Tomislav Marković: Ustanovimo kulturu sećanja, izvinimo se i to je garancija da se zlo više nikad neće ponoviti

Amer Bahtijar
Autor 18.5.2020. u 14:11

Tomislav Marković: Ustanovimo kulturu sećanja, izvinimo se i to je garancija da se zlo više nikad neće ponoviti

Tomislav Marković, beogradski pisac i novinar, dugogodišnji urednik u Betonu i E Novinama. Za Tacno.net govori o kulturi sjećanja,  korona virusu i predstojećim izborima u Srbiji.

Razgovarao: Amer Bahtijar

Gospodine Markoviću, koliko ste zadovoljni načinom na koji su se vlasti u Srbiji suočile sa korona virusom? 

Nimalo. Imali smo najstrože mere u celom regionu i najgore rezultate. Vlast je iskoristila epidemiju korona virusa da akumulira još više moći u svoje ruke i da od Covida-19 napravi svog koalicionog partnera. Građani stariji od 65 godina bili su zaključani sve vreme u kućnom pritvoru, bez prava da izađu napolje. Svaki predlog da se starijim građanima omogući bar jedan sat šetnje dnevno, u vreme policijskog časa, kad drugih ljudi nema napolju, Aleksandar Vučić je dočekivao kao poziv na masovno ubistvo, pa je govorio kako bi nam, u tom slučaju, sva groblja bila premala. Nedugo potom, vlast je donela odluku da starijima omogući šetnju. Valjda su proširili kapacitet groblja, šta li?!

Mere su menjane iz dana u dan, tako da je bilo teško orijentisati se i shvatiti šta važi, kad može da se izađe, kad ne može. Vučić je pretio 24-oročasovnim karantinom neodređenog trajanja, totalnom zabranom kretanja za sve građane, bez prava da se izađe u prodavnicu ili apoteku. Na pitanje kako bi to funkcionisalo, predsednik je odgovorio da nije o tome razmišljao. Krizni štab je slao SMS poruku sa paničnim sadržajem, u kojem su najavljivali španski i italijanski scenario, valjda sa namerom da vlasnici mobilnih telefona sa slabijim srcem odmah prominu svetom, te da tako preduprede mogućnost da umru od korone. Svaki javni nastup predsednika i premijerke Ane Brnabić izazivao je paniku i stres među stanovništvom. Uhapšena je novinarka Ana Lalić zbog teksta o nedostatku zaštitne opreme u Kliničkom centru Vojvodina, Vlada Srbije je na mala vrata uvela cenzuru, pa ju je posle povukla, kad je premijerku pozvao Vučić, njen šef.

Predsednik je zaključao sve građane, a onda krenuo u predizbornu kampanju usred epidemije, pa je lično isporučivao respiratore po srpskim gradovima, ne poštujući nikakve epidemiološke mere, dovodeći u opasnost sve oko sebe. Nešto kasnije, Srpska napredna stranka je organizovala bakljade po stambenim zgradama. Njeni aktivisti upadali su ljudima u zgrade, palili baklje, umalo da dođe do požara, i puštali poruke protiv opozicije sa razglasa. I sve to u vreme policijskog časa, kad su ti građanima nad čijim glavama orgija naprednjačka navijačka grupa – bili zatvoreni po svojim stanovima.

A neposredno pre širenja panike i uvođenja neustavnog vanrednog stanja, predsednik i njegov lični zabavljač iz Kriznog štaba, doktor Branimir Nestorović, sprdali su se sa virusom, govorili kako treba da se pije rakija protiv zaraze, te kako je reč o najsmešnijem virusu u istoriji koji postoji i na Fejsbuku. Nestorović je čak tvrdio da žene, zbog estrogena, ne mogu da podlegnu virusu, pa im je preporučivao da skoknu malo do Milana u šoping, jer će tamo biti velikih popusta zbog epidemije. Nedugo potom virus je ušao u zdravstvene institucije, u domove za stare, u socijalne ustanove – upravo tamo gde je država trebalo da spreči širenje epidemije. Ukratko, sve ovo više nalikuje na brod ludaka nego na nešto što bi sebe moglo da nazove državom.

Na kraju je vanredno stanje odjednom ukinuto, sve mere stavljene van snage, ponovo rade restorani, kafići, vrtići, teretane, tržni centri, frizeri, radnje, studenti se vraćaju u domove – a istovremeno svakog dana imamo između 50 i 120 novoobolelih, imamo nova žarišta širom Srbije, epidemija uopšte nije pod kontrolom. A SNS pravi mitinge pred Skupštinom, dovodeći sopstvene glasače u opasnost. Doduše, isto radi i opozicija. Kao da su se predsednik i njegovo društvance umorili od korone, nekako im je sve to dosadilo, svako čudo za tri dana, pa su našli nove prioritete – u ovom slučaju izbore. Korona virus uopšte nema razumevanja za političke potrebe naših vlasti, pa se i dalje nesmetano širi, što nije lepo od njega. U Srbiji ne moramo da čekamo drugi talas, ovaj prvi napreduje sve u šesnaest. Sve ovo nije neočekivano, jer odavno znamo da vlastima ljudski život ne vredi ništa, još od veselih devedesetih.

Predstojeći izbori u  Srbiji već sada imaju sigurnog pobjednika a to je predsjednik Aleksandar Vučić. Šta opozicija dobiva a šta gubi izlaskom ili neizlaskom na izbore?

Jedno je sigurno – u situaciji kad i dalje imamo epidemiju korone, kad je stanje daleko od bilo kakve kontrole, ko izađe na izbore ima dobre šanse da dobije Covid-19. Održavanje izbora u vreme epidemije je izraz krajnje neodgovornosti i totalne nebrige za živote građana, ali Vučiću se žuri da pobedi pre nego što ekonomske posledice korone ne postanu vidljivije, što će svakako izazvati mnogo veće nezadovoljstvo žitelja Srbije. Opozicija bi, za početak, morala da bude mnogo aktivnija, svejedno da li izlazi na izbore ili ne. I morala bi jasno da pokaže da se razlikuje od naprednjaka u svakom smislu, ideološkom, političkom, etičkom, ekonomskom, socijalnom.

Ne znam što si vi u susedstvu toliko interesujete da li će na vlasti biti naprednjaci i socijalisti ili opozicija. Vama je svejedno, pošto i vlast i opozicija imaju istu politiku prema regionu, jedino se oko toga slažu. Ko god je na vlasti, bratimiće se sa Dodikom, braniće svetinje u Crnoj Gori i čuvaće tekovine neumrlog Slobodana Miloševića. Promena vlasti ima smisla samo za građane Srbije. Najbolji razlog zašto bi bilo bolje da opozicija, ovakva kakva je – nikakva, dođe na vlast je taj što državom ne bi vladala jedna partija, već koalicija sačinjena od mnoštva članica. Oni bi podelili oblasti vladavine na feude, ne bi postojala apsolutna kontrola iz jednog centra, pa bi u tim malim prorezima između partijskih prćija postojala nekakva šansa za život. Država ne bi bila sputana jednom autoritarnom strankom koja drži sve u rukama, sukobljavali bi se partijski interesi i ingerencije, pa bi se malo lakše disalo. Za sad je to maksimum koji možemo očekivati. I to utopijski.

Izuzev donekle Demokratske stranke i Pokreta slobodnih građana, opozicija u Srbiji izgleda radikalnija od Srpske napredne stranke, kako se desilo da vlast nema ozbiljnu ideološku alternativu? 

Samo bih podsetio da predsednik Pokreta slobodnih građana o Srebrenici misli isto što i Biljana Plavšić, da je to bila zavera Alije Izetbegovića i Bila Klintona. Toliko o alternativi. U Demokratskoj stranci ima ozbiljnog sveta koji nešto radi, recimo Balša Božović i Aleksandra Jerkov, ali su oni manjina, a stranka je trenutno zabavljena još jednim ciklusom raspada, tako da se bojim da tu nema mnogo nade. Priča o odsustvu alternative je prilično duga. Treba podsetiti da Miloševićeva opozicija u najvećem delu nije bila ni antiratna ni antinacionalistička. Istinska alternativa Miloševiću, Šešelju i ostalim žrecima velikosrpskog nacionalizma bila je uvek brojčano mala, tu je bio pre svega Građanski savez Srbije, pa Beogradski krug, Druga Srbija, nevladine organizacije, mirovni pokreti, intelektualci, pojedinci, dakle – manjina. Petog oktobra je svrgnut Milošević, ali ne i njegov aparat. Zoran Đinđić je pokušao da rasformira taj Kartel, dirnuo je u osinje gnezdo i zbog toga je ubijen. Politička pozadina njegovog ubistva ni do dana današnjeg nije rasvetljena, znamo ubice, ne znamo nalogodavce. Posle toga smo imali period kohabitacije demokrata sa Koštunicom, koji je bio glavni zagovornik očuvanja Miloševićevog nasleđa, a kasnije rehabilitaciju socijalista, priču o dva bola (bol demokrata zbog Đinđića i bol socijalista zbog Miloševića), deklaraciju o pomirenju itd. Na kraju smo dobili Vučića kao logičnu posledicu prethodnih procesa. Imali smo mi dovoljno alternativa: Antu Markovića pre ratova, Ivana Đurića, UJDI, antiratnu opoziciju tokom devedesetih, Đinđića posle 5. oktobra. Malo li je? Niko nas nije prisiljavao da sve njih odbacimo, a odbacili smo ih. A sad nam je kriv đavo.

Naše trenutno stanje  vrlo precizno je definisala istoričarka Dubravka Stojanović u jednom skorašnjem intervjuu: “Prošli su ratovi, sankcije, bombardovanja. Miloševićeva nacionalistička politika doživela je potpuni slom, ovo društvo je na sve moguće načine poraženo, ali mi se uporno i dalje trudimo da ‘s tog puta ne skrenemo’. Ljudi osećaju taj poraz, ali on nije iskorišćen da se ma kuda krene, nego tapkamo u mestu. Iz tako dubokog poraza koji smo mi doživeli kao društvo moguć je ili oštar zaokret u nekom potpuno drugom pravcu, s drugačijim prioritetima i ciljevima ili dalje truljenje do raspada. Za sad smo se odlučili za ovo drugo”.

Napisali ste doslovno stotine tekstova u kojima se bavite kulturom sjećanja, gdje se Srbija nalazi po tom pitanju? 

Mislim da nisam baš toliko tekstova napisao, biće da ih ima nekoliko desetina. Srbija se po pitanju kulture sećanja nalazi u kulturi zaborava koju sam jednom prilikom definisao parafrazom Dušana Vasiljeva: Čovek zeva posle rata. Zevanje nad ljudskom patnjom, grozna ravnodušnost prema bližnjima kojima smo naneli zlo, glava zabijena u krvavi pesak – to je slika moralnog stanja Srbije danas i ovde. S jedne strane imamo stanje poricanja, a s druge onaj Vulinov “tihi ponos” na genocid, hladnjače i masovne grobnice koji postaje sve glasniji. Umesto sećanja na žrtve imamo omertu, zaveru ćutanja i solidarisanje sa ubicama. Slavljenje ukoljica kao heroja. I neprestano podgrevanje i održavanje u životu ideologije koja je i dovela do ratova i zločina. Vlast, najveći deo opozicije, patriotski intelektualci, razni crkveni krugovi i većina medija udarnički rade na falsifikovanju prošlosti i na guranju zločina pod tepih.

Svi oni koji bi trebalo da brinu o javnom dobru, čak su za to i plaćeni, čine sve suprotno od toga. Istina o prošlosti je nešto što je u javnom interesu, samo što je kod nas sve postavljeno naopako, pa i koncept javnog dobra. Javna dobra bi trebalo da nadoknade nedostatke tržišnog sistema, odnosno ne može se sve prepuštati nehumanim tržišnim pravilima, već se čitav niz dobara mora učiniti javnim kako bi bila dostupna svima građanima, od pijaće vode i saobraćajne infrastrukture, pa do kulturne baštine i medija. U ovoj podeli, tržištu je pripala uloga nehumane strukture, dočim je humanost na strani koncepta javnog dobra. To tako i jeste, u onim zemljama u kojima su ovi koncepti i nastali. Međutim, mogu se stvari posmatrati i obrnuto. Na primer, rat nije bio ni u čijem interesu, osim male šačice političkih moćnika na čelu sa Slobodanom Miloševićem. Tržišna pravila su u to vreme bila na strani Ante Markovića, koji je i zagovarao tržišnu privredu, mir i demokratiju – ali taj koncept nije naišao na razumevanje birača. A u to vreme je propaganda proglasila Markovića za neprijatelja Srbije, o čemu se redovno moglo čitati u zloglasnoj rubrici “Politike” – “Odjeci i reagovanja”, jer on nudi “restauraciju kapitalizma”, kako reče jedan od autora te rubrike. Dakle, ponekad tržišna pravila mogu biti kudikamo humanija od raznih drugih ideoloških koncepata, pogotovo onih koji se pozivaju na krv i tlo.

Veliko je pitanje i šta ovde većina građana podrazumeva pod javnim dobrom, ili dobrom uopšte. Na primer, trenutno većina smatra da je jako dobro da Srpska pravoslavna crkva u Crnoj Gori ne bude deo pravnog poretka, već da povede neku vrstu pobune u ime “ugroženog srpstva” i “ugrožene vere”, pa da na kraju vrati otcepljenu republiku u okrilje majčice Srbije. Svojevremeno je većina građana smatrala javnim dobrom i neke teritorije u BiH i Hrvatskoj koje treba pripojiti Srbiji i dati građanima na korišćenje, pa su glasali za politike koje su imale ovakav koncept javnog dobra. Bojim se da je naš pojam dobra kao etičke kategorije prilično izvitoperen, pa je tako poremećen i naš pojam javnog dobra.

Za to iskrivljavanje u ogromnoj su meri zaslužni mediji koji se evo, već 33 godine, od Osme sednice, ne bave informisanjem građana, već ogoljenom nacionalističkom propagandom. Kreiranje javnog diskursa koji je obeležen mržnjom, šovinizmom, narativom o srpskoj izuzetnosti i Srbima kao nebeskom narodu koji ima veća prava od drugih naroda – jeste zadatak medija u okviru udruženog zločinačkog poduhvata koji traje i dalje, čak i u mirnodopskim uslovima. Mediji ne deluju zarad istinskog dobra srpskog društva, već bespogovorno izvršavaju volju političkih moćnika. Slika koju imamo o svetu formirana je ogromnim delom kroz medije, a pošto oni besramno falsifikuju elementarne činjenice o prošlosti, takva je i slika koju građani imaju o nedavnim događajima – obična krivotvorina. Zato nije čudno što istraživanja javnog mnjenja pokazuju porazne rezultate: 40 posto građana Srbije ne zna da je u Srebrenici počinjen genocid, a 71 posto nije čulo da je tokom rata neki grad bio pod opsadom.

Mediji nisu usamljeni u tom pregnuću, već deluju sinergijski sa drugim institucijama srpskog društva kao što su delovi SANU, vrh crkve, obrazovni programi, intelektualna i politička elita. Svi oni zajedno rade na sprečavanju mogućnosti da se započne proces suočavanja s prošlošću. Svi oni su odgovorni što su za građane Srbije karakteristični “namerno odbijanje da se prime opasne informacije” i “sopstvenom voljom nametnut nedostatak podrobnog znanja”, da se poslužim formulacijama Stenlija Koena iz knjige “Stanje poricanja”. Umesto kulture sećanja imamo kulturu zaborava, a umesto javnog dobra – javno zlo.

Koliko je kultura sjećanja važna za mentalno zdravlje svih stanovnika bivše Jugoslavije? 

Ne može da škodi. Svi smo još traumatizovani užasom devedesetih koji ne prolazi, jer ne prolaze ni ideologija, ni politika, ni sistem koji su užas stvorili. U Srbiji čak imamo i iste aktere na političkoj sceni: Vučića, Dačića, Vulina – koji su bili mali od palube Šešelju, Miloševiću i Miri Marković. Toliki su ljudi pobijeni, mučeni, raseljeni, zlostavljani, toliko je kuća popaljeno, opljačkano, toliko je života uništeno, osakaćeno. A  oni koji su za sve to odgovorni, nisu čak ni poraženi, a kamoli postiđeni. Retki su kažnjeni, i to zahvaljujući Haškom tribunalu, većina se izvukla. A ovi što su odslužili zatvorsku kaznu ili su još po kazamatima, kod kuće bivaju proglašavani za heroje, idole nacije, zaslužne građane. Sramota i zastiđe. Šta da očekuje društvo koje hvali i uzdiže svoje najgore, najnečovečnije članove? Kako nazvati etički sistem koji veliča decoubice?

Bez elementarnog priznavanja istorijskih činjenica, bez nepobitnog utvrđivanja istine da je Slobodan Milošević sa svojim saradnicima pokrenuo koloplet nasilja, ratova i zla; da su srpske snage odgovorne za najstrašnije ratne zločine, da je intelektualna elita ponudila ideološko opravdanje za klanje, bez priznanja genocida u Srebrenici – nema osnovnih preduslova za normalizaciju naših društava. Dok se većinska Srbija ne odrekne zlikovaca, dok ne osudi ono najgore što je iznedrila, dok ne skine s pijedestala masovne ubice i njihove inspiratore, pa na taj pijedestal postavi one koje je prezrela i odbacila jer su se protivili projektu stvaranja Velike Srbije – nema nade. Ni u Nemačkoj ne bi bilo ništa od kulture sećanja i ovladavanja prošlošću da su na vlasti posle rata bili neki niži nacistički funkcioneri, “Majn kampf” ostao bestseler, a ideje Rozenberga, Hitlera i Gebelsa bile dominantna intelektualna struja. O našem trenutnom stanju, mentalnom i svakom drugom, možda najbolje govori jedna pesma bez naslova mog prijatelja Dragoljuba Stankovića:

“Ne ništa nas neće spasiti

ništa ne može da spere tu krv

srca naša neće nikada više biti

sretna nikada nikada nikada

jer drugi to neće biti

jer drugi nisu imali priliku

da budu

sretni tužni zaneseni

zato nećemo ni mi

koji smo ostali

posle ove sramote

što nebo dotiče.”

Je li ti zanimljivo da bošnjački i hrvatski nacionalisti pokušavaju kopirati osnovne narative srpskog nacionalizma? 

Normalno je učiti od starijeg brata i majstora svog posla. Istini za volju, nisu ni narativi srpskog nacionalizma originalni, niko tu nema autorska prava na fantastične priče o naciji. Sve je to već viđeno i preuzeto od drugih, starijih nacionalizama. Teško je zapravo i govoriti o nekakvim suvislim sadržajima i narativima nacionalizma, pošto su to sve ordinarne gluposti i budalaštine koje se daju pobiti prostom logikom za tili čas. Nacionalizam je banalna ideologija, ne treba mnogo pameti da bi se zagovarali njeni postulati. Nacionalizam je podjednako budalast u svakoj etničkoj varijanti. Ideja da pojedinca određuju krv i tlo, a ne njegova dela, duboko je ponižavajuća, svejedno da li se taj pojedinac zove Amer, Tomislav ili Hrvoje. Trebalo bi se podsetiti Krleže: “Biskup grof Drašković, koji potpisuje smrtnu osudu Matiji Gupcu, hrvatski je feudalac, a Gubec hrvatski kmet. Nema hrvatstva koje je u stanju da pomiri hrvatskoga kmeta sa hrvatskim grofom”.

Hoće li nestati  svi nacionalistički mitovi kada ustanovimo istoriju kao nauku?

Ustanovili smo i medicinu kao nauku, pa mnogi veruju da 5G mreža može da stvori virus, to je danas vrlo popularno. Ili da se epidemija leči molitvom, evo na primer, dr Nestorović. Nacionalistički mitovi su otišli u drugi plan jedino u vreme socijalizma, kad ih je potisnula jedna drugačija ideologija koja se borila protiv nacionalizma, i tokom rata i posle njega. Dakle, neophodna je politička borba protiv nacionalizma i dolazak na vlast antinacionalističkih snaga. To bi bio prvi korak. Potom bi trebalo raditi na izmeni obrazovnog sistema i kulturnog modela koji su zasnovani na etnonacionalizmu, to je ogroman posao koji zahteva dug vremenski period. Tek u takvim okvirima moglo bi da dođe i do uspostavljanja istorije kao nauke koja se temelji na činjenicama, a ne na falsifikatima. Jer i danas imamo čitavo mnoštvo sjajnih istoričara koji se ozbiljno bave svojim poslom, pa su gurnuti na marginu, jer su na vlasti revizionisti, nacionalisti i mrzitelji činjenica.

Srbi, Hrvati, Bošnjaci imaju zajedničku istoriju, zajednički jezik. Je li to dovoljno da uz otvoreni razgovor u kojem su činjenice svetinja, imaju i zajedničku budućnost? 

Mi smo upućeni jedni na druge, imamo zajednički jezik i kulturu, to jeste dobra osnova za budućnost. Međutim, osnovni preduslov je promena politike, pre svega u Srbiji,  Republici Srpskoj i Hrvatskoj, odustajanje Srbije i Hrvatske od teritorijalnih i svakih drugih pretenzija prema BiH, odustajanje od nacionalizma, priznavanje zločina, suočavanje sa prošlošću, ustanovljavanje kulture sećanja, izvinjenje i garancija da se više nikad neće ponoviti zlo iz devedesetih. Tek sa tim preduslovima imamo šansu i nadu da zajedno gradimo budućnost. Potrebne su nam drugačije i bolje političke elite od ovih koje imamo. Na kraju, kulturna, medijska, intelektualna, pa i privredna saradnja se odvija prilično dobro, s obzirom na krvavu prošlost. Za poboljšanje tih procesa potreban nam je drugačiji politički i ideološki okvir.

Ovaj program se realizuje u saradnji sa  Fondacijom Friedrich Ebert 

Amer Bahtijar
Autor 18.5.2020. u 14:11

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija