O Rusiji i ruskim glavešinama neki misle ovo, neki ono, ali u jednom se svi slažu: to su vrlo ozbiljni (a kad zatreba) i opasni ljudi. Suzama tradicionalno ne veruju. Usijane glave tolerišu samo do izvesne granice. Kad glave preteraju, kremaljski boljari ih radi hlađenja potapaju u Severni ledeni okean. I otuda ih više ne vade. Tako se to radi u trećem Rimu.
Svako pominjanje Evropske unije u ovom kontekstu samo zamagljuje i kvari sliku. Kosovsko pitanje i evropske integracije ne samo da nemaju nikakve međusobne veze, nego se te dve stvari po svaku cenu moraju držati odvojene, e kako bi svaka od njih dobila šansu da uspe. Pošto sad govorimo o Kosovu i Srbiji, naprosto treba reći da je sporazum sam po sebi nagrada za Srbiju. I ako se taj sporazum postigne, to nije poraz, nego je, naprotiv, potvrda zrelosti.
Do krajnje nepristojnosti je postala ogoljena činjenica da blefovi jednog društva koje se nalazi u škripcu očajnika i koje je prinuđeno bukvalno da prosi kako bi fizički preživelo, jednostavno ne mogu da prođu kao zamena za ozbiljne pregovaračke adute.
Ovim ne želim da kažem da guzica nema osećanja. Bilo bi to preterivanje. Guzica i te kako i oseća i strepi i želi, ali – kao i ona sama – i njena osećanja u javnosti nisu na naročitoj ceni. I to s pravom. Guzica je sebičan organ, zapravo generator sebičnosti, a njene želje su… svi znamo kakve su te želje. Ljudski, isuviše ljudski, što rekao Niče.
Najmanje pet stotina godina ima da se u Bosni i Hercegovini posuđuju tuđe zdravstvene knjižice i lične karte, nitko živ više ne zna tko je ovdje kome jetrva, a tko svekrva, tko je muž, a tko otac, kojemu je begu otac pravoslavac, kojemu paši majka katolkinja, što je nama Ajša, a što Sulejman Veličanstveni, i je li on na kraju Baričin ili Ajšin: cijela je historija Bosne jedna turska sapunica.
Pravni stručnjaci, politolozi i diplomatski činovnici iz dana u dan pune stranice beogradske štampe zamajavajući čitaoce tekstovima u kojima “s visoka” patriotski prežvakavaju pregovore Beograda i Prištine. O životu – ništa. I pored maratonskog cjenkanja s Albancima, Srbi još nisu
Iz Brisela je stigla dobra vest: premijer Srbije nije prihvatio ostavku svog vicepremijera. Nije baš da smo zbog toga brinuli, nije baš ni da smo znali da ima razloga da brinemo zbog toga, ali, svejedno, konačno možemo da odahnemo: Aleksandar
Koliko vidim, prve reakcije na izostanak dogovora oko Zajednice srpskih optšina na Kosovu vrte se oko tvrdnje da ovim Srbija i njene vlasti potvrđuju da su privržene nacionalističkoj politici i dodatka da se ništa drugo nije ni moglo očekivati od
Ko bi rekao da je Picopevac Jeremić u stvari jedan veliki trošadžija. Meni je, da budem iskren, više ličio na stipsu. Ima tu facu. Kad ono međutim! Pokazalo se da je predsednik sveta čovek široke ruke. Ali na vaš račun, cenjeni publikume, na vaš račun, takoreći preko vaše grbače.
Ma, budale, marginalci – tako to komentarišu takozvani zvaničnici, zaboravljajući da u svojim počecima Hitler nije imao para ni za plakate, nego je poruke slične gorepomenutim morao da izvikuje po pivnicama kojih se, kao antialkoholičar, gadio.
Zanimljivo je da nisu nacionalisti ti koji se nadaju da će se Srbija vratiti velikosrpskoj i zavetnoj politici, već antinacionalisti, oni koji veruju da nas sadašnja vlast vara. Kao da to baš od nje zavisi, kao da Srbija nije došla do prosjačkog štapa, do samouništenja i jezivog siromaštva u svakom smislu; propala je i nema više kud nego da okrene drugi list.
Crkva deli odgovornost za sadašnje katastrofalno stanje srpskog društva. Moramo se suočiti sa sopstvenom mračnom prošlošću i vratiti se onome što je naša osnovna misija. Naša pastirska dužnost je da razobličimo sve što ugrožava pravednost, sve što podstiče na tlačenje i sve što razara bratstvo među ljudima. Na to nas potiče zadatak solidarnosti sa siromašnima kojoj nas vodi delotvorna hrišćanska ljubav.
Iz Srbije se išunjalo Kosovo, iz njegovog imena išunjala se Metohija. Ali se zato u njega ušunjalo mnogo novca iz Srbije. Tu negde oko nas godinama su se šunjali i ljudi sa Interpolovih i haških poternica, a mi smo se nadali da ćemo uspeti da se išunjamo od obaveza i na mala vrata ušunjamo u Evropsku uniju.
Ako je čovek uzeo umetničko ime Francisko, onda to treba da se poštuje, a ne da mu se lepi ime Franja. To je ko da ovu Eštonovu ne zoveš Ketrin već Katice, ili ovoj Merkelovoj da kažeš: Gde si, bre, Anđelija?! Pa ne može tako…
Što se više evrointegrišemo i internacionalizujemo na spoljnom, to se više provincijalizujemo na unutrašnjem planu. Srpska kultura, bar onaj njen segment koji zavisi od državnih para, postala je feudalno dobro apsolutnih amatera – u najboljem – i krajnje sumnjivih tipova u najgorem slučaju. Mene to uopšte ne čudi. To je samo dovršetak procesa započetog za Miloševićevog, dovedenog do savršenstva za Koštuničinog, uredno zalivanog za Tadićevog vakta.
Vijest ili “informacija” koju su objavili pojedini mediji u regionu 14.03.2013. godine da u Bosni i Hercegovini djeluje četrdesetak (40) organizacija sa više od 100 kancelarija koje pripadaju islamističko- selefističkoj grupi “Ibrahim Milet”, čiji je rad zabranjen u Nemačkoj u
© Copyright 2023 tacno.net. Sva prava zadržana.
ENG
