Intervju – Srdan Golubović: Srđanovo djelo je temelj pomirenja na ovim prostorima

Amer Bahtijar
Autor 21.8.2013. u 11:17

Intervju – Srdan Golubović: Srđanovo djelo je temelj pomirenja na ovim prostorima

Foto: Predrag Blagovčanin

Film “Krugovi” u režiji Srdana Golubovića  inspiriran herojskim  činom Srđana Aleksića iz Trebinja koga su tokom devedesetih nasmrt pretukli pripadnici Vojske Republike Srpske dok je branio svog sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića. “Ako djelo Srđana Aleksića promijeni neke ljude na bolje – za mene ta tragedija neće biti toliko strašna”.  Ovu je rečenicu izgovorio Rade Aleksić, otac Srđanov, tokom priprema za film. Ova rečenica ujedno je i osnovna misao filma.  Kako kaže  Golubović, film je posvećen i Srđanovom ocu Radetu, čovjeku koji je u svim godinama koje su uslijedile, gradio sjećanje na sina.  Film Krugovi reditelja Srdana Golubovića  je imao svoju sarajevsku premijeru u otvorenom kinu Metalac. Ovo sjajno ostvarenje rasplakalo je punu dvoranu, a publika je gromoglasnim i dugotrajnim aplauzom pozdravila aktere filma. Za naš portal govori o filmu, pomirenju i stanju u društvu danas.

Rade Aleksić

Razgovarao:  Amer Bahtijar

4,87 je ocjena sarajevske publike za film Krugovi.

Energija se desila i to je nešto što ne možeš da kontrolišeš i ne znaš kako će se desiti. Ja sam verovao da će publika u Sarajevu dobro da prihvati film, ali mislim da je sinoć dolaskom Radeta Aleksića desilo se nešto više od samog filma. Ja od toga ne bežim, mislim da je to duboko vezano za našu prošlost i da ustvari Krugovi jesu film koji nama treba. To je publika i pokazala. Sama reakcija na film i na pojavu Srđanovog oca je meni dokaz da je film probio granicu, da nije bila samo projekcija filma nego je to bio jedan duhovni i emotivni događaj za ljude koji su bili tu.

Film je jako dobar i bez Berlina i festivala. Da ostavimo reakciju publike, vi ste uradili dobar film.

Ja sam sve vreme verovao da je film dobar, naša priroda postaje takva da je filmski posao postao surov i da su ti veliki festivali strašno važni i da nama kao rediteljima posebno iz manjih zemalja daju  mogućnost da se filmom i dalje bavimo. Zato su ti strani festivali, Berlin i ostali važni. Za mene je posebno bila važna reakcija ljudi na našem prostoru, na domaćem terenu. Beograd, Sarajevo, Pula, Zagreb, su domaći tereni zato što je to film sa temom koji se nas zaista tiče. To je naša zajednička tema. Ja se bavim srpskim društvom i problemima koji postoje u srpskom društvu i nažalost mi veliki deo tih problema delimo. Slični su i u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj. Najveće uzbuđenje mi je bilo u Sava centru i ovde sinoć na Metalcu. Za svakog reditelja smisao toga što pravimo je da dođeš pred tri hiljade ljudi. Mnogo mi se puta dešavalo da kad dođeš na festival, 20 ljudi u publici i pitaš se: zašto smo ovo uopšte radili. Smisao pravljenja filma je komunikacija sa publikom. Zato je meni ovo sinoć bilo toliko važno.

Čini mi se da bi mogla biti važna jedna stvar u budućnosti da je postignut konsenzus o liku Srđana Aleksića na području bivše Jugoslavije. To bi mogao biti početak kretanja ka pomirenju, kao dio procesa, neka baza.

Ja se slažem. Priča o Srđanu Aleksiću je jedna tačka oko koje se svi slažu. To je jedna specifična stvar zato što se obično oko malo čega slažemo. Ne mislim sad samo na Srbiju, BiH i Hrvatsku nego se mi sami sa sobom često oko malo toga slažemo. Priča o pomirenju je duboko vezana za priču o istini. Ja sam ovim filmom pokušao da napravim film o oproštaju i činjenici da možemo da oprostimo ali ne možemo da zaboravimo. To je jako važno. Ako se zaborave stvari, u velikoj meri otvaramo vrata da se one ponovo dese. Tako da nema pomirenja bez jedne iskrene priče, šta se ustvari tu desilo i zašto se to desilo. Ja se plašim jedne stvari, da naša društva nisu spremna da to urade. Govorim o srpskom društvu, mislim da srpsko društvo nije spremno da se zaista suoči sa prošlošću. Mi, kao i u mnogim drugim stvarima radimo ono što nam kažu, EU pa Haag itd. Ali je pitanje koliko smo kroz taj proces postavili sebi neka pitanja. Bojim se da nismo. Bojim se da bez toga nema katarze. Koliko znam u BiH je situacija vrlo komplikovana i u toj svojoj komplikovanosti je daleko od trenutka da odgovori na neka pitanja. U Srbiji smo jako daleko. Priča o Srđanu Aleksiću je veoma važna zato što je to tačka oko koje se svi slažemo.

Da li javnost u Srbiji zna da je milje ubice Srđana Aleksića onaj milje koji je ubio Zorana Đinđića?

To je apsolutno tačno. To je taj isti profil psihološki, jedna ista atmosfera, ista euforija. Ja se sećam jako dobro tog perioda pred ubistvo Đinđića te jedne strahovite kampanje koja je predhodila tom činu. Ista ta atmosfera koja je postojala za vreme rata u Beogradu i u gradovima koji su bili bliže kao što je Trebinje, mnogo više. To jeste ta vrsta bezumlja, strašnog nekontrolisanog  zla. Ta paralela je vrlo tačna.

Priča o Srđanu Aleksiću otvara i našu priču o odgovornosti. Sami ste rekli, malo je nas koji bi uradili sličnu stvar. Puno nas je bilo koji smo gledali kako nam protjeruju komšije, odvode ih u logore, gledali smo nijemo. Možemo li govoriti o zajedničkoj kolektivnoj odgovornosti i da ljudi poput Srđana Aleksića ili Neđe Galića ne govore ništa dobro o nama nego o našem kukavičluku.

Ja sam se trudio u ovom filmu da razumem ljude koji su stajali i nisu ništa učinili da spasu Srđana Aleksića. Odgovornost koju imamo prema sopstvenom životu, jer naš život nije samo naše vlasništvo nego i ljudi koji su nam bliski, roditelja, prijatelja itd. Rat je ekstremna okolnost u kojem je jako teško reći kako bi bilo ko od nas reagovao. S puno ljudi sam pričao u Trebinju koji su mi rekli pa ja bih uradio slično, to su kafanske priče. Svi smo mi hrabri na rečima, u realnom životu malo ko od nas bi to uradio i zato je Srđan Aleksić  heroj. Svi smo mi na neki način imali priliku da budemo Srđan Aleksić ali nismo bili.

Bio si sudionik protesta protiv rata i rekao si da sebe pronalaziš u likovima doktora koji ne reaguje. Šta reći za ljude koji su bili aktivni sudionici rata, novinari koji su bili medijski dileri zla. Šta reći za one koji su bili uz Miloševića, Tuđmana i ostale?

To je ono što sam pokušao da napravim kroz lik Todora. Oni ima svoju istinu. Tim ljudima je jako teško da prihvate sopstvenu odgovornost. Sama činjenica da tražimo svoju odgovornost u onome što se dogodilo i ako gledamo objektivno ona je vrlo mala u odnosu na te ljude. Ona govori o tome da smo mi spremni da razmišljamo i razumemo da se pokajemo i da oprostimo. Plašim se da ti ljudi nisu spremni i njih ima puno. Ovaj film njih ne dotiče zato što ne misle da su mnogo toga pogrešnog uradili. To je strašan problem. Kao što Todor u filmu ne razume šta je pogrešno uradio, ima njih koji su bili zavedeni euforijom, mislim da se neki od njih duboko kaju zbog svega. Neke i poznajem. Rat je strašna stvar,  zna čoveka da uvuče u euforiju. Drago mi je da vidim kada se neko pokaje. Mislim da je to ljudski, plemenito. Ali, nažalost nema mnogo takvih ljudi. Novinari koji su širili tu euforiju zla, njihova je odgovornost strašna. Rat je i nastao iz jedne takve euforije koja je prenošena putem medija. Kao recimo, Srpska akademija nauka i umetnosti, ljudi koji danas sede tamo i koji su sedeli pred početak rata ne razumeju koja je krivica u svemu tome.

Kako učiniti da se to više ne ponovi? Šta uraditi da ovo ne bude stanje između dva rata? Šta uraditi da se ne ponovi ’41. ’91.?

Moj otac je rođen u Sarajevu i kad je počeo II. Svetski rat oni su pobegli za Crnu Goru. Ja sam preko oca mnogo zavoleo Sarajevo, upoznao grad. Meni je bilo jako teško da dođem prvi put posle rata u Sarajevo, došao sam 2005. godine i bilo mi je jako teško da prihvatim tu realnost da se ljudima ovde desilo to što se desilo od pripadnika mog naroda. Imao sam jednu vrstu grižnje savesti iako ja za to nisam kriv. Onda kad sam došao, takvu sam neverovatnu toplinu i energiju ovde osetio da sam sebi postavio pitanje kako je moguće da se to desilo. Mislim da je to pitanje koje svi postavljamo. Zaista postoji ta bliskost između svih nas na ovim prostorima, toliko smo slični i bliski. Kako se desio taj rat, potpomognut od tog establishment-a intelektualaca sa naše strane Srpske akademije nauka, od strane Crkve, krvavi trag na ovom prostoru u prošlom ratu i u ovom ratu, kako da učinimo da se ne ponovi. Ne znam. Priča o tome šta se desilo i zašto se desilo je jako važna. Ispravljanje te slike, ljudi koji danas u Srbiji misle da je Ratko Mladić heroj, kada se ispravi ta slika  onda smo na pravom putu. Kada obični ljudi iskreno shvate da on nije heroj nego je jedan prljavi, besmisleni zločinac i ništa više od toga, čovek o kome ni u jednom segmentu ljudskosti nemamo šta lepo da kažemo, onda smo možda na putu da pobedimo.

Građanska Srbija govori već dvadesetak godina, sjećamo se koncerta Milana Mladenovića kada nas je podsjetio na stradanja Dubrovnika, nažalost ta priča ne ulazi u mainstream medije, nema nekog ozbiljnog suočavanja sa prošlošću

Nema, nažalost mi smo manjina. Mi smo jedna velika manjina koja u određenom trenutku ima tu moć da se njena reč čuje. Divno si spomenuo taj kocert u Sava centru gde je Milan šokirao tadašnju srpsku javnost govoreći o bombardovanju Dubrovnika. Nažalost mi smo u manjini i to je uvek tako bilo. Uzalud gajimo iluziju da je nekada bilo drugačije. Ova naša društva su kukavička, političari se bave jednim populizmom, svakodnevno mere svoje rejtinge, sve vreme govore ono što bi narod hteo da čuje. Umesto da čine ono što je njihov suštinski zadatak a to je da edukuju narod i da menjaju svest naroda. Oni kukavički sve vreme osluškuju na jedan banalniji način šta bi narod hteo da čuje i to im serviraju. To je jedan krug, ko ne izađe iz njega tu nema baš mnogo sreće. Kad sam počeo da radim Krugove verovao sam da smo blizu trenutka da se pogledamo u ogledalo i da smo blizu katarze, a kad sam završio Krugove shvatio sam da smo mnogo dalje od toga nego što smo bili na početku. Postojala je u Srbiji u jednom trenutku energija, između ostalog kad je uhapšen i Karadžić, Mladić, postojala je jedna energija u post-Đinđićevskom vremenu u kojem ćemo se suočiti s prošlošću. Tada smo shvatili da od toga nema ništa.

Koliko poziv Aleksandra Vučića na pomirenje  može promijeniti neke stvari?

To je vrlo zanimljivo pitanje jer mislim da sve ovo što se dešava sa Kosovom je to što Demokratska stranka, kao jedna građanska, levičarska stranka nije mogla da uradi, a onda su došli desničari i to uradili za jednu noć. To je fenomen kako se lako manipuliše narodom. Kako smo mi narod koji je sklon zaboravu, strašno lako prihvatimo novu stvarnost. U tom smislu politička uloga ovih novih je važna zato što će oni vrlo lako moći da sprovedu neke stvari koje građanska opcija nije mogla da sprovede. Odnosno, mogla je ali bi to izazvalo strašne turbulencije u društvu. Kao i svi političari na ovim prostorima Aleksandar Vučić uglavnom govori što mu u Briselu kažu da treba da kaže i mislim da naši političari samo prenose ono što moraju da kažu, ali opet je važno što je ipak to rekao. Važno je što je ta jedna desnica, o kojoj ja ne mislim ništa dobro, krenula u jednom pravcu i nije iracionalno, suludo, rušilački nego ipak ima neku vrstu racionalnosti. Jedino što možemo pozitivno da očekujemo od političara na ovim prostorima je da budu racionalni.

Veoma važna priča u tvom filmu, čini mi se da je ta priča o zajedničkom identitetu ovdašnjih naroda. U suštini mi ne vidimo gdje su Bošnjaci, Srbi… Koliko je to kulturološko jedinstvo nada za  bolju bodućnost?

Ja stvarno u to verujem da apsolutno pripadamo istom prostoru, ne vidim nikakvu razliku među nama. Mislim da smo potpuno isti, po interesovanjima, emocijama, doživljajima. To što se neko moli jednom ili drugom Bogu, to je nešto drugo, ali mislim da smo potpuno isti da pripadamo istom kulturološkom narodu. I nadam se da je to šansa da se uspostavi  jedan pravi odnos među našim društvima. Nikad nisam ni video razliku među nama. I kada sam prvi put došao u Sarajevo posle rata, ono što me najviše pogodilo vezano za tu tragediju koja se ovde desila, jeste baš to što sam shvatio da smo mi potpuno isti. Zašto se to desilo, ne znam.

Crkva koja se zida u filmu, čini se kao vrlo zanimljiva stvar. Vi pravite distinkciju između duhovnosti suštinske metafizike i religijske pornografije koja je danas u javom prostoru a koja je ostavila krvav trag u ratu.

Hteo sam da to nema religijske elemente, ako treba da ima elemente onda treba da ima jedno suštinsko hrišćansko značenje. Veliki sam protivnik Srpske pravoslavne crkve, mislim da je ona puno zla nanela. Crkve kao institucije veliko zlo su nanele čovečanstvu. Verujem u neke hrišćanske vrednosti, koje i hrišćanstvo i islam u sebi nose, a ne verujem u njihovu pojavnost, manifestaciju kroz institucije. Hteo sam da napravim kako na vrhu brda u jednom Sizifovskom poslu koji glavni junak filma radi nešto što je suštinski vera u život.

Glumci briljiraju. Koliko je bitno da režiser vodi glumce  kroz film?

Mislim da je veoma važno. Dobri glumci u filmu su rezultat jednog procesa. Dugo biram glumce, tri meseca sam imao glumačke probe i to je jedan ozbiljan proces. Nema tu neke tajne, neke magije, to je rezultat jednog procesa i važno je da reditelj vodi glumce, da kontroliše u kom pravcu sve to ide a i s druge strane da im da jednu slobodu da oni daju najbolje od sebe. Reditelj je jedan manipulator koji iz svakog čoveka treba da izvuče ono što ne znaju ni oni sami da mogu da daju.

Koji su naredni planovi? Rekli ste da je nužno da se umjetnik  suočava sa stvarnošću, da umjetnost mora subverzivna. Završavate li sa ovim filmom bavljenje devedestima? Koji su naredni projekti?

Svakako, ja se više neću baviti devedesetima, sva tri filma su bila vezana za te godine mislim da sam sa Krugovima zaokružio to vreme, završio i ostavio iza sebe. Ali ću se baviti temama koje se tiču savremenog srpskog društva. Mislim da je naše društvo zanimljivo, uzbudljivo, apsurdno. Stvari koje se dešavaju kod nas su mnogo zanimljivije od filmova koje mi pravimo.

Amer Bahtijar
Autor 21.8.2013. u 11:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija