Deca kukuruza

Željko Pavićević
Autor 11.1.2020. u 16:49

Deca kukuruza

Foto: Novosti.rs

Stekao sam utisak da Boško Obradović radi sve kako bi i ono malo normalnih u Savezu za Srbiju izgledali poput nekakvih pavijana. Lider Dveri svojim ponašanjem i postupcima rekao bih da radi direktno u korist režima Aleksandra Vučića.

Piše: Željko Pavićević

Teško je ne odati se osećanju potpune konfuzije dok pratimo dešavanja na političkoj sceni Srbije. Priseban ili potpuno zbunjen, čovek ne može da donese zaključak ko je opozicija aktuelnom režimu, a ko svira u istu tikvu sa njim. Dok predsednik „radi i gradi“, nudeći nam šargarepe do 2025. godine, opozicija maše reklamnim materijalom na kojem je „predsednik sa šargarepama“. Mi građani, gladni i željni promena, najedosmo se šargarepa i nagledasmo se raznorazne propagande. U položaju „mirni smo“ čekamo da se čuda dese, da nam neko pomogne, a pomoći niotkuda. Čekamo. Koga i šta čekamo? Evo, stiže mi čaj. Malo da srknem i nastavljam.

U suštini, kao i većini u Srbiji, meni je svejedno ko će doći na vlast ovde, u ovoj vukojebini na periferiji Evrope. Međutim, ono što je uzrok jednog ovako krajnje neodgovornog i neprimerenog odnosa čoveka prema svojoj budućnosti, da ne govorim prema budućnosti svoje dece, jeste ovakva nikakva opozicija Srbije. Prateći dešavanja u brlogu, ne mogu a da ne konstatujem da i sam više ne znam ko je ko i koga zastupa, protiv koga se bori i za koga radi.

Decenijama unazad Demokratska stranka se krunila poput kukuruza. Zrno po zrno je otpadalo i klijalo. Nastajalo je kukuruzno polje koje nije ličilo ni na šta. Humus „demokrata“ je samo poboljšavao plodno tle koje je stvaralo plitkoumne i halapljive lovce na plen i sitna zadovoljstva. No nije se samo krunila stranka pokojnog premijera Srbije. Krunile su se i ostale stranke, bilo da su stare ili novonastale. Prosto je neverovatno koliko stranaka danas imamo na političkoj sceni, a malo koja da zavređuje pažnju. Kako bi nešto postigli, „pocepani“ su se katkad krpili međusobno, spajajući se u nespojivo. Nastajale su neprirodne koalicije i sve je to prolazilo i dalje prolazi pod izgovorom biranja manjeg zla u cilju opstanka „nacionalne svesti“. Čuvari „nacionalnog interesa“ uništili su i ono malo što je od njega preostalo.

A onda, u moru raznoraznih stranaka, od kojih su većina stranke d.o.o. i na nivou statističke greške kada se uzme u obzir njihovo biračko telo, počelo je da se nameće pitanje „ko je ko?“ i „čiji je?“. I naravno, oni koji su postavljali ova pitanja počeli su da daju i odgovore. Ko je Vučićeva opozicija? Da li su to oni koji se ovih dana, zalaganjem za bojkot predstojećih izbora, bore za demokratsku Srbiju sa Kosovom, presvučeni u nekakve novokomponovane nacionaliste i „jalove desničare“ ili su to pripadnici nekakve tobože „građanske Srbije“ čiji jedan deo, poganog jezika, podseća na ološokratiju na vlasti, a onaj drugi „mirnim glasom“ koristi svaku priliku da se, pored nastupa u Parlamentu, predstavi širokim narodnim masama ne birajući televiziju, radio ili novine kojima bi proširio svoju misao? Jedni druge prepliću i zapliću kao da nemaju zajedničkog protivnika na megdanu. To je ta opozicija, smušena i pogubljena u prostoru i vremenu.

No, posmatrajući ih nekada se zapitam jesu li normalni i znaju li šta rade. Ko je ovde lud? Eto, na primer, stekao sam utisak da Boško Obradović radi sve kako bi i ono malo normalnih u Savezu za Srbiju izgledali poput nekakvih pavijana. Lider Dveri svojim ponašanjem i postupcima rekao bih da radi direktno u korist režima Aleksandra Vučića. Nacionalista, nekakav kvazidesničar srbijanski slika se sa desničarima nemačkim. Blud. Zastavom srpskom udara na „institucije“ sistema. Nisam za primenu sile, no zar je moralo da jedan patriota i nacionalista kakvim se predstavlja Boško, lomi vrata i probija sebi prolaz barjakom? A onda u jeku bojkota Parlamenta, nekadašnji Radulovićev koalicioni partner „upada“ na sednicu sa nekakvim transparentom u rukama kako bi iskoristio ono malo medijskog prostora kojeg se onomad tako lako odrekao da bi izrazio nezadovoljstvo i suprotstavio se politici jedne suverene i međunarodno priznate države, članice NATO. Još se i pobije na „marketinškom putu“. I da glupost bude veća, nakon svega toga „naspreja“ ambasadu te iste države. Države, a ne „Milove prćije“. Njemu smeta i autonomija Vojvodine, a da zlo bude veće, ovakav rigidan stav aminuju pojedini iz koalicije pod izgovorom „svet se rapidno menja“. Baš ovakvom „politikantu“ kakav je Boško, revolucionar u odelu sa kravatom oko vrata, svojevremeno je lider Glasa, Nikola Samardžić, u jednoj od političkih emisija medija koji neću imenovati dao podršku za upad na RTS opravdavajući isti rečenicom da „šef poslaničke grupe ima pravo da uđe u RTS kad god to poželi“ kako bi se obratio građanima. Ono što je nekadašnjem potpredsedniku Liberalno demokratske partije, Nikoli Samardžiću kao predstavniku jedne od građanskih opcija promaklo, a nije smelo, jeste da Obradović nije šef nikakve poslaničke grupe u Parlamentu Srbije i da ne može tek tako da „upadne“ u zgradu „javnog servisa“. Da ne ulazimo u objašnjavanje „teorija zavere“ i „scenarija“ ko i kako bira direktora i urednike RTS, Samardžić je izgubio iz vida da je nekada „njihove gore list“, danas generalni direktor Radio-televizije Srbije, Dragan Bujošević.

Sa druge strane, Nova stranka i Stranka moderne Srbije se nekakvim čudom zajedno sa LDP, Ligom Nenada Čanka i Sergejevim Pokretom slobodnih građana svrstavaju u „zlatni ćup“ Vučićeve opozicije. U tom „ćupu“ su i pripadnici „desnice“ poput Zavetnika i pokreta „junaka“ Miše Vasića. Dakle, ukoliko ste simpatizeri neke od stranaka čiji su poslanici ostali u Parlamentu boreći se kroz institucije sistema protiv Vučićevog režima, gostuju na „režimskim“ televizijama i emisijama koje se emituju u terminu „Utiska nedelje“, podnose tužbe protiv Predsednika i pitaju dokle se stiglo sa njihovim procesuiranjem, pregovaraju sa pripadnicima vlasti u cilju stvaranja boljih izbornih uslova, promisle i informišu se pre nego što će prokomentarisati svaku rečenicu i pojavu Predsednika i njegovih pulena, e onda ste i Vi deo „Vučićeve opozicije“. Ne dao vam Bog da vam se još i dopadaju neki od Basarinih tekstova. Naspram ovog „zlatnog ćupa“ postoji i drugi, „Đilasov ćup“ gde se nalaze iskreni borci za pravednu i poštenu Srbiju. Problem ovog ćupa je taj što su i u njemu neki od Vučićevih dobrih drugara. Dakle, ko ne poludi, izVučiće se.

Kako bilo, prosečnom glasaču Srbije, sa mozgom i bez mozga, danas nije lako. Teško je znati ko sa kim u tikvu duva, ko sa kim tikve sadi i ko će ih kome o glavu olupati. Jedno je sigurno, opozicija nikada nije izgledala gore. Ovakvu opoziciju bi svaki vladar poželeo. Došlo je vreme da nam oni što moral ne poznaju drže lekcije o moralu. Vreme u kojem se pokušava spojiti ono što se spojiti ne može. Vreme u kojem nas zastupaju oni za koje glasali nismo. Vreme čuda i političkog bluda. Posmatrajući situaciju u Crnoj Gori, zlo da ne čuje, Vučić bi poput Mila Đukanovića, sa ovakvom opozicijom, mogao da vlada i posle smrti jer, kako nauka napreduje, mogao bi biti iskorišćen za „opskrbljivanje“ veštačke inteligencije, a sve u cilju brže, lepše i bolje „digitalizacije“. Blago nama, građanima Srbije, sa ovakvom vlašću i još boljom opozicijom. Teško mi je da zamislim kako bi izgledala Srbija kada ovi odu, a zamene ih „deca kukuruza“. Nego, batali ovu priču jer ona je ispričana da bi je vetar odneo i pređimo na goruće teme. Gde ćete ovoga puta čekati Pravoslavnu Novu godinu

Željko Pavićević
Autor 11.1.2020. u 16:49

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija