Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

tačno.net
Autor 30.1.2014. u 18:19

Човек којег је убила прејака реч – Бранко Миљковић

Приспео је до оне мрачне шуме о којој пева Данте. Да ли га је најтрагичнији усуд смрти у њу водио? Једног фебруарског јутра, кад је и дрво рекло „Немој“.

Је ли био створен за опеване поноре или друге дубине које хране сва бића, а не само уклете. Витман је сматрао да су му песме добре само ако издрже пробу неба. А Бранко Миљковић – пробу смрти, на личном примеру, издржљивошћу истовременог певања и умирања, једначењем праелемената света са шаком пепела или било чега другог што је било ватра или би то могло бити.

Збиркама Узалуд је будимПорекло наде и Ватра и ништа сав је Бранко испеван лично, мада су оне целином узајамних односа, основом своје уметничке стварности, понајмање препевана аутобиографија. Мало је то бити само ја, и зато је говорио да се и Ајнштајн може препевати.

Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“… певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак Стварања света. Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања. Стих сувише познат, кад год помислимо на песника пуне метафоричности синтагматски насловљене збирке Смрћу против смрти(заједничке по животном и трагичном крају са песником Блажом Шћепановићем.) Чујемо те стихове и наизуст их понављамо зимских фебруарских дана кад се ни време не осећа да одмиче. А иза песникове погибељи прошло је равно пола века.

Но ни седам и по деценија од рођења, није потребно ишта додавати или одузимати јадима младог Вертера српског неосимболизма; ма колико томе склони, кад год дубље загледамо у песника њим самим. Узалуд га будимо!

Он је стваран не – бићем: ни душа, ни ум, ни живот, ни облик, ни разум, ни граница. Једини прави свет у његовом власништву, с правим цветом, с правом птицом, с једним сунцем и милионима звезда, била је поезија. И он јој је веровао на реч.

Понудио јој је сву своју љубав. Затим се та љубав удаљила од њега. Као ласта у његовој опроштајној песми, личном судбином освештана: „Не иди свете, не остављај ме наивна ласто.“ У овом свету без илузија морао је нестати од туге и неизвесности. То је морало да се деси ономе кога је ватра осудила – играо се њоме, и изгорео.

Пред смрт, 1961. године, написао је у писму пријатељу: „Сада моје песме траже моју главу.“ Смрт му је уштедела године живота. Дођу увек они мутни и збркани дани када покушавамо да убедимо друге и себе да нам је суђено све оно што нас снађе. Страшна љубав према животу помогла му је да погледа смрти у очи. Својом поезијом, Бранко Миљковић је понудио још једно испитивање самих себе, као последње путовање у трагичне пределе наше будућности, ка годинама у којима ће, како је мислио и певао, неки свемир поново да нас створи.

Бранко Миљковић

ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!
Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.
Сањајући ја сам све празнике преспавао!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: Ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.
И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.
За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљене у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље
Молићу се побожној води.

Саша Хаџи Танчић

pulse.rs

tačno.net
Autor 30.1.2014. u 18:19

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija