INTERVJU: VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA

Srbija je propala država, pregažena korupcijom i nacionalizmom

Nedim Sejdinović
Autor 28.5.2021. u 14:20

Izdvajamo

  • Sva tri priznata naroda u BiH moraju da promene svoje politike i treba redefinisati zakone i ustav te države. Ovakva država, zasnovana na Dejtonu, podstiče sukobe i zasniva se na negovanju sukobljenih identiteta, nacionalnih i verskih, a zapravo se radi o osvajanju teritorija. Da li ćemo izaći iz te situacije, ne znam, ali za sada to nije izgledno, jer se oni koji odlučuju, a to su velike sile, ne interesuje mnogo za naš region, pa ni za problem Bosne i Hercegovine. Srbija bi mogla da pomogne, naravno i Hrvatska, ali to se neće dogoditi. Hrvatska je uspela da uđe u EU, a Srbija je od toga daleko. Ona bi mogla da pomogne ako bi se okrenule sebi, svom ekonomskom i demokratskom razvoju i napredovanju ka EU i stvaranju šansi da ljudi ne odlaze iz nje. Da se ja danas bavim politikom, ja bih se okrenula svojoj državi Srbiji, domovini u kojoj sam rođena, koja je u strašnom stanju, bukvalno uništena, i ekološki, politički i ljudski potopljena. Stigli smo do jednopartijskog društva, autokratske vlasti jednog čoveka. Ali, problem je to što je politika kao takva propala, jer u jednopartijskoj državi, kako reče Teofil Pančić, možemo da se bavimo samo ogovaranjem i “dvorskim intrigama”, i kriminalnim nepodopštinama.

Povezani članci

Srbija je propala država, pregažena korupcijom i nacionalizmom

Vesna Pešić – foto Medija centar Beograd

Veliki sam protivnik naših regionalnih mržnji i otrovnih nacionalizama, koji redovito vode do snova o etničkim ujedinjenjima i uvećanim državama na štetu drugih naroda. To nam se stalno vraća. Sukobi su preneti iz 20. u 21. vek, i građane ovih država drže u mraku siromaštva i korupcije. Ostajemo na periferiji Evrope, nesposobni da se izvučemo iz sopstvenih opsesija i pogrešnih politika. Gledanje preko plota s namerom da se susedna država rasturi radi sopstvenog etničkog ujedinjenja – direktno vodi u nove ratove. Non pejperi, koji volšebno isplivavaju, probni su baloni konzervativnih krugova, a takvih je bogami sve više i na Zapadu, kojima ništa lakše nije nego da mute već mutne vode na Balkanu. Protiv sam rasturanja Bosne i Hercegovine, a ideje o njenoj podeli ne dolaze samo iz ovih naših balkanskih krugova i opsesija nego i od zapadnih, evropskih islamofobnih i profašističkih konzervativnih snaga koje su u usponu. O Rusiji i njenim satelitima ne vredi ni govoriti, sem kao podržavaocima upravo takvih tendencija.

Vesna Pešić pripada grupi izuzetno hrabrih žena Srbije (tu su i Staša Zajović, Borka Pavićević, Biljana Kovačević Vučo, Sonja Biserko, Nataša Kandić i druge) koje su se, devedesetih, oštro suprotstavile Miloševićevoj ratnoj i nacionalističkoj politici. Osnivačica je Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji. Bila je i predsednica Građanskog saveza Srbije, antiratne političke stranke, veoma aktivne u rušenju Miloševićevog režima. 2007. godine se ova stranka utopila u Liberalno-demokratsku partiju, a ona je imenovana za predsednicu Političkog saveta ove stranke. Međutim, LDP je napustila 2011. godine, zbog sukoba sa liderom ove stranke Čedomirom Jovanovićem. U februaru 2012. zvanično se povlači iz politike.

Za svoje političko i antiratno delovanje dobila je nekoliko prestižnih svetskih priznanja: između ostalog, nagrade „Andrej Saharov“, koju joj je 1997. dodelio Norveški helsinški komitet, i nagrade za demokratiju W. Averell Hariman, koju dodeljuje Nacionalni demokratski institut iz Vašingtona. Bila je nominovana i za Nobelovu nagradu za mir. Od 2001. do 2005. godine bila je ambasadorka SR Jugoslavije, a zatim Srbije i Crne Gore u Meksiku. Sa njom razgovaramo o devedesetima, ali i o aktuelnim političkim prilikama u regionu i Srbiji.

Devedesetih ste bili jedno od najmarkantnijih lica antiratnog pokreta u Srbiji. Kada se danas setite tog perioda, da li smatrate da je građanska, antiratna Srbija pružila dovoljan otpor Miloševićevoj ratnoj politici?

Pružili smo onoliko otpora koliko smo mogli, snagama s kojima smo raspolagali. Te snage nisu bile velike i masovne da mogu da zaustave rat, ali su bile jake u svom ubeđenju da treba odbiti mobilizaciju za ratove na teritorijama drugih republika, jer Srbija, naša država, nije bila napadnuta. Na primer: skupili smo 100.000 potpisa protiv mobilizacije. Jednako tvrdo smo bili protiv ratnih ciljeva Srbije, koje je postavio Slobodan Milošević. Odbacili smo i borili se protiv uzdizanja srpskog nacionalizma, koji je najviše kriv za ratove devedesetih, mada deo krivice snose i lideri drugih republika. Ali, bilo je jasno da su ratni ciljevi Srbije bili podizanje Srba na oružje u Hrvatskoj i BiH, s namerom da se stvori velika etnički čista Srbija.

Možemo li se prisetiti tog vremena? Kako je izgledao antiratni pokret u Srbiji s početka devedesetih?

Bilo je više mirovnih organizacija koje su radile zajedno i organizovale brojne i dnevne akcije, i maratonske diskusije u pozorištu “Dušana Radović”, koje ne mogu ovde sve pobrojati. Nije postojao samo Centar za antiratnu akciju, kojeg smo formirali Stojan Cerović, tadašnji kolumnista “Vremena”, Nebojša Popov, sociolog i urednik “Republike”, i ja, koja sam ubrzo osnovala i Građanski savez Srbije, kao jedinu građansku i antiratnu političku stranku. Važno je bilo i osnivanje Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca na čelu za Radomirom Konstantinovićem, koji je na osnivačkoj skupštini rekao da postoji i druga Srbija koja nikada neće prihvatiti zločinačku nacionalističku politiku i stravične zločine koji su u ime Srbije činjeni.

Svake večeri smo palili sveće ispred predsedništva Slobodana Miloševića pod natpisom “Za sve poginule u ratu”. Dragoslav Bokan, vođa “Belih orlova”, paramilitarne organizacije koja je harala u istočnoj Hrvatskoj, jedne noći je pocepao taj transparent i postao naš neprijatelj broj jedan, a danas je glavna zvezda Vučićevog režima sa svojim ljotićevskim i ekstremnim nacionalističkim nazorima. Sa Vučićem danas i ljotićevskim “kadrovima”, Srbija je prešla na stranu pobeđenih, fašističkih snaga u Drugom svetskom ratu, što je demonstrirano na ovogodišnjoj državnoj proslavi Dana pobede nad fašizmom, gde su čitane koračnice Dimitrija Ljotića. Jasno je da je građanska, republikanska i liberalna politička pozicija u Srbiji upadljivo oslabljena. Ali, nije nestala!

U kojoj je meri postpetoktobarska, demokratska vlast u Srbiji suočila svoje građane sa onim što se dešavalo devedesetih? I koliko je realno bilo, s obzirom na političke okolnosti, da to učini?

To nije bilo moguće, jer je odmah posle 5. oktobra došlo do uspostavljanja dvovlašća u Srbiji. Jednu vlast je reprezentovao izabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica, koji je baštinio kontinuitet sa nacionalističkom srpskom politikom, a drugu Zoran Đinđić, predsednik Vlade Srbije, koji je postavio novu viziju Srbije kao moderne države u Evropskoj Uniji. U takvoj atmosferi dvovlašća i sukoba dve koncepcije budućnosti naše zemlje, i sa narodom koji je većinski bio zatrovan nacionalizmom, a i nije bio obavešten, niti je želeo da se obavesti o tome šta se dešavalo za vreme ratova devedesetih – bilo je nemoguće suočavanje sa zlodelima u minulim ratovima. Đinđića su napadali crkva i svi konzervativni nacionalistički krugovi, koji nisu dozvoljavali da se radikalno promeni položaj Srbije i da se ona usmeri ka zapadu i EU, pa su na kraju ti serklovi organizovali i njegovo ubistvo. Đinđićevi naslednici imali su “dve duše”, jednu nacionalističku, drugu građansku i proevropsku, pa su u jednoj ublaženoj i kulturnijoj formi napravili gemišt nacionalističkih planova Srbije i tek uspostavljene slabašne demokratije posle pada Miloševića. Politika velike Srbije koju je lansirao Slobodana Miloševića nikada nije odbačena, što je, zajedno sa korumpiranom tranzicijom i privatizacijom, tanjilo demokratiju i onemogućavalo stvaranje institucija. I to je trajalo sve do gubitka vlasti demokratske Srbije 2012. godine. Vlast je preuzela Srpska radikalna stranka, koja se prethodno, 2008. godine, prekrstila u Srpsku naprednu stranku, shvativši da ako jasno i glasno odbacuje EU i neguje svoju isključivu okrenutost Rusiji, nikada neće doći na vlast. Sve potom je poznato, nema razloga da se ponavlja. Zna se dokle smo dogurali. Srbija je propala država, pregažena korupcijom, velikosrpskim nacionalizmom, lažima, primitivizmom, autokratijom, voljom jednog čoveka koji je šef državne mafije i poltronerije, i koji pritom simulira rešavanje problema Kosova i kretanje Srbije ka EU.

Proteklog meseca je region bio uzburkan nezvaničnim diplomatskim dokumentima (tzv. non pejperom) koji predviđaju prekrajanje granica na Balkanu, između ostalog podelu Kosova i Bosne i Hercegovine po nacionalnom ključu, pa i pripajanje Kosova Albaniji. Šta mislite o tim idejama?

Veliki sam protivnik naših regionalnih mržnji i otrovnih nacionalizama, koji redovito vode do snova o etničkim ujedinjenjima i uvećanim državama na štetu drugih naroda. To nam se stalno vraća. Sukobi su preneti iz 20. u 21. vek, i građane ovih država drže u mraku siromaštva i korupcije. Ostajemo na periferiji Evrope, nesposobni da se izvučemo iz sopstvenih opsesija i pogrešnih politika. Gledanje preko plota s namerom da se susedna država rasturi radi sopstvenog etničkog ujedinjenja – direktno vodi u nove ratove. Non pejperi, koji volšebno isplivavaju, probni su baloni konzervativnih krugova, a takvih je bogami sve više i na Zapadu, kojima ništa lakše nije nego da mute već mutne vode na Balkanu. Protiv sam rasturanja Bosne i Hercegovine, a ideje o njenoj podeli ne dolaze samo iz ovih naših balkanskih krugova i opsesija nego i od zapadnih, evropskih islamofobnih i profašističkih konzervativnih snaga koje su u usponu. O Rusiji i njenim satelitima ne vredi ni govoriti, sem kao podržavaocima upravo takvih tendencija.

Kako se po Vama napeta međunacionalna situacija u regionu, osobito u BiH, može rešiti? Kako obezbediti trajni mir na ovim prostorima?

Teško pitanje, bila bih genije kada bih imala realno rešenje koje je lako primenljivo. Mogu samo da kažem opšta mesta. Sva tri priznata naroda u BiH moraju da promene svoje politike i treba redefinisati zakone i ustav te države. Ovakva država, zasnovana na Dejtonu, podstiče sukobe i zasniva se na negovanju sukobljenih identiteta, nacionalnih i verskih, a zapravo se radi o osvajanju teritorija. Da li ćemo izaći iz te situacije, ne znam, ali za sada to nije izgledno, jer se oni koji odlučuju, a to su velike sile, ne interesuje mnogo za naš region, pa ni za problem Bosne i Hercegovine. Srbija bi mogla da pomogne, naravno i Hrvatska, ali to se neće dogoditi. Hrvatska je uspela da uđe u EU, a Srbija je od toga daleko. Ona bi mogla da pomogne ako bi se okrenule sebi, svom ekonomskom i demokratskom razvoju i napredovanju ka EU i stvaranju šansi da ljudi ne odlaze iz nje. Da se ja danas bavim politikom, ja bih se okrenula svojoj državi Srbiji, domovini u kojoj sam rođena, koja je u strašnom stanju, bukvalno uništena, i ekološki, politički i ljudski potopljena. Stigli smo do jednopartijskog društva, autokratske vlasti jednog čoveka. Ali, problem je to što je politika kao takva propala, jer u jednopartijskoj državi, kako reče Teofil Pančić, možemo da se bavimo samo ogovaranjem i “dvorskim intrigama”, i kriminalnim nepodopštinama.

Kada smo već kod režima u Srbiji, stalno se susrećemo sa paradoksom da se Vučić još uvek u krugovima nekih međunarodnih zvaničnika tretira kao faktor stabilnosti. Sa druge strane, mediji bliski režimu i pripadnici vladajuće stranke reprodukuju nacionalističke stereotipe, relativizuju genocid i zločine i šire nacionalnu mržnju. Kuda sve to vodi?

Sve što ste naveli, da ja ne ponavljam, bukvalno ne vodi nigde, sem u totalnu propast, a to što Vučića zapad tretira kao faktor mira i stabilnosti, to samo govori o njihovoj nezaintesovanosti za Srbiju; smatraju, naime, dovoljnim to što su najslabije tačke u regionu pod vojnom paskom njihovih snaga. Vučić to zna, ako bi slučajno rešio da zapuca, odmah bi dobio neprijatan odgovor. Ovako mu je bolje, ispada da on održava stabilnost, a nije on u pitanju, nego vojna okupacija neuralgičnih delova bivše Jugoslavije. Vučić je prihvaćen napolju još uvek, zato što su i EU i SAD sa njim nastojale da reše pitanje Kosova. Sada je i njima jasno da on igra dvostruku igru, i to se vidi u izveštajima EU. Vidi se i u nastojanjima zapada da se u Srbiji obezbede demokratski izborni uslovi, ali ja ne verujem da će ta nastojanja imati uspeha. Za sada Vučić ostaje glavni pregovarač o svim pitanjima koje njih interesuju. A što se Vučiča tiče, njemu je dovoljno što su ga krstili faktorom mira i stabilnosti, navikli se na njega, a to da li Srbija ima vladavinu prava i demokratiju, e to nikome nije prva briga, sem eventualno nekima koji u Srbiji žive.

Nedavno je Vučić u politiku uveo kanibalizam. Rekao je da se ne plaši onih koji bi hteli da od njega naprave ćevape. Čini se da su sve granice pređene? Da li postoji neka tačka u kojoj će građani prestati da veruju propagandni rijaliti-šouu, u šta se odavno pretvorila Vučićeva politika?

Gotovo da ne umem da odgovorim na tu jezivu priču o mlevanju ljudskog mesa i ćevapima. On se tim jezivim pričama zapravo brani, jer je upravo on stvorio te kriminalne “kanibalske” grupe. Iako su ti o kojima on govori tek uhapšeni i nema još ni optužnice, on sve zna o tim bandama, a drastičnim pričama sebe predstavlja kao žrtvu kriminalaca. Zbog lošeg života, ali i zbog ovog bezizlaza kome se sada ne vidi kraj, ljudi odlaze iz Srbije u sređenije zemlje. Pristojni i obrazovani ljudi su se povukli u sebe, neće da se angažuju, zato što je opozicija još uvek konfuzna i bez jasne strategije kako da se promeni vlast.

Retko se dešava da pravi otpor ovakvoj vlasti krene od unesrećene raje i nikada ona nije sama skidala nakazne autokrate. Predvodnici nikada nisu među njima, kuka i motika je mit seljačkog društva. Oni čekaju da Vučić počne nešto da gubi, da izgubi bar vlast u mesnim zajednicama, možda koji grad i opštinu. Kada opozicija pokaže neki uspeh, onda će se običan narod ohrabriti i početi da misli: pa možda ovaj i nije više tako moćan. Treba prvo Vučić da dobije neki udarac, kako bi se narod pokolebao.

Rekli ste da je Srbija propala država. Rekli ste da obični građani nisu ti koji će skinuti autokratu. Sa druge strane, veliki deo akademske zajednice, intelektualaca i javnih ličnosti u Srbiji i dalje ćute. Odakle ta ćutnja? Čini se da su devedesetih, i pored ratnih okolnosti, intelektualci bili hrabriji i zainteresovaniji?

Ućutala se, jer je politička situacija za opoziciono delovanje poslednjih desetak godina mnogo teža nego pre, a tu su i razočarenje zbog povratka u autokratiju i nepoverenje prema političarima kao takvim. Izgubljeno je interesovanje za politiku, možda baš zbog Vučićeve agresivnosti. On je svuda i ne skida se sa brojnih ekrana, a pre njega nije bilo ovoliko prostačkih i lažljivih tabloida. Kada zavlada samo laž i manipulacija koju neprekidno širi glavni gazda, kada uništava jednu instituciju za drugom bez otpora ljudi u tim institucijama, intelektualna elita se povlači u sebe. A na njih Vučić i ne računa, već igra na kartu na obmanjivanja osiromašenih masa, u čemu ima veliki uspeh. Eto, njega narod hoće, a šta s tim da radiš, nego da se ućutiš.

I to jeste razlika u odnosu na devedesete. I onda je narod fanatično podržavao Miloševića, ali nije bio ovako veliki pritisak na opoziciju. Stalno ponavljanje da smo se vratili u devedesete je pogrešno. Tada jesu vođeni ratovi, i jeste to bila ogromna strahota, ali ta strahota je ljudima bila i velik izazov – ne možeš da ćutiš kod tolike pogibije i stradanja. Meni su svi stradalnici bili “naši ljudi”, bez obzira na nacionalnost. Opsada Sarajeva, zar se to moglo da prećuti? Ili Srebrenica? Moraš nešto da činiš, u pitanju je bila elementarna savest koja ti ne da mira. Zato su unutrašnje prilike bile nešto bolje, bilo je snažnijeg otpora i nije vršeno orkestrirano proganjanje opozicije, čime se jedino bave Vučić i njegova kamarila.

Da li hoćete da kažete da je devedestih u Srbiji opoziciji bilo lakše nego sada?

Pa da, nije ona bila toliko u prvom planu, zato što su vođeni ratovi. Može se reći da je položaj opozicije bio nešto lakši nego danas. Tek je bio formiran višestranački sistem i postojala je značajna volja građana da se uključe u opozicione stranke i budu aktivniji nego što su danas. Ondašnja opozicija je bila organizovanija, jačala je, bila je nova, entuzijastična i građani su voleli svoje stranačke lidere. Prvi višestranački izbori bili su održani 1990. godine, po većinskom izbornom sistemu. Međutim opozicija je tražila i uspela da se veoma brzo promeni takav izborni sistem, i više puta je izborni sistem menjan. Sad to može da uradi samo Vučić.

Milošević se nije toliko fanatično borio s opozicijom i s njom vodio rat, kako to sada radi Vučić. Onda je postojao “spoljašnji neprijatelj”, a ovaj je krenuo u bitku protiv “unutrašnjeg neprijatelja”, odnosno protiv kritičke javnosti i opozicije, koju je svesno i organizovano razbucao. Vučić bije u glavu svakog ko mu se zameri. On ne podnosi opoziciju i demokratiju.

A kakva je bila medijska situacija za opoziciju u Srbiji devedesetih? Bolja nego danas?

Mediji i, naročito, “Politika” i RTS besomučne su se bavili ratnom propagandom, to im je bilo najvažnije. Međutim, RTS je puštala predizborne prezentacije svih poznatijih stranaka. Ja sam bila u TV duelima sa raznim režimskim likovima, poput Margit Savović, Milentijevićkom, Nadom Popović-Perišić, čak i sa socijalistom Kršljaninom. Imali smo nezavisni Studio B i Radio B92, a nacionalnih frekvencija je bilo tada samo dve-tri. BK TV je po malo puštala opoziciju, a kasnije je pravila okrugle stolove sa opozicijom, a to je počeo da radi u isto vreme i RTS. Demonstracije smo imali skoro svake godine. Mnogi se još sećaju Vidovdanskog sabora 1992., kada je Milošević primio opoziciju, a Nebojša Popov ga ponudio cigaretema i to “Dravom” i rekao: “Došli smo da tražimo tvoju ostavku”. Ja sam bila u grupi koja je išla kod Vučelića, tadašnjeg direktora RTS-a, da tražimo njegovu ostavku i prisustvo opozicije na RTS-u. Da podsetim i na to da je Milan Panić već 1992. godine uzeo na predsedničkim izborima protiv Miloševića 1,5 milion glasova. Sve to je danas nezamislivo. 1993. godine, na decembarskim parlamentarnim izborima, Milošević nije dobio većinu, već je morao da pravi koaliciju sa Novom demokratijom. Postojale su jake opozicione stranke, a Milošević je izgubio 1996. godine vlast u 60 gradova i opština u Srbiji, zbog čega je organizovao krađu glasova. Nakon tromesečnih demonstracija građana pod vođstvom opozicije i pritiska zapada, morao je da prizna rezultate izbora. Naravno da su padale i batine, svi smo bili prisluškivani i okruženi državnom bezbednošću. Pa ipak, tek od 1998. situacija se menja nagore i krenuo je pravi teror protiv političkih oponenata, univerziteta i mladih organizovanih u Otpor.

Za kraj, da li vidite političku ili društvenu snagu u Srbiji koja može da dovede do pada Aleksandra Vučića sa vlasti?

Za sada, takvu snagu ne vidim. Ono što vidim je da je opozicija stalno na terenu, a to je dobar i jedini put da ojača i postigne uspeh. Građanski otpor se razvija i organizuje u manjim grupama po celoj Srbiji. Probudila se ekološka svest, i to je najupadljivije. A i važno je. Ako se opozicija dogovori i složi da na izbore izađe u najefikasnijoj formi, mogu se očekivati određeni uspesi, na primer u Beogradu, a možda i u drugim gradovima. Po meni, sadašnja opozicija nije dovoljno borbena, jer se suviše orijentisala na to da traži izborne uslove i medije, što je isto kao da tražiš da Vučić preda vlast. Nikada neće dati medije, to mu je glavno sredstvo vladanja. Vučić ne bi bio Vučić kada bi oslobodio medije i RTS, i vratio demokratske izbore. On je protiv demokratije, on je autentični autokrata koji hoće i mora sve da zna, i da upravlja svim i svačim, čak i nevažnim stvarima. Vlast mu je jedina briga. On nikada neće pristati da vrati demokratiju u Srbiju, iz prostog razloga što on organski mrzi demokratiju i opoziciju kao takvu. Greška je to što je opozicija usvojila osnove velikosrpskog nacionalizma, i što je bojkotovala lokalne izbore. Vidimo da je sada Vučić izgubio izbore u nekim mesnim zajednicama od organizovanih građana. Da se danas bavim politikom, ja bih se tukla upravo za mesne zajednice, lokalne samouprave i gradove u koji opozicija ima najviše šanse, a Beograd bi morao biti u prvom planu, jer je tu koncentracija otpora, a važan je i za sve ostale. Pogledajte šta se desilo na izborima u Hrvatskoj, baš na lokalu i u gradu Zagrebu. To ne znači da će oboriti HDZ sa vlasti, ali odatle se počinje. Mora da se pokaže da Vučić nije svemoćan, Kada bi opozicija odvalila dobar komad u parlamentu, to bi bila jaka poruka. Da dođe do pada Vučića sa vlasti, mora se dosta godina predano raditi, i to iz sve snage. Devedesetih su spoljnopolitičke okolnosti išle u prilog opoziciji. Imala je podršku Zapada, što sada nije slučaj. I to jeste veliki hendikep, ali ako opozicija pokaže snagu, to može i da se promeni. Eto, mene nada nikada ne napušta!

Nedim Sejdinović
Autor 28.5.2021. u 14:20

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija