Pismo iz “tuđine”

Slobodan Dukić
Autor 15.1.2022. u 09:10

Pismo iz “tuđine”

Munib Mešanović i Dušan Kolarski

(I o našoj deci Dušanu i Munibu)

Zove me Sonja: “Daj mi adresu da ti pošaljem knjigu.” Razgovor “visokog rizika”. S one strane žice je “ozloglašena” Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Tek što je sišla sa stolice TV N1, gde je govorila o kampanji mržnje prema Bošnjacima u Sandžaku, zaleću se na nju “plivači” za časnim krstom, vlasnici “čiste krvi”, barjaktari zastava sa mrtvačkom glavom. Cedi se sa društvenih mreža: “Ti si majka Zelenih beretki!” Na to mi kaže: “Ne brini. Sedela sam u kafiću u stolici Matije Bećkovića.” Ovom efektnom šalom o sedalu čuvenog pesnika, nekadašnjeg nosioca brojnih priznanja iz doba socijalizma, a sad rojaliste, moja stigmatizovana drugarica daje prostor za drugačiji razgovor iz zemlje koju, zbog nacionalističkih satrapa osećate, ponekad, tuđom. Kao izdavač, potpisala je knjigu “Jugoslavija: poglavlje 1980-1991”. Drugu iz publikacije o Jugoslaviji. Zemlji za koju nam se činilo da ništa ne može da je zaustavi na putu sjajne budućnosti, kako je, između ostalog zapisano među njenim koricama.

Foto: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji

Knjiga se može čitati i u elektronskoj formi na sajtu Helsinškog odbora i portalu YU historija, ali posebna je povlastica da je držite u rukama. I čitate priloge briljantnog autorskog tima – pisaca, istoričara iz svih krajeva bivše SFRJ. Sa uvodom dr. Latinke Perović, gde piše: “Istoričari vole da kažu da nam je osamdesetih godina XX veka istorija eksplodirala u lice. Međutim, ako ih nije izneverilo njihovo vlastito shvatanje i istorije i istorijske nauke, oni bi morali biti poslednji koji bi imali pravo da to kažu.” Topla preporuka za sve tekstove, a za čitače sa bosanskohercegovačkih prostora, napomena sa znakom uzvika! Pročitati tekst dr. Dragana Markovine “Od Olimpijade do ratne destrukcije : Zenit i nestanak SR Bosne i Hercgovine.”

Željno čekam lektiru o voljenoj zemlji. Da pobegnem iz vremena i prostora u kome lutaju utvare antijugoslovenstva. Ima ih. I staro i mlado. Nisu oni samo slepi hodočasnici u litijama koje predvodi ovdašnja šovinistička kleronacionalistička elita. Mnogi od njih sami tvore besputni prostor za slavljenje “poraznih” pobeda, za impregnirano neprijateljstvo i mržnju prema drugima. Za mene je ovo bolno saznanje. Bežim od njega. Tražeći Jugoslovene u džepovima postjugoslovenskih pigmejskih država. Lutam kao apatrid. Fenjerom osvetljavam put pred sobom i nalazim (retke) istomišljenike. Neće da predaju glave predatorima. Neke od njih nisam ni video. Spaja nas duhovna veza. Oni su za mene svetioničari koji osvetljavaju ovo nemirno more, puno antijugoslovenske pene. Po kome plove slepi kapetani i pijana posada. Nikako nisam, sa retkom krvnom grubom YU, putnik u tom brodovlju. Iz njih mi dobacuju da sam jugoslovensko kopile. Provlače me kroz “toplog zeca”. Familija me kune: “Nisi Srbin pravoslavac. Nisi više naš.” A nekad smo zajedno proslavljali retke fudbalske pobede nad kurčevitim “Veležovcima”. Nad princom sa Neretve, i njegovim musketarima. Onaj trio BMV koji je gazio moju “Crvenu Zvezdu”. Uh, kako sam ih, onako, navijački mrzeo. A sad od moje “Zvezde” ostala samo krpa od klupske zastave. Na njoj izbledela petokraka.

Munib i Dušan

Ima među našom decom i one koja se ne uvija u navijačke zastave, horski ne deklamuje nacionalističke pogrde. Skoro čitam da je Munib Mešinović, mladić iz Travnika nosilac Nobelove nagrade za mlade studente. Prvi Bosanac lauerat te vrste u poslednjih 120 godina njenog postojanja. Prošao je zemljin šar od Abu Dabija, Omana i Londona kao naučnički “pripravnik”. Sa prestižnom Rhodeos stipendijom otvorio je vrata Univerziteta na Oksfordu. Gost u “Novom danu” N1 televizije naša je akvizicija za novo doba. Talenat sa ovog prostora koji svet, uglavnom, prepoznaje po međuetničkim svađama. Hodajući stazama nauke, zaustavio se na stanici koja se zove medicina. Sprema doktorat iz zdravstvene informatike koji je specifičan za kardiovaskularne i srčane bolesti. Želi da napravi sat koji predviđa infarkt. Moje infarktaško srce navija za “časovničara” Muniba. Naučničku trku trči među studentima 76 različitih nacionalnosti. “Najvažnije što sam naučio je da bez obzira ko dolazi odakle, ne treba imati predrasuda dok ih ne upoznate. To je važno za nas iz BiH koji govorimo da smo multietničko društvo.”

Ovaj bosanskohercegovački doktorant oživljava sećanja na Dušana Kolarskog. Mladog Kovinca. Prvog studenta generacije na beogradskom Prirodno-matematičkom fakultetu, a onda i najsjajnijoj zvezdi u sazvežđu mladića i devojaka iz celog sveta, koje je oko sebe okupio Ben Feringa, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju iz holandskog Groningena. Mladi Kolarski je posle četiri godine robovskog rada na disertaciji u “zemlji lala” postao doktor hemijskih nauka. Njegova teza o tzv. ljudskom cirkadijalnom satu, koji prosto rečeno, otkucava mesta u našem organizmu gde je – bolest, ocenjena je fascinatnom od naučničke “porote”. Osmočlani međunarodni tim “mudrih sova” besomučno je rešetao pitanjima aspiranta za doktorsku titulu. Onda su klonuli i priznali da je reč o fascinantnom i apsolutno neverovatnom doktoratu. Sad se za Dušana otimaju prestižni naučni centri Amerike, Japana, Nemačke. Holandije…

Mladi Srbin i mladi Bošnjak “robijaće” nauci u korist našeg zdravlja. Forca Dušane, Aferim Munibe!

Slobodan Dukić
Autor 15.1.2022. u 09:10