Градоначелниче Комшићу, ви сте један бедник

Izdvajamo

• Goran Čengić bio je poznati sarajevski rukometaš. Igrao je za Bosnu, a s tim klubom je već kao 17-godišnjak osvojio Kup Jugoslavije. Za Gordana Žigića, njegov saigrač je bio više od odličnog rukometaša. - To je bio jedan laf. Zvali smo ga romantičar, takva mu je bila duša. Goran je, pre svega, bio fenomenalan čovek. Počastvovan sam što sam ga poznavao i igrao s njim. Znate li vi koliko je hrabrosti potrebno da uradite ono što je on učinio? Goran se isticao svojim ljudskim osobinama. Ne govorim to zato što o mrtvima treba reći sve najbolje, već zato što je tako zaista i bilo. To se na kraju i pokazalo: izašao je da brani čoveka - kaže Žigić.

Povezani članci

• Otvoreno pismo Premijeru Kantona Sarajevo
• Međunarodni festivali FALIŠ i BOOKSTAN – prijatelji FAŽANA MEDIA FESTA
• Analitičari: Birači kaznili „bolesnu“ socijaldemokratiju u BiH
• DRAŽA MIHAJLOVIĆ:OČISTIMO DRŽAVU OD HRVATA I MUSLIMANA
• Dino Mustafić: DANI NAŠE SOLIDARNOSTI ILI PROPASTI
• Čolić ministru Maleševiću: Da li ste pričali o diskriminaciji bošnjačke djece u RS?

To je bio jedan laf. Zvali smo ga romantičar, takva mu je bila duša. Goran je, pre svega, bio fenomenalan čovek

Priču o sarajevskom rukometašu Goranu Čengiću započinje njegov prijatelj i saigrač Gordan Žigić. Dok ceo Balkan zna za herojstvo Srđana Aleksića, za hrabrost i žrtvu Gorana Čengića mnogi nisu čuli.

U junu 1992. godine, u sarajevskom naselju Grbavica, tada 46-godišnji Goran Čengić pokušao je da spase svog komšiju, profesora Husniju Ćerimagića. Njega je na stepeništu Goranove zgrade maltretirao ozloglašeni Veselin Vlahović Batko, poznatiji kao “Monstrum s Grbavice”, koji danas služi kaznu od 42 godine zatvora za zločine nad civilima.

– Stari Husnija drhtao je od straha na stepeništu. Bio je samo u pidžami. Goran je otvorio vrata i povikao prema Batku da ostavi bolesnog čoveka na miru. Stao je pred njega i suprotstavio mu se – priseća se Gordan svedočenja nekih od Goranovih komšija.

Nažalost, “Monstrum s Grbavice” nije imao milosti. Pucao je i u Gorana i u Husniju i bacio njihova tela u podnožju Trebevića, planine jugoistočno od Sarajeva.

– Upucao je Gorana i bacio ga na nekakvo smetlište. Goran je bio jak momak, sportista. Nije se dao tako lako. Otrgao je deo košulje i zavio ranu. Umirao je dva dana, a onda se Batko vratio  i dokrajčio ga – tužnim glasom priča Gordan Žigić za “Blic”.

Goran Čengić bio je poznati sarajevski rukometaš. Igrao je za Bosnu, a s tim klubom je već kao 17-godišnjak osvojio Kup Jugoslavije. Za Gordana Žigića, njegov saigrač je bio više od odličnog rukometaša.

– To je bio jedan laf. Zvali smo ga romantičar, takva mu je bila duša. Goran je, pre svega, bio fenomenalan čovek. Počastvovan sam što sam ga poznavao i igrao s njim. Znate li vi koliko je hrabrosti potrebno da uradite ono što je on učinio? Goran se isticao svojim ljudskim osobinama. Ne govorim to zato što o mrtvima treba reći sve najbolje, već zato što je tako zaista i bilo. To se na kraju i pokazalo: izašao je da brani čoveka – kaže Žigić.

O Goranovom herojstvu govori se u filmu “Znam šta je ofsajd”, ali i u dokumentarcu humanitarne organizacije “Gariwo” – „Pravednik sportskog duha“. Iako je do sada bilo nekoliko inicijativa gradskih odbornika da Sarajevo trajno obeleži uspomenu na Gorana, u tom gradu hrabri rukometaš još nema ni ulicu sa svojim imenom.

Kakav je Goran bio čovek

O tome kakav je čovek Goran Čengić bio najbolje govori jedna anegdota iz školskih dana, koju je ispričala njegova majka Nataša.

– Goran je jednoga dana došao kući iz škole i pitao me: “Majko, imamo li nekakav stari džemper? Došao je jedan drug u razred, primetio sam da mu je jako loša garderoba, vidim da ga je sramota.” Rekoh mu: “Pa, dobro sine, hajde da ga dovedemo kod nas i obučemo kako dolikuje, ili da mu kupimo džemper”, na šta mi je on odgovorio: “Ne dolazi u obzir, majko. Ja ne želim njega da povredim, nego ću da se malo obučem slično njemu, biće mu lakše.”

Goran je poticao iz porodice koja je bila sve samo ne obična. Njegova majka Nataša Čengić Zimonjić praunuka je crnogorske kraljice Milene Petrović. Goranov otac Ferid Čengić ili Fićo, kako su ga zvali iz vremena dok se borio u partizanskim redovima, bio je prvi gradonačelnik Sarajeva posle Drugog svetskog rata, nakon čega je proveo sedam godina na Golom otoku jer je odbio naređenje Partije da uhapsi svoje prijatelje. Posebno mesto u njihovoj porodici zaslužuje Goranov rođak s majčine strane, beogradski ilegalac Stevan Zimonjić, koga su Nemci obesili samo tri dana pre oslobođenja Beograda. Po njemu je pravljen lik Tihog iz popularne serije “Otpisani”, koga je glumio Voja Brajović.

Blic, januar 2016 g.

Pripremio: Radomir Lazić