Cool vs. fašizma

Zlatko Jelisavac
Autor 17.3.2014. u 09:14

Cool vs. fašizma

Bilo kako bilo rat nije opcija i BiH je najbolji dokaz za to. Ko drukčije kaže taj kleveće i laže… Smrt fašizmu i samo cool – što bi ovi mlađi rekli…

Piše: Zlatko Jelisavac

Mnogim ljudima je, u prošlosti i danas, teško da se odupru uzbuđenju ratne groznice, podsticaju „ozbiljnosti“ istorijskog poziva – romantici sante leda čak i dok nam potapa brod. Najšokantnija stvar o izbijanju Prvog svetskog rata, vek kasnije, jeste broj intelektualaca i ideologa – onih ljudi koje bismo danas zvali ekspertima – koji su ga oduševljeno dočekali. Kao što sam pisao, intelektualci 1914. nisu hteli neki moralni ekvivalent rata; hteli su rat da bi proterali moralnu ekvivalenciju, da ukinu relativizam, dekadenciju i materijalizam. S jasnim moralnim stavom klicali su nadolazećem sukobu posle toliko decenija srozavanja u buržujskoj razonodi, i srdačno dočekali kraj svog dugog odmora od istorije. Znamo koju su cenu platili.

Najgora izmišljotina imperije je da svako zveckanje na granici znači posmrtno zvono u njenom centru. To je apsurdno, ali i opasno jer stvara melodramsku histeriju koja vodi u samoubistvo. Pod pritiscima modernog života, danas su četrnaestogodišnji klinci skratili fraze kao što je „smiri se“. U trenucima moguće panike samo kažu „kul“. Razuman je to savet. Kul.

Adam Gopnik, Histerija istorije, The New Yorker, 07.03.2014. Peščanik.net, 10.03.2014.

Nikada nisam mogao da razumem to oduševljenje ratom i njegovim “igrama”…  Pa koliko puta treba da se “pokrljamo”, poubijamo,  narušimo i sl. dok neko konačno ne kaže: “E sad je cool… Dosta ljudi!” Šta to ljudsko biće tako fatalno vuče prema ratu i sukobu sa “neprijateljima”?  Želja ili potreba za ratovanjem nosi u sebi fašistički sindrom od kojeg pate i danas tzv. velike sile, svetski lideri, faktori stabilnosti i sl. Kažem fašistički sindrom jer on označava stalnu potrebu za neprijateljem, pa čak i onda kada on realno ne postoji. Upravo je ova “potreba” za neprijateljem ona društvena pretpostavka koja stvara fašiziranu atmosferu (Fašizma će biti dok god postoje društvene pretpostavke da se on desi – Adorno) u današnjim državama sa modernim demokratskim uređenjima – šta god to značilo.

Ukrajina…  Ono što se događalo u ovoj zemlji, i što se još uvek događa, jesu “neminovne” promene ili bolje rečeno kulminacija podeljenih interesa, kako unutar same Ukrajine tako i između “Zapada i Istoka”, to jeste EU-USA i Rusije. Jednom su morale izaći na videlo zakulisne radnje svih zainteresovanih strana, a ulozi su veliki i niko ne želi da popusti. Revolucija u Ukrajini ili “demokratske promene” ukazuju nam na to da je duh hladnog rata još uvek itekako prisutan i da velike sile nisu odustale od svoje omiljene taktike: divide et impera! E sad, što će ove taktike da dovedu do krvoprolića, podele države (Ukrajine)i nemira u celom s vetu, ma ko mari, važno je da se psihologija “čekića i nakovnja” i dalje održava (Nije ni važno ko je čekić, a ko nakovanj… važno je da se i dalje događa).

“Gregor Gysi je istaknuti lider njemačke najveće ljevičarske stranke, Die Linke, koja je ujedno i najveća opoziciona stranka u donjem domu njemačkog Parlamenta. U svom govoru žestoko je kritizirao aktualnu njemačku vlast i kanclearku Merkel zbog, kako kaže, “komunikacije s fašistima u Kijevu” – referirajući se na neo-nacističku stranku Svoboda koja danas ima važne funkcije u novoj vladi.” (Lider stranke Die Linke, najveće opozicije u donjem domu njemačkog Parlamenta, žestoko prozvao Merkel oko Ukrajine: “Pregovaramo s fašistima!”, Tačno.net, 14.03.2014)

Ovo na šta je upozorio Gregor Gysi nije nikakava slučajnost ili nus pojava… Nemačka se rukovodi sopstvenim interesima i zbog toga će  pregovarati i  sa fašističkim elementima. Ne želim da pravim nikakve aluzije na nemački fašizam ili da zajedno sa lokalno-balkanskim dežurnim drekavcima proglašavam današnju Nemačku naslednikom Velikog Rajha, ali stvarno ne razumem poteze “lidera” EU. Ono što (nisu) su radili lideri EU pre i za vreme sukoba u Ukrajini podseća na podmuklo, da ne kažem perverzno igranje oko provalije u koju srlja ova nesrećna zemlja. Ako se prisetimo događaja iz poslednjih balkanskih ratova, osobito onih u BiH, onda već možemo govoriti (bez ikakve aluzije na teorije zavere) o matrici ponašanja EU u odnosu prema državama gde su mogući ratni sukobi, a gde EU ostvaruje neki svoj interes. Da li se EU samo pravi moćna i izigrava uticajnu  silu između USA i Rusije ili pak dobro zna šta radi? Argumenata ima i za jednu i za drugu tezu, a to smo mogli da zaključimo upravo na osnovu poteza koje je EU vukla, a neki od njih su bili potpuno nerazumni i neshvatljivi (kao i onomad sa BiH), ali vreme će već pokazati šta se tu doista događalo.

U Srbiji su aktuelni događaji u Ukrajini podgrejali nadu megalo-miznatropa i naci-narcista da će ipak doći do Trećeg svetskog rata. Tamo negde na početku novih balkanskih ratova ova bolesno-huškačka retorika je bila itekako prisutna i prizivala je opštesvetski sukob koji bi bio iniciran sukobima ex jugoslovenskih državica, a nastavljen između velikih sila, to jeste NATO-a  i majčice Rusije. Danas je u igri i moćna Kina, pa ako se ona zainteresuje za mogući  sukob i pridruži se Rusiji u borbi protiv  zapadne “osovine”, eto sreće prevelike…  Današnje rukovodstvo Srbije ne odskače mnogo od ove primitivno-destruktivne psihologije i ‘ladno bi pristalo da Srbija bude  nova “ruska Ukrajina” što je već nagovestio beskompromisni vođa Aleksandar Vučić. Samo još da vođa osvoji potreban broj glasova na izborima kako bi njegova partija SNS imala apsolutnu vlast, onda će svet da vidi šta vođa zna i šta Srbija može.

U BiH kao da jenjava revolucionarna tenzija koja se podigla  demonstracijama građanki/građana zbog  nemoguće situacije u kojoj se ova zemlja nalazi. No, ono što je važno jeste to da su građani pokazali da više neće trpeti osionost i nemar domaćih vlasti i da lopovluku jednom mora doći kraj. Ovo je bila samo upozorenje domaćim političarima da paze šta rade i da ne mogu zaobići volju građana, a ako neće da slušaju onda će morati da “slušaju oluju”. Pobuna građana mora biti i upozorenje EU da se trgne iz dremeža u koje je zapala i prestane da žmuri na očigledne mahinacije političara koje su opet omugućene komplikovanim političkim sistemom vladanja u BiH i neverovatno velikom birokratskom aparaturom koja bi zapanjila i Franca Kafku. No, BiH nije Ukrajina i pitanje je kakav je interes EU da nešto bitno promeni u samoj BiH, a sa obzirom kako se snalazi i šta radi po pitanju Ukrajine možda je i bolje da ne radi ništa dok ne bude imala neki jasan plan i strategiju za promene. Upravo je zbog svoje nesnalažljivosti, ali i unutrašnje podeljenosti, kao i uobraženosti lidera EU u dobroj meri doprinela da  je  BiH danas u situaciji u kojoj jeste.

Bilo kako bilo rat nije opcija i BiH je najbolji dokaz za to. Ko drukčije kaže taj kleveće i laže… Smrt fašizmu i samo cool – što bi ovi mlađi rekli…

 

Zlatko Jelisavac
Autor 17.3.2014. u 09:14

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija