Delimo muku na Facebook-u

Povezani članci

• Samostalni sindikat radnika BHRT-a održao proteste
• Jovan Nikolaidis: “Što će nam identitet ako smo – zločinci?”
• CIN dobio šestu tužbu protiv institucija
• BOSANSKI EMANET I TURSKO-SRPSKO PRIJATELJSTVO
• LABINSKA REPUBLIKA
• Slobodanka Komljenac Macanović: Žrtve zaslužuju istinu o Kazanima

Ne mogu više ljudi, mozak mi više ne prima informacije… Danas neću paliti televizor, a ni čitati novine jer želim sačuvati ovo malo razuma što mi osta. Kako je general Mladić uhapšen, ustajem i ležem sa vestima o istom. Bez obzira što je hapšenje Mladića proteklo mirno, bez incidenata, gotovo banalno, mediji ne mogu da se pomire sa tom činjenicom, pa nas bombarduju sa informacijama tipa: Mladića prepoznali po prstenu, general tražio jagode i TV, radio je na gradilištu kao običan radnik, Lazarevo će postati Mladićevo itd.

Dobro, to su mediji i ne zameram im puno, jedino što više ne mogu da podnesem toliku količinu informacija. No, ono od čega ne možeš pobeći su doživljaji na ličnom planu. Sećam se još davne 1992. kada sam, kao novopečeni student na Filozofskom fakultetu, došao u Novi Sad, pokušao svojim kolegama studentima da objasnim šta se to događa u Bosni, tačnije u Prijedoru, gradu u kome sam do te godine i živeo. Uglavnom, posle silnih priča, objašnjenja, rasprava i svađa na granici sa tučom, odustao sam od daljnih pojašnjenja i uopšte od priča o ratu u Bosni. Naprosto, ništa nisam uspeo da postignem. Većina mi nije verovala i smatrali su da su moje priče o zločinima, logorima i sl. ili lažne ili pak sa ‚prejakim’ emocijama. Na kraju me je jedan od kolega koji je imao nešto ‚ekstremnija’ ubeđenja prozvao ‚Mudžehedin’ jer nije mogao da veruje da ja tu nešto branim Muslimane… Ja sam pokušavao, bezuspešno, da im pričam o zločinima, da je situacija mnogo drugačija od onog što im se plasira na medijima, ali uzalud. Na kraju sam zaćutao i  počeo samo da skupljam iskustva. Razgovarao sam sa kolegama koji su izbegli kao i ja, pokušavao da njihova iskustva uporedim sa svojim i pronađem neki zajednički ’imenilac’, ali uzalud. Onda sam počeo da pišem i tu sam doživeo pravo otkrovenje… Ne smatram sebe piscem, ali dok pišem proživljavam štošta i dolazim do zaključaka koji mi pre nisu ni padali na pamet. Upravo je zbog toga pisanje za mene bilo – i danas je – neka vrsta pečata na događaje. Pisanje je kao razgovor sa  nepoznatim Ja sa kojim se svađaš, raspravljaš, smeješ, tuguješ i sl. No, šta biva kada ti drugi, pa makar bili i prijatelji, ’zađu’ u intimu pisanja? O tome nisam razmišljao dok nisu počeli poznanici i prijatelji da komentarišu moje tekstove i da iznose neke ’stvari’ sa kojima se borim godinama. Zato mi je ovaj Facebook neviđeni fenomen, jer tu se događaju svakojake ’zgodacije’ – što bi rekao Branko Ćopić. Preneću neke komentare mojih prijatelja sa Face-a kao ilustraciju  onoga što pokušavam reći. Nadam se da mi neće zameriti.

A.D. : Aferim Zlaja, još jednom!
Ako bi mene pitao šta sad? Ovo bi bio moj odgovor: Da su Židovi šutjeli o holokaustu, danas bi se o tome spomenulo tu i tamo i uj’o vuk magarca. Treba stalno govoriti o tome što nam se desilo, stalno j…t’ političare da se izvinjavaju, i poklanjaju žrtvama, svaki dan ako treba, svakom nacionalističkom šu..u nabijati na nos. Naravno, ni slučajno ne spustiti se na razinu onih koji su činili zlo, ni slučajno ne dopustiti da se zarazimo bolešću kojom su zaraženi oni, ni slučajno ne biti isključiv.

M.G. : Pa najbolje bi vam bilo svih Srba se riješiti da vam se pravda izmiri, kako vi to prikazujete, a gdje su nase žrtve. Za razliku od vas treba gledati objektivnije, ne kaze se ako je ko kriv neka i odgovara, bilo je i na druge dve strane loših ljudi i generala pa nisu linčovani kao Srbi i nalaze se na slobodi i slobodno šetaju.To nije pravda !!!

M.Š. : Ma ko .ebe srpske žrtve…O njima se nikada nije ni pričalo, a da nisu Jevreji larmali, ne bi se pomenuli ni u Jasenovcu. U ovom ratu, neće se pomenuti nikada, jer se odmah pomnože i podele. Al’ nije to strašno. Pomenuće se kad oni koji su te žrtve omalovažavali, budu trebali umirati. Nekako mi se čini da im duša neće tako lako otići. Žrtva je žrtva, a san je san. Pošto su svi sada vernici, valja samo dodati da se greh roditelja prenosi na dete njegovo. Aferim hrabrima! -:)))))))

M.Š. : Zlaja, odlično pišeš, nisam znala da imaš takvo pero, a u klupi sedeli,-:))) Dede, života ti, nemoj preskočiti dati osvrt i na kojeg drugog đenerala, baš me zanima kako si neke doživeo. Nisi ti pero za malu baru, prošetaj malo, bilo je te Juge i na drugu stranu-:))))) Ne moraš samo đenerale, možeš podkačiti i nekog političara-:)

A.D. : Ja nisam imenovao nikoga. Ako ste iz moga komentara nesto zaključili, to je vaš subjektivan osjećaj, i problem. Svi koji me poznaju, znaju da bih se dobrovoljno javio u streljački vod za bilo koga ko je zločinac, pa makar moj brat bio pred zidom, i izvinte, pun mi k…c danas optužbi. Eto, valjda se ne smije za ovog šu..a reći da je zločinac.

M.Š. : hahahaha…ko tebe sad podkači?-:) Ja sam o generalu Mladiću rekla na Behzadovoj stranici. I imala sam gde, na više mesta. Šteta što istu priliku nisam imala da komentarišem osudu generala Gotovine, puštanje na slobodu g-dina Orića, jučerašnju osudu na osnovu priznanja g-dina Bašića, etc.etc.Jer naravno, niko ne bi stavio link tog tipa, ne do’ ti Bog, što meni znači da su žrtve jednih zločinaca manje interesantne od žrtava drugih zločinaca. iako ih svi štuju. Tvojem komentaru nemam šta prigovoriti, svako igra utakmicu za sebe.

Samo što mene u toj utakmici bole udarci u obje noge, pa se setim da povremeno zajaučem u ime mojih mi dobrih obaju noga.

Z.J. : Zločin je zločin. Teško mi je reći da se ja bavim ‘temom’ zločina, ali sam najviše pisao upravo o tome. Ja znam šta sam video i doživeo u Prijedoru, Kozarcu, Dubici… Znam za logore, ljude koji su bili u njima, znam za ubijene i mučene, i neki od njih su mi bili bliski rođaci, prijatelji… U više navrata sam pisao o Omarskoj, pričao sa preživelim logorašima, jednom sam i bio na godišnjici od zatvaranja logora. No, pisao sam i o Krajini, o zločinima u ‚Bljesku’ i ‚Oluji’. I u Krajini su se desili zločini i to planirano, sa namerom da uplaše i oteraju preostale Srbe. Teško je nivelisati zločine jer tu nema izjednačavanja, ali ni dogovaranja oko broja stradalih. Proći će još vremena dok se konačno ne ispostave sve objektivne činjenice. A koliko je neko objektivan prema ‘ovom’ ili ‘onom’ zločini to je stvar ljudskosti dotičnog pojedinca. Dobro si rekao Adnane, ne sme se zaboraviti jer ako se to desi onda smo dali preduslove za neke nove zločine. Ali moramo i učiti praštati… Ja ne znam kako se to radi ali bez oprosta nema ni suživota.

Svi akteri ovih komentara na Facebook- u su moji prijatelji iz Prijedora. Do duše, iz onog Prijedora pre rata, ali nije ni važno… Ni slutio nisam koliko su oni deo onog već spomenutog ’nepoznatog Ja’ sa kojim se raspravljam dok pišem. Bole nas iste stvari, samo što to drugačije doživljavamo što se i vidi iz ovih gore komentara. Znam da je svako od  njih proživeo svašta i da im nije bilo lako, a ko to nije prošao teško može i razumeti (sit gladnom ne veruje). Bol je bol, a mrtvi su mrtvi i tu se ne razlikujemo, ama baš nimalo…