Ako bih mogao birati gde ću umreti, onda bih voleo da to bude u Mostaru

tačno.net
Autor 24.6.2016. u 10:35

Izdvajamo

  • Iz svake njegove pesme, mi smo sve brže izrastali, bivali sve veći i sve više ličnosti. Mika je dobro znao da deca imaju jasniju sliku, iz tog donjeg rakursa... “Dete je, čini mi se, kao reka. Ima čist izvor i bistra je u svom početku...” - zapisao je jednom, u Dnevniku, u onoj svojoj rubrici, Obično petkom...

Povezani članci

Ako bih mogao birati gde ću umreti, onda bih voleo da to bude u Mostaru

Bez obzira da li se nekad setite Mikinih pesama, tekstova, slika, ili u nekoj dalekoj krčmi na drumu uzmete parče hleba, soli i bibera, on je uvek tu, na neki poseban i samo njemu svojstven način. Možda baš kao ptica. I ako danas postoji neka knjiga koju bi trebalo štampati u milionskim tiražima i besplatno deliti svakom detetu u školi, onda je to sigurno knjiga Živeli prekosutra. U njoj su sve lektire spakovane, i korisni recepti za upotrebu života. Da nam život budu snovi, veći, još veći, najveći… da svi budemo makar za pedalj bolji, da sačuvamo onu jasnu, bistru sliku i što više svoje golišave ličnosti. A svi smo ličnosti bar jednom bili, makar samo na trenutak, u ovoj lepršavoj knjizi Miroslava Antića

Piše: Vladimir Zubac, Avlija

DNEVNIK JEDNE KNJIGE

U vreme poezije, slikarstva i mira, sada već davne 1973. godine, u Čortanovcima se održavala likovna kolonija Plavi Dunav, uz podršku tadašnjeg Osiguravajućeg zavoda Novog Sada i mnogih jugoslovenskih umetnika među kojima su bili moj otac Pero Zubac i Miroslav Antić. Na kraju prvog dana, čekajući večeru, sedeli smo za jednim običnim kafanskim stolom, moji roditelji, Mika i ja. Sećam se i danas, veoma jasno, Mika je sedeo naspram mene i jednog trenutka pitao me: „Vlado, je l’ znaš ti šta je prava kafanska hrana?“ Ne čekajući odgovor jednog četvorogodišnjaka, uzeo je komad hleba, odlomio parče, privukao onaj klasični kafanski slanik, stavio soli i bibera i dao mi to neobično predjelo, a zatim je i sam uzeo isto… posle par zalogaja, rekao je: „Eto, vidiš, to ti je prava kafanska hrana, koristiće ti to u životu…“. Rekao, i nastavio da priča sa mojim roditeljima. Od tada, u bilo kojoj kafani, restoranima po hotelima širom Jugoslavije, godinama sam, čekajući da konobari donesu hranu, i sam uzimao parče hleba, soli i bibera, svaki put se sećajući te večeri u Čortanovcima i Mike Antića. U godinama koje su dolazile, sa Mikom sam razgovarao vrlo često, putovao sa njim, slušao ga na mnogim nastupima, sa njegovom decom u cirkus išao, letovao, u kući i ateljeu mu boravio, imajući svaki put jednako ozbiljnu konverzaciju i bivajući svaki put sve veća ličnost, osećajući da razgovaram sa nekim meni veoma bliskim. Ta Mikina potreba da se ide brže, najbrže, da se leti kroz život, isijavala je iz njega u svakom trenutku, ne samo u poeziji, prozi, slikarstvu ili filmovima. Terao nas je da odrastamo tu, sada, da ne čekamo i ne nasedamo na priče da smo mali…

09-Mika-Pera-Nasta-final

Miroslav Antić, Pero Zubac i Miroslav Nastasijević, Novi Sad. FOTO: Vladimir Zubac, 1982. godina

Jedna od takvih Mikinih poruka je i mala knjiga za velike klince, Živeli prekosutra, u kojoj se on svojoj deci, deci svojih prijatelja, rodbine i komšija, obraća kao ličnostima. Prva pesma, Živeli prekosutra,  nastala je jedne večeri u Mostaru, 30. juna 1973. godine, u restoranu hotela u kojem su moj otac i on često odsedali. Na očev predlog, dan kasnije, nastavio je da piše pesme deci svojih prijatelja… Mišo Marić mi je opisao scenu tog jutra, kada je zatekao Miku u praznoj bašti hotela, kako sedi i piše… „Mika Antić je za par sati u bašti hotela “Mostar” napisao knjigu “Živeli prekosutra“ posvećenu deci svojih prijatelja. Donosio sam mu hladne Coca Cole za stol pod velikom tužnom vrbom i prvi čuo pjesme među kojima i „Neretvu“, posvećenu Lejli i Adiju Voljevica, djeci moga prijatelja, kuma i brata Ice, te sam je odmah uzeo, dao Slišku i stavili smo je na repertoar „Kiša“[1]. Po svemu, to je uz Zupčeve “Kiše” jedna od najlepših pjesama napisana o Mostaru i ponosan sam za svoj udio, jer sam Miku doveo gradu u koji se zaljubio.“

mmp

Miroslav Antić, Živojin Miškov i Mišo Marić, hotel Bristol, Mostar.
FOTO: Pero Zubac, 1973. godina

Priča o ovoj knjizi, novom izdanju, počinje početkom 2011. godine, kada me je pozvao prijatelj Draško Ređep, da kaže kako bi bilo dobro da dođem na promociju Prometejevog i njegovog novog izdanja Antologije Antić. Na koricama knjige, ponovo, autoportret koji je Mika pre četiri decenije napravio u našoj kući, sasvim običan papir za kucanje na mašini, umesto uglja izgorela šibica, iz oka suza nacrtana karminom moje majke Dragane… Još jedan omaž Antiću. Razgovaram sa Draškom o svemu, prisećamo se putovanja u Sombor sa Zoranom Vučevićem, uoči prvih Antićevih dana, druženja sa Nikolom Brkanovićem, sa čika Savom Stojkovim, prijema u Galeriji Milana Konjovića, smejemo se „predstavi“  koju je tog dana igrao, još jedna velika uloga, za odabrani krug prijatelja. Pričamo i o Antiću, o knjizi Živeli prekosutra u kojoj smo i Mirna i ja,  kako bi bilo lepo da se ponovo štampa. Priča mi kako je Mika tada iznenada banuo kod njih, tražeći hitno neku Mirninu fotografiju. Brzo je izabrao ovu, Drašku i Jeji se učinilo da ima i boljih, Mika je bio siguran da je ta prava. Iz mog ugla, danas, fotografija je predivna, jer Mirna drži dve višnje, a ko je bio kod njih u kući taj zna da je njihovo dvorište puno višanja. Ja ih se dobro sećam. I onda, te dve višnje, a Mirna rodila Srđana i Sašu, blizance, još jedna simbolika… Znakovi kraj puta. Mika ih je nepogrešivo čitao i, čini se, gledao daleko ispred svog vremena. Samo par dana  kasnije, Draško me ponovo zove i kaže da hoće reprint izdanje knjige Živeli prekosutra, da Prometej želi da štampa i da treba da nađem sve aktere priče. Knjigu bi najavili na predstojećoj promociji.

ma1

Na Draškovu inicijativu, krećem u potragu za Živeli prekosutra prijateljima… Zovem oca, tražim da mi dešifruje neke junake knjige, gotovo sve ih zna, deca Mikinih i njegovih prijatelja, mostarskih i novosadskih. Ne zna jedino Irenu Horvat. Još jednom vadim kovertu koju mi je Mika poslao 30. juna 1973. godine, čitam pismo i pesmu: „Dragi Vlado, izvini što ti pišem na roze papiru. Plav je čaršav u kafani ispod tog papira. Napisao sam ti noćas jednu pesmu u koju želim da veruješ  jednom kad odrasteš…“ Uz knjigu koju ću ubrzo dobiti od njega, stoji posveta: „Dragom Vladi, za koga je napisana prva pesma u ovoj knjizi. Njegov čika Miroslav Antić. Na moj rođendan 14. III 74“.  Pored pesme posvećene meni, fotografija sa Brankovog kola 1973. godine, Sremski Karlovci, u koje ću kasnije često odlaziti, ne samo zbog školovanja.

49e42569-e0ee-4bef-9110-331a6eb555c3

Pismo Miroslava Antića Vladimiru Zubcu

Zovem Ženju,  sa njom sam nekako najbliži sve ove godine, tražim da mi kaže ko je ko, otkrivam da ima dosta njihovih komšija sa Limana 2, iz dvorišta u kojem i sam danas živim. Kaže mi da je Igor još uvek u Parizu, da je Sanja u Belfastu, a Boris u Novom Sadu. Pričam sa njom i razmišljam o tome kako Mika kroz njih i dalje slika, putuje… snima filmove i bavi se nekim sasvim modernim stvarima… Sanja se ne javlja, samo povremeno šalje crteže… Baš antićevski, kako to Draško lepo kaže, ništa joj ne zameram, iako znam da porodici to teško pada. Zovem Nastasijeviće, pričam sa Dukijem o godinama druženja naših roditelja, štampali su zajedno jednu knjigu, Triptih, Antić, Nastasijević i Zubac. Često su putovali i nastupali zajedno. Polako, sliku po sliku, gradim priču po Mikinom davno ispisanom scenariju. Sa lakoćom pronalazim većinu, i svaki me trag nepogrešivo vodi do sledeće adrese… Svima se predstavljam neobično: „Znamo se iz knjige “Živeli prekosutra“!”, i svi sjajno reaguju, toliko pozitivnih vibracija. Braća Vojkan i Srđan Popov, Goran Klaparević, svi me usmeravaju dalje i ja shvatam koliko smo, iako se nismo znali, davno povezani još jednom Mikinom režijom, onom koju je pripremio za svoje i naše prekosutra. Moja drugarica Zorana Marić, vlasnica Golišave pesme, toliko se obradovala pozivu; kada sam joj objasnio kakvu ideju imamo, pitala me hoćemo li se slikati golišavi… Smejali smo se slatko. Na trenutak se prisećam priča o Miki i njegovim doživljajima sa Mićom Mihajlovićem, sa kojim je tolike godine drugovao od Dnevnika, preko Milana, Minhena i Pariza pa sve do Petrovaradinske tvrđave, i „autoportreta“ koje je u Mićinom ateljeu pravio mažući celu noć svuda po sebi uljane boje.

VPZ_Živeli prekosutra - izdanja 1974 i 1978

Jednom sam, usled svoje buntovne i kako je to jednom lepo rekao Zoran Vučević, abuzivne prirode, i odbijanja da učim ono što mi se baš ne sviđa, menjao školu. Bio sam osmi razred i tek je počela školska godina, u mom novom razredu se našla i Milja Vrsajkov, devojčica iz pesme Čarolija. Pitala me odmah imam li još uvek Mikinu knjigu, u kojoj smo ona i ja… Recitovala mi svoju pesmu. Tražim njen telefon, znam da je u Budimpešti, retko se viđamo. Za par dana imao sam priliku da snimim nju i porodicu, prava Živeli prekosutra fotografija. Milana Ignjatovića nalazim u Izoli, sećam se njegovih uspeha sa grupom Neron. I danas svira i piše poeziju, koliko mu beli mantil dozvoli. Saznajem da je Svetlana Đorđević izrecitovala svoj Posmrtni marš klovnova i uhvatila svoj Ekspres za jug. Još jedna tužna priča, novosadska.  Shvatam da ipak neću imati sve fotografije. Milicu Nikolić, potpuno neočekivano, nalazim u Novom Sadu, znam da je dugo bila u Grčkoj… Sa Sanjom Nedić se dopisujem. Posle kraćeg lutanja, nalazim Zorana i Aidu Mulić. Sa Volođom-Vovom Ivančevim se često vidim i ovog puta, nakon nostalgične priče o “onim” vremenima, pravim još jedan dobar portret. Pišem svakodnevno Mišu Mariću, Mikinom prijatelju i prijatelju moje porodice, Mostarcu na doživotnom radu u Ekseteru, Velika Britanija. Daje mi kontakte sa Voljevicama, Validanom Puljićem, Selenom Stajčić, Abdelom i Ramonom Đapo. Pričamo o Antićima, žalim se kako izgleda neću imati Sanjinu fotografiju. Sanja je kao i Mika „bežala od kuće“ priča mi Mišo. I sam se sećam njenih lutanja… Meni je to i tada bilo toliko slično Miki, tek on je znao da ode i da se ne javlja, nađu ga ljudi negde u Sremu, na putu, hoda… Ili ga u tom istom Sremu nađu kao sedi uz put, kao da čeka nekog. Jednom ga je  moj otac našao u Mostaru. Otišao samo, računao valjda da ga niko neće tamo tražiti, jer Pera nije sa njim… “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru” – reče nam lepo u pesmi In memoriam.

Ponovo pozivam Ženju, pričamo dugo, kaže mi da Igor uskoro dolazi i da ću moći da ga slikam. Par dana kasnije, sa Igorom i njom obilazim Tvrđavu, slikamo se pored bedema na kom smo često sedeli i velike breze na koju se Igor kao klinac penjao. Odlazimo u atelje Miće Mihajlovića, pričamo o Miki i našim druženjima, Mića nam priča doživljaje sa Igorom i Sanjom, Ženja i ja se nismo ni rodili, o Mikinom odnosu prema deci, priča o vremenu kada su na ovim prostorima boravili kultura i umetnost. Nakon toga, sastanak sa Goranom Klaparevićem, terasa restorana na Tvrđavi, samo par trenutaka za fotografiju. Smejemo se i pričamo, vedro i grlato, svi gosti nas čudno gledaju, ne dolaze im valjda često ovakvi kao mi… A ni mi u naše vreme nismo viđali takve. Neka su druga vremena.

34.-Miroslav-Antic-i-Pero-Zubac-maj.1983

Miroslav Antić i Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac, maj 1983.

U narednim danima fotografišem preostale aktere, na istom mestu Dušan i Olivera, Zorana, Zoran, Jelena, Milan, Milica sa decom. Biram fotografiju Sanje Mihajlović sa nedavne promocije. Stižu mi fotografije Ramone, Borisa, Nemanje, Selene, Validana, Aide, Vojkana, Srđana, Miroslava i Vesne… Abdel Basit Đapo sa porodicom, Adi i Lejla Voljevica šalju prekrasnu fotografiju, slika je gotovo kompletna. Dan kasnije Srba dolazi pravo sa Divčibara, brzo pravim fotografiju, njegova porodica nas gleda iz kola. Dogovaram se sa Sanjom Nedić, snimiću je na Klinici. Odlazim kod Jeje po Mirninu fotografiju, baš kao Mika pre toliko godina… I dalje bezuspešno pokušavam da nađem put do Irene Horvat, niko nema kontakt i što više tražim, sve više prijatelja mi govori da se ne seća nekog Horvata u Mikinom društvu. Jovan Dejanović, tadašnji gradonačelnik, kaže da je bio u Skupštini grada jedan Horvat, mogla bi biti njegovo dete. Koji  dan kasnije saznajem da to nije ta porodica, tražim dalje, po celom gradu, pitam Ljubu Vukmanovića, ne zna,  ali mu se sviđa ta misterija, dobra je za priču: “To ti je pravi “feder”, sve si rešio,  a nje nigde nema...” – dobijam prave novinarske instrukcije. Pitam Draška, ni on se ne seća tog prezimena. Zovem Miću Mihajlovića, opet, možda se setio, ništa. Po koji put već, čitam Mikine tekstove iz Dnevnika, objavljene u Sarajevu,  u  Rečniku Vojvodine i Prometeju, u knjizi Obično petkom, nadam se da mi je možda promakao neki Horvat. Pažljivo, već koji put prolazim svaku priču. Ništa. Tražim dalje, zovem Oliveru Nastasijević, molim je da pretrese ceo Dnevnik, tražimo Irenu Horvat… Mora neko znati. Istovremeno  tražim i Vaska V. Čučka iz Počitelja, bez uspeha. Znam ko mu je bio otac, družio se sa Mikom tokom njegovih čestih odlazaka u Mostar. Mišo Marić mi kaže da niko od Mostaraca nema kontakt sa tom porodicom. Na trenutak mi se učinilo da njih dvoje neću pronaći i onda…, u gotovo sat vremena, iznenada, pronađem i Irenu i Vaska. Ni sada mi nije jasno kako, zbog Irene sam uzeo telefonski  imenik, a bio sam spreman i u policiju da idem, počeo da zovem sve Horvate, zainatio se. Mora neko znati. Drugi poziv, Kisač, javlja mi se rođaka i kaže da ima telefon, Irenina majka je radila kod Antića, pozivam i dobijem je… Družila se sa Sanjom, od nje je naučila da kliže po ledu. Prezivala se tako do svoje osme godine, neobična priča, tek tada shvatam koliko sam imao sreće, ili neke iznenadne i teško objašnjive pomoći. I tada, sa još više energije tražim Vaska, kontaktiram Počitelj, šaljem pisma čak u Vladu BiH, bez odgovora, probam preko interneta koji put već, u raspoloživim kontaktima preko skajpa nalazim 192 prezimena Čučak. Biram dva, jedno u Mostaru. Javlja mi se Žaklina Čučak, Vaskova sestra od strica. “Vasko vam je tu, blizu… kod Beograda, Avala, Zuce…”- kaže mi i daje sve telefone. Sa Žaklinom pričam o Mostaru i svemu što nam se izdešavalo, o tome kako ni Mostar ni Novi Sad nisu više oni gradovi koje smo toliko voleli… Dva grada sličnih sudbina, ne samo zbog rušenih mostova. Pozivam Vaska, javlja mi se supruga, daje mi njegov telefon. Pričam mu dugo šta sam sve prošao ne bih li ga našao. Živi povučeno, sa porodicom. Dok ga slušam, shvatam koliko se trudi da ga ne nađu, da ga ostave na miru…

pzmam

Pero Zubac i Mika Antić, sa dodjele Februarske nagrade grada Mostara, 1984.

I kada se činilo da ipak neću imati kompletnu sliku i da će u reprint izdanju ove knjige nedostajati više od jedne fotografije, u samo sat vremena razrešim misteriju. Tri meseca traganja, bez rezultata i… u poslednjem trenutku, u jednom času, pronalazim Irenu i Vaska.  Još jednom zovem Ženju, želim da joj kažem gde sam stigao, da sam nas sve pronašao… Opet pričamo dugo, imamo dilemu, staviti Sanjinu fotografiju ili neki od crteža koje šalje sa nepoznate adrese. Dok mi stižu poslednje fotografije iz Mostara, Sarajeva, Australije, odlazim u Prometej na još jednu promociju, kratko referišem Drašku i on mi saopštava kako je sada sve na meni i Zoranu Kolundžiji, daje mi poslednja uputstva i kaže kako ću ja za ovu priliku da napišem jedan tekst, sam daje naslov, Dnevnik jedne knjige…

Vrlo brzo Zoranu donosim sve fotografije, skenirano prvo izdanje knjige i fotografije sa našeg martovskog susreta, pokazujem mu fotografiju Branislava Lučića na kojoj je nas deset sa Jugom Antićem. Gledam Juga i kao da vidim Miku. Toliko liče, lice, pokreti, čak je i kosa jednako nemirna. Nedostaje nam Vuk, mada znam da  će i on imati svoju važnu ulogu, kad odobri štampanje. Tek sad mogu da odahnem. Još jedno pismo Mišu Mariću, pričam mu kako sam konačno složio sliku iz 27 pesama, 35 fotografija i još toliko životnih priča. Još jednom se prisećamo tih vremena, njihovog druženja u vremenu kada su pisana reč i knjiga imali svoje zasluženo mesto u društvu. Priča mi kako je Mika znao da u školama,“… na kraju književnih matinea, kad dođe vreme za postavljanje pitanja živoj školskoj lektiri, u prisustvu nastavnika profesora i direktora govori: …Ali vas molim da pitanja budu iz vaših lepih glava, a ne glupava koja su vam zadali da ih postavljate…“. Eto, to je bio naš Mika i to je bio njegov način komuniciranja sa decom. Iz svake njegove pesme, mi smo sve brže izrastali, bivali sve veći i sve više ličnosti. Mika je dobro znao da deca imaju jasniju sliku, iz tog donjeg rakursa… “Dete je, čini mi se, kao reka. Ima čist izvor i bistra je u svom početku…” – zapisao je jednom, u Dnevniku, u onoj svojoj rubrici, Obično petkom

Iz mog današnjeg ugla, iz ovog gornjeg rakursa, Živeli prekosutra je još jedan dragoceni putokaz Mikin, mala pomoć u kretanju kroz život… drugarska i roditeljska. Kada je danas čitam, čini mi se da je u njoj gotovo sve zapisano. U svim tim pesmama postoji neka neobjašnjivo čvrsta veza, protkana fotografijama našim, zbog njih smo nešto više od drugara, poneko je tek malo stidljiviji, neko naoko nezainteresovan, ali svi u sebi nosimo te Mikine poruke, uključujući  i onog nepoznatog čitaoca kome je ostavljeno mesto za neispisanu pesmu o srcu. Svi smo čudno povezani i svi smo na potpuno različite i neobične životne načine već prošli one Gaveline osnovne dramaturške i životne elemente, neko samo ekspoziciju, neko  i  radnju, neko katarzu, a poneko i svoj životni šlus.

 žp

Bez obzira da li se nekad setite Mikinih pesama, tekstova, slika, ili u nekoj dalekoj krčmi na drumu uzmete parče hleba, soli i bibera, on je uvek tu, na neki poseban i samo njemu svojstven način. Možda baš kao ptica. I ako danas postoji neka knjiga koju bi trebalo štampati u milionskim tiražima i besplatno deliti svakom detetu u školi, onda je to sigurno knjiga Živeli prekosutra. U njoj su sve lektire spakovane, i korisni recepti za upotrebu života. Da nam život budu snovi, veći, još veći, najveći… da svi budemo makar za pedalj bolji, da sačuvamo onu jasnu, bistru sliku i što više svoje golišave ličnosti. A svi smo ličnosti bar jednom bili, makar samo na trenutak, u ovoj lepršavoj knjizi Miroslava Antića.

Novi Sad, 21. jun 2011. godine

VPZ_3

Toplina juga

Za davnih druženja kojih se samo retki sećaju, Miroslav Antić je Miši Mariću i mom ocu znao da kaže: “Nisam imao mogućnosti da biram gde ću se roditi, pa sam rođen u Mokrinu. Ako bih mogao birati gde ću umreti, onda bih voleo da to bude u Mostaru”. Činilo mu se da je tom prostoru već pripadao nekada davno, i dramatično očaran jugom, govorio da je usvojio to parče sveta kao svoj drugi zavičaj. Otuda, za ovo treće izdanje knjige, jedna sasvim slučajna i topla fotografika Starog mosta, kao prozor u neka davna vremena i sve što smo u njima voleli. A voleli smo otvorena vrata juga, široko raširene ruke kamena koji je znao da zastane u grlu, beskrajnu toplinu i dobrotu na koju nas je ovim izdanjem podsetila rožajska “Avlija”.

Novi Sad, 21. jun 2016. godine

VPZ-0002-3

Vladimir Zubac

 

[1]              Hor „Mostarske kiše“

(Miroslav Mika Antić 14.3.1932. Mokrin – 24.6.1986. Novi Sad)

tačno.net
Autor 24.6.2016. u 10:35

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija