Dom za vešanje

Slobodan Dukić
Autor 9.9.2016. u 09:20

Dom za vešanje

Foto: Flickr

Srbija raj na zemlji i dom za vešanje

Tisa, ta lenja panonska putnica i  mesec, večiti nebeski stražar, bili su jedini svedoci Stefanove smrti. Mladić je došao na obalu reke u poklonjenom odelu. Prvom, otkad je iskoračio iz kratkih pantalona. Pošto se nevešto obrijao prvi put u nepunih osamnaest godina. Komšijskim brijačem. Seo je ispod stabla na čijoj kori je urezao datum prvog ljubavnog sastanka. Tu je prvi put dodirnuo svilenkastu tkaninu koja je krila devojačke grudi.Sedeći ispod topole, drveta ljubavi, setio se večeri kad je poljubio devojku koja se zacrvenela kao bulka. Onda se u mislima oprostio od njenog lika. Potom su se ređale slike tegobnog detinjstva. Majka, sestra i on bili su sužnji oca. Verskog umobolnika. Išao je po kući i vikao pokajte se, pokajte se. Njegovo božansko piće bila je rakija. Njom je trovao telo, a dušu opijumom vere u boga. Pre nego što će da umre zaveštao je kuću i okućnicu crkvi. Stefan je sa bolesnom majkom i sestrom ostao da živi u njoj. Kako nisu imali novca da plaćaju struju poslednjih godina palili su sveće kad bi pao mrak. Pop je ljutito odbio njihov vapaj za pomoć. Božji zemaljski ambasador suzama sirotinje ne veruje.

Nadničeći po selu Stefan je zarađivao za tanjir toplog obroka. Završio je osnovnu školu. Upisao srednju. Želeo je da postane traktorista. Da zaore brazdu novog života. Da se oženi. Sanjao je dane u kojima bi sebe video kako dolazi kasno popodne kući, dok bi ga na vratima čekao dečaćić. Sin sa očima boje meda. Nalik majčinim. Poljoprivredna škola je u Bečeju. Trebalo je putovati svaki dan. Plaćati kartu za tamo i ovamo. Išlo je nekako do treće godine.

Tog dana kad u džepu više nije imao novca  da plati autobusku kartu do Bečeja, Stefan je rekao majci da ide na reku. Da se nađe sa drugovima. Zatim se popeo na tavan i uzeo pajvan. Debeli konopac. Bilo je kasno avgustovsko popodne kad je stigao na obalu. Reka se mreškala dok se nad njom ogledalo sunce. Ribe su se vijale po vodi. Ptice i zrikavci pevali u žbunju. Mladić je kratko zastao ispod topole. Drveta ljubavi. Poslednji put pomilovao je pogledom Tisu. Svezao je konopac u omču. Vešto se uspuzao uz stablo do najjače grane. Konopac je svezao uz granu. Izmerio njegovu dužinu. Nije dosezao do tla. Namakao je omču oko vrata i skliznuo sa grane. Drvo ljubavi  je postalo drvo za vešanje.

Mrtvog Stefana našli su drugovi. Sutradan je sahranjen na seoskom groblju. Neko je platio muzikante da sviraju Tiho noći, moje zlato spava. Nekako u isto vreme, kad je tragično okončao život osamnaestogodišnji mladić, u zemlji Srbiji-domu za vešanje, jedan visoki dužnosnik vladajuće partije, nekadašnji ministar kome se smeši šefovsko mesto u tajnoj policiji uzneo se na nebo uz pesmu popova. Keramičar po struci, skupio je novac da sagradi crkvu. Sebi obezbedi indulgenciju. Oprost od grehova. Crkva od stotinak kvadrata sa četiri hektara placa poklon najvećoj fabrici laži na planeti. Fabrikanti-prevaranti  uzvratili su pažnju. Slikom na zidu. Na njoj ovaj lunetik zajedno sa bratom obučen u odoru sveca predaje maketu crkve nebeskom kolegi zvanom Jovan Krstitelj.

U blizini zgrade koja nije ni škola ni bolnica dunjđeri obnavljaju kafanu. U nju će da utrče svatovi. Visoki dužnosnik ženi sina. Kad popa okadi mladu i mladoženju i dobije masni honorar, svadbari će sa božjim blagoslovom na iće i piće. Srbija raj na zemlji i dom za vešanje.

Slobodan Dukić
Autor 9.9.2016. u 09:20

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija