Sonja Biserko: Opasno je falsifikovati istoriju vlastitog naroda

Nikola Vučić
Autor 5.8.2014. u 17:28

Izdvajamo

  • Mediji u Srbiji su deo „statusa quo“ i tu ne treba očekivati mnogo: to je jedan proces koji je transgeneracijski i nije moguće očekivati od generacije koja je propagirala rat da će jednostavno priznati i reći „Da, bili smo krivi!“. Oni kažu „Bili smo drugačiji, ali evo sada gledamo u budućnost.“, ali uopšte ne govore zašto i po kojim pitanjima su bili drugačiji. Dakle, ne postoji politička volja da se to pitanje otvori unutar zemlje, premda je pred Haaškim tribunalom puno toga već rečeno i dokazano. Sve te presude koje postoje su vrlo relevantne za ono šta će se ovde enventualno dešavati u procesu normalizacije odnosa u regionu. Ono što nedostaje i zabrinjava jest da presude Međunarodnog suda pravde i Haaškog tribunala nemaju moralni i etički efekat na region.

Povezani članci

Sonja Biserko: Opasno je falsifikovati istoriju vlastitog naroda

Sonja Biserko najpoznatija je aktivistica za ljudska prava u Srbiji. Predsjednica je i osnivačica tamošnjeg Helsinškog odbora za ljudska prava koji ima veliku i važnu ulogu – kako u Srbiji, tako i u cijeloj regiji. Sonja Biserko je česta meta nacionalista jer je poznata kao kritičarka politike koju je vodio Slobodan Milošević, ali i politike koju vodi sadašnja politička garnitura u Srbiji. Za portal Tačno.net govori o svom političkom i aktivističkom angažmanu, suočavanju Srbije s ratnom prošlošću, odnosima Srbije sa susjedima, ali i brojnim drugim temama. 

Razgovarao: Nikola Vučić

Gospođo Biserko, do posljednjeg trenutka ste kroz politiku i politički angažman ulagali napore i nade u Jugoslaviju i njezin opstanak, no 1991. godine svojevoljno završavate sa svojom diplomatskom karijerom: Što je prethodilo tome? Kakav je bio Vaš odnos prema novoj politici?

U to vreme federalna savezna vlada bila je proevropski orijentirana i na sve moguće načine pokušavala je da Jugoslaviju priveže za evropske integracije i u to vreme Jugoslavija je bila posmatrač u Savetu Evrope; imala je trgovinski sporazum s Evropskom komisijom koji je istekao 1990. godine i tada je nuđen Sporazum o asocijaciji, zatim je bio jedan poseban fond EFTA zemalja. Dakle, imala je vrlo povoljnu poziciju i očekivalo se da će Jugoslavija biti verovatno jedan dobar primer tranzicije, a kasnije se pokazalo koliko je to ustvari teško – ne samo za zemlje bivše Jugoslavije, nego i uopće – s obzirom da su zapadne zemlje u to vreme mislile da će prvi izbori doneti demokratiju tokom noći, no naknadno se pokazalo kako je sve na dugom štapu. Savezna vlada i Ministarstvo za inostrane poslove bila je jedna od institucija koja je na tome bila jako angažovana i u tom smislu ja sam pripadala toj grupaciji u okviru Ministarstva koja je radila na evropskim pitanjima, međutim, istovremeno ste imali srbijansku politiku i Slobodana Miloševića koji je svojom razaralačkom, destruktivnom politikom bio brži i – kako da kažem – destrukcija je uvijek lakša i jednostavnija, nego neki konstruktivni iskoraci koji su bili neophodni da bi se Jugoslavija kvalifikovala za sve te moguće pozicije kojima je stremila. Pre svega, u to vreme se postavljalo pitanje ljudskih prava na Kosovu i to je bio jedan od razloga zašto Jugoslavija nije dobila nekakve kredite za obnovu. Dakle, kako ste rekli, ostala sam u Ministarstvu za inostrane poslove do poslednjeg momenta, a to je nakon haaške konferencije koja je bila poslednja šansa za Jugoslaviju da preživi u tom državnom okviru. Bilo je očigledno da Jugoslavija ide u pravcu raspada, međutim, postavlja se pitanje zašto je bio neophodan tako brutalan i krvav raspad. To je tema koja mene drži sve ove godine jer, naravno, druge federacije su se raspale na miran način pa se prema tome i dan danas postavlja pitanje zašto je to tako moralo biti kod nas. Nakon te haaške konferencije, kada je postalo jasno da Jugoslavija ne može opstati, ja sam napustila ministarstvo zajedno s nekim drugim kolegama jer sam shvatila da u tom ministarstvu sa svojim stavovima i uopšte gledanjima na tu krizu nemam šta da radim jer – ili bih stajala sa strane, ili bih bila instrument opasne politike.

1991. godine organizirali ste u Ženevi susret ratu suprotstavljenih političara i aktivista: Kako je taj susret odjeknuo u javnosti?

To je bilo 1991. godine u septembru mesecu. Bila je to jedina organizovana konferencija jugoslovenske opozicije u to vreme, a zajedno sa mnom bio je uključen i Danijel Ivin iz Zagreba. To je bio jedan pokošaj da se artikuliše nešto na nivou opozicije: skupljeni su ljudi koji su već bili eksponirani u javnosti i napravljena je jedna vrlo dobra deklaracija, međutim, u cijelom tom haosu to je nestalo. Sve je već  bilo počelo: s Plitvicama, istočnom Slavonijom, Vukovarom, Dubrovnikom, Zadrom; dakle cijela ta ratna strategija prema Hrvatskoj je bila vidljiva i ideja o zajedničkom delovanju jugoslovenske opozicije počela je da se gubi.

Tekst2

Uloga Helinškog obora za ljudska prava u tom periodu 90-ih godina bila je od iznimne važnosti: Kako javnost u Srbiji danas reagira na kritički glas Helsinškog odbora i koliko je on zapravo bitan?  

Rekla bih da javnost veoma teško prihvata da čuje taj kritički glas jer smo se mi primili najtežih tema za to društvo. Pre svega, naše aktivnosti bile su diktirane masovnim kršenjem ljudskih prava na svim nivoima; našu agendu je odredio rat. Godine 1995. aktivno smo se bavili pitanjem izbeglica i njihovim povratkom – pre svega na primeru hrvastkih Srba koji su došli u Srbiju nakon Oluje i to je na nivou civilnog društva bio jedini pokušaj da se artikuliše pitanje povratka, a što je kasnije ušlo i u Daytonski sporazum. U to vreme je Međunarodna zajednica prihvatila floskulu da ne možemo živeti zajedno, a koju su regionalni lideri stalno ponavljali i u tom smislu nekako se smatralo normalnim da svatko ide svojoj etničkoj zajednici – međutim, trideset hiljada Srba iz Hrvatske potpisalo je zahtev za povratak i mi smo to predali Amerikancima, što je kasnije lično dostavljeno Tuđmanu na ruke. Bio je to početak tog vrlo značajnog strateškog angažmana Helisnškog odbora, ali i za sve one aktere koji su se zalagali za povratak. Nažalost, Međunarodna zajednica nije uspela da organizuje značajniji proces povratka – pogotovo u Bosni i Hercegovini – mada je Daytonski sporazum imao i poseban aneks za to. Povratak se počeo realizirati negde 1997. godine, ali on se dešavao samo na etničkoj liniji i to je, po mom mišljenju, dodatno zacementiralo podelu i ovu zemlju trajno ostavilo kao otvoreno pitanje. Ovdje, pre svega, nije došlo do izgradnje državnog identiteta jer svaka od tih zajednica imala je posebnu ideju i taj rat je značajna stavka u identitetima sva tri naroda. Primerice, genocid u Bosni je znakovita činjenica za identitet Bošnjaka, ali isto tako i za identitet Srba koji ga bahato negiraju: to je pitanje koje će biti vrlo važno za buduće odnose između ove dve zajednice u Bosni i Hercegovini. U ovom momentu izgleda kao nepremostivo jer, kao što znate, Srbija negira da je bila u ratu i tvrdi da je to bio oslobodilački rat Srba. Na tome se definitivno ne može graditi zajednički državni identitet, a koji je ovdje preko potreban.

U jednom intervjuu ste prije par godina rekli kako Srbija ne želi prihvatiti činjenicu da je 1991. godine počinila agresiju na susjednu Hrvatsku. Je li se taj odnos do danas promijenio ili je isti kao prije?

Odnos je potpuno isti, ne menja se uopće. Bila sam svedokinja pred Međunarodnim sudom pravde u tim uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije, a ja sam sedila u obrani hrvatske strane. Kampanja protiv mene je trajala četiri meseca: počela je onog momenta kada su saznali da ću uopšte biti svedok; međutim, stalno se prešućuje činjenica da je taj sud najviše pravosudno telo Međunarodne zajednice i da je on i te kako relevantna institucija. Prosto je obaveza svakoga ko je pozvan da dadne svoj iskaz na liniji istine – uostalom, svi smo se ondje obavezali da ćemo govoriti istinu. Nije to što sam ja ondje rekla ništa novo: postoje silne knjige, članci i izjave. Mojim iskazom na tom sudu Srbija ne bi smela biti prvi put suočena s istinom.

Jedan srbijanski portal je u tom periodu nakon Vašeg svjedočenja na sudu objavio članak naslovljen „Sonja Biserko ocrnila Srbiju gore od Hrvata“. Kakva je uloga medija u  svemu tome? Koliko oni usporavaju proces suočavanja s ratnom prošlošću?

Srbija je u jednom velikom problemu, a taj problem je ozbiljno i duboko poricanje odgovornosti za sve ono što se dešavalo 90-ih godina pa je u tom smislu takva medijska reakcija za mene i očekivana. Mediji u Srbiji su deo „statusa quo“ i tu ne treba očekivati mnogo: to je jedan proces koji je transgeneracijski i nije moguće očekivati od generacije koja je propagirala rat da će jednostavno priznati i reći: „Da, bili smo krivi!“. Oni kažu: „Bili smo drugačiji, ali evo sada gledamo u budućnost.“, ali uopšte ne govore zašto i po kojim pitanjima su bili drugačiji. Dakle, ne postoji politička volja da se to pitanje otvori unutar zemlje, premda je pred Haaškim tribunalom puno toga već rečeno i dokazano; sve te presude koje postoje su vrlo relevantne za ono šta će se ovde enventualno dešavati u procesu normalizacije odnosa u regionu. Ono što nedostaje i zabrinjava jest da presude Međunarodnog suda pravde i Haaškog tribunala nemaju moralni i etički efekat na region. Važna je još jedna stvar: prvi put u istoriji ovog regiona neki ljudi su kažnjeni za zločine koje su počinili i to je jako važno; bez obzira što se neki od njih i nakon izlaska iz zatvora tretira kao heroje, ali su oni zaista ratni zločinci koji su bili kažnjeni za to što su činili na bilo kojoj strani. Prema tome, to je, i istorijski gledano, jedna vrlo važna činjenica za region.

sb8

Sonja Biserko u razgovoru s Nikolom Vučićem

Negiranje genocida u Srebrenici posebno je bahato od strane političke elite u Srbiji, ali i one u Bosni i Hercegovini od strane srpskih političara. Kako komentirate tu dozu neodgovornosti i poricanja genocida, najmonstruoznijeg zločina i koliko će taj (pred)proces suočavanja s ratnom prošlošću trajati? Suočavanje je problematično i na drugim stranama pa tako imamo s hrvatske strane glorificiranje onih koji su osuđeni za zločine.

Genocid je, kao što ste rekli, najmonstruozniji zločin koji postoji i on jeste traumatičan za Srbiju jer je uložila ogromnu energiju u to da se minimizira njena odgovornost u tome. Međunarodni sud pravde je donio predusu koja implicira da je Srbija odgovorna za nezaustavljanje tog genocida, a za to je odgovorna i Međunarodna zajednica. Međutim, važan deo dokumenata nije prikazan i nije uvažen, a mogao je i te kako da doprinese drugačijoj formulaciji presude, mišljenja. Međutim, kako stvari stoje, Srbija će idalje raditi na tome da minimizira taj genocid, baš kao što je radila sa nizom nekih inicijativa poput one da u Bratuncu podigne spomenik poginulim Srbima i da time predstavi kako Bratunac ima istu konotaciju kao i Srebrenica u svesti građana Srbije jer kada god se spomene Srebrenica, spomene se i Bratunac. To je državna strategija da se sve relativizuje, a u kojoj ne učestvuju samo pojedinci, već u toj strategiji učestvuje cijela kulturna, intelektualna i politička elita. Svojevremeno su bile na snazi neke tvrdnje kako je u Sarajevu ubijeno pet hiljada Srba na Kazanima; dakle to je pitanje na kome oni još uvijek rade. Ili, primerice, optužnice protiv bosanskog vrha za Dobrovoljačku kolonu – u tim optužnicama stoji da su rat u Bosni započeli Bošnjaci protiv JNA, itd. Srbija će pokušavati na sve moguće načine da izrelativizuje rat pogotovo na tim ključnim tačkama poput Srebrenice, Sarajeva i njegove opsade, Vukovara: to su tačke koje su prepoznatljive za ceo svet. Kada je nedavno bio ukop žrtava u Prijedoru, srbijanske novine su prenele tu činjenicu, ali to uopšte tamo nije dovedeno u vezu sa Srbijom i njezinom odgovornošću; to nije bilo ni pomenuto. Vest se samo mehanički prenela. Glavni argument u negiranjima jest kako će im deca plaćati ratnu odštetu, a radi se o stvarima koje moraju da se stave na svoje mesto. Bošnjacima mora da se, pod svaku cenu, prizna da su bile žrtve genocida i užasnih ratnih zločina počinjenih sa srpske strane. Bez toga nikada neće krenuti napred, a možda se trebamo nadati da će neke nove generacije da se pojave koje će da se distanciraju od svojih roditelja i svih nas i koji će da priznaju sve to. Istina, postoje grupacije koje su radile nešto i to nije beznačajno, ali u ovom momentu je to na margini. To su grupacije koje su stalno na udaru medijskih kampanja, političara i stalno se gleda kako da se diskredituju; ali one ipak postoje. Primerice – Žene u crnom – one su vrlo važne jer na Trgu Republike u Beogradu obeležavaju sve te datume koji su vezane za zločine. To traje već godinama i uprkos tim sramnim dobacivanjima one su uporne i to je vredno svakog poštovanja. Njihovo delovanje je na simboličkom nivou vrlo važno za Srbiju.

Nedavno je u Sarajevu na datum obilježavanja 100. godišnjice od početka Prvog svjetskog rata otvorena Vijećnica. Njezinom otvaranju, premda pozvan, nije nazočio premijer Srbije Aleksandar Vučić kazavši kako ne može da stoji „pored table na kojoj se govori o srpskom fašističkom agresoru“.

Pitanje Bosne i Hercegovine za Srbiju i njenu aktuelnu vlast je još uvek otvoreno pitanje. Sama ta izjava oko Većnice i sve to što se godinama govori vezano za Bosnu, a uz to i njihova podrška Miloradu Dodiku, pokazuje da to pitanje Srbija još uvek drži otvorenim. Predsenik i premijer su rekli kako podržavaju Bosnu, ali da ona nema šansu za opstanak: sve te izjave pokazuju kako Srbija čeka dezintegraciju ove zemlje i vrlo često ćete čuti izjave, poglavito od strane Dodika, kako ona neće još dugo trajati. U ovom momentu tu je važna uloga Rusije koja je prisutna i u Republici Srpskoj i u Srbiji – i na kulturnom planu, ali i kroz određene energetske sporazume – jer tako ona na najjednostavniji način ucenjuje i posmatra Evropsku uniju. Srbija se u ovom momentu nalazi u situaciji gde će morati vrlo brzo da donese odluke o tome gde zapravo pripada, bez obzira što se deklarativno odlučila za EU i što je počela pregovore; pitanje zajedničke spoljne politike sve će češće i ozbiljnije da se postavlja pred nju i morat će da odabere stranu. Srbija nema kapacitete niti je ona dovoljno jaka u bilo kom pogledu da bi mogla da igra ulogu neutralne zemlje, premda oni vrlo često spominju Jugoslaviju, ali generalno sve ove zemlje su daleko od toga da mogu da igraju na jednu, drugu ili treću stranu. Vrlo važni delovi elite u Srbiji – Crkva i politika – smatraju da Srbija ne sme da se odrekne saradnje sa Rusijom; baš imate vrlo svež intervju s akademikom Miloradom Ekmečićem u Blicu u kojem on govori o tome kako Srbija mora biti uz Rusiju.

Kako komentirate odnos predsjednika Srbije Tomislava Nikolića prema Bosni i Hercegovini? Nedavno je izjavio kako kleči zbog toga što je Srbija napravila Bosni i Hercegovini, ali istovremeno govori kako genocid u Srebrenici nije dokazan. 

Tomislav Nikolić se izvinio u ime srpskog naroda za počinjene zločine pojedinaca i to je bagatelisanje tog pojma da se nekom izvineš za nešto; a pritom pogledajte način na koji je on to uradio: kleči, a sedi – sve je to vrlo neozbiljno iako su u regionu smatrali da je to ipak neki iskorak u odnosu na ono što su ranije govorili i zagovarali. Do sada smo imali popriličan broj tih izvinjenja u regionu: neka su bila iskrena, neka manje iskrena, a neka potpuno neiskrena. Generalno, odnosi u regionu su vrlo napeti jer sve ono što se dešava je pritisak Evropske unije i sve ove zemlje su uslovljene, njihovo kretanje prema EU uslovljeno je regionalnom saradnjom. Međutim, to uopšte nije spušteno na neke druge nivoe – ekonomske i kulturne – jer jedino kao region možemo nešto predstavljati u međunarodnim odnosima, a uz to radi se o regionu koji govori jezikom kojega svi razumeju i, da ne zaboravimo, imamo zajedničku državnu istoriju i kulturni prostor koji je vrlo značajan. Jugoslavija u kojoj smo živeli važan je državni okvir za sve ove zemlje koje su uostalom i nastale iz nje. Svi mi koji smo rođeni u Jugoslaviji odrasli smo na jednom modelu vradnosti koji manje-više svi delimo bez obzira šta se kasnije desilo. Taj model može da se voli ili ne voli, ali on je zajedničko izvorište svih nas i ne možete to isključiti iz svoje istorije, iz svog bića. To je na neki način jedna revizija istorije. Primerice, u Srbiji je sada ne delu revizija istorije čitavog 20. veka gde nema niti jedna referentna tačka na bilo koju Jugoslaviju jer se, možete misliti, smatralo kako je ona bila protiv interesa srpskog naroda. Dakle, izmišljaju se neke ličnosti iz 19. veka, a 20. vek za njih kao da nije postojao. Srbija negira odgovornost za 90-e godine i pritom preskače celi jedan vek. Opasno je falsifikovati istoriju vlastitog naroda. Važno je na pravi način smestiti jugoslovensko iskustvo u svim ovim novonastalim državama.

sb7

Nedavno su uoči 19. godišnjice genocida u Srebrenici na ulicama Beograda osvanuli plakati s likom haaškog optuženika Ratka Mladića odjevenog u vojnoj uniformi, s natpisom “Đenerale, hvala ti za Srebrenicu“. Tko stoji iza svega toga? 

To su radikalne desne grupacije kojih imate u Srbiji popriličan broj i one su uvek bile vezane sa određenim centrima, pre svega u prethodnom periodu uglavnom su bile vezane za SPC, Akademiju itd. One ne deluju same od sebe; ekstremne grupe u Srbiji trenutno su najviše skoncentrisane na Vojvodinu jer se bore protiv separatizma Vojvođana i njihove autonomije pa su tu sada najglasniji. Na drugom nivou te grupe imaju važnu ulogu jer nameću jedan vrednosni model koji je totalno konzervativan; dakle na dva nivoa imaju ulogu kada je reč o unutrašnjim pitanjima Srbije. Što se tiče suseda kao što je Bosna i Hercegovina: tu je permanentna negacija odgovornosti i veličanje Ratka Mladića kao oslobodioca Srba. Dobrica Ćosić je prvi to rekao da su Srbi u Bosni vodili oslobodilački rat i to je stravično.

Što je s mladima, ne samo u Srbiji, već u cijeloj regiji? Obrazovni sustav na kojem odrastaju ne nudi im istinu i povijesne činjenice, već u velikom broju slučajeva povijesne laži; a kada se govori o ratu – obrazovni sustav gorljivo brani nacionalističku interpretaciju istog.

Ja teško mogu da poverujem u to da su mladi ovde nosioci promena niti oni to mogu biti jer, kao što ste rekli, odrastaju i obrazuju se na pogrešnom obrazovnom sistemu i pogrešnim vrednostima. Jedno od rešenja svakako je temeljna promena obrazovnih sistema u regionu. Pošto to za sada nije izgledno, svi mladi ljudi koji imaju potencijal odlaze iz ovog regiona i mi imamo taj kontinuirani gubitak onih koji bi mogli nešto da učine, to je nešto što ovde nitko nije ozbiljno doveo u pitanje jer, recimo, sutra kada Srbija krene u ozbiljne pregovore s Evropskom unijom, neće imati ljudske kapacitete za to. Već ih i sada nema.

Prije par mjeseci Milorad Dodik izjavio je kako je cilj Republike Srpske otcijepljenje od Bosne i Hercegovine, i to nije prvi put da on to javno ističe. Kako to komentirate?

Ta Dodikova orijentacija ista je i na području Beograda; s tim su zapravo i krenuli u rat u Bosni i od toga će oni vrlo teško odustati. Kroz ovih dvadeset godina, a znamo i zašto, Bosna nije uspela da se artikuliše kao jedna funkcionalna država koja ima svoj državni identitet. Otkada je Kosovo dobilo nezavisnost, Dodik je krenuo u misiju razbijanja Bosne i Hercegovine, a Međunarodna zajednica je nažalost to dopustila. Sve češće se u Evropi postavlja pitanje konstruktivne uloge Srbije u Bosni i Hercegovini i ja se iskreno nadam da će to da se nastavi jer u ovome momentu jedino Nemačka uz podršku Amerike može dovesti do nekih promena pre svega kod Srbije, ali i drugih zemalja u regionu.

Upravo se obilježava obljetnica Oluje u Hrvatskoj: Nije li zabrinjavajuće da 19 godina nakon njezinog završetka nitko nije procesuiran za zločine počinjene nad srpskim civilnim stanovništvom? 

Zločini s hrvatske strane su se desili i to je nešto s čim Hrvatska svakako mora da se pozabavi. Premda je operacija Oluja bila legitimna vojna operacija s obzirom na to da je trideset posto Hrvatske bilo okupirano, ne može se zataškati i zanemariti činjenica da su se desili ratni zločini s te strane, pogotovo radi opstanka srpske zajednice u Hrvatskoj. Vrlo je važno da se svi ratni zločini procesuiraju na pravi način jer će to pokazati da je Hrvatska ozbiljna država u pogledu njihovog opstanka i normalizacije tih odnosa zato što su to činjenice koje ne mogu i ne smeju da se izbrišu.

sb4

Srbija i Bosna i Hercegovina kao članice Evropske unije? 

Nedavno je u Dubrovniku bio Croatia Forum na kojem se zalagalo da se ubrza primanje zapadnog Balkana u Evropsku uniju i ja smatram da je to i te kako strateški važno. Ove zemlje u sadašnjoj situaciji nemaju ljudske kapacitete koji bi se izvukli iz ove matrice u kojoj sada deluju, iz tog populizma i stalnog oživljavanja nacionalizma. Što duže sve to traje, ove zemlje sve više idu u regresiju poput Makedonije ili Bosne i važno je da se što prije zakače za Evropsku uniju jer je to jedini način da se ovaj region stavi u nekakav okvir i da se pravna država postavi na svoje noge u svim ovim zemljama. Bez toga nema ni demokratizacije.

Možete li prokomentirati trenutnu situaciju u Gazi? Izrael ne prestaje napadati i to čini svim raspoloživim sredstvima: poginulih je sve više. Do kad će Međunarodna zajednica šutjeti?

Nema opravdanja za takve monstruozne zločine, za toliki broj civilnih žrtava i prema tome vrlo je čudno i neobično da Međunarodna zajednica nema pravi odgovor na tu vrstu ponašanja. Gaza je već duže vreme koncentracioni logor i rešavanje palestinskog pitanja je nešto najhitnije i Međunarodna zajednica mora mnogo odlučnije i sa više političke volje da uđe u rešavanje tog pitanja jer ne smem ni da mislim kako će to dalje da se odvija ako se nešto ne preduzme.

Nikola Vučić
Autor 5.8.2014. u 17:28

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija