“Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac” izjavio je Tomislav Nikolić prilikom gostovanja u emisiji “Interview
I tako sednem na biciklo i krenem među svet. Nije mi dugo trebalo, kad vidim vođu organizacije 1389 sa velikom četkom kako se kroz mrak šunja oko obdaništa. Pitam se da nije u toku opet neka akcija “očistimo Srbiju”, ili je možda krenuo da gostuje kod Olje Bećković, a četku koristi kao marketinški trik, ala pokojni večiti predsednički kandidat Šećeroski. Ništa mi nije jasno. Nije valjda došlo vreme da vođa pokreta mora sam da lepi plakate za uskršnju pomoć haškim osuđenicima.
Ako neko tvrdi da srebrenički genocid treba dokazati, nije reč o stavu, nego o činjenici da imamo posla sa čovekom koji, ipak, laže, ili mnogo toga ne zna za mesto na kojem je. A tvrdnja da “sve ono što se dešavalo u ratovima u bivšoj Jugoslaviji ima karakteristike genocida”, više liči na nekakvu pesničku igrariju, nego na stav ozbiljnog čoveka. Izviniće se Nikolić “za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda počinio bilo koji pojedinac iz našeg naroda”. Neke, međutim, nije pomenuo.
Kada bismo se kao pijani plota držali originalnosti, onda bi džumhurbaškan ostao bez veće polovine imena jer, da prostite, Tomislav je – smislenosti što se tiče – isto što i Lazaromir. Toma je hebrejsko ime i – kao takvo – ne trpi slovenski nastavak „slav“, kojim se i moja malenkost kiti. Ali, eto, ime ćuti i trpi. A trpimo, bogme, i mi.
Reći kako su Sarajevo i Beograd ovog utorka zauvijek zakopali ratne sjekire, bilo bi neoprezno. Iako je BiH tuđe dvorište, Srbija je u njega, počev od 90-ih godina prošlog stoljeća, ulazila kako je htjela, najprije tenkovima, a nakon krvavog rata otvorenim političkim, ekonomskim i kulturnim pokroviteljstvom nad Republikom Srpskom, kao Miloševićevim “ratnim plijenom”. To je postalo konstanta vladajuće srpske politike.
Ako ćemo šutjeti zbog toga što je jedan ratni zločinac najebao kao homoseksualac – štoviše i utoliko gore, samo zato što je homoseksualac – onda nemamo pravo dizati glas kad zbog homoseksualnosti najebu poštar ili atletičar, kirurg, pilot, član uprave Telekoma, nogometni reprezentativac BiH ili general Oružanih snaga.
Dačiću i Vučiću bi bilo najpametnije da s upravama telekompanija naprave dil, da se otvore posebne linije za prijetnje smrću po određenoj tarifi, a da se njihovim korisnicima ljubazno javi automatska sekretarica s porukom: »Primili smo vašu ljubaznu pretnju smrću i na njoj vam najiskrenije zahvaljujemo. Koristimo i ovu priliku da vam ponovimo da smo u Briselu parafirali najbolju ponudu koju je Srbija do sada dobila.«
Da se na mestima predsednika i premijera počem nalazila moja kolebljiva malenkost, rezignirao bih bez preteranog razmišljanja. Ali stvarni predsednik i premijer su ljudi posebnog kova. Takvi se ne rastaju lako od vlasti. A svakako ne mimo izbora. Tako da će alfa mužik – to mu je novo code name – morati da se zadovolji radikalizacijom protesta, što će u prevodu na srpski značiti seriju vrlo verovatnih pičvajza i subverzija na severu Kosova u organizaciji članova tamošnjeg ogranka mužikove sekte.
Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je juče da njegov petnaestogodišnji sin plače i priča kako će da se ubije zbog pretnji koje dobija na Fejsbuku. – Nemam reč kojom bih opisao kako mi juče sin od 15 godina
Na žalost svih nacionalista, narod nema volju. A kada je se neko lati, to čini samo da bi svoju predstavio kao svačiju i da bi time digao dimnu zavesu za ostvarenje ličnih interesa. Resursi o kojima je Dejan Ilić govorio su motivacija, a ne gorivo nacionalizma: on je odličan mehanizam preraspodele materijalnih resursa u ruke privilegovanih. Definicija nacije kao intimne zajednice upravo proizvodi takvu situaciju, a od pojedinaca zna da napravi opasne mesijanske osvetnike/subjekte.
Sad je došlo neko grozno vreme, Ni brat bratu ne dâ da se penje, Da se penje i potiho stenje, Nit’ nam daju dece zavoleti, Niti Vaso mlađahne ljubiti, Već nam oće miline uzeti, Popinski nam život prekratiti, No me počuj, mila diko moja, Mila diko i moje poštenje, Nisi više ti voće zeleno, Odi meni, sedni na koleno, Da te ljubim, da te se naljubim, Namilujem obnažena tela, Gola tela, orošenog čela, Tvoje brade, i tvoga trbuha.
Tu je čovek, u gradu, ali organi ga zaobilaze u širokom luku. Možda bi pojedini organi i stisnuli muda, pa zakucali na palikućina vrata, ali u tom slučaju bi ostali i bez organa i bez muda. Tako to ide u zemlji Srbiji. Konačno, ako su najkrupnije ribe ovdašnje tupoumnosti (trenutno) nedostupne organima gonjenja, organi bi možda mogli da savataju i utamniče ponekog glodura i da ga priupitaju: Je li, more, da li ti znaš da si odgovoran za sve što se objavi u tvojim novinama i na tvom sajtu?
Konstatacija da je Vojvodina danas najsiromašniji deo Srbije je tačna, ali to siromaštvo svakako nije uzrokovano viškom autonomije, već upravo njenim suštinskim odsustvom. Uostalom, od same Vojvodine danas neuporedivo više elemenata (i ingerencija) autonomnosti ima grad Beograd – pa opet prestonicu niko ne proziva za bilo kakav separatizam.
Ko je postavio bombe u Bostonu? Pa, naravno, američka država! A zašto? Zato da bi mogli da krenu u odmazdu i novi rat i tako pokrenu vojnu industriju, a uzgred da otmu tuđa naftonosna polja i da, konačno, zavladaju svetom u kojem postoji samo jedan hrabri neprijatelj koji im se suprostavlja vekovima – The Serbs! Žale li Amerikanci svoje civilne žrtve? Naravno da ne žale: oni su kolaterarna šteta za ostvarenje mnogo većih ciljeva.
Ovaj svet nije uređen tako da ti brojnost i starostavnost same po sebi obezbeđuju privilegovan položaj. A naročito ti ne daju pravo da radiš stvari mimo ili protiv zakona (osim ako si politička partija u Srbiji, ali crkva to valjda nije, bar ne da mi znamo). Što nas dovodi do drugog dela izjave vladike Irineja.
Moram priznati da sam očekivao više od Vučića. Na momente mi se tokom proteklih meseci činilo da se Overlord uzvisio iznad beslovesnosti populizma i da je ukačio šta je suštinski smisao države. Uzalud behu sve nade moje. Ili nije ukačio ili, možda, ne sme da ukači! Ponavlja kobnu grešku koja se – takav je prevarni svet – u početku čini kao baš dobar potez.
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
