Traktor revolucija

Autor 5.6.2011. u 09:33

Traktor  revolucija

 

“Ja sam branio svoj narod i ja ne ubijam muslimane kao muslimane, ni Hrvate kao Hrvate, ja ne ubijam sad u Libiji, ni u Africi, ja sam samo branio svoju zemlju. Ja želim da živim i da doživim slobodu jer i ovakav branim zemlju i narod. Ja sam general Ratko Mladić i ceo svet zna to.” (Blic, 03.06. 2011.)

Šta reći na ove reči generala Ratka Mladića? Očigledno nas očekuje još jedno ‘šokantno’ suđenje i verovatno ćemo se još naslušati ovakvih ‘lucidnih’ izjava  (ćeraćemo se još). Ali otom potom… Ja bih sada da napišem par reči o, još uvek, aktuelnoj ‘Traktor’ revoluciji. Ako ste planirali doći u Vojvodinu ovih dana, bolje je da odložite svoj put dok se ove ‘paorske’ tenzije ne smire. Većina puteva u Vojvodini je blokirana traktorima jer paorima nije dopušteno da dođu istim u Beograd pred zgradu Vlade. Paori su zaustavljeni na pola puta između Zrenjanina i Beograda i od tada traje potpuna blokada.

Beograd — Vlada Srbije na telefosnkoj sednici odobrila da subvencije poljoprivrednicima ostanu kao i prošle godine – 14 000 dinara po hektara za paracele do 100 hektara.   Predstavnici udruženja poljoprivrednika pozdravljaju predlog ali čekaju zvaničnu odluku o tome da bi prekinuli protest.  – B92

Upravo sam pročitao ovu vest i iskreno se nadam da je ovo i kraj  višednevne agonije na putevima u Vojvodini. Bez obzira na zahteve paora, koji su godinama šikanirani i degradirani od strane Vlade, mnogi/mnoge građani&građanke su bili/bile ljuti/ljute jer nisu mogli da prođu do svojih destinacija. Mnogi nisu mogli na posao ili kod lekara, deca su kasnila u školu, studenti nisu mogli na ispite itd. Potom su počeli problemi sa snabdevanjem jer osim hitnih slučajeva paori nisu puštali nikog da prođe. Blokirani su i neki granični prelazi pa je i to doprinelo opštoj nervozi. Sve u svemu, nastao je haos i svi smo sa nestrpljenjem očekivali da neko popusti – paori ili Vlada. Izgleda da je Vlada ipak napravila neki kompromis i našla sredstva za te ‘nesrećne’ subvencije, tako da će se život, nadam se, vratiti u normalu. No, bez obzira na probleme sa blokiranim saobraćajnicama, meni je drago da su  paori konačno uspeli da se organizuju na širem ‘frontu’ i verujem da im je ovo dobar nauk i za neke kasnije akcije. Ukoliko i dalje budu solidarni i nastave da ‘pritiskaju’ vlast sigurno će moći da se izbore i za mnogo više. Predugo – unazad dvadeset godina. –  su seljaci alias paori bili poslednja rupa na svirali svim vladama, kako novog tako i starog režima. Niti je bilo strategije, a ni volje da se seljacima pomogne i konačno napravi neki jasan plan koji će unaprediti poljoprivredu. Različiti ministri poljoprivrede samo su pričali u prazno obećavajući projekte, ulaganja, modernizaciju i na kraju, pogađate, ništa. Političari i razni ‘biznismeni’ su se lepo dogovarali oko podele plena, a seljacima su ostavljali mrvice ili pak obećanja i dugove. Verujem da je sa tom ‘praksom’ završeno i da će naši paori od sada imati više uticaja na vlast kao i da će odlučivati o sudbini  proizvoda svog rada.  Ako se već država busa u prsa i hvali da će unaprediti poljorivredu, kako bi se približili evropskim standardima, onda neka u te svoje kalkulacije ‘ugrade’ i paore jer oni će taj ‘proces’ da iznesu na svojim leđima, a ne političari. Mada, ruku na srce, ni ovi paorski ‘nemiri’ nisu prošli bez političkih turbulencija. Kako se ‘šapuće’ u medijima vrh DS-a je žestoko pogodila ova traktorska kriza. Dva potpredsednika DS-a Bojan Pajtić i Dušan Petrović – aktuelni ministar poljoprivrede su ‘uleteli u klinč’ zbog paorskih protesta. Bojan Pajtić, koji je predsednik Izvršnog veća Vojvodine, po ‘šuškanju’ medija već odavno ne mari za beogradsku centralu i gradi sve jači vojvođanski blok DS-a. Inače, ex ministar poljoprivrede Saša Dragin je danas savetnik Bojana Pajtića i ‘neki’ misle da je protest maslo ove vojvođansko-demokratske udruge kako bi se uklonio aktuelni Ministar Dušan Petrović. Naravno da su krenule i priče o vojvođanskoj narcisoidnosti i nesolidranosti sa ostatkom Srbije, a ulje na vatru je dodao i predsednik LSDV – koja ima ‘autonomaške stavove’, Nenad Čanak koji je izjavio da je najveći problem napravila «Dačićeva policija» jer nije dozvolila prolaz vojvođanskim paorima. Ne može u Srbiji bez priče o podelama i ‘vekovnim’ nepravdama. Ako ‘priča’ i ne ide u pravcu podela i netrpeljivosti, tu su uvek neke političke ‘snage’ da pokrenu pitanje ‘opstanka’ Srbije. Naravno da se ovim političarima odmah pridružuju i ekstremno-desničarske organizacije (Obraz, Dveri, Naši i sl.) koje su i udarne pesnice svojih političkih zaštitnika. Tu su – a đe bi bili – i predstavnici Crkve (SPC) koji ‘tamjanom kade a ispod žita pale’ sluđene građane Srbije. No, ovi što nas sluđuju ipak su manjina – do duše grlata i ratoborna – i oni teško da mogu ‘navabiti’ građane/građanke (uf, ovaj rodno-ravnopravni govor…) na neke radikalne postupke. Većina  građana je blazirana i ravnodušna na sve što se događa jer su ubeđeni da oni više ne mogu ništa da promene. Kada se pokrene neka ‘aktuelna’ tema za javnu raspravu,  najčešći odgovor mojih prijatelja/prijateljica je : ma boli me briga! – u stvari se radi ‘o bolu’ u predelu muškog polnog spolovila a kao ‘retorička figura’ je vrlo raširena na ex jugoslovenskim prostorima.

Sećam se kada su devedesetih studenti iz Novog Sada odlučili da krenu peške za Beograd u znak podrške kolegama koji su mesecima bili na protestu. Protestvovali smo i mi, studenti Univerziteta Novi Sad, ali nismo imali sukoba sa policijom jer je ista bila ‘na zadatku’ u Beogradu. Osim saobraćajaca, u to vreme, druge policije u Novom Sadu nije bilo, ali zato je njih 100 000 čuvalo režim Slobodana Miloševića na beogradskim ulicama. Bilo kako bilo, grupa od nas par stotina je krenula peške na put dug skoro stotinu kilometara. Nismo se plašili da nećemo izdržati jer je ‘zulum’, koji smo tada trpeli,  bio mnogo teži od ove ‘šetnje’. Krenuli smo ‘starim’ putem za Beograd i naša prva ‘stanica’ je bila vojvođanska varoš Inđija. Tamo su nas dočekali ovacijama, ali i sa stolovima punim hrane i pića. Usput su se, uopšte,  događale neverovatne stvari… Ljudi su izlazili iz svojih kuća i nudili nam hranu, piće, cigarete ili barem podršku. Sećam se čoveka koji je istrčao iz kuće u pidžami i izneo nam gajbu piva govoreći da nema ništa drugo… I tada je na deonici Novi Sad-Beograd put bio blokiran. Iza nas su se videla svetla automobila u nepreglednoj koloni i niko nije pokušavao da nas ‘pretekne’. U Beograd smo stigli mrtvi umorni, ali ponosni na sebe. Posle šetnje od stotinu kilometara  učestvovali smo i u beogradskoj protestnoj šetnji. Nije nam bilo teško jer smo znali za šta se borimo. Danas više nisam tako siguran…


Autor 5.6.2011. u 09:33

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija