Reciklaža

Željko Pavićević
Autor 11.1.2013. u 16:22

Reciklaža

Molim vas, ambasadori SAD, Britanije i OEBS-a zajedno sa „liderima“ albanaca i srbijanskim politikantima rešavaju egzistencijalni srbijanski problem, spomenik u tamo nekoj čuki. What the fuck?

Piše: Željko Pavićević

Dosta je papira utrošeno za kojekakve deklaracije, platforme, zakone, a da se slabo išta od toga primenilo valjano i u korist građana i građanki ove male i sve manje zemlje. Pored toga što se decenijama unazad skupljamo kao vunica nakon pranja na visokoj temperaturi, mi dragoceno vreme i strpljenje međunarodne zajednice traćimo bezveze. Ako se udaljite i kao nemi posmatrač pratite situaciju u kojoj se nalaze naši politikanti možete doći do zaključka da se njihove aktivnosti svode na presipanje iz šupljeg u prazno. Kuda god da krenu, oni su na početku. Čak i kada ih neko malo pogura unapred, u nadi da učine pravilan iskorak, oni iskoraknu i brzo se vraćaju nazad, svojim korenima, gluposti, jednoumlju i samoobožavanju. Da nije žalosno, ono što nam se dešava(lo) poslednje dve decenije bilo bi jako smešno iako ne sumljam da nam se mnogi, zbog svega učinjenog, mnogo smeju.

Ono što me kao građanina ove zemlje posebno iritira jeste odnos naše vlasti prema problemu zvanom Kosovo. Pored toga što ne znam gde se u međuvremenu izgubila Metohija, sasvim mi je jasno da je unazad pola veka Kosovo praktično nezavisna „tvorevina“. Godinama unazad, većinsko albansko stanovništvo nije integrisano u državne tokove na način kakav priliči jednoj civilizovanoj i demokratskoj zemlji.  Štaviše, kada je i bilo nekih pokušaja integracije, oni su bili „iskorumpirani“. To znači: „Razgovaramo samo sa onima koji misle identično kao i mi, a u tom slučaju nemamo o čemu da razgovaramo“. Plitka i impotentna politika vlasti dala je rezultat, veliki broj žrtava. Nažalost, iako neću definisati pojam „žrtva“, ovoj priči još nije kraj. Ona je kao španska serija.

Interesantno je da baš oni koji su svojim političkim aktivizmom doprineli katastrofalnoj situaciji na Kosovu u periodu vladavine Slobodana Miloševića, danas saniraju posledice svog političkog javašluka.  Da li je moguće da ovaj narod očekuje išta dobro od onih koji su kumovali degradaciji i ugnjetavanju naroda na Kosmetu? Nije ni čudo da je represija tamošnjeg albanskog življa tako jaka i kontinualna. Sa druge strane, albansko stanovništvo nije operisano od bezobrazluka. No, u trenutnim okolnostima, može mu se. Iskrivljen sistem vrednosti i neiskren stav međunarodne zajednice, doprinose stalnim tenzijama na ovim prostorima. Geopolitičko podrhtavanje terena postalo je nekako normalno u zemlji Srbiji. Igrarije koje se ogledaju u plasiranju nekakvih platformi, deklaracija i rezolucija uz njihovo svestrano nepoštovanje je glavni hobi svih učesnika pregovora.

Znamo da nećemo priznati Kosovo, ali nemamo pojma šta ćemo sa njim i kako to treba da izgleda Srbija sa ovakvim Kosovom kakvo je sada. Nekako, Kosovo nam dođe kao na silu prišiveno. Granice, paralelne institucije, pomešana obeležja… sve to krasi Kosovo danas na neki nama neukusan, a njima izvojevan način.

Srbija je spremna da pregovara, ali oko čega? Stalno mašemo nekim interesima ne pitajući se gde su nam ti interesi bili do sada i imamo li ih uopšte. Možda želimo da se priključimo „velikima“ tako što ćemo se ponašati kao oni. Evidentno je da se, od strane „velikih“, od Rezolucije 1244 i Kumanovskog sporazuma „poštuju“ samo pisci tih istorijskih dokumenata. S druge strane, politikanti Srbije ne shvataju da je za rešavanje ovog problema potreban politički konsenzus svih relevantnih političkih aktera. Problem Kosovo suviše dugo traje da bi bio lopta koja će se prebacivati iz terena u teren i kao takva koristiti za šutiranje penala.

Konstantnost u političarenju izrodila je ovih dana novu rezoluciju koja se bitno ne razlikuje od svojih prethodnica. Paušalna informisanost u senci neke „tajne platforme“ vlastodržaca dovela je do konfuzije ne samo u redovima vlasti i opozicije, već i ekonomski uzdrmane zajednice. Posebnu draž daje komentar bivšeg JUL-ovca, ruku obmotanih brojanicom, da smo svetu rekli šta hoćemo.

I dok su pojedini, poput predsednika, ispunili svoje obaveze, drugima su obaveze nametnute. Parlamentarna letargija ne jenjava. Sada je na predstavnicima naroda da iščitaju silnu papirologiju i daju svoj komentar simulirajući nacionalno jedinstvo. Opozicija, delom isfrustrirana, a delom oslabljena unutar-stranačkim nemirima, na konvencionalan način iznosi poznate stavove. Jedan deo očekuje da bude „obavešten“, a drugi ne očekuje ništa novo. Dok jedni pokušavaju da shvate važnost momenta, drugi pokušavaju da shvate njih.

Kosovo je evidentno novi uslov za ulazak Srbije u zajednicu koja prolazi kroz težak period svog kratkog postojanja. No, razlike između njihovog i našeg problema su dijametralne. Njihovi razlozi su ekonomske prirode dok su naši, vekovni, nacionalistički.  No, „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“ tako da nam dogovaranje ne gine. Nova runda pregovora sledi. Do tada politikanti moraju da uz pomoć međunarodnih posrednika reše problem spornog spomenika u Preševu.

Molim vas, ambasadori SAD, Britanije i OEBS-a zajedno sa „liderima“ albanaca i srbijanskim politikantima rešavaju egzistencijalni srbijanski problem, spomenik u tamo nekoj čuki. What the fuck?

Željko Pavićević
Autor 11.1.2013. u 16:22

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija