Uspeh za ne oprostiti

Izdvajamo

• Pored retrospektive Abramovićkinog rada ovih dana Beograđani su mogli da vide i delo Vesićevog rada. Sugrađani su opravdano ogorčeni novim izgledom beogradskog trga. Ne zbog njegove širine i praznine, već zbog njegove kaldrme. Iako je morala da potraje decenijama, kaldrma je dve nedelje od zvaničnog otvaranja „novog“ trga počela da se raspada. I to ne bi bio problem da se ne radi o novcu poreskih obveznika. Neadekvatno ili neodgovorno trošenje novca iz budžeta jeste kolac u srcu „dobre vladavine“. No, može li se novac uložen u „čistača“ smatrati bačenim ili ukradenim parama? Mogu li se izjednačiti ove dve „izložbe“?

Povezani članci

• Pad imperija
• DA LI LIČIM NA KOMUNISTU?
• LUDI KONJ 
• Pismo sa Kosova: Moj sugrađanin – Prizrenac Ivica Dačić
• Sebijapol
• VIKTOR IVANČIĆ: ISUSOVA HRT

Marina Abramović – foto: tickets.rs

Sigurno je da izlaganje Marine, svetski priznate umetnice, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dve godine nakon premijere prikazane u Modernom muzeju u Stokholmu 2017. godine, ide u prilog sloganu koji se svojevremeno nalazio na transparentnu ispred kolone studenata tokom studenskih protesta s kraja 90ih godina prošlog milenijuma, „Beograd je svet“. Hteli to neki da priznaju ili ne, „čistač“ je možda jedan od najlepših i najznačajnijih projekata koje je u poslednjih 19 godina finansiralo Ministarstvo za kulturu od para građana Srbije i hvala im na tome.

Subota jutro. Cik zore i konferencija za novinare. Marina je ponovo u Beogradu. Posle četrdeset sedam godina vraća se kao „čistačica“ i to mnoge, u metropoli na obodu jugoistočne Evrope, izgleda strašno iritira. Bistrog uma, samouverena i snažna, sa dva đubrovnika u rukama, Marina Abramović prkosi stereotipima i plitkosti umova kvazielite Beloga grada. Da li zbog  kulturnih politika i raspodele budžeta ili neuspelog pokušaja popločavanja Trga, Marinina izložba je i pre nego što je otvorena postala trn u oku pojedincima. Ispiranje usta je počelo na društvenim mrežama, proširilo se po kuloarima i budoarima i stiglo do medija, domaćih i inostranih. Uspeh bi evidentno bio postignut i da nije bilo jake reklame nadležnog ministarstva Vlade Srbije.

Nepotrebno je trošiti reči na Marinu Abramović jer je mnogo toga rečeno i napisano o ovoj izuzetnoj srbijanskoj umetnici. Nepotrebno je komentarisati njeno delo, njene performanse. Takođe nevažno je i to što je spletom okolnosti Marina nakon 47 godina provedenih u inozemstvu, zaboravila da tečno govori srpski jezik. Bože moj, dešava se. I prestolonaslednik Karađorđević je u izgnanstvu bio primoran da govori strani jezik, a zaboravi svoj. No, šta ćemo sa svima onima koje svakodnevno gledate na TV ekranima i slušate na radio stanicama, koji žive i rade u Srbiji, zabavljaju vas svojom pojavom i pričom, a teško da mogu da izgovore jednu rečenicu, a da ne promaše padež, naprave lapsus ili potpuno iskrive značenje reči.

Davno sam čuo kako se u Srbiji najteže prašta uspeh. Možda iz tog razloga mnogi neostvareni likovi unutar naše elite daju sebi za pravo da u negativnom kontekstu komentarišu Marinin rad i njeno umetničko izražavanje. Iako smo od malena učeni da su ukusi različiti i da o njima ne treba raspravljati, pojedini „intelektualci“ ili nisu naučili ili su zaboravili šta znači lepo ponašanje. Možda njima ne smeta Marina i njeni performansi, njeno ispoljavanje umetnosti; njima izgleda smeta njihov (ne)uspeh, smeta im njihova ograničenost delovanja na malom, besmislenom prostoru i to što su zavidni. Možda je baš zbog toga napravljena paralela između čoveka i magarca u Marininim performansima. Gledati u životinju ili čoveka kao civilizovano biće ((ne)dovoljno pametnu i (ne)dovoljno pitomu životinju) svodi se na isto?

Pored retrospektive Abramovićkinog rada ovih dana Beograđani su mogli da vide i delo Vesićevog rada. Sugrađani su opravdano ogorčeni novim izgledom beogradskog trga. Ne zbog njegove širine i praznine, već zbog njegove kaldrme. Iako je morala da potraje decenijama, kaldrma je dve nedelje od zvaničnog otvaranja „novog“ trga počela da se raspada. I to ne bi bio problem da se ne radi o novcu poreskih obveznika. Neadekvatno ili neodgovorno trošenje novca iz budžeta jeste kolac u srcu „dobre vladavine“. No, može li se novac uložen u „čistača“ smatrati bačenim ili ukradenim parama? Mogu li se izjednačiti ove dve „izložbe“? Pojedini segmenti društva, naročito onaj elitistički, smatraju da je preko Čistača, neko uspešno „očistio“ deo novca iz budžeta. Svakako je bolje bilo utrošiti deo novca građana Srbije na retrospektivnu izložbu jedne velike i u svetu priznate umetnice kakva je Marina nego na nekakve konzervativne, nerelevantne i dosadne sadržaje. Da li je moguće da baš sve što urade „oni“ nije dobro? Evidentno je da je mnogo toga „trulo“ u državi, ali „i ćorava koka ubode poneko zrno“.

Mišljenje je kao dupe, svako ga ima. Ukusi su različiti i o njima se ne raspravlja. Nekome se sviđa Pikaso, a nekome ne. To ne osporava činjenicu da je bio vrhunski umetnik. Kako bilo, „čistačica“ je u Beogradu. Građani Beograda i Srbije koji su finansirali ovaj Vladin projekat imaju jedinstvenu priliku da uz simboličnu  nadoknadu vide neke od najznačajnijih performansa Marine Abramović, iste one koji su bili viđeni u velikim svetskim gradovima. Sigurno je da izlaganje Marine, svetski priznate umetnice, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, dve godine nakon premijere prikazane u Modernom muzeju u Stokholmu 2017. godine, ide u prilog sloganu koji se svojevremeno nalazio na transparentnu ispred kolone studenata tokom studenskih protesta s kraja 90ih godina prošlog milenijuma, „Beograd je svet“. Hteli to neki da priznaju ili ne, „čistač“ je možda jedan od najlepših i najznačajnijih projekata koje je u poslednjih 19 godina finansiralo Ministarstvo za kulturu od para građana Srbije i hvala im na tome.