Nagrada Duško Kondor za afirmaciju građanske hrabrosti. To je ujedno i povod za razgovor s njim.

Razgovarao: Amer Tikveša

Gospodine Popoviću, šta Vam znače javna priznanja za Vaš rad, jesu li motivirajuća? Evo, konkretno, Nagrada Duško Kondor za afirmaciju građanske hrabrosti.

Javno priznanje je potvrda, afirmacija i ohrabrenje, na teškom i često neizvesnom putu kojim se krećemo. U slučaju Nagrade Duško Kondor za afirmaciju građanske hrabrosti, za mene lično, još i posebno draga, uzvraćena, dvoipodecenijska ljubav Sarajeva i Bosne i Hercegovine, dve najveće i najnevinije žrtve postjugoslovenskih ratova. Uz još jedan mali, lični kuriozitet. Posle studentskih nagrada, koje sam dobio još tamo danas dalekih 1970-ih, ovo je prva nagrada koju sam za svoj javni rad i angažman uopšte dobio, pa je moja zahvalnost Sarajevu, Bosni i Hercegovini i GARIWO-u utoliko veća.

Kako je to priznanje popraćeno u Crnoj Gori?

O Nagradi je obavestio i pisao samo Monitor. Od najbližih prijatelja dobio sam i jedan broj toplih čestitki. Naravno da sam im na tome beskrajno zahvalan. I naravno da me nije iznenadilo što su vladajući krugovi i mediji u Crnoj Gori ovu nagradu temeljito prećutali. Zabrinulo bi me da je sa te strane bilo drugačije.

Kao antiratni aktivist i aktivist za ljudska prava prisutni ste na javnoj sceni Crne Gore i regije od početka devedesetih. Ono što je interesantno u takvim slučajevima jest motivirajući faktor za akciju. Šta je taj faktor kod Vas, s obzirom da kao univerzitetski profesor, barem danas, Vaš angažman može biti usmjeren i na mnogo manje riskantne načine?

Moj motiv je uvek bio i građanski i profesionalan. Građanski je sam po sebi jasan. Ali ja ni u društvenoj nauci nikada nisam prihvatao stav o takozvanoj vrednosnoj neutralnosti nauke. Naprotiv, uvek sam prihvatao onaj drugi – stav o suštinskoj povezanosti, uslovljenosti i interakciji između istine i pravde. Ovaj drugi stav je u Social Origins of Dictatorship and Democracy najbolje izrazio američki sociolog Barrington Moore. Da bi izbegao zamke vladajućih ideologija, i tako dospeo do stvarne a ne tek (pozitivistički i tehnokratski) fingirane naučne objektivnosti, sociolog mora biti empatičan i solidaran sa žrtvama socijalnog sistema. Ovo je suština ovog drugog stava. Kada sam se sa ovim stavom prvi put susreo pre dvadeset i više godina, to sam znao samo apstraktno i teorijski, danas, posebno nakon postjugoslovenskih ratova 1990-ih, to znam mnogo dublje i bolje, konkretno i praktično.

S obzirom na dužinu i obim Vašeg angažmana, teško je obuhvatiti sve u čemu ste učestvovali, a kamoli procijeniti svrsishodnost svake pojedine akcije. Kako Vi gledate na svoj angažman, šta izdvajate kao neku posebnost ili stvar koja je imala željeni učinak?

Krajem 1980-ih, početkom 1990-ih, velika antiratna akcija u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu, Podgorici, i drugim gradovima naše bivše zajedničke države, bila je prilično snažna i razvijena. Uprkos tome, ova akcija nije uspela da zaustavi neman rata, zla i nasilja. Zbog toga me i danas često ispunjava osećanje velikog neuspeha i poraza. Da se od tog osećanja, nekako, ipak, odbranim, i tako sačuvam smisao, motivaciju i snagu za nove angažmane, pomažu mi, mislim, tri oslonca. Prvo, svest da smo, u prošlim borbama, ipak, učinili najviše što smo mogli. Drugo, pretpostavka da ni onaj naš veliki neuspeh, odnosno poraz, verovatno, nije bio totalan, nego samo delimičan, to jest, da bi, da nije bilo našeg antiratnog otpora, strašna cena svih onih ratova, verovatno bila veća. I treće, u tome mi pomaže i jedna vrsta (polureligioznog, polufilozofskog) kosmičkog panteizma, do kojeg sam došao nakon više od pola veka standardnog ateizma, i to upravo radi toga da bih onaj minimum smisla, motivacije i snage sačuvao čak i onda kada izgleda kao da do nekih konačnih uspeha, možda, neće doći, ni do kraja naših (ovozemaljskih) egzistencija.

U ratu ste govorili protiv rata i zla koje je on donosio, pogotovo protiv zla koje je dolazilo iz Vaše države. Koliko se Crna Gora uspjela suočiti s vlastitom odgovornošću za zla rata? Pod Crnom Gorom ne podrazumijevam samo vlast, već i medije, nevladin sektor, umjetnike, Univerzitet, Akademiju, vjerske zajednice, itd.

Sa vlastitom odgovornošću za zla rata Crna Gora nije ni započela da se suočava. O tome govore sve relevantne činjenice, možda najbolje dve novije. Prva, jedna anketa od pre nekoliko sedmica, koja je pokazala da više od 50% studenata pravnih, ponavljam, pravnih fakulteta u Crnoj Gori, uopšte ne zna da je u Crnoj Gori bilo ratnih zločina. I druga, koja, u stvari, objašnjava ovu prvu, činjenica da je, pre nekoliko godina, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Crne Gore, promptno, za svega nekoliko dana, povukao iz upotrebe, jedini udžbenik za srednje škole iz novije istorije, autora profesora Šerba Rastodera i saradnika, u kojem je bilo reči o učešću i odgovornosti vrha crnogorske vlasti u postjugoslovenskim ratovima 1990-ih. U ovom poslednjem je i glavni uzrok ne-suočavanja. Od svih postjugoslovenskih zemalja, Crna Gora je jedina u kojoj u poslednjih četvrt veka nije bilo promene vlasti, pa stoga, logično, ni početka onog suočavanja.

Još gore, ne-suočavanje, te, konsekventno, nekažnjavanje, pa i nekažnjivost ratnih zločina u Crnoj Gori, svih ovih godina, prati neprekinuti progon, onih retkih, koji, uprkos svemu, hrabro svedoče o zločinima ove vlasti. U tom pogledu, posebno je rečit primer Ibrahima Čikića, žrtve policijske torture i montiranog sudskog procesa, vođenog protiv vrha, članova i simpatizera SDA Crne Gore u Bijelom Polju 1994., koji i danas, dvadeset godina posle, trpi progon vladajućeg crnogorskog režima, zakamufliran u „privatnu tužbu“ jedanaest službenika zatvora, samo zbog toga što je u knjizi Gdje sunce ne grije opisao onu torturu i montažu. Ili, isto tako rečit primer Slobodana Pejovića, policijskog inspektora iz Herceg Novog, prvog i jedinog svedoka ratnog zločina deportacija Muslimana odnosno Bošnjaka 1992., koji, upravo zbog toga, već nekoliko godina, prolazi pakao zločinačkog režima, od više puta ponovljenih, i, naravno, nikada rasvetljenih fizičkih napada na imovinu, život i telo, do providnog, ali beskrupuloznog pokušaja režima, da za ovaj zločin, optuži njega samog.

Zajedno sa kolegom, profesorom univerziteta, Filipom Kovačevićem, u nekoliko skorijih analiza i tekstova, ovo dvostruko izvrtanje, istovremeno ne-suočavanje, ne-lustraciju i ne-kažnjivost ratnih zločina, i produženi mada zakamuflirani progon njihovih žrtava i svedoka, ovu dvostruku patologiju vladajućeg crnogorskog režima, nazvao sam crnogorskom kontralustracijom, morao sam, dakle, da za ovo sasvim specifično crnogorsko posleratno čudo, pronađem i sasvim novi koncept, pojam i reč.

Milan Popović na dodjeli Nagrade Duško Kondor za afirmaciju građanske hrabrosti u Sarajevu

Nakon rata bavite se i suočenjem s ratnom prošlošću, ali i kritikom univerziteta, te svega negativnog što tranzicija donosi: gušenje slobode medija, korupcija, ugrožavanje ljudskih prava i sl. Međutim, kao personifikacija svih nevolja u crnogorskom društvu u dosta Vaših, i ne samo Vaših istupa, provejava jedan lik – Milo Đukanović. Nekada se stiče utisak, prateći rad cijele plejade nezavisnih intelektualaca u Crnoj Gori, da bi mnogi, ako ne i svi problemi bili riješeni ako bi Milo nestao iz političkog života Crne Gore. Da li je takvo što moguće očekivati, rješenje problema odsustvom jednog čovjeka?

Naravno da jedan čovek nije izvor svih problema i da svi problemi ne bi bili, odnosno neće biti rešeni pukim povlačenjem jednog čoveka. Važan je sistem a ne pojedinac, pa makar i onaj najmoćniji. Ali treba znati koji sistem. To je sistem poznog, a u slučaju postjugoslovenskih zemalja, pa i Crne Gore, sistem perifernog i oligarhijskog, a ne centralnog i demokratskog kapitalizma. A ovaj je, opet, samo deo treće velike pozne epohe, pozne moderne, koju, kao i prethodne dve velike pozne epohe, poznu antiku, i pozno srednjovekovlje, karakterišu ne uspon, rast i progres, kako nas svakodnevno dezinformišu vladajući političari, ideolozi i propagandisti, nego, upravo obrnuto, opadanje, dekadencija i regresija svake vrste. Jedna od ovih regresija je i regresija tipa vladavine, od onog veberovski modernog, birokratskog i bezličnog, nazad, ka onom predmodernom, kvazifeudalnom i ličnom. Ova regresija napada već i najrazvijenije centre svetskog kapitalističkog sistema, a kako neće naše nesrećne periferije i poluperiferije, koje još nisu u potpunosti izašle iz mraka predmoderne, a već zapadaju u suton pozne moderne.

Ovo je najširi istorijski i teorijski okvir unutar kojeg posmatram sve ono što se dešava ovde i danas. Pri tome, pod „ovde i danas“ podrazumevam i centar i periferiju i poluperiferiju, i svet i Balkan i Crnu Goru. Sledbenik sam sociologije „dvadesetpet vekova grčko-rimske i zapadne kulture“ Pitirima Sorokina, istorije „dugog trajanja“ Fernana Brodela, i teorije „svetskog sistema“ Imanuela Volerstina. Sve Nerone našeg vremena, Slobodana Miloševića, Mila Đukanovića, Džordža Buša mlađeg, Silvija Berluskonija, Vladimira Putina, i ostale, posmatram, dakle, ne kao glavni izvor, pa ni kao glavni element, nego kao patološki simptom, jednog umnogome poremećenog sistema i vremena.

Otkud jednom čovjeku tolika moć? Od regionalnih lidera, poslije rata, toliku koncentraciju moći u jednoj osobi pretenduje da ima samo Aleksandar Vučić?

Opet, poreklo ove vrste nekontrolisane lične vlasti, nije samo regionalno i lokalno, nego je i svetsko i istorijsko. O neofeudalnoj, odnosno kvazifeudalnoj tendenciji našeg vremena pozne moderne napisana je već obimna i ozbiljna naučna literatura. Naravno da uz ove sistemske elemente, izvesnu, mada ne i dominantnu ulogu, imaju i određene lične karakteristike, da ne kažem sposobnosti Mila Đukanovića. Samo što ja pri tome ne mislim, kao, na primer, visoki funkcioner SAD, Filip Riker, i drugi međunarodni i domaći podržavaoci našeg vrhovnog oligarha, da je tu reč o inteligenciji, nego, pre, o instinktu i beskrupuloznosti. Između inteligencije i instinkta, ipak, postoji razlika.

Đukanovićevu moć ste u jednom svom tekstu nazvali ekstra ustavnom. Šta to znači?

To znači da je u poslednjih četvrt veka njegova najveća nekontrolisana moć uvek bila tamo gde se on lično nalazio, potpuno nezavisno pa i nasuprot eksplicitnim ustavnim normama o ustavnim nadležnostima vrhovnih državnih organa. Tako, on je ovu i ovakvu moć zadržavao ne samo kada je bio predsednik vlade, koji po ustavu ima najveću mada ne i nekontrolisanu sistemsku snagu, nego i onda kada je bio po ustavu sistemski slabi predsednik države, pa i onda kada se, već u dva navrata, prevarno ili stvarno, svejedno, bio privremeno „povukao“ u privatni biznis i život. Ni za domaće analitičare, ni za diplomatski kor, ni tada nije bila tajna, ko je stvarni gospodar Crne Gore.

Kada Milo jednom ode, šta će biti njegovo glavno naslijeđe?

Najdugovečniji politički i koalicioni partner Mila Đukanovića, predsednik SDP i presednik Skupštine Crne Gore, Ranko Krivokapić, dakle osoba kojoj se nepoznavanje ovoga kao i Crne Gore ne može prigovoriti, nedavno je povukao jednu upozoravajuću istorijsku paralelu. Uporedio je Mila Đukanovića i Kralja Nikolu, i to tako što je izrazio strahovanje da bi prvi mogao ponoviti negativnu, pa i ironičnu putanju drugog, od zasluga za međunarodno priznanje i afirmaciju, do odgovornosti za tajkunsko-oligarhijsko potkopavanje i konačni gubitak nezavisnosti. Uz rečeno strahovanje, sa liderom SDP delim i nadu da do ovog drugog, gubitka nezavisnosti, ovoga puta, ipak, neće doći. Ali su moja strahovanja u vezi sa nasleđem Mila Đukanovića mnogo veća, i tiču se ne samo države, nego i društva, ekonomije i politike, nerazvijenosti, siromaštva i istorije.

Kakve su realne mogućnosti crnogorske opozicije da djeluje jedinstveno u pravcu progresa crnogorskog društva? Ili, preciznije, može li se trenutno vjerovati u politiku kao faktor društvenog progresa u Crnoj Gori ma o kojoj političkoj opciji da je riječ?

Vaše pitanje se može razumeti. Zaista, ovde i danas, u Crnoj Gori, ali, dodao bih, i šire, čak najšire, u Evropi i svetu, nije u krizi samo vlast, nego ozbiljne probleme ima i opozicija, pa i alternativa u najširem smislu reči. U ovom kontekstu, posebno problematičan je partitokratski kompleks. Zbog toga je jedna ovakva, proširena skepsa, opravdana i zdrava. Ipak, po mom mišljenju, tek uz tri važna dodatka. Prvo, ipak je odgovornost vlasti, u odnosu na odgovornost opozicije, sistemski mnogo veća. Drugo, ni u opoziciji nisu svi, za svoj deo,  jednako odgovorni, jedni su više, drugi manje principijelni. I treće, alternativa, kao ni istina, nije nešto, da to formulišem ničeovski, što postoji tamo negde, pa ga treba samo otkriti i doneti, nego se i ona sama stvara, u procesu dugotrajnih, teških i neizvesnih borbi. Bez ova tri važna dodatka, ona opšta skepsa lako bi mogla da pređe u relativizam, koji nije samo pogrešan, nego i štetan.

Potpisnik ste pisma koje je grupa intelektualaca skoro uputila Joe Bidenu povodom njegovog susreta sa Milom Đukanovićem. Skrenuta mu je pažnja da ima posla, hajde da pojednostavimo, s diktatorom. Mislite li da svjetski moćnici boluju od moralnih skrupula u smislu toga s kim se sastaju ili koga podržavaju sve dok im je taj neko poslušan?

Naravno da ne mislim, ali naša prava adresa nije ni bio sam potpredsednik SAD, nego, preko njega, demokratska javnost SAD-a i Zapada. Naša borba protiv nekontrolisane moći našeg oligarha, kao i protiv isto tako nekontrolisanih realpolitika velikih sila, koje ovoga podržavaju, čak i kada ga napadaju, a kamoli tek kada ga hvale, nalik je na borbu Davida protiv Golijata, i ja sam toga u potpunosti i svakog trenutka svestan. U ovako neravnopravnom odnosu, naš jedini saveznik su dug rok, istrajnost i nepokolebljivost. I, naravno, nama bliski, demokratski, slobodarski i pravdoljubljivo orijentisani građani u drugim zemljama. Preko njih najbolje možemo delovati na njihove vlasti, a preko ovih i na naše oligarhe.

Ono što je za mene bilo blago zabrinjavajuće jest činjenica da su povodom tog susreta protestnu notu uputili rusofili, koji su opet pretežno srpski nacionalisti, i pripadnici albanske nacionalne manjine. U čemu mogu nezavisni intelektualci, srpski nacionalisti i Albanci u Crnoj Gori naći zajedničku riječ osim kad su u pitanju loše strane aktuelne vlasti?

Loše strane aktuelne vlasti nisu samo loše strane aktuelne vlasti nego najveći problem cele Crne Gore. Demokratska smena ove vlasti, uslov je svih drugih uslova, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, slobodnih i fer izbora, privrednog i društvenog razvoja, moralnog i ukupnog oporavka. Najveća prepreka na putu izgradnje opozicije i alternative, dovoljno snažne i kvalitetne da smeni ovu vlast, jeste nasleđe agresivnog nacionalizma. Velikosrpskog, koji je u Crnoj Gori, i tada pod upravom DPS, to nikako ne sme da se smetne s uma, bio dominantan 1990-ih, ali i ostalih, među njima i jednog potpuno novog, režimskog, crnogorskog, etničkog i državnog, ali opet pod upravom DPS, koji to postaje posle referenduma 2006.

Srećom, postreferendumska Crna Gora ima, ne samo jednu, nego dve, uz to dve kompleksne i dinamičke strane. Ona ima svoju mračnu ili negativnu stranu, u obliku produžavanja onog starog, velikosrpskog i ostalog, i rađanja jednog novog, posebno crnogorskog režimskog agresivnog nacionalizma. Ali, ona ima i jednu svoju svetliju ili pozitivnu stranu, koja se još uvek i s velikim teškoćama ali ipak rađa. Deo srpskih partija i snaga u Crnoj Gori napravio je evoluciju ka multikulturnom, građanskom i demokratskom centru, što nije bilo nimalo lako, posebno zbog činjenice da su Srbi u Crnoj Gori, u postreferendumskom periodu, postali najviše diskriminisana i stigmatizovana grupa, o tome govori čak i službena vladina statistika. Istina je da je i deo antiratnih, antinacionalističkih i proindipendističkih snaga iz 1990-ih, usled korupcije, dezorijentacije i sličnih razloga, prešao na dvor Mila Đukanovića, i danas udarnički poništava sopstveno delo iz 1990-ih, ali je značajan deo ovih snaga, ipak, ostao na crti sopstvenih ideala. Svi ovi, stari i novi pozitivni elementi, najdragoceniji su potencijal, za jednu zaista novu, multikulturnu, građansku i demokratsku Crnu Goru.

Za nas koji smo ostali na crti antiratnih, antinacionalističkih i antioligarhijskih ideala iz 1990-ih, dileme nema. Mi moramo istrajati u teškoj, dvostrukoj borbi. S jedne strane, ostati kritični prema svim starim nacionalizmima, zbog toga je i ono naše pismo potpredsedniku SAD-a otišlo odvojeno od onih starih adresa, s druge strane, ostati principijelni, u borbi protiv novog, posebno režimskog crnogorskog nacionalizma, i, ne manje značajno, u borbi, solidarnosti i saradnji sa svima, pa, naravno, i sa srpskim partijama i snagama, koje su napravile onu evoluciju, do multikulturnog, građanskog i demokratskog centra.

Kakve posljedice na Crnu Goru može imati ruski ekspanzionizam ne samo ekonomski, prviredni, nego i teritorijalni koji se još drži samo Ukrajine ali bitno utiče na neke nove geopolitičke konstelacije na globalnom nivou?

Naravno loše. I ne samo na Crnu Goru. Mada je tačno da je u Crnoj Gori ova mogućnost postala gotovo telegrafski brza i jasna. Samo nekoliko dana nakon početka ukrajinske krize, u internetskom prostoru Crne Gore eksplodirala je stara vekovna šizma između crnogorskih rusofila i zapadofila, i to u širokom spektru, od najbrutalnijih oblika govora mržnje, do tragikomičnih sekvenci starog tipa ko je za Ruse a ko za Amerikance. O vladajućim i vladinim zloupotrebama ukrajinske nesreće da i ne govorimo.

Ipak, aktuelna ukrajinska kriza, sa svom svojom velikosilskom, rusko-američkom, evropskom i globalnom dimenzijom, samo je vrh ledenog brega, i to u njenom veoma ranom, kompleksnom i kontradiktornom stadijumu i stanju, tako da će i aktuelna crnogorska šizma, u tom smislu, verovatno, morati malo da sačeka.

Za mene lično, kao za kritički i alternativno orijentisanog sociologa svetskog sistema, u ovom trenutku, profesionalno je mnogo intrignantnija, sve očiglednija potrošenost, dezorijentisanost i neadekvatnost, vladajuće teorijske paradigme koja, kao takva, može samo da doprinese neadekvatnosti, pa i kataklizmičnosti vladajuće svetske politike. Crnogorske, ruske i američke. Najbolji primer za ovo je rasprava koja se povodom ukrajinske krize u svetu vodi oko toga da li ova kriza označava povratak hladnog rata ili ne. Čak ni oni, naime, koji dobro vide da, zbog nepovratnog opadanja SAD hegemonije, te nemogućnosti uzdizanja bilo koje druge nacionalne hegemonije u XXI veku, nije moguć ni povratak bipolarnosti hladnog rata, čak ni oni, ponavljam, najčešće ne vide, da je multipolarnost, koja se uspostavlja u poslednjih dvadesetak godina, za razliku od one iz XIX veka na primer, neregulisana, divlja i opasna. Ova relativna ne-svest vladajućih teorija i politika veoma podseća na sličnu pre tačno sto godina, neposredno pred početak Prvog svetskog rata. Samo što tada nije bilo nuklearnog oružja.

Jedan ste od zagovornika prevazilaženja podjela u Crnoj Gori kroz međunacionalno pomirenje pa ste bili i jedan od potpisnika Deklaracije o pomirenju. Ta priča odnosila se na Srbe i Crnogorce a u jednom dijelu javnosti je etiketirana kao „prosrpska“ da ne navodim grublje izraze. Možete li ukratko reći šta je ta priča podrazumijevala i dokle se, uopšte, stiglo s njom?

Deklaracija o međunacionalnom pomirenju iz 2011. odnosila se pre svega na Srbe i Crnogorce zbog toga što su ove dve nacije u Crnoj Gori tokom postjugoslovenskih ratova 1990-ih bile u najoštrijem sukobu. Nakon ratnog raspada SFRJ, većina Crnogoraca, i još veća većina Muslimana, odnosno Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i drugih manjinskih naroda, bila je za nezavisnost, većina Srba za zajedničku državu sa Srbijom. Zbog toga u Crnoj Gori odnos između većine Crnogoraca i manjinskih naroda nikada nije bio problematičan, ali jeste odnos između njih i većine Srba. Zbog toga se ona deklaracija iz 2011. i skoncentrisala na pomirenje između Srba i Crnogoraca.

Osim toga, ni ovde nije bila reč o apstraktnom pomirenju između svih Srba i svih Crnogoraca, takva pomirenja između bilo kojih nacija a ne samo između Srba i Crnogoraca uostalom nemaju nikakvog smisla, nego o konkretnom pomirenju između onih Crnogoraca i onih Srba koji su, nakon 1990-ih, i posebno nakon referenduma 2006., konačno prihvatili ne samo nezavisnost Crne Gore, nego i njen multikulturni, građanski i demokratski temelj. Pozitivna evolucija značajnog dela Srba i njihovih partija u Crnoj Gori posle referenduma 2006. u ovom pravcu, omogućila je ovaj proces i onu deklaraciju.

Dokle se u ovom procesu stiglo? Zvučaće možda kao fraza, ali ne mogu bolje da odgovorim, na ovom putu napravljeni su prvi pozitivni koraci i rezultati, ali su na njemu ostali i mnogi stari, a pojavili su se i neki novi problemi. Kada je reč o onim prvim, tu pre svega mislim na osnivanje  Demokratskog fronta (DF), kao najšireg političkog saveza velikog broja značajnih crnogorskih, srpskih i manjinskih stranaka, vanstranačkih organizacija, institucija i pojedinaca, koje je ujedinila upravo ideja multikulturne, građanske i demokratske Crne Gore. Samo pola godine od osnivanja, ovaj savez postao je najsnažnija opoziciona grupacija u Crnoj Gori i, kao takav, odlučujuće doprineo relativnim izbornim uspesima opozicije i alternative na parlamentarnim izborima oktobra 2012. i na predsedničkim izborima aprila 2013.

Kada je reč o onim drugim, starim i novim problemima, tu pre svega mislim na sve one stare agresivne nacionalizme, koji su nasleđe mračnih 1990-ih, ali danas još više i na onaj novi, režimski, crnogorski, državni i etnički nacionalizam, koji je posebno izražen nakon referenduma 2006. I onaj stari, i ovaj novi, da to naglasim još jednom, pod dirigentskom palicom jedne te iste, nepromenjene vladajuće partije. Što ovoj danas u tome pomažu i ostaci nekih, u 1990-im indipendističkih, antiratnih i manjinskih partija, ne sme da zavara. Ostaci onih nekada antiratnih snaga, koje danas služe na dvoru oligarha, nekada će, naime, morati da objasne, kako to da nikako nisu mogli da prihvate onu pozitivnu evoluciju značajnog dela srpskih partija, dok tako spremno prihvataju puku retoričku promenu vladajuće partije. Kada ova potonja, primera radi, samo retorički osuđuje genocid u Srebrenici 1995., dok istovremeno pravosnažno oslobađa za ratni zločin deportacija 1992., pa čak i to samo u odnosu na nižerangirane policijske funkcionere, dok svaki pokušaj krivičnog procesiranja za ove zločine Mila Đukanovića kao najodgovornijeg, kakav pokušaj sam učinio i ja, zajedno sa Esadom Kočanom i Kočom Pavlovićem, Krivičnom prijavom od 3. maja 2012. – u potpunosti ignoriše, i na taj način još jednom produžava nekažnjivost najvećeg zločina.

U Crnoj Gori, kako ste rekli, tenzije na relaciji Crnogorci – Bošnjaci, ili Crnogorci – Albanci, nisu tolike kolike su na spomenutoj relaciji Crnogorci – Srbi. Zašto je to tako, pod uslovom da dijelite moje mišljenje?

Uz ono što sam o toj razlici rekao u odgovoru na prethodno pitanje, ovde bih dodao još samo jedno istorijsko preciziranje. Naime, epicentralni sukob između većine Crnogoraca i većine Srba, pre svega oko pitanja države, po prvi put se javlja 1918. Jednopartijska kvazifederacija 1945 – 1991. ovaj sukob je samo potisnula. Po drugi put, ovaj sukob se javlja sa raspadom kvazifederacije, 1991. Ostatak priče je poznat. Sa najnovijim finalom 2006. Kao i sa najnovijim produžecima, inovacijama, i aktuelnim i potencijalnim preferencijama i komplikacijama.

Kritičar ste politike Univerziteta u Crnoj Gori. Šta je tamošnji Univerzitet, u kojoj mjeri je on proizvođač znanja, a u kojoj mjeri proizvođač podobnih kadrova, nove akademske elite, produžene ruke politike?

Moja gruba procena ove srazmere je devet prema jedan za proizvođače podobnih kadrova. Partitokratija je najteža bolest univerziteta baš kao i celokupnog društva. Ali bih dodao da je manje ili više tako u svim prostorima i vremenima. Dobro, možda malo manje, ili malo više manje nepovoljno u razvijenijim i demokratskijim društvima. Tako da je ona predstava o univerzitetu, akademiji i intelektualcu, kao po definiciji borcu bez mane i straha, ustvari, naivna ili prevarna (samo)obmana. Mada joj, priznajem, i sam ponekad podležem, valjda zbog toga što je to moja profesionalna i životna oblast.

Ono što je u Crnoj Gori također zabrinjavajuće jest pitanje slobode medija. Strategije pritiska na medije su, barem kad je Evropa u pitanju, odavno postale sofisticirane, a crnogorski metod je i dalje eksploziv, aludiram na napad na redakciju Vijesti. Ne opravdavam, naravno, nikakve pritiske, ali šta je to s crnogorskim cenzorima, otkud taj radikalizam, ekstremizam, terorizam, kako to nazvati?

Možda panikom jedne vlasti koja je svesna da je nakon pada čeka krivično procesuiranje za najteže zločine. Pri čemu valja istaći najmanje dve specifičnosti ove vlasti. Prvo, reč je o vlasti koja je „mafijaška“ u najozbiljnijem mogućem smislu, i to ne samo prema optužbama unutrašnjih političkih protivnika, nego i prema nalazima najpriznatijih svetskih eksperata, recimo i prema onom Moizesa Naima, publikovanom u jednom od najprestižnijih SAD i svetskih časopisa, Foregn Affairs-u, u dvobroju maja-juna 2012. I drugo, reč je o jedinoj vlasti u našem delu sveta, koja nije promenjena u poslednjih dvadestpet godina (pri čemu ovo drugo, naravno, ima veze i sa onim prvim).

Ove specifičnosti objašnjavaju onaj eksploziv. Kao i još čitav niz drugih unikatnosti. Iz kojeg ću ja ovde izdvojiti još samo dve nadrealne činjenice. Prvo, nešifrirane, otvorene i eksplicitne naloge za nasilje nad medijima, izdaje sam vrhovni oligarh, predsednik vlade, Milo Đukanović; obrazac je više puta demonstriran, najpre nalog vrhovnika, „medijska mafija“, „deratizacija“, konferencija „riječ, slika, neprijatelj“, a samo dan-dva, da ne kažem „minut-dva“ nakon toga, eksploziv, paljevina, fizički napad. I drugo, nalogodavac-nasilnik zbog toga nikada nije čak ni saslušan a kamoli procesuiran. Rečju, sve govori, ovo su poslednji dani jedne malo je reći loše vlasti.

Amer Tikveša
Autor 5.5.2014. u 09:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija