BOG LASTANE, IMAN ČETRDESET I ŠEST GODINA I PIŠEN TI PRVI PUT

Povezani članci

• Private kokošinjac
• Bliži nam se Festival kulture “Slovo Gorčina”
• Posljednje priče Aleksandra Solženjicina uskoro na engleskom
• Da li postoji potreba osnivanja još jednog pozorišta?
• Odgajati protiv Auschwitza
• Osmijesi iz prošlog života

Najlipše misto moje mladosti bila je Maja. More bit da vi ne znate ko je Maja i kakve veze ima sa miston, a more bit da će vas puno sad kazat isto, da je i vaše najlipše misto bila Maja. Ako i niste bili iz Splita, puno vas je znalo di je ta robna kuća jerbo se zbog nje dolazilo lipo iz Mostara pa i dalje. To je bila najmodernija i najlipša robna kuća na svitu, a naš svit je bila Jugoslavija, lipa i široka zemlja. No to je misto imalo i još jednu, barenko za nas u Split, posebnu tradiciju i poseban “đir”, kako bi mi u split rekli.

Nije to bilo neko osobito misto, ustvari bija je to komad uskog pješačkog dila koje je držala jedna metalna ograda. Uz Maju zunzili su auti i autobusi, teški kamioni i motorini, pa to misto i nije baš neko misto da bi čovik reka, je, to je najlipše misto moje mladosti. Odma poviše, na livu bandu ima si puno bolje misto i puno vas će reć, je, Semafor je bija moje najlipše misto, sist na skaline podno pošte i pratit ko je doša iz Trsta, ko ima bilu, crvenu, oli zelenu majicu Fruit of the Loom i espadrile u istoj boji. Proliće je i grad je živnija, sve je šareno i sve je u kolurima, muški se prave da ne obadaju tu šminku, ma espadrile kure u švercera na Peristil bolje nego ikada.

U proliće to je bija taki posal, triba si samo materi užicat dva konja i spustit se do Peristila po rebatinke i espadrile.

Majicu u boji espadrila već bi ti neko donija sa broda, oli iz Gorice, Trsta ili Ankone, ko bi već iša kojin puten. Tiziano je bija u proliće pun ka šipak mladosti, šta bi išla kupovat prolitnje monture. A ja san opet otiša od teme. A tema je najlipše misto moje mladosti u Split. Split je oduvik bija takav grad, grad koji je ima svoj đir, pa bi oni koji su došli u Split teško razumili naše đireve, koji je to vrag i koji dogovori da svi u isti moment, u isti dan skinu jakete, maknu zimu pod potelju i izađu u grad u kratke majice i espadrile. Danas bi mislili da ta mladost ima kakvi dogovor na društvenoj mriži, ma mi bidni nismo imali ni mobitela ni interneta, njanci tablet. Mi bi pratili puls naši cura. A one su diktirale modu, diktirale stađune i đireve, pa si odma zna kad se one skinu, da ti je bolje bacit jaketu puten u kontejner nego prid Semafor doć u njoj.

A ja san opet odluta.

Najlipše misto moje mladosti bila je Maja. Nasuprot maje bila je autobusna stanica, di smo čekali svoje šestice, osamnaestice posli rive, a posli škole naravski. I sa te stanice nasuprot, ja bi sazna koliko sn usamljen jerbo nisan ima curu. I to me bolilo. A nasuprot su stajali muški u red. Ka da su oni tu slučajno i nervožasto bi gledali na sat. Niko nikoga nije obada, jer su svi znali zašto stoje tu i koga čekaju. A dame su naravno kasnile. Koja će poštena cura doć isprid Maje na vrime? Odma bi bila sumnjiva. Laka je, jedva čeka, moga bi je Bog pomoć od ćakula sutradan. Jerbo se sa stanice sve pomno pratilo. Ako bi koja bidna ženskica došla ranije, odma bi prišla cestu i pravila se da nije pošla na rendes, vengo u Maju štagod kupit. Ljudi moji, cili grad se dogovara za rendese isprid Maje. I nikome nikada nije na pamet palo da dogovori rendes di drugo.

A najgore je bilo kad bi ti bila priša i triba bi je nazvat u dogovorenu uru, a neko bi zasija u onu govornicu kraj Mije pa bi čeka, peta mu roge, a ako je bila gospoja griza prste i gleda na uru. Jerbo nismo mi imali mobitele, a telefon bi doma mater zaključala.

Ako dogovoriš rendes na Marjan oli na Vidilicu odma si sumnjiv. Taj i taj je sto posto manijak i ne drži do tebe, odma bi se mudrin savjeton prijatejice uključile u igru. Telefoni su zunzili i radili leva – leva, matere bi stavljale ključ, ali zaludu. Tribalo je odma istražit ko je taj koji našu, nazovimo je Maju, oće odvest na Zvončac, oli na Prvu vodu. Manijak, klošar, muška pizda, odma bi stručni stožer skočija na noge. Jerbo pizda ne zna red. A red se mora poštovat. Dogovoriš se pristojno isprid Maje, pa odčekaš svoji pola ure. Nakon pola ure eto Maje. Došla bi od pravca Bedema koji je okružila već pet puti sva uzdrćala da je ti ne vidiš, oli neko njen šta je bilo još strašnije.

I tako san i ja dočeka svoju Maju. Upoznali smo se na rivi.

Taj posa upoznavanja bija je izrazito kompliciran posa.Kako smo išli u različite škole, cure su išle u Kemijsku oli Ekonomsku, a mi, mi smo bidni puvali i plakali za njima u Tehničku, oli u Pomorsku. I onda bi radili telefoni. Oni šta bi i mtere stavile pod ključ. Naša bi koga poznatog u Kemijsku, pa bi kemija, di tvoja smišnica izlazi, šta voli, kakvu muziku sluša. I uvik bi se u povjerenju toj svojoj vezi reklo da ni crna zemlja ne smi znat. A ona bi saznala za po ure. Pa bi krenilo sa njene strane špijunski lobi. Odma su zunzili telefoni na tvoju bandu, među tvoje. Ko je? Odakle je? Kakav je u školi? Šta sluša? Pa bi se sve, ka i uvik završilo na rivi. E to je bija cirkus. Sad se tribalo pravit da se ne poznajemo. Prolazija bi sto puti kraj njene klupe di bi ona sidila sa prijatejicama.

A one su komentirale.

Seljačina. Vidi mu espadrile. Ljubičaste. Ko molin te nosi ljubičaste espadrile? Pa vidi mu kosu. Do pola guzice ima „repe“, ajme majko koji „đikan“, ako te pozove vanka bolje ti se ubit. A ti si se vrtija ka trotul na iglama. Pa sve ispod oka, oće me zapazit, zna li da san to ja, zna li da mi je zapela za oko? I kada bi pošla doma, sta bi ka mona još po ure i čeka, a nisi zna šta čekaš dok ti je srce divlje udaralo. Pa si čeka subotu i matineju u Yachta oli Hollywooda. Pa čekaj sentiše i sve pazi da ti ko ne ugazi espadrile. I onda čim bi DJ pustija prvu laganu stvar, doša bi do nje i promuca da bi tija sa njon plesat. A ona bi te pogledala ka da te prvi put vidi, pa bi te odmirila, pa bi pogledal prije koje su se zgražale, pa bi rekla : „More.“

E sad si mora pazit.

Sad je bilo ključno.

Ne daj bože stisnit je. A opet, ne smiš ni ispast bože mi prosti, ni meškinjast. Pa moraš odmirit i daljinu i stisak. I pažljivo se gingat, da je ne ugaziš. A ona miriše. Miriše na mladost, miriše na pokošene trave kako je piva Bajaga. A ti se znojiš. Tebi je najgore. I sam me vrag tenta da ovo pišen sad jer me nakon trideset godin još prolaze gricule. Sad je bija ključni moment, a Maja je bila ključ.

I zbog toga van pričan o Maji.

„Jesi gledala Footloose?“

„Jesan.“

E jebiga. Koji još film igra u Centrala, jerbo je ne moreš na prvi rendes odvest u Tesle. Pa se opet znojiš. U šest je Footloose, a u osan Povratak Jedija. Jel joj to kasno? A di ću je odvest na Ratove zvijezda za majku božju? Reć će odma da san lud. Griza bi nokte, a sentiš je pri kraju.

„A da odemo kasnije..?“

„A more.“

Zemljo otvori se. Sad bi skaka od sriće ali ne smiš. Već ionako ti čuje srce kako udara kroz onu majicu. Pa joj samo šapneš da je čekaš u sedan isprid Maje.

Sto iljada, ma šta govorin, sto miljuna iljada je bilo ovakvih dogovora. Prigušena svitla Marmontove, prvi sumrak, proliće. A ti isprid Maje čekaš svoju Maju. I drćeš. A ona kasni. Pa si nervozan, pa sve misliš neće doć, a onda, nakon po ure, dolazi njen autobus i vidiš je na zadnja vrata kako izlazi isprid Prime. Koliko je ljubavi spojila naša Maja. Koliko lipih uspomena bi naša Maja mogla ispričat. Najlipše misto moje mladosti, misto nasuprot Jale, misto obično, par kvadrata ničega.

A svega.

I puno vas se neće sa mnon složit. Bilo je lipši mista. Bilo je lipo isprid Semafora, bilo je lipo na rivi, na Pjaci, ma meni je najlipše bilo ti po ure isprid Maje dok bi nju čeka. I dok bi ćutija proliće, njen miris mladosti i njenu lipotu.

Bog Lastane,

Iman četrdeset i šest godina i pišen ti prvi put. Znan da mi je rukopis loš, ali te molin ovo moje pismo nemoj bacit u koš. Pita bi te, ako bi mi moga odgovorit, zašto san naresta i šta mi sad ti radiš, ti i moja “Modra lasta”? Pita bi te puno toga, zašto danas dicu uče da mrze, a ne da se vole, i zašto dicu bidnu ne uče ljubavi, nego ih uče da se triba tuć, vodit rate, klat, višat i umirat za kapitaliste? Kakva će ta dica narest i kakvi će postat ljudi? Zato mi je drago da san ima tebe, da san ima škole u kojima smo se volili, a ne mrzili.

Ma mi još uz to odgovori još nešto i ja ću bit sritan. Znaš li di je sad moja Maja? Je li sritna? Čekaju li još dica isprid nje svoje ljubavi? A znaš koliko ih je ona spojila, puno, ne more se ni nabrojit. Ako znaš di je pozdravi mi je puno. I reci joj da dikod svrati isprid Maje, more bit da nećemo u kino i da nećemo ruku pod ruku ka nekad, ali nije ni bitno.

Volija bi da je sritna. Ka šta san ja sritan. Da još živin u takvon gradu, da iman još sve te uspomene i da znan još pustit suzu, onu mušku, kad prođen isprid Maje.

Dragi Lastane, ako me pitaš šta ti je, ja ti ne moren odgovorit.

Split mi je, lastane, Split mi je, moj lipi grad i moje lipo ditinjstvo u zemlji u kojoj me nisu učili da mrzin, nego da volin.

Moja lipa mladost isprid jedne govornice i isprid jedne Maje.