Могу да будем ватра, али то не желим

Autor 15.4.2011. u 02:25

Могу да будем ватра, али то не желим

ИНТЕРВЈУ: ДАВИД ГРОСМАН, КЊИЖЕВНИК

Оно што се дешава у Либији за мене је скоро мистерија, али мислим да је тешко да ћемо после толиких крвопролића тамо видети демократију

Један од најпопуларнијих израелских писаца у свету Давид Гросман учествовао је на петом по реду „Prosefestu”, који се још данас одржава у Новом Саду. Гросман је аутор књига „Осмех јагњета”, „Интимна граматика“, „Види под: љубав”, „Буди мој нож”, „Њено тело зна”, публицистичких дела „Жути ветар”, „Слушајући на жици: Разговори са Палестинцима у Израелу”, и других. Његов нови роман „До краја земље” (издање „Архипелага” из Београда) говори о историји израелско-палестинских односа, као и о савременим догађајима, док финале припада приповести о смрти пишчевог сина Урија у јединицама израелске војске, у Либану, на самом крају рата са Хезболахом. Познати писац, знан је најпре по својим залагањима за мир, позивима за преиспитивање екстремистичке израелске политике, и за решавање сукоба преговорима.

Једном сте рекли да становници подручја напетих сукоба говоре „плићим” језиком што је сукоб дубљи. Међутим, објашњавате и својеврсно језичко ослобођење?

Када живите окружени насиљем не желите да будете у контакту са стварношћу. Природно је да се тада ваша душа сужава. То осећају личности, породице које су искусиле трауме, као и читава друштва. Управо због тога што је језик тако снажна спона са животом треба имати речи за све преливе и нијансе осећања. Тако сте више у контакту са реалношћу. Међутим, свуда око себе осећам скученост језика, под утицајем медија. Језик који није довољно изнијансиран доминантан је у свим земљама, а посебно у онима које су осетиле ратне сукобе. Али, треба да инсистирамо на томе да сваку ствар назовемо својим именом, не именима која налажу влада, медији или војска. Само тако повратићемо своју индивидуалност. Ја кроз писање проналазим интимни језик. У књизи „Интимна граматика” бавио сам се тешкоћама на које личност, у бруталном окружењу, наилази у потрази за особеношћу.

„До краја земље” Ваш је најличнији роман, у којем сте описали, како сте рекли, оно што се више не може вратити. Али, ипак у писању доживљавате готово мистичку утеху?

Када вам се деси лична катастрофа, прво осећање које затим следи јесте потпуна парализа, крах. Међутим, када сам почео поново да пишем осетио сам могућност да повратим активност, више нисам био само жртва. Схватио сам да имам довољно живота и страсти за стварањем, које могу да удахнем у сопствену причу, у ликове и речи.

Да ли сте некада имали жељу да се осветите?

На тренутке, наравно, имао сам осећања мржње, освете, беса… неподношљиво је само мислити о губитку живота, не само мога сина, већ и многих других Израелаца и Палестинаца. Страшне су то ствари, које су ипак могле да буду решене и другачије, а не насиљем. Открио сам да када сам био препун беса нисам више био у контакту са својим сином. А ја желим да будем са њим у додиру. Лако је бити испуњен гневом , велико је то искушење, које је увек доступно. За минут могу да се претворим у ватру беса, али то не желим.

Људи у Израелу, као и на Балкану, носе тешко бреме историје, која је заправо вештачка творевина, саздана од идеологије и политичких грешака. Где је за Вас стварни живот, права реалност?

Паметно сте то рекли. Мислим да је историја прича коју себи изговарамо, али могу да постоје и друге приче. Ипак, приче које стално препричавамо могу понекад да постану и наше тамнице, које нас спречавају да напредујемо и да започињемо нове животе. Људи постају зависни од својих прича и трагедија, уживају у улогама жртава. Али, тешко је дефинисати тренутке правог постојања, њих најпре непогрешиво интуитивно осећамо када урадимо нешто аутентично, оно што припада само нама као личностима, а не друштву или буци око нас. Када се окружимо „мехуром тишине”, и када заиста разговарамо са другим људским бићем, то је сјајно јер истога тренутка поново нешто задобијамо.

Шта Вам је било теже, да Вас као пацифисту не схватају сународници, или стварни противници, Палестинци?

Борим се за мир, али нисам пацифиста, због тога што пацифиста никада не носи оружје. Међутим, ја сам био у војсци, учествовао сам у ратним сукобима, моја два сина такође су били војници у ратовима. Нажалост, не верујем у пацифизам на Средњем истоку због тога Израел више не би постојао да су сви Израелци пацифисти и да нема војске. Схватам то врло озбиљно и мислим да сам реалистична особа која до сржи познаје наш тамошњи живот, која познаје количину насиља, фундаментализма, расизма међу арапским земљама. Али, ипак се из све снаге борим за мир јер знам да ћемо само тако и једни и други имати стварни живот. Стога је болније када вас не разумеју сународници, јер је та веза исконска и трагедија је већа када отворених очију срљате у катастрофу.

Ипак, трудите се да разумете Палестинце, проводили сте време у њиховим ратним логорима, учили њихов језик. Шта мислите о политици наметања демократије бомбардовањем цивила?

Арапске земље су већ толико разорене да скоро сваки корак узрокује даље разарање. Оно што се дешава у Либији за мене је скоро мистерија, али мислим да је тешко да ћемо после толиких крвопролића тамо видети демократију. Пре ће то бити неки нови диктатор, новога имена, кога подржавају друга племена у Либији. Најоптимистичнији сам када је реч о Египту, импресиван је начин на који су збацили Мубарака и сада иду на слободне изборе. Желео бих да заиста и укорене демократију, због тога што она не значи само владавину већине, већ и права за мањине, за немуслимане и Копте, за хомосексуалце. Велика болест муслиманског света су и женска права. Када је Гадафи почео да бомбардује сопствени народ, био сам поносан када је међународна заједница одлучила да реагује против те масовне кланице. Сада имамо исту кланицу у Либији, коју је креирао Запад.

Кабала каже да Бог броји женске сузе. Како у светлости ове идеје видите своје женске ликове, посебно Ору из књиге „До краја земље”, као и љубав?

Не мистификујем жене. Ора има пуно својих грешака, она је муза живота која стоји чврсто на земљи. Одувек сам више учио од жена, које су више у контакту са својим унутарњим животом од мушкараца. Због тога имају богатији живот. У правој љубави допуштате да вас неко освоји, да „насели” ваше биће, и тако оживљавате ствари које су сакривене и потиснуте дубоко у вама. То може да буде болно, али то је добар и значајан бол.

 (Извор: Политика)

Autor 15.4.2011. u 02:25

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija