A Luiđi moj, kad ćeš me odvest prid oltar?

Asti gospu, grinta bi doktor, jedino ča san razumija je anarhija. Jedino sa čin se slažen je da u ovu ludu zemlju triba uvest anarhiju i to šta prije. Don Anđelko bi triba mene savjetovat šta da radin u svoju posteju i šta da radin sa mojon Bepinon. Lipu zemlju imamo, puno lipu, popi nam se uvlače u posteje, a pastirice donose zakone.

Pitala bi isto pitanje naša Bepina svoga doktora svaku večer i mazno ga takla vrhovima prstiju ispod lancuna. Doktor Malog Mista Luiđi popizdi kao i svaku večer kada mu prekine kontemplaciju uz Dantea i upita svoju Bepinu zašto, oštija, toliko njega, partizanskog liječnika u mirovini toliko zajebava sa crikvon i oltarima? Bepina je kao što znamo, a znao je to i Smoje koji danas vjerojatno gušta u paklu i tuče u svoju makinjetu, pragmatična dalmatinska žena, bogobojazna ali i praktična. Svom doktoru, sa kojim je dvadeset i kusur godina u sretnoj vanbračnoj vezi, objasnila je situaciju mirno i staloženo, kako žene već znaju objasniti situaciju kada se osjete ugroženo.

Naime, počela je svoj monolog, ti si Luiđi već pomalo otiša na kvasinu (rebambija, prolupa), tebi bi mogla doć koja mulica, šiparica i zavrtit ti guzicom i ti ćeš ka i svako muško past na njenu mladost i njen šarm. Jesan u pravu Luiđi? Stari doktor je pogladio bradu, nasmijao se šeretski ponosan na svoj libido koji i u tim godinama zavidno ima, a prisjetio se i jedne studentice s kojom je u Padovi, već kao završen doktor, bio u strastvenoj vezi.

Bepina se naravno naljutila vidjevši svog doktora razdraganog i njegovo lice je dodatno potvrdilo njene sumnje. Ta bi mulica, nastavila je, tebi Luiđi kokolavala, izbacila bi ti ćiće, a ti bi pa ka kruška! Luiđi se okrenija u postelji i slatko nasmija, bi, bi moja Bepina, na lipe ćićone ja ne da bi pa ka kruška, nego bi pa ka gospođa načelnica na pilota onog aeroplana sićaš se? Bepina bi popizdila i u sobi bi zavladala tišina, Luiđi bi uzeja svoga Dantea konačno misleći da se riješio razgovora koji ga posebno nervira.

Ali Bepina se ne bi dala, digla bi se u postelju i pokazala starom doktoru roge. E nećeš kurbaru, dvadeset godina ti kuvan, peren tvoje mudante i šporke postole od balota, dvadeset godina te držin ka cviće u pitaru. I šta san jadna dočekala? Da mi mulica dođe na gotovo, da ti zavrti guzicama i pameti i da mi uzme jedino šta iman, ovi stan. Koji sad stan, iznenadio bi se stari doktor i odložio Dantea? Kakav te stan sad spopa Bepina? Lipo stan, ovi naš di stojimo Luiđi. Ti ne znaš u koju ludu državu mi sad živimo, sad ti oće izglasat zakon da mulica more živit sa tebon dva dana, odvest te u matični ured, vinčat te u crikvi i stan je njen, koliko i tvoj. A kad ti partiš ona lipo dovede jebača sa kojin je sve to smislila i umisto da naš mali Mirko dobije naš stan, dobila bi ga ta kurbetina. Jel me sad razumiš? Zamislio bi se stari doktor i po prvi put pažljivije saslušao svoju Bepinu. A kad bi sazna ko piše taj zakon, ko ga misli sprovest pa bi mu mrak na oči.

Doktor Luiđi posebno je bija bisan na one šta su preuzeli važne funkcije u njegovo Malo Misto. Roko Prč je bija kao što znamo kamarjer (konobar), a sad je direktor lanaca hotela u naše Malo Misto, postolar je posta sekretar u općinu, a barbir je preuzeja funkciju načelnika.

Sve se izmišalo, sve se okrenilo naopako, grinta bi naš doktor i vrtija glavon. Svaka mona misli da more bit bilo šta. Još mi samo fali da maranguni i batelanti počnu ličit ljude, da peškaruše odu u glumice i da nepismeni sa dva razreda škole počnu pisat za novine oli za portale. I naljutija bi se naš stari doktor i peta bi roge ćaćine i materine državi, sistemu, crikvi, načelniku, Roku, a posebno bi ga raspizdilo kad bi sazna da taj novi zakon kojin bi njegov život sa Bepinom, život kakav je odabra ka komunista i zagriženi ateist, jedna obična pastirica tila minjat. Pastirica, skoro bi se prikrstija stari doktor? Pa kako more pastirica šta je čuvala ovce i krave u naše Malo Misto postat ministrica i provodit tako lude zakone koji me vriđaju ka čovika? Grinta bi naš dobri doktor i odma bi zva svoga Roka. Roko, Roko, vika bi na telefon. Vrag te odnija tebe i tu tvoju vlajinu, odma da si zva onoga ludoga načelnika i da si ode prije nego tamo. I onda bi svome Roku otvorija novine i pročita mu da svi u brijačnici dobro čuju:

„Jedan od prvih poteza ministrice Bernardice Juretić bila je blokada službene stranice njezina savjetovališta „Bernardica s vama“. Interaktivnom psihologijom ministrica je liječila depresiju, seksualnu disfunkciju te općeniti osjećaj slabosti koji se inače definira kao nervni slom. Ministrica je da podsjetimo neupućene bila pastirica, čuvala je ovce sanjajući da će postati krojačica, da bi na koncu postala medicinska sestra i na kraju časna sestra koja će preko Crkve dogurati do Vlade.

„I ja kao i velika većina Hrvata, živim na kredit, a plaće su sve manje te se mora raditi nekoliko poslova kako bi se moglo pokriti troškove života, kazat će časna sestra koja je izašla iz reda i u mandatu Ive Sanadera dogurala do predstojnice Vladina Ureda za suzbijanje droga, a nakratko i kod Jure Radića u IGH.“

Čuješ li ti ovo moj Roko? A ti mono od barbira ča ti kažeš na ove monade?, bisno bi dotur Luiđi pogleda bivšega brijača koji bi ga prostrilija pogledon i crven ka rak muča u kantunu. Slušajte judi ove monade, nastavija bi naš dobri Luiđi:

„Još dok je Vlada normalno funkcionirala mi smo napravili plan“, asti boga, pa oni to planiraju misecima, vrtija bi glavon doktor i prostrilija pogledon u postolara koji je pognija glavu i gleda u postole. „Izrađujemo nacrt zakona i on će bit gotov, nećemo živit u društvu bez obitelji. Svi će lipo morat poć na savjetovalište i to u crikvu, jerbo nam slidi anarhija ako se popi ne umišaju i kažu nam kako tribamo živit, kakva nam mora bit obitelj.“

Asti gospu, grinta bi doktor, jedino ča san razumija je anarhija. Jedino sa čin se slažen je da u ovu ludu zemlju triba uvest anarhiju i to šta prije. Don Anđelko bi triba mene savjetovat šta da radin u svoju posteju i šta da radin sa mojon Bepinon. Lipu zemlju imamo, puno lipu, popi nam se uvlače u posteje, a pastirice donose zakone.

U brijačnici je zavlada muk. I načelnik i postolar odavno su u HDZ-u, njegov Roko prominija je bandiru prvi i sad svi šute i gledaju u pod.

Pa dobro Roko moj, reci mi jesmo se mi za to borili? Da nam država bude ovakva? Da konobari budu direktori, da pišu za novine i portale, da nan postolari rade u općinu, a da nam je barbir načelnik i da nam pastiri kroje zakone, vode ministarstva i zajedno sa popima vode državu? Jesan se ja za to borija i tuka kontra fašista?

Jesi moj doktore, pogleda bi ga Roko kurvanjski i zagrlija bi ga onako jidna i bisna. Ma fašiste je bilo lako potirat, grubo ih je bilo vratit ka turiste.

I šta nam je činit pita bi doktor mladog barbira Papundeka kojega bi gušta slušat kako govori kontra kapitalista i kontra oni šta minjaju bandire.

A nema nam druge doktore moj nego opet u šumu.