Svetlana Broz: Građani u svom strahu ne vide strah onih koji se njih plaše

Autor 20.2.2012. u 12:04

Svetlana Broz: Građani u svom strahu ne vide strah onih koji se njih plaše

 

Ovih dana organizovan je napad na Vašu kuću i pokušaj pljačke. O čemu se radi i da li znate ko iza toga stoji?

Prošle nedelje su prve večeri nepoznati počinioci prvo pokušali odvaliti kameru za video nadzor sa ograde mog dvorišta, a sledeće večeri su brutalno provalili u prizemlje moje kuće dok sam se nalazila na spratu, opljačkali što su želeli, a ostavili na sred stola prethodnog dana odvaljivanu video kameru i otišli kroz sneg dubok najmanje jedan metar, ostavivši za sobom tragove koje ni dežurna policijska patrola ni inspektori za kriminal, koji su kasnije došli, nisu želeli pratiti. Kada provalnici beže prteći tako dubok i težak celac na relaciji dužoj od jednog kilometra i nemaju više od dva izlaza sa brda na kojem se nalazi kuća, a policija ni samoinicijativno ni na moj zahtev ne napravi blokadu ta dva pravca i ne sačeka ih, onda je veliko pitanje ko iza toga stoji, ali ja na to pitanje u ovom trenutku nemam precizan odgovor. Mene neuporedivo manje interesuju sami počinici od njihovih nalagodavaca. Zato sam u izjavi nadležnima 9.02.2012. napisala i potpisala da „očekujem od policijskih organa da savesno izvrše svoj posao i sve što je propušteno noćas da danas i sledećih dana završe u cilju otkrivanja počinilaca i njihovih motiva.“


Zašto ste sada meta napada?

Četiri sata pre prvog napada na moju kuću Radio Slobodna Evropa je objavila moj komentar o političkoj situaciji u BiH kao i moju opciju mogućeg rešenja. Sigurno su se mnogi lako prepoznali među onima o kojima sam govorila, a očigledno su se neki od njih i uplašili da će moj poziv građanima da postanu svesni svoje moralne obaveze, građanske dužnosti, građanske hrabrosti i svoje snage, uroditi plodom, pa su možda požurili da me opomenu, zastraše ili, po njihovom uverenju, čak i zaustave u daljim javnim aktivnostima.


Tim povodom rekli ste da se ne krijete ni od koga, ne bježite ni od koga. Svaki građanin može saznati gdje živite i dobiti Vas na telefon.

Nemam se zbog čega kriti, a još manje razloga od nekoga bežati, naročito ubuduće, jer ovi napadi i neažurnost nadležnih službi samo me utvrđuju u ubeđenju da sam na pravom putu, a oni koji organizuju moje zastrašivanje time pokazuju koliko se zapravo plaše iznošenja istine o sebi, a posebno koliko se boje građana, koji će im onog trenutka kada shvate sopstvenu snagu i moć, kada odbace sopstvene strahove i odluče iskazati građansku hrabrost koju svi imamo, zapečatiti kriminogene aktivnosti i predati ih konačno tužilaštvu i sudu.


I ranije ste imali mnogo problema, možete li navesti neke drastičnije?

 Imam ogromno iskustvo iz Beograda, u kojem su dvanaest godina takvim i sličnim terorom Miloševićevi plaćenici pokušavali u više od četrdeset navrata da me spreče da radim ono što sam mislila da je u tim ratnim vremenima važno i da me oteraju iz mog rodnog grada, pa nisu uspeli. Ukrali su mi, na primer, 1997. iz kuće u Beogradu, na sred Dedinja, gde je tada bilo više policije nego nas stanara, zbog Miloševića, koji je živeo samo 150 m od mog dvorišta, i kompletan dokumentarni materijal, koji sam od januara 1993. prikupljala u Bosni i Hercegovini za knjigu „Dobri ljudi u vremenu zla“. Time su samo odložili objavljivanje knjige za dve godine, koliko mi je bilo potrebno da se vratim u BiH i prikupim još stotinu dokumentarnih svedočenja da građani BiH u ratu, neretko po cenu sopstvenog života, jesu imali građanske hrabrosti da stanu u odbranu nepravedno progonjenih bez obzira što su pripadali različitim etno-nacionalnim grupama. 

Prošle nedelje iz moje kuće provalnici su odneli lap top u kojem se nalazio filmski materijal za dokumentarne filmove koje upravo radimo, ali ako su njihovi nalagodavci mislili da je to jedino mesto na kojem čuvamo radni materijal, grdno su se prevarili.


Često Vas napadaju i u medijima…

Volela bih u medijima da nađem konstruktivne napade na moj rad, koji bi mi pomogli da on bude još svrsishodniji, ali umesto toga sam do sada, nažalost, nailazila samo na jeftine i prostačke istupe, ponekad i onih koji sami sebe nazivaju čak i književnicima, a ne libe se teških laži i izmišljotina. Ali, to više govori o njima nego o meni. Zamislite koliko o sebi kaže „književnik“ koji napiše i potpiše da je moju knjigu „Dobri ljudi u vremenu zla“, koju je dobio od mene na poklon, bacio kroz prozor voza…

Zar sve to nije čudno s obzirom na to da ste tokom rata u BiH pomagali ljudima, a kasnije otvarali mnoge  teme i probleme bitne za budućnost ljudi na ovim prostorima?

Podsetiću vas na narodnu izreku: „Nekom rat, nekom brat“. Nikome od onih kojima je rat bio brat, a nije ih malo ni u jednoj od zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, ne odgovara moj program edukacije o građanskoj hrabrosti, ni kada su gotovo nepismeni, a nekmoli kada su u vrhu lanca organizovanog kriminala na Balkanu. Svi oni makar instinktivno prepoznaju opasnost od kritične mase osvešćenih građana, koje za sada još uvek uspešno drže zastrašene, neretko i prestravljene u etno-nacionalnim, verskim ili nekim drugim omeđenim grupama, koje tako iscepkane nemaju onu snagu koju će imati kada konačno shvate da nemaju šta više da izgube. Kada stotine hiljada građana Crne Gore, ili milioni građana BiH ili Srbije shvate da ih, u stvari, u kanžama drži ipak samo šaka organizovanih bandita okružena krdima telohranitelja, koja ih stematski iscrpljuje zastrašujući ih da bi neprestano drhtali nad onim ničim što imaju, koja im je oduzela dostojanstvo i drži ih u ponižavajućem ropskom položaju, iznenada će se obistiniti i ona narodna da „Ničija do zore ne gori“.

  

Vrlo ste aktivni – držite predavanja na tribinama širom svijeta, Vaša NVO Gariwo posvećena je, pored ostalog, promovisanju dobrih ljudi u vremenu zla… 

Dobri ljudi u vremenu zla, kojih ima ih na sreću svuda, predstavljaju najčešće anonimne moralne heroje, koji moraju postati uzor novim generacijama, jer samo od njih mogu naučiti da uvek postoji mogućnost izbora hoćemo li puzati pred nesojem, ili ćemo se uspraviti i reći: „Ne!“, ma koju cenu za to platitli. Mi radimo na njihovoj afirmaciji, osvetljavamo njihove živote i njihov rad, jer je to jedini način da ih sačuvamo od zaborava i da istovremeno dokažemo da usred naše Sodome i Gomore ima više od četrdeset pravednika, zbog kojih ima smisla boriti se za dostojanstven život i verovati da će ih uskoro biti još više. Zamislite kada u Crnoj Gori, u BiH ili u Sbiji građani bilo kojeg grada na čijem je čelu načelnik opštine koji krši zakone ili studenti na čijem fakultetu dekan ili neki profesori zloupotrebljavaju svoj položaj,  ili pacijenti u bolnici u kojoj doktori traže i uzimaju mito, ili učenici u školi u kojoj profesori naplaćuju ocene, ili opet građani u mestima u kojima policija podržava i štiti kriminalce umesto građana koji ih plaćaju; dakle, zamislite dan u kojem će se ti građani, studenti, učenici konačno probuditi, shvatiti koliko su manipulisani i koliko su jaki i reći „Dosta!“ onima koji ih izrabljuju, zloupotrebljavaju i zastrašuju. 


Jedna od Vaših knjiga nosi naslov “Imam petlju” i svojevrstan je priručnik o tome šta znači građanska hrabrost. Koliko su danas ljudi u BiH, Crnoj Gori i ostalim prostorima bivše Jugoslavije spremni da se suprostave zlu, nasilju, nepravdi?

Nisu dovoljno spremni jer su suviše uplašeni. Radila sam sa preko 100.000 građana na ovim prostorima i kada god sam ih pitala koga se boje nisu smeli to najčešće ni izgovoriti. Građani u svom strahu ne vide strah onih koji se njih plaše. Jer, prirodno je da se hiljade ratnih i mirnodopskih profitera, kriminalaca, onih koji zloupotrebljavaju položaj u društvu, politici ili bogomolji plaše miliona onih kojima manipulišu. Ako, na primer, u Crnoj Gori, imamo deset hiljada takvih negativaca u svim segmentima društva, još uvek imamo 600.000 čestitih, ali uplašenih građana. Knjiga „Imam petlju“ namenjena je upravo tim čestitim građanima samo da ih podseti šta oni sve mogu, a sami će onda znati šta im je činiti. Gimnazijalci sa Cetinja kao i studenti Univerziteta Crne Gore već su pokazali da je ta knjiga za njih bila priručnik i ostvarili su svoje ciljeve. Ja verujem u mladost, njihovu čestitost i borbenost, a veoma poštujem roditelje koji ih tako vaspitavaju i podržavaju.


Da li išta od tih poruka dopire do političara, da li to oni razumiju. Uzgred, jednom ste rekli da mnogi političari koriste fašističku retoriku, a to bi im se moglo reći i danas.

Političari savršeno razumeju te poruke. Pitanje je samo koliko ih ima kojima te poruke odgovaraju, a koliko njih se plaši uticaja tih poruka, i zato još uvek koriste fašističku retoriku i simbole iz prošlosti. Ove druge, ma koliko ih bilo, vaši bi čitaoci morali sami nepogrešivo prepoznavati i boriti se da im oduzmu uticaj u društvu. Čedo Kapor, čuveni španski borac, rodom iz Trebinja, rekao mi je pred smrt: „Fašizam nikada neće biti potpuno iskorijenjen, ali ga moramo stalno plijeviti kao najopasniji korov, jer će nas inače zagušiti.“


Prirodno je da novinar unuci jednog od najvećih državnika 20. stoljeća, Josipa Broza Tita, postavi i pitanje o Titu. Kako na Tita gledate iz današnje perspetkive?

 Ništa se u ovih gotovo trideset dve godine od kada je Tito umro nije promenilo u mom sećanju na mog dedu. I pored svih pokušaja prekrajanja nedavne istorije Jugoslavije, Tito ostaje pozitivna istorijska ličnost, poštovana u svim zemljama sveta, što bih volela da dožive unuci ratnih i posleratnih političara moje ubijene zemlje, ali se bojim da će ih biti jako mali broj.  

 Monitor

 

Autor 20.2.2012. u 12:04

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija