Kako smo ubili Premijera

Autor 11.3.2013. u 08:46

Kako smo ubili Premijera

Mi smo pristali na smrt Premijera i danas glasamo za ljude koji su mu radili o glavi. Kakvi smo mi to ljudi? Kakvi građani? Kako ćemo pogledati Premijera u oči ako se jednom sretnemo u budućnosti? Neke tamo buduće generacije će slaviti Đinđića kao čoveka koji je udario temelje demokratske Srbije, a te iste generacije će pljuvati na naše grobove…

“I ja Vam kažem, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati Vi i ja…”
(Zoran Đinđić)

Sećam se još davne 1996. – ako se ne varam – Zoran Đinđić je na nekim od građanskih protesta  u Novom Sadu izjavio da je Slobodan Milošević  “ćaknut”. Svašta sam o Slobi čuo, osobito tih “revolucionarnih” dana, ali da je ćaknut – to mi je zvučalo vrlo simpatično… Zoran Đinđić nije nikada koristio “žestoke” reči kao što su to neki tadašnji narodni tribune voleli da rade, kod njega, u Đinđićevoj retorici, naprosto nije bilo mesta za uvrede ili pak bilo kakvog omalovažavanja političkih protivnika, pa makar se tu radilo i o Slobodanu Miloševiću. Zato mi je ta njegova karakterizacija tadašnjeg predsednika da je ćaknut i ostala u sećanju. Đinđić je bio vesnik jedne nove Srbije, uljuđene, demokratske i on sebi nije dopuštao da se spušta na nivo političke retorike koju su koristili mnogi tadašnji, a i današnji, političari. Čak i kada je držao vatrene govore on sebi nije dopušta “niske udarce” i kvalifikacije koje bi povredile nekog lično, nego se uvek obraćao javnosti sa punom svešću o svojoj ulozi jer on je želeo tu javnost da menja, reformiše, podigne na viši nivo. I kada su njegove izjave delovale i malo egoistično, umišljeno ipak se moralo voditi računa o tome da se Đinđić  i borio sa istom tom javnošću, lavovski, ne štedeći nikoga, a sebe ponajmanje. Uvek sam se pitao zašto je Đinđić napustio akademsku karijeru i posvetio se politici, mogao je biti profesor filozofije i sa naučnog aspekta baviti se reformom društva mada je Đinđić i na tom polju uradio puno, začuđujuće mnogo za nekog ko se tako aktivno bavio “praktičnom” politikom, a to opet govori koliku je energiju posedovao i koliko je mnogo radio. Ne, on je hteo da direktno učestvuje u društvenim promenama, a teoriju je ostavio po strani. Uvek mi je bilo muka kada bi se Đinđić na nekom medijskom suočavanju našao u “klinču” sa nekim od tipično-naših-balkanskih sirovina koje su sebe ubedile da se mogu baviti politikom i nazivati se političarem. No i tu je Đinđić držao do sebe i nije dozvoljavao da ga sagovornik isprovocira ili pak svede na nizak nivo rasprave, a kamo li svede na primitivni nivo prostačke logike njegovog sagovornika. A imao je razloga Đinđić da bude mnogo provokativniji i “direktniji” u svojim nastupima ili tv duelima jer su ga njegovi protivnici  bespoštedno vređali, ali njemu je to naprosto bilo ispod nivoa i to ne zato što je bio umišljen ili pak pripadao nekom “višem” sloju već zato što je svojim primerom želeo da pokaže kako se vodi uljudan razgovor pa čak i kada se žestoko polemiše. I tu je Đinđić pazio na demokratske vrednosti kao što je to radio u svemu čime se bavio. Njegovo geslo je bilo: ako mogu ja, možeš i ti promeniti društvo! Nemoj da se plašiš već radi marljivo jer živeti u laži znači biti svestan da možeš nešto promeniti, a ne činiti ništa. Zato mi je takođe bio simpatičan Đinđićev “gaf” kada je na jednom skupu, gde je neka baka krenula da se žali kako joj nikada nije bilo dobro, obratio se dotičnoj gospođi i pitao je: A da nešto možda nije u redu sa vama? To je bio njegov način – direktan, neposredan i iskren jer je uvek polazio od sebe: ja to mogu, možeš i ti. Tako sam barem ja doživljavao Zorana Đinđića i znam da su ga mnogi doživljavali na sličan način, njegova energija i entuzijazam su bili zarazni i prosto su vas terali da menjate sebe, a potom i svoju okolinu. Nikada nije bilo dobro – govorio je Đinđić. Da li nam je bilo dobro za vreme obračuna Obrenovića i Karađorđevića? Nije. Da li je bilo dobro za vreme diktature Aleksandra Karađorđevića. Nije. Da li je bilo dobro za vreme komunističke Jugoslavije? Nije. Da li nam je dobro pod režimom Slobodana Miloševića? Nije. Ali Đinđić nije to govorio zato što je hteo da kuka nad tragedijom srpskog naroda ili da optužuje neke druge “faktore” zato što se u Srbiji živi loše, ne, on je želeo da nam vrati nadu u promene, u boljitak, da možemo bolje i da znamo da se borimo za svoju slobodu. Kod njega nije bilo koketiranja sa nacionalizmom ili pak sa ratno-herojskom mitologijom već se Đinđić uvek trudio da razjasni i racionalizuje naše nacionalne bajke. Nisu mu to oprostili nacional-socjalistički tribuni kao ni crno-legijska bratija i pljuvali su po njemu kada su god to mogli. Optuživali su ga za izdaju nacionalnih interesa (i danas to neki čine tipa organizacije “Naši”, od milja zvani našisti, koji se bore protiv “heroizacije” Đinđića tako što ga proglašavaju izdajnikom i lepe plakate sa ovako uvredljivim sadržajem), optuživali ga da je strani plaćenik, nemački špijun, NATO-ov poverenik – ma nema goreg čoveka, a ni Srbina, od Đinđića. Kada je krenulo bombradovanje Srbije od strane NATO pakta, Đinđić je morao da beži iz zemlje jer tada je vladala takva medijska atmosfera da je svaki častan Srbin mogao “izdajnika” da zamlati kako je hteo i to je od njega zahtevala patriotska dužnost. Ista ta atmosfera se ponovila neposredno pred ubistvo premijera Zorana Đinđića. Mediji su prosto vapili za Đinđićevom krvlju i svima je bilo jasno, čak i Šešelju, da nam dolazi “krvavo” proleće. Zašto se nije tada sklonio? Da li je računao na nečiju pomoć? Nemoguće je da je tada “pola” Srbije znalo da će Đinđić biti ubijen, a da je samo on bio nesvestan šta ga čeka. Niko nije mogao ili nije hteo da ga zaštiti od ubica DB-a koji su tada tražili “najbolji način” kako da smaknu Premijera. Pokušali su sa zasedom na autoputu, ali im to nije uspelo, a onda su 12. marta pucali na Đinđića… Tada nisu pucali samo u Premijera već i u srce demokratske Srbije jer država koja ubija svoje najbolje ljude u stvari puca sebi u slepočnicu! Da, tada su nas pogodili, sve nas i to smrtno jer nismo pomogli Đinđiću kada mu je to bilo najpotrebnije, a šta je sve za nas učinio! On je godinama stavljao glavu u torbu, borio se sa najgorim ljudima, trpeo uvrede da bi nas uveo u neke demokratske promene, a mi smo plašljivo ćutali i pravili se zaprepašteni onda kada su ga ubili. Da, vama to kažem građanke/građani Srbije, nas su onda ubili jer je Đinđić bio naša nada, budućnost i vera u neku bolju i pravedniju državu. Krv Zorana Đinđića je i na našim rukama jer ništa nismo učinili da ga zaštitimo, podržimo u njegovoj borbi, pali smo na propagandu njegovih protivnika, poverovali da je Đinđić kriminalac, manipulator, špekulant… Ništa nismo naučili za vreme građanskih protesta; ništa nismo naučili od Zorana Đinđića.

Zoran Đinđić je poginuo za svoje ideale i nije se plašio smrti mada je znao da ga dželati čekaju. Đinđić je bio subjekt sopstvene smrti, kako je to lepo rekao pozorišni režiser predstave “Ubiti Zorana Đinđića” Zlatko Paković, jer je znao da ako se povuče onda Srbija više neće imati nikakve šanse. Retki su oni koji su svesni svoje društvene uloge, a Đinđić je znao da je njegova uloga istorijska i da se mora boriti do kraja. Nije Premijer izgubio, on se držao svojih principa po svaku cenu, mi smo, građanke/građani Srbije, izgubili i danas snosimo posledice svoje indolentnosti i ravnodušja. Mi smo pristali na smrt Premijera i danas glasamo za ljude koji su mu radili o glavi. Kakvi smo mi to ljudi? Kakvi građani? Kako ćemo pogledati Premijera u oči ako se jednom sretnemo u budućnosti? Neke tamo buduće generacije će slaviti Đinđića kao čoveka koji je udario temelje demokratske Srbije, a te iste generacije će pljuvati na naše grobove…

Slava jedinom našem Premijeru! Slava Zoranu Đinđiću! Slava herojima…

Autor 11.3.2013. u 08:46

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija