Jurij Kerpatenko

Povezani članci

• Otvorena vrata sa Ritom Gobi
• Promocija nove knjige autora Roka Markovine 28. aprila u hotelu Bristol u Mostaru
• “Slana zemlja” u Mostaru
• Nada Gašić: Dobro jutro u zemlji sretnih pastira
• Drugi dan Fažana Media Festa
• Dragan Markovina: Enciklopedija otpora

Jurij Kerpatenko, foto: Facebook

Vesti o ubistvu Jurija Kerpatenka oskudne su.

Pre nekoliko dana „saznalo se“ da su ruski vojnici ustrelili i ubili Jurija Kerpatenka, prvog dirigenta Muzičkog i dramskog teatra „Mikola Kuliš“ u Hersonu i dirigenta kamernog orkestra Hileja, pošto je prethodno odbio da diriguje orkestrom na svečanosti koja je trebalo da predstavi iluziju „mirnog“ suživota u okupiranom Hersonu, povodom 1. oktobra, Svetskog dana muzike.

Kerpatenko nije hteo da napusti Herson, a od okupacije u martu do kraja maja objavljivao je svoje jasne i kratke stavove protiv rata i agresije na Ukrajinu. Prestao je da komunicira sa svojim prijateljima u septembru. Ubijen je u svom domu u Hersonu. „Prema više lokalnih medija, muzičar je odbio da otvori vrata svog stana naoružanim ljudima, koji su uprkos tome probili vrata i ušli, prouzrokovavši njegovu smrt. Prema sajtu Kherson on line, Jurij Kerpatenko je već ranije uskratio tim ljudima ulazak u njegov stan, a oni su obećali da će ponovo doći“.

Na internetu se može pronaći nekoliko fotografija Jurija Kerpatenka, a našla sam samo jedan video kamernog orkestra kojim je dirigovao – „Malu noćnu muziku“.

Naizgled – običan čovek. Zbijen, onizak, veoma blagog osmeha, posvećen svom poslu, ni malo teatralan.

Običan čovek, koji je objavljivao kratke tvitove nedvosmisleno osuđujući agresiju na svoju zemlju i okupaciju svog grada, bez „analiza“, bez viška reči.

Običan čovek Jurij nije se sakrio od mračnog vremena i nadmoćne sile.

Običan čovek je pružio pasivan otpor – samo nije hteo da učestvuje u „pacifističkoj“ farsi agresora, okupatora i kolaboranata.

„Učitavaju“ se u njegov akt otpora (a i tek će!) patriotizam, nacionalizam, odbrana otadžbine, odlučno odbijanje kolaboracije. Ne znam šta je bio njegov krajnji motiv. Ali, ono što je izvesno jeste da je branio ključ svake ljudske slobode – slobodu izbora. Izabrao je da ne učestvuje. U okolnostima u kojima je živeo to jeste vrhunski heroizam. Jer, izvesno – znao je šta je cena njegove slobode izbora i spreman je bio da je plati. Bio je – verujem – jedan od onih običnih ljudi koji drže da je njihova sloboda prirodna, podrazumevajuća i da nema tih nevolja u kojima je neće braniti. Kao da samo takav običan čovek može biti istinski heroj ovog mračnog doba.

Ne zna se da li su ga ubili s leđa zlikovački ispruženom rukom (rukama) ka njegovoj glavi. Ili su ga u lice gledali. Ako jesu, koja li je muzika odjekivala u Jurijevoj slobodnoj i prkosnoj glavi, šta je umetnik u njemu za sebe poslednje pustio?

Ima li ovde, kod nas tako običnih ljudi. Ili smo gotovo svi postali neobični, po ugledu na našu kalkulantsku i kukavnu „političku elitu“? Kakvu bi snagu morao u sebi smoći običan čovek u Srbiji? Bar ovoliko: dosta je šurovanja sa surovim agresorom Putinom i njegovim napadom na civilizaciju. Cena takve slobode izbora ovde je niska u odnosu na onu koju je glavom platio Jurij Kerpatenko – tek „Informer“ i njegovi kolaboracionisti iz vlasti. I oni drugi.

Peščanik.net