Lisica

Željko Pavićević
Autor 6.2.2022. u 15:56

Lisica

foto: Rock, 1982

Moja osnovna škola je bila fenomenalna, moderna i velika. Tada, 80-ih godina poslednjeg stoleća prošlog milenijuma, bio sam u jednoj od jačih škola u gradu. Imali smo veliku svečanu salu, salu za fizičke aktivnosti, bazen i veliku trpezariju. Imali smo zubarsku ambulantu i kabinete za svaki nastavni predmet koji smo pohađali od petog do osmog razreda. Imali smo ogromno dvorište sa terenom za fudbal i odbojku. Kada bi se čulo zvonce za kraj nastave, hodnici bi podsećali na mravinjak. Nije se znalo ko kuda ide, gde trči, kuda luta. I dvorište bi tada bilo puno dece. Neko bi igrao klikere, aorista, preskakao lastiš. Tračarili bi u grupicama. Neki bi odlazili u „bazu“, skriveno mesto izvan školskog dvorišta gde su stariji, obično osmaci, pljugali. U mojoj osnovnoj školi snimljen je i film, „Majstori, majstori“. Bila je to opasno dobra škola.

Naravno, kako su to bile 80-te, partizani i Nemci su i dalje bili aktuelni, naročito kroz Otpisane, seriju RTV Beograd koja je „pržila“ i u to vreme, a Tito je bio neko ko je ispunjavao udžbenike, bio sastavni deo skoro svake priče i učionice (njegova slika iznad table bio je neizostavni detalj) i u čiju slavu se organizovalo dosta manifestacija. Pamtim raznorazne priredbe u njegovu slavu, doček Štafete mladosti i naravno Birčansku četu (mislim da se baš tako zvalo takmičenje u nekoliko oblasti). Tada sam bio umetnička duša. Hteli su da recitujem. Međutim, ja nisam voleo da recitujem. Imao sam tremu i jedva tri iz srpsko-hrvatskog jezika i verujte da i danas pomislim kako bih se smejao kao blesav da mi je onomad neko rekao kako ću postati kolumnista i potencijalni pisac, neko ko planira da napiše knjigu. Ludilo. Ipak, prijavio sam se za učešće i učestvovao sam u muzičkom i likovnom takmičenju. Da se ne lažemo, pevao sam kao slavuj. Bio sam u školskom horu čak i onda kada sam počeo da mutiram. Likovna sekcija je bila jedna od mojih omiljenih „organizacija“ i vredno sam joj služio od prvog do osmog razreda. Moji crteži bili su sastavni deo skoro svake izložbe u školi. Jedan od mojih radova, „Vila Ravijojla“, bio je poslat na gradsko takmičenje i izložen u nekoj beogradskoj galeriji sa ostalim radovima učesnika u takmičenju.

Bilo je lepo živeti u glavnom gradu jedne velike države kakva je bila SFR Jugoslavija. „Ti znaš“ je bila prva pesma koju sam čuo od Josipe Lisac i na prvo slušanje sam se zaljubio u njen glas, njenu muziku, njen izgled i njenu pojavu. Bila je tako drugačija. Jedan trećak sa svojih osam godina postao je opsednut pevačicom koja je dolazila iz jednog sasvim drugačijeg sveta. Moram da priznam da je one u mom okruženje izluđivala moja oduševljenost Josipom. Tata je znao da mi prebaci kako bi bilo bolje da pevam pesme Zdravka Čolića, ali meni je Čola uvek bio nekako „seljana“, muzika za široke narodne mase. Da zlo bude veće, u to neko vreme saznao sam za Bebi Dol, Slađanu Milošević i Marinu Perazić. Tatine noćne mora. No, laknulo mu je kada je video da slušam Parni valjak, Alisu, Bulevar, Pilote, Olivera Mandića i Bajagu.

Ipak, Josipa je bila nešto drugačije, nešto iritantno, nesvakidašnje i izvan vremena u kojem sam živeo. Uvek je bila drugačija, nova i mnogima čudna. Bar sam ja tada imao takav utisak. Bila je prava lisica muzičke scene, lukava da iznenadi i glamurozna kao pojava. U to vreme nisam imao kasetofon i njene pesme bih imao prilike da slušam samo kada bih je uhvatio na radiju ili u nekom TV programu. Tako sam, kada god bi se ukazala prilika, lovio „lisicu“ po radiju i TV-u. Možda je to razlog zašto sam zavoleo Mesam i slične manifestacije koje su se održavale u posleratnoj Jugoslaviji, onoj Titovoj.

I tako sam ja, ponesen nastupima i pesmama svoje omiljene pevačice odlučio da te davne 1987. godine učestvujem u muzičkom takmičenju u okviru Birčanske čete. Izbor je pao na pesmu koja je učestvovala na Jugoviziji te iste godine, „Gdje Dunav ljubi nebo“. Kakav je to bio spektakl, moj nastup. Ja, dečak, šestak, pevam pesmu koju u originalu izvodi žena, i to kakva žena, pokušavajući da je glasovno imitiram. I uspeo sam. Nisam pobedio, ali sam ostao zapamćen. Svi su pričali o tom nastupu i za divno čudo, nije bilo zlih komentara. Trebalo je imati hrabrosti uraditi tako nešto, čak i onda. I ponosan sam što sam to uradio jer se isplatilo. Dobio sam instant popularnost. Znali su da me zaustave u hodniku da im otpevam neku pesmu, što bih ja sa zadovoljstvom uradio. Pevao bih pesme „Ti znaš“, „Vlak bez dolaska“, „Danas sam luda“, „Jutro“, „Kraljica divljine“… šta mi tog trenutka padne na pamet. Drugarima i drugaricama, učenicima, dopadao se način kako sam imitirao Josipu, ali i kako  pevam. Njihovi izrazi lica i komentari su to potvrđivali.

Jugoslavija se raspadala uz ratove i sankcije. Josipa je ostala u Hrvatskoj. Nastavila je da peva. Međutim, kao i većina hrvatskih pevača tada, pojavila se u nastupu hrvatskog Band Aid izvodeći pesmu „Moja domovina Hrvatska“. To je isprovociralo mnoge s ove strane grane. Mene nije. To je trebalo očekivati, bar sam tako mislio tada, a mislim i sada. Ispirali su usta sa njom kao i sa svim onim hrvatskim pevačima koji su imali ogromnu popularnost kako u Srbiji tako i u bivšoj Jugoslaviji, a ostali da žive i rade u Hrvatskoj. Međutim, Josipa je bila i ostala moja „Boginja“.

Prošle su godine kada se ponovo vratila u Beograd i održala koncert. Naravno da sam bio tamo. Naravno da sam bio srećan jer je Josipa obeležila veliki deo mog života ispunjavajući svojim pesmama dnevnik jedne mladosti (i ljubavi). To nije bio moj „Hir, hir, hir“, već su to bile „Dobre vibracije“. I baš „Danas sam lud(a)“ jer sam saznao da 14. maja moja „Kraljica divljine“ ima koncert u Kombank dvorani u Beogradu. To se ne sme propustiti. Mnogo je vremena prošlo od raspada Jugoslavije i mnoge rane nisu još uvek zacelile jer ima onih koji ih stalno čačkaju, pipaju, produbljuju. Nekako izgleda da „Sve vrti se u krug“. No, iako izgleda kao da je kakva „Magla“ svuda oko nas, ja želim da „Verujem“ da će sve ponovo biti kao nekada. Da će svanuti „Jutro“ kada će mnogi među nama ponovo biti veseli i spoznati šta je „Sreća“. Pitati onog kraj sebe nešto poput „Da li sam ti rekla da te volim?“. Želim da verujem da „Ti znaš“ da mi nismo „Vlak bez dolaska“ i da „Nismo mi bez cilja“ i da će doći dan kada će osmesi ponovo krasiti lica ljudi u gradu „Gdje Dunav ljubi nebo“. Čekajući taj dan ja ću nastaviti da šetam ulicama grada sa slušalicama na ušima i pevušim pesmu moje dive, „Na, na, na“.

Tagovi:
Željko Pavićević
Autor 6.2.2022. u 15:56