Bilo je to tako nestvarno… i još traje

Željko Pavićević
Autor 27.1.2022. u 10:23

Izdvajamo

  • I prestanite da čekate u čekaonici života. Pokrenite se. Život gusenice mora da se završi da bi zasijala slava leptira. Radujem se svakom vašem uspehu da postanete bolji, lepši i zdraviji, korisniji sebi, a pre svega korisniji drugima. Učinite sve da svojim bitisanjem na ovoj planeti ljudima oko vas bude lepše i lakše. Loš dan za ego je sjajan dan za dušu, a ono za šta strah tvrdi da je loša sezona, svetlost vaše mudrosti zna da je sjajan poklon. Ostavljam vas da budete u svojim mislima i odlazim da uz zvuke ABBA-e igram sa osmehom na licu u ovom hladnom danu.

Povezani članci

Bilo je to tako nestvarno… i još traje

Foto FB

Posmatrajući ljude oko sebe stekao sam utisak da svi nešto čekaju. Čekaju da nekom smrkne kako bi njima svanulo. Pisci čekaju inspiraciju kako bi započeli sa pisanjem knjige. Niži rukovodioci čekaju unapređenje kako bi počeli da upravljaju i menjaju stvari nabolje unutar firme u kojoj rade. Pojedini političari čekaju kritičnu masu kako bi pokrenuli promene u društvu. Građani čekaju da se pojavi neko novi kako bi menjali stvari oko sebe nabolje. Vlast čeka povoljnu geo-političku situaciju kako bi pokrenula strukturne reforme. U svom tom čekanju život prolazi. Troši se i protiče poput peska u peščanom satu. Nekada, kada smo bili deca, nismo čekali. Hteli smo sve i odmah, sada, nestrpljivo, neoprezno, iznenada.

Nije tajna da mnogo volim Netflix-ovu seriju Cobra Kai. Tačnije, volim ceo serijal Karate Kid još iz perioda kada sam bio klinac. Sećam se kada je krajem 1984. godine izašao prvi deo filma, a ja bio klinja, četvrtak, veseli šarlatan u post Titovoj Jugoslaviji, drug i pionir. Baš kao današnji klinci, i mi smo glumili junake, nindže, karatiste, mlatili rukama i nogama kao divljaci. Bile se to godine sreće i radosti. Sa nestrpljenjem smo čekali nastavak filma koji je došao 1986. godine, a onda i treći deo koji je ozario naša lica 1989. godine, iste one godine kada se iza pozornice političkih dešavanja spremao haos kao rezultat unutarpartijskih previranja. Tada sam bio osmak, birao školu koju ću upisati i radovao se životu u zemlji u kojoj je bilo divno živeti. Ante Marković je uz ogromne napore pokušavao da transformiše ekonomiju i društvo jedne nadnacionalne zemlje, učini nas delom jedne velike zajednice koja će se mnogo godina kasnije nazvati Evropska unija. Izreka kaže kako pametan čovek uradi na početku ono što budala uradi na kraju. Naše „budale“ još uvek nisu uradile ništa po pitanju boljeg života građana, a i ne zna se kada će. No, to je sada neka druga priča. Vratimo se Karate Kidu.

Serijal Karate Kid se završio. Jugoslavija se raspala. Usledio je period turbulencija, perverznog ponašanja regionalnih političara čiji rezultat su bili ratni sukobi, primirja, hladni rat i stalna huškanja. Radije su se bavili tuđim poslom, nego svojim. Više su gledali šta se „kuva“ u loncu suseda nego kako izgleda njihova kuhinja i jelo koje spremaju. Toliko gluposti je bilo u etru. Ništa manje nego danas. Balkanski lonac nikada nije prestajao da krčka. Posmatrajte sve te njuške danas, lidere u regionu, kakvu retoriku imaju i kakav primer daju građanstvu svojih država. Ono što oni izreknu pas s maslom ne bi pojeo, a opet su tu. Ceo region uživa u bludu svojih političara. Filmovi Dušana Kovačevića su ništa naspram reality show-a u kojem živimo. No, čini mi se da je i onda, dok sam uživao u filmovima i muzici 80-ih, situacija bila manje-više slična, ako ne i ista. Čitajući knjige i tekstove iz perioda vladavine Broza, stekao sam zaključak da je uvek bilo prepucavanja, ali red i poredak nisu dozvoljavali velike turbulencije, rasprostranjenost gluposti. Čak i kada je dolazilo do njih, bile su prigušene brzo i efikasno.

Kao klinac koji je živeo u relativno stabilnoj ekonomiji, zemlji koja se polako, ali sigurno razvijala, uživao sam blagodeti socijal-komunističkog društva SFR Jugoslavije. Voleo sam da pojedem sutlijaš i popijem bozu. Dobro su mi išle i šampite. Bio sam začuđen dešavanjima s kraja osamdesetih i početka devedesetih. Rat, protesti, bombardovanje, 5. oktobar, atentat, povratak „otpisanih“… i povratak Karate Kida. Bio sam oduševljen kada je pre nekoliko godina počela da se emituje serija Cobra Kai. Oduševljenje koje je izazvala serija mogu da izjednačim sa emocijama koje su me zapljusnule prošle godine kada se posle 40 godina na muzičku scenu vratila grupa ABBA. To je taj odnos snaga i energije. Stari likovi u novom izdanju sa sličnom pričom. Kao da se ništa promenilo nije, a prošle su godine, desetine njih. Mene je još tada, kada je počela da se emituje serija, 2018. godine, obuzelo neko divno osećanje sreće i radosti. Zaista sam se osećao kao veseli i razdragani klinac u telu odraslog čoveka koji je prošao kroz sito i rešeto života u Srbiji poslednjih 30 godina. Počeo sam da shvatam da život nije jurcanje za materijalnim stvarima i uspehom koji donosi nekakav prestiž u društvu, neku imaginarnu moć koja predstavlja iluziju jer kad tad spoljni efekti „života“, materijalno bogatstvo i njegov „sjaj“, izgube na značaju, nestanu. Još nisam video kamion za selidbe kako prati mrtvačka kola na sahrani. Trebalo mi je vreme, ali i pandemija, da shvatim da pravo bogatstvo dolazi iz života u skladu sa plemenitim vrlinama produktivnosti, samodiscipline, iskrenosti, hrabrosti, integriteta i saosećanja, kao i iz sposobnosti da živiš svoje dane prema sopstvenim pravilima, umesto da slepo pratiš, kao ovca, u koju su mnogi u našem bolesnom i izopačenom društvu naučeni da se pretvore. Prestao sam da budem deo „stada“ i to me je učinilo drugačijom i boljom osobom. Tačnije, vratilo me korenima moga bića. Vratilo me onom malom šarlatanu, pioniru i drugu koji je onomad gledao Karate Kida, a danas gleda Cobra Kai.

I dok ovih dana uživam u četvrtoj sezoni nastavka serijala filmova iz 80-ih, sa svim onim junacima koji su bili moji heroji detinjstva, razmišljam o vremenu koje sam proveo i životu u okolnostima koje su mi nametnuli „vladari“. Došao sam do zaključka da mi je danas bolje. Ne zato što je jednaka „ekipa luzera“ u vlasti i u opoziciji i ne zato što mi je standard bolji (jer nije), već zato što ponovo živim po svojim pravilima; zato što ono što želim da uradim, uradim sada i odmah; zato što ne idem napred gledajući iza sebe, u prošlost; zato što se ne radujem budućnosti, već uživam i živim u sadašnjosti, sada, ovog trenutka dok kuckam po tastaturi, slušam Bjork i predajem vam svoje misli u nadi da ćete i vi pronaći svoje „ja“, sebe kada ste bili klinac ili klinceza, udahnuti punim plućima i izaći iz „stada“ u koje su vas podmuklo, polako i tendenciozno uterali. I prestanite da čekate u čekaonici života. Pokrenite se. Život gusenice mora da se završi da bi zasijala slava leptira. Radujem se svakom vašem uspehu da postanete bolji, lepši i zdraviji, korisniji sebi, a pre svega korisniji drugima. Učinite sve da svojim bitisanjem na ovoj planeti ljudima oko vas bude lepše i lakše. Loš dan za ego je sjajan dan za dušu, a ono za šta strah tvrdi da je loša sezona, svetlost vaše mudrosti zna da je sjajan poklon. Ostavljam vas da budete u svojim mislima i odlazim da uz zvuke ABBA-e igram sa osmehom na licu u ovom hladnom danu.

Željko Pavićević
Autor 27.1.2022. u 10:23