Istorija poraženih

Autor 12.8.2011. u 13:51

Istorija poraženih

Francuski filozof  Mišel Fuko je u svojim predavanjima o istoriji, (Treba braniti društvo, Novi Sad, 1998.) na Kolež de Frans-u, govorio o ‘perspektivizmu’  istorijskih događaja, to jeste o mogućnosti viđenja događaja iz vizure poraženih. Obično se kaže da istoriju pišu pobednici, ali Fuko ukazuje i na onu ‘drugu’ istoriju koju pišu poraženi i koji su svoju gorčinu i muku pretočili u istorijske ‘fakte’.  U stvari, Fuko iznosi jednu vrlo smelu tezu koja kaže da ‘prava’ istorija jeste ona koja su pisali gubitnici, dok je ‘pobednička’ istorija samo faktografija onih koji imaju moć i vlast u svojim rukama.

Nemački filozof G.W.F. Hegel je rekao da su srećni periodi bitisanja jednog naroda, u stvari, prazne stranice njegove istorije. Istorija se stvara u patnjama, ratovima, krvavim događajima koji kreiraju istoriju svakog naroda, bilo da se radi o oslobođenju od spoljašnjeg okupatora ili pak unutrašnjih sukoba oko vlasti. Diskurs ratovanja je osnova, po Fukou, i istorijskog diskursa, a diskurs poraženih je pokretač istorijskih procesa koji uvode društvo u nove sukobe.

E, sada se vi sigurno pitate zašto ja vas gnjavim ovim ‘teorijama’? Sve ja ovo vama pričam iz jednog razloga, to jeste zbog jednog čoveka, a to je hrvatski predsednik Ivo Josipović. No, još malo strpljenja pa ću vam objasniti kuda smera ovo moje pisanije. Sada ću citirati jednog hrvatskog filozofa kojeg sam imao prilike slušati, a i upoznati. Prvi put sam ga video u Novom Sadu kada je govorio na tribini koja je bila posvećena desetogodišnjici akcije Oluja. Evo šta je o toj ‘velikoj pobedi’ hrvatske vojske rekao tada filozof  Lino Veljak:

        Lino Veljak se osvrnuo na desetogodišnjicu  pada/oslobođenja Krajine.

250 000 izbeglica, 850-3000 nestalih, stotine spaljenih kuća, maltretiranje u logorima su bilans tragičnih događanja  vojne akcije Oluja iz 1995. godine. Ne sme se zaboraviti da su glavni krivci užasa u Krajini: Slobodan Milošević  i Franjo Tuđman pre svih, a zatim generali Šušak i Gotovina, «vojvoda»  Šešelj, akademik Dobrica Ćosić i svi oni koji su, ništa manje krivi, učestvovali u zajedničkom zločinu. U Krajini je organizovana i dirigovana etnička mržnja, a potom etničko čišćenje i na kraju egzodus stanovništva.

Pravi uzrok i pozadina svih ovih događanja u Krajini bio je interes nekolicine političara i generala. Jedni su ostajali bez svega dok su drugi uzimali sve! Poznavati pravu pozadinu onog što se desilo u Krajini, kao i na drugim prostorima bivše Jugoslavije, može iskreno izazvati samo gađenje. Gađenje nad onima koji su zaboravili celu predhistoriju i pretpostavke za Oluju, i činili od naroda sledbenike samoubilačke opcije. Gađenje prema onima koji su likovali nad činjenicom da nema više Srba: «Otišli su, a nisu stigli ponjeti ni prljave gaće! Neka im je sretan put», kako je u to vreme izjavio Franjo Tuđman.

Ne manje od pet stotina aktivnih učesnika akcije Oluja «presudilo je sebi» u godinama posle. Sigurno nije manji broj izbeglica koji su svoj život završili na isti način. Teško je naći precizne podatke!                                                                                                                                          Lino Veljak – profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu

                                         Nikad više! Deset godina od «Oluje»

                                              Novi Sad 05.08.2005. 
 
 Hrvatski predsednik Ivo Josipović je svojom ‘besedom’ povodom Oluje izneo nekoliko zapanjujućih ocena. Verovao sam da je Josipović političar sa više senzibiliteta za ljudsku patnju i nepravdu prema nevinim žrtvama, ali je očigledno predizborna utrka i njega ponela pa je odlučio da i on zaduva u patriotsko jedro. Kako razumeti ovakvu izjavu:

“Operacija ‘Oluja’ bila je legalna, legitimna, brza, učinkovita i briljantna vojna akcija, u najvećoj mjeri sukladna ratnom pravu”, kazao je Josipović, dodajući, međutim, kako se “nažalost, zbog jednog malog dijela događaja koji se nisu ni morali ni smjeli dogoditi često neopravdano dovodi u pitanje smisao cijele operacije, što je netočno s vojnog, moralnog, političkog i svakog drugog stajališta”.

Svi mi u Hrvatskoj duboko i iskreno žalimo za svakom nevinom žrtvom, svakim nepotrebnim zločinom i i svakim nepotrebnim razaranjem, rekao je on, dodajući kako smo “stoga, uz svoju pobjedu, ponosni i na svoju snagu da se suočimo i s tim nezaobilaznim dijelom priče, a isto tako i da kaznimo one koji su odgovorni”.

Stvarno ne mogu da shvatim kako može biti ‘legalno i legitimno’ proterivanje preko dvesta hiljada ljudi? Rezultat ‘brze, učinkovite i briljantne’ vojne akcije su hiljade pobijenih civila! Kako to može da se opravda? Za Josipovića su progoni i ubistva rezultat ‘jednog malog dijela događaja koji se nisu morali ni smjeli dogoditi’… Ovakvim eufemizmima  predsednik Hrvatske očigledno pokušava da ublaži utisak o užasnim zločinima koji su počinjeni pre šesnaest godina nad srpskom populacijom u tadašnjoj Krajini. Ono što se u Hrvatskoj naziva oslobodilačkom akcijom je za mnoge Srbe značilo progon i smrt. Ono što se desilo tada predstavlja tipičan primer genocida nad jednim narodom jer je želja ondašnjih hrvatskih vlasti bila da Srbe trajno protera ili eliminiše.  Ne mogu se zločini počinjeni za vreme Oluje opravdati domovinskim ratom za oslobođenje! Ne mogu se zločini opravdati ‘kontriranjem’ sa zločinima načinjenim nad Hrvatima od strane srbo-četničke-zločinačko- jugo-soldatetske –  kako je na hrvatskim medijima nazivana vojska i paravojska tadašnje Jugoslavije. Nisam se slagao sa tadašnjom osvajačkom politikom Slobodana Miloševića i njegovih poslušnika i bio sam siguran da će jednog dana svi oni odgovarati za svoja nedela. I kako vidimo veliki deo tih zločinaca je danas u zatvoru ili im se pak, sudi i tako i treba da bude.

Nastup predsednika Josipvića je tipičan primer tog pobedničkog diskursa o kome sam govorio na početku. Slava pobede i lovori nad slobodnom Hrvatskom su naprosto potpuno zasenili ratne zločine i genocid. To su za Josipovića samo sitni ispadi i incidenti koji ne mogu da zasmetaju velikoj pobedi. Ali Josipović mora da zna da istoriju pišu i oni koji gube; oni koji su ubijani, pljačkani, ponižavani… A taj ‘podzemni’ diskurs će kad-tad da opet ispliva na površinu i iniciraće nove sukobe. Verujem da nema potrebe da navodim primere iz naše krvave istorije ili pak povijesti. Nažalost ceh za ‘Oluje’ i ‘Bljeskove’ će da plate neke buduće generacije koje neće imati veze sa onim šta su radili njihovi predhodnici, a to se zove istorijska pravda. Josipović kao predsednik Hrvatske mora da bude svestan dalekosežnih posledica politike koju vodi ili koju je pak nasledio i zato treba da radi na priznanju, pomirenju i uspostavljanju pokidanih veza između dva naroda. Zato Josipović mora da se izvini žrtvama, a ne da i sam pokušava da izbriše zlodela hrvatske vojske. To od Vas očekuje istorija onih koji je ispisuju krvlju i suzama. To nije jeftina politička patetika koju širite na predizbornim mitinzima! To je život i budućnost svih ljudi na ovim prostorima, a njihove suze i krv jesu istorija.

 

 

 

 

Autor 12.8.2011. u 13:51

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija