Aleksandar Hemon – Između svetova

tačno.net
Autor 27.11.2014. u 12:16

Aleksandar Hemon – Između svetova

Prikaz knjige Aleksandra Hemona The Book of My Lives / Knjiga mojih života, Picador 2014.

„A ko ste vi?“ upitala je… a onda joj je ispričao ko je, umornim i jednoličnim glasom, kao da prepričava radnju nekog dosadnog istočnoevropskog filma.

The New York Review of Books

, pescanik.net

Sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka bile su zlatni period za mnoge mlade ljude u Jugoslaviji. Univerziteti i neke srednje škole su bili prvorazredni. U gradovima je bujao kulturni život. Iste predstave i filmovi koji su se gledali u zapadnim velegradima prikazivani su i tamo. Mladi su čitali savremenu evropsku i američku književnost, slušali rok i bluz i povremeno putovali van zemlje. Bilo je mnogo književnih novina i časopisa, zahvaljujući podršci države, i u njima se prevodilo puno beletristike i poezije, pa bi na primer jedan broj bio posvećen savremenoj argentinskoj prozi, naredni skandinavskoj poeziji i tako dalje.

Nedavno mi se jedan hrvatski izdavač žalio kako pamti da je u to vreme prevod nekog romana umeo da se rasproda za dva dana. Sećam se kako su mnogi stariji intelektualci u neverici i s prezirom gledali na popularnost Samjuela Beketa i Žan-Lika Godara, jer su verovatno odrastali uz Tihi Don Mihaila Šolohova i sovjetske filmove. Onda se sve promenilo. Sa raspadom Jugoslavije 1990-ih, kulturni horizonti su se suzili. Nacionalisti su pobedili i sama „ideja Jugoslavije“ je izbledela. Oni koji su sebe smatrali građanima sveta, pobegli su glavom bez obzira.

To se dogodilo Aleksandru Hemonu. On je doputovao u SAD iz rodnog Sarajeva u okviru državnog programa kulturne razmene za mlade novinare u proleće 1992. Imao je dvadeset sedam godina. Poseta je trebalo da traje mesec dana i trebalo je da se vrati kući 1. maja, ali je nacionalni sukob koji se već godinu dana zakuvavao u Bosni i Hercegovini u njegovom odsustvu prerastao u pravi rat, i upravo kad je trebalo da poleti avionom kući, srpski nacionalisti su opkolili Sarajevo i odsekli ga od ostatka sveta. Otac mu je preporučio da se ne vraća.

Budući da je bio nespreman, to je sigurno bila bolna odluka. Pored griže savesti što je napustio roditelje i prijatelje, verovatno je brinuo i šta će biti s njim u Americi. Zarobljen u Čikagu, odvojen od svojih, gledao je na televiziji svakodnevno uništavanje rodnog grada, strašne prizore ljudi koji beže od snajperske vatre ili leže u sopstvenoj krvi. Ispostaviće se da je to najduža vojna opsada nekog grada u novijoj istoriji, koja je trajala skoro četiri godine i nadmašila čuvene opsade Lenjingrada i Staljingrada iz Drugog svetskog rata.

Na početku jugoslovenskih ratova, kako se Hemon seća, čovek je još uvek mogao da se zavarava kako se radi o šačici ludaka i da će se stvari uskoro vratiti u normalu. Ljudima imunim na nacionalističke strasti bilo je nezamislivo da će ova multietnička zemlja sa preko dvadeset miliona ljudi – prestati da postoji i pretvoriti se u pakao na zemlji. Drugi Bosanci koji su kao Hemon pobegli od rata, u ratu su izgubili članove porodica. On je imao više sreće. Njegov otac koji je bio inženjer i majka učiteljica provukli su se kroz srpske položaje na dan početka opsade Sarajeva i sklonili se u kuću njegovog pokojnog dede, u jednom zaseoku u severnoj Bosni.

Tamo su proveli godinu dana hraneći se povrćem iz bašte i gledajući kamione srpskih vojnika kako odlaze na front, a zatim su uspeli da se izvuku sa tog opasnog mesta i dokopaju se Novog Sada u Srbiji, gde je Hemonova mlađa sestra završavala studije i gde su svo troje podneli zahtev za kanadsku iseljeničku vizu. Primljeni su u Kanadu kao izbeglice 1993. godine.

Za to vreme njihov sin je u Čikagu radio slabo plaćene poslove. Sa završenim studijama engleskog u Sarajevu, dovoljno je poznavao jezik da prodaje časopise od vrata do vrata, da deli Greenpeace letke i da kasnije postane nastavnik engleskog kao stranog jezika. Njegovi poslodavci su smatrali da bosanski naglasak ima svojih prednosti, jer u kombinaciji sa pričom o ratu i izbeglištvu izaziva sažaljenje kod usamljenih domaćica i džangrizavih penzionera kojima kuca na vrata, i koji mogu da upoznaju nekog goreg i bednijeg od sebe.

Hemon, koji je u Bosni i Hercegovini bio novinar sa spisateljskim ambicijama, iskoristio je ovu priliku da popravi svoj engleski, s nadom da će početi da piše na engleskom. Dosta je čitao beletristiku, od Nabokova do ponovnog čitanja Čehova, Kafke, Bulgakova, Tolstoja, Dostojevskog. „Samo sam se u imaginarnom prostoru književnosti osećao lagodno i bezbedno“, piše on u jednoj priči o svojoj mladosti i verujem da se tako osećao prve godine u Americi.

Kada je popravio rečnik upisao je postdiplomske studije engleskog na univerzitetu Nortvestern i čitao Čosera, Šekspira, Marloa i mnoge druge engleske i američke pisce. Prvu priču na engleskom napisao je 1995, tri godine od dolaska u Ameriku. Jedan profesor je pohvalio kvalitet njegovih eseja i saznavši da Hemon piše i priče, predložio mu je da neku od njih ponudi prestižnom književnom časopisu univerziteta, Triquarterly. Tako je objavljena priča „Lik i delo Alfonsa Kaudersa“, u kasnijem izdanju pojavila se još jedna, da bi usledile druge u časopisima Ploughshares, The New Yorker, Esquire, The Paris Review, i u antologiji Best American Short Stories 1999. Njegova prva knjiga, Pitanje Bruna, u kojoj su sakupljene ove priče, izašla je 2000. godine, a prvi roman, Nowhere Man, dve godine kasnije. Kritika je odlično primila obe knjige i on je ubrzo dobio stipendiju Gugenhajm fondacije, a dodeljena mu je i Mekarturova „stipendija za genija“, za književni rad na svom drugom jeziku.

Hemon je nesporno veliki književni talenat. Čak su i njegove prve priče veoma sigurno i besprekorno konstruisane. Njegov engleski je tečan, idiomatski bogat, a njegova proza odiše sofisticiranim senzibilitetom na tragu Borhesa, Bruna Šulca, Danila Kiša, Bohumila Hrabala i drugih savremenih klasika i velikana. Iz njegovih brojnih intervjua vidi se da on dosta razmišlja o zanatskoj strani književnosti. Spajajući fikciju i memoare, njihove isprepletene raznorodne narative i likove i događaje, njegove priče i romani zahtevaju zavidnu veštinu da bi proizvele efekat koji daju.

U njegovim delima zaista nema ničeg konvencionalnog ili predvidivog. Neopterećen žanrovskim granicama, menjajući perspektive u želji da zbuni čitaoca, on postupa kao reditelj koji seče i lepi filmsku traku. Kao pesnici, i on računa da će mašta njegovih čitalaca prepoznati veze koje je uspostavio. Hemon to ovako objašnjava:

„Smišljate različite načine da ispričate priču koja je u skladu sa vašim senzibilitetom. Stil i metod su zaista produžetak vašeg trenutnog osećanja sveta. Lepota književnosti – ali i njena ograničenja – je u tome što je ona neizbežno lična, čak i kad pišete naučnu fantastiku. I kada se vaša priča odvija na drugoj planeti, ona proizlazi iz vaše ličnosti, vašeg ličnog iskustva, vašeg senzibiliteta, vaših interesovanja, vaših strasti, iz čitave vaše ličnosti. Čak i ako čovek to pokuša da potisne, priče će to odražavati, možda baš tom negacijom. Život nam daje samo cigle, a mi od njih pravimo svoje katedrale.“

Njegove naredne dve knjige bile su roman Projekat Lazarus (2008), i Ljubav i prepreke (2009), zbirka povezanih priča. I one su bile uspešne kod kritike i potvrdile njegov ugled. Kritičari su redovno hvalili originalnost njegove vizije i kvalitet te proze, posebno u Projektu Lazarus, u kome je ispisao neke od svojih najboljih stranica. Ovaj roman povezuje dve priče, prvu o Lazarusu Auerbahu, mladom Jevrejinu koji je pobegao u Ameriku posle pogroma u Rusiji 1903. i čija smrt u kući načelnika čikaške policije 2. marta 1908. godine nikada nije razjašnjena – sa drugom pričom o Vladimiru Briku, izbeglici iz Bosne i piscu nastanjenom u Čikagu, koji postaje opsednut ovim slučajem. Poglavlja koja prate sirotinjski život Auerbaha i njegove sestre naročito su dobra. U svojoj ogoljenosti podsećaju me na priče Stivena Krejna o Baueriju i na necenzurisane crno-bele fotografije zločina i lica žrtava iz tabloida tog doba, poput fotografije reprodukovane u Projektu Lazarus, gde stasiti policijski inspektor podiže glavu Auerbahovog leša, postavljenog da sedi na stolici.

Sve dobre pripovetke i romani predstavljaju sud o životu. Hemon kaže da je Projekat Lazarus njegov roman o Abu Graibu. Kao što i sam priznaje, njegovo stvaralaštvo vođeno je etičkim i moralnim razlozima. Priča o Auerbahu i njegovoj sestri dirljiva je i zabrinjavajuća. Oni beže od nepravde u Rusiji, a pronalaze siromaštvo i ksenofobičnu histeriju u Americi, baš kao i bosanski izbeglica Vladimir Brik nakon 11. septembra. Hemonov gnev se može razumeti. Iako je njegov ovdašnji život ispao bolji od starog, bilo bi monstruozno očekivati da ovde praktikuje selektivni moral i ignoriše laži, torturu, brutalnost i ubijanje nevinih, u šta se upustila njegova nova zemlja tokom rata u Iraku – nakon što je iste zločine gledao u svojoj domovini.

Za razliku od mnogih emigrantskih pisaca koji više ne pišu na svom maternjem jeziku, ako su uopšte i pisali, Hemon ima dvonedeljnu kolumnu na bosanskom jeziku u jednom sarajevskom časopisu i kaže da u poslednje vreme podjednako lagodno piše na oba jezika. Međutim, junaci njegovih knjiga su proterani ljudi koji nisu izgubili samo svoju domovinu, već i svoj identitet. Oni su kao čovek prenut iz dubokog sna koji za trenutak ne može da se seti ko je i gde je. Ali dok smo u životu samo na trenutak šokirani nepoznatim okruženjem svoje sobe, kod trajno izmeštenih Hemonovih junaka taj osećaj je složeniji. „Počeo je da razmišlja o sebi“, piše on o junaku jedne priče, „kao o nekom drugom – liku iz crtanog filma, psu, detektivu, čudaku…“ Na neki način, stvarni život ne postoji, kaže Hemon. To je uvek priča o životu svedenom na sadašnji trenutak.

„Šta je umetnost ako ne način posmatranja stvari“, upitao je Sol Belou. Kao da je govorio o Hemonu. Evo kako Jožef Pronek, novopridošli imigrant iz jedne od Hemonovih prvih priča, opisuje Čikago dok se autobusom vozi do stanice metroa:

„Posmatrao je kako klize ulice, pokušavajući da se razbudi, tražeći znake da je živ: rotirajući prsati torzo u izlogu prodavnice venčanica, plišane lutke natrpane u Nojevu barku, žene u sarijima dok hodaju niz Mocartovu ulicu, World Shoes, Ist-Vest aparati, Universal distributeri, čovek u beloj košulji koji namešta kofu ruža ispred svoje cvećare, Cosmos Press, koktel bar Rajski vrt, poštanski sandučići sa porukom „Molite se za Majkovu mudrost“, zdravstveni centar Čudo, Acme usisivači, natpis „dežurni krojač“ u rukama plastičnog krojača.“

Držati oči širom otvorene jeste jedan od načina da vidimo i doživimo svet, ali postoji i drugi način, jednako neophodan, kada zatvorimo oči i zatražimo od svoje imaginacije da nam pomogne da opišemo to što smo videli.

Hemonu su bliska oba načina. „Ovako bubašvaba vidi nameštaj u stanu“, kaže njegov junak dok se vozi pored čikaških nebodera. Ili, govoreći o svojoj devojci, kaže: „Ujutru bi se iznenada uspravila u krevetu, kao nedužna cura u nekom horor filmu probuđena iz mučnog košmara, sekund pre nego što ubica (koji je uvek u blizini) skoči na nju da je iskasapi.“

Povezivanje dve naizgled različite realnosti jedan je od najuzbudljivijih i najprijatnijih trikova naše imaginacije. Za nekog poput Hemona ko je jedva spajao kraj s krajem, glavna zanimacija su bile šetnje gradom dok traži posao po oglasima. Tu on prepoznaje ne samo znake bogatstva i bede, sreće i nesreće, već mu u ovom za njega čudnom svetu pažnju privlače i neobične stvari kao izgled američkih kvaka, toliko različitih od onih kojima je otvarao vrata u svojoj zemlji:

„Najteži deo pisanja narativa nečijeg života je napraviti odabir iz obilja detalja i mikrodogađaja, svih podjednako važnih i nevažnih. Ako se odlučite samo za značajne događaje: rođenja, smrti, ljubavi, poniženja… onda negirate suštinu života: efemerne događaje, međutrenutke, suviše male da bi se registrovali (voz ulazi u stanicu na kojoj nema nikoga, pauk se spušta niz nevidljivi konopac i pada na pod samo da bi ga nečija noga odmah zgazila). Ali ne možete da navedete svaki trenutak koji vam zagolica čula, koji vam je procureo kroz prste, ostavljajući vas da pričate svoju životnu priču čitaocima koje zanima samo vatromet univerzalnih iskustava, toboganska vožnja kroz događaje koji u njima izazivaju smenu saosećanja i osude.“

Poput drugih pisaca čiji pustolovni životi liče na živote njihovih junaka, Hemon piše da bi razumeo smisao svojih avantura, a i da bi zabavio druge. On poznaje vrtoglavi osećaj izmeštenog čoveka koji shvata da može da promeni svoj identitet i postane neko drugi a da to niko ne sazna, i istražuje te mogućnosti dok smišlja svoje priče. Kao što svi znamo, naša sećanja su podjednako zapamćena i proizvedena. Događaje iz života prenosimo prijateljima kao priče koje se mogu razlikovati u pojedinostima, ako se u nekom konkretnom slučaju dogodilo nešto toliko neobično da izmiče našem umeću pripovedanja, ili pravimo izvesne izmene ako otkrijemo novi način da neku priču ispričamo estetski prijemčivije. Hemon to razume. On kaže da želi da uništi ideju da pisci i umetnici treba samo da opisuju stvarnost, koja je navodno toliko očigledna da ne postoji nikakav rascep između pojedinca i sveta, niti potreba da se taj jaz premosti imaginacijom.

Ono što pripovedač radi je, prema Hemonu, pronalaženje raznih načina prevazilaženja tog jaza. Uprkos zameni identiteta, mešanju stvarnih i fiktivnih događaja i podešavanju hronologije u zavisnosti od potreba zapleta, mi ga nikad ne gubimo iz vida i shvatamo da, poput Džejmsa Ensora, Hemon slika autoportret okružen svim svojim maskama. Odgovarajući na pitanje novinara, on kaže:

„Priče, bilo da su ispričane ili zapisane, dokumentuju ljudsko iskustvo, a to nije isto što i dokumentovanje činjenica. Ako hoću da vam ispričam šta mi se dešavalo 1991, neke stvari moram da nagađam, nešto moram da izmislim, jer ne mogu svega da se setim. A neka sećanja se ne mogu datirati. Vi i ja ćemo možda pamtiti naš zajednički ručak, ali kroz nekoliko godina se nećemo sećati da li smo ručali u petak. Ja neću povezati taj ručak sa nečim što se dogodilo tog jutra, jer su to nepovezani događaji. Da biste ispričali priču, vi morate – ne da falsifikujete – ali morate da spajate i rastavljate. Sećanja su kreativna. Tretirati sećanje kao činjenicu je besmislica. Ono mora da bude fikcija.“

Stoga nije iznenađujuće što Knjiga mojih života nije knjiga memoara, već zbirka šesnaest približno hronološki poređanih autobiografskih tekstova, pisanih za razne časopise, u kojima su izostavljene mnoge druge stvari o Hemonu koje čitaoci njegovih priča ili znaju ili mogu da zaključe. Njegova sećanja u ovoj kratkoj knjizi kreću se od odrastanja u Sarajevu početkom sedamdesetih do prvih godina emigracije u Americi i kasnijeg života u Čikagu. Čitamo o tome kako je izgledao njegov rodni grad u vreme maršala Tita i socijalizma, kada je nacionalnost dece sa kojom se u svom kraju igrao bila potpuno nevažna, i kako je to idilično stanje narušeno kad je jednog dečaka nazvao Turčinom, ne shvatajući da je to pogrdna reč za muslimane, ili kako je regrutovan u Jugoslovensku narodnu armiju i šta mu se tamo dešavalo. U drugom tekstu priseća se kako je na radiju izveštavao o kulturnim događajima i pisao filmske i književne prikaze, dok mu nisu dali kratku autorsku emisiju pod nazivom „Saša Hemon vam priča istinite i neistinite priče“, za koju je pisao kratke priloge.

Priča nam i kako se njegov omiljeni profesor engleskog na fakultetu, koji ga je uputio da čita Emili Dikinson, Danila Kiša, Roberta Frosta i Tolstoja, kasnije pretvorio u zloglasnog ratnog zločinca; kako se vratio u Bosnu pet godina posle rata osećajući se kao izbeglica u gradu koji je nekad smatrao svojim; kako je igrao šah u Čikagu sa emigrantima iz desetak različitih zemalja; kako se raspao njegov prvi brak; i u poslednjem potresnom tekstu, kako je njegova jednogodišnja ćerka umrla od jedne retke bolesti.

Čitati njegova sećanja je fascinantno zato što su isprepletena sa komentarima na razne ozbiljne teme: misterija kako se sve što je poznavao i voleo nasilno raspalo; neodoljiva čar katastrofe zbog čega je Sarajevo sada zanosnije nego ikada pre; izbeglištvo kao fizičko i metafizičko stanje; prednosti i nedostaci asimilacije; zašto je voleti Čikago isto što i voleti ženu sa slomljenim nosem, kao što je rekao Nelson Alfren; retki trenuci transcendencije poznati onima koji igraju timski sport poput fudbala; uvid nakon susreta sa drugim emigrantima da uvek postoji priča tužnija od tvoje; i da smrt sopstvenog deteta ne sadrži nijednu životnu pouku.

Među mnogim izvrsnim pričama – a Hemon je poput svojih zemljaka Bosanaca vrstan pripovedač – tu je i priča o tome kako se sa grupom prijatelja zainteresovao za revolucionarne mogućnosti umetnosti, pa su smišljali performanse koji će zaprepastiti njihove sugrađane, kao kada bi negde otišli u cik zore noseći stotine vekni hleba od kojih bi pravili krstove, ili organizovali događaj kada bi u pozorištu pogasili svetla a kao rasvetu upotrebili pse lutalice kojima bi na glave prikačili baterijske lampe. Hemon, čiji preci s očeve strane potiču iz Galicije, ima prekrasan tekst o tome kako se četrdeset sedmoro ljudi okuplja u seoskoj kući da jedu boršč koji je skuvala njegova baba, utopijsko jelo, kako ga on naziva, jer sadrži sve, priprema se i jede kolektivno, i može se zamrzavati i podgrevati u nedogled, dok je jedini obavezni sastojak velika i gladna porodica.

Kao što je čest slučaj u njegovim knjigama, tragedija i komedija se prepliću. U jednom tekstu, opisujući povratak u Sarajevo posle rata, govori o tome kako je prespavao kod stare tetke u sobi prepunoj rupa od gelera i metaka, jer se njen stan nalazio direktno na liniji srpskog snajpera. Njegova tetka, pobožna katolkinja, još uvek je verovala u ljudsku dobrotu, uprkos suprotnim dokazima. Smatrala je da je snajperista koji je pucao na nju i njenog muža u suštini dobar čovek, jer im je za vreme opsade, kako kaže, često pucao iznad glava da ih upozori kako ih posmatra i kako ne bi smeli da toliko bezbrižno šetkaju po stanu.

Ako vas je ova pričica o dobroj starici dirnula, kladim se da će vam se dopasti sve Hemonove knjige.

Preveo: Ivica Pavlović

tačno.net
Autor 27.11.2014. u 12:16