“Bolonja“ nemoguća misija

Autor 22.11.2011. u 19:45

“Bolonja“ nemoguća misija

Pre kratkog vremena jedan ucenjak iz susedne nam zemlje Rumunije, raspravljajuci o potrebi reforme evropskog obrazovanja, izjavio je kako su promene inicirane tzv. „Bolonjskim procesom“ najznacajnije promene do kojih je doslo u istoriji obrazovanja u Evropi, jos od vremena nastanka prvih univerziteta u XII stolecu. Na cemu se temelji ta izjava za koju se u poslednje vreme ne moze reci da je usamljena, izjava koja izaziva velike strepnje, ali i jos vecu zabrinutost?
Zar je odista moguce, da jedan dokument napisan na dve stranice, ispunjen nacelnim stavovima i dobrim namerama, a koji su potpisali ministri inostranih zemalja Evropske unije (a ne ni rektori evropskih univerziteta, ni vodeci evropski intelektualci), zavreduje toliku paznju da mu se, odjednom svi okrecu i pocinju se na njega pozivati, s neshvatljivim zarom i zestinom, kao da je rec o odlukama I vaseljenskog sabora u Nikeji, kojima su uostalom bile potrebne decenije da bi zazivele, i da bi tek mnogo vekova kasnije svojim jarkim sjajem lomaca osvetlile „humanisticku“ Evropu.
Konacno, u cinjenici da cak postoje i internet-sajtovi s temom: za ili protiv Bolonjskih procesa, svima je jasno da, s tim tzv. „Bolonjskim procesima“, nije sve u najboljem redu, buduci da su njihovi ucesnici uvuceni u igru oko transformacije obrazovanja i da je ta igra nad igrama, igra – daleko od svakog saglasja.
Isto tako, necemo pogresiti ako kazemo da je i u ranijim vremenima bilo raznih skolskih reformi, ali, da nijedna, kao ova poslednja, nije ni priblizno bila tolikog obima i sa tako velikim ulogom na stolu za igru.
Svedoci smo reforme kojom je zahvacen veliki deo Evrope, reforme koja za obrazovne sisteme mnogih zemalja kao i za njihov kulturni, duhovni i nacionalni integritet moze imati nepredskazive i krajnje tragicne posledice, buduci da se samo jednim potezom pera u mnostvu slucajeva brise visevekovno duhovno naslede zarad „kulturnog“ jedinstva u prostoru sumnjivih geografskih granica i jos sumnjivijih namera.
Nase vreme u tom smislu nije neko „nulto“, novo vreme, novo bez istorije i duge tradicije, odnosno, novo u toj meri, da ceo sistem vrednosti na kojima se stolecima zasnivalo univerzitetsko obrazovanje u Evropi, sad, preko noci, treba da bude prevrednovan, odnosno, odbacen, tako sto ce na njegovo mesto doci sistem obrazovanja koji diktira nekoliko multinacionalnih korporacija pod plastom demokratije i slobode trzista intelektualnih potencijala citavih drzava i ciji je jedini cilj ostvarenje maksimalnog profita za sto krace vreme.

U ovom casu nalazimo se pod pritiskom najvecih i ekonomski najmocnijih drzava Zapada koje ne priznaju nista drugo osim vlastitih interesa; u sklopu tih njihovih „interesa“ male zemlje i narodi ne postoje; oni su kolateralna steta istorije i te male zemlje i ti mali narodi treba da se pretope u obezlicenost .
Svedoci smo necuvenih promena koje se dosad nevidenom brzinom desavaju u citavom svetu, a koje su uslovljene razvojem digitalnih tehnologija i interneta, stvaranjem nove virtualne realnosti i izmenom celokupne ljudske percepcije, ali i prevrednovanjem situacije u kojoj se celokupno covecanstvo nalazi.
Isto tako, cinjenica je da mi jos uvek nismo promislili sve domasaje i domete ove poslednje revolucije; moglo bi se pre reci da tako nesto nije ni zapoceto, vec da se pre nalazimo na samom pocetku, spreceni da kriticki mislimo, a sputani obmanama koje jednako velikom brzinom proizvode tvorci svih tih novih tehnologija, a moramo se sloziti i sa tim da to oni rade savrseno, da su u svemu izuzetno uspesni a samo s jednom namerom: da umnoze profit koji poseduju.
Danas istoricari pedagoskih ideja s pravom isticu kako je Pestaloci, dalekosezno inaugurisao svoj novi sistem obrazovanja, u vreme dominacije feudalnog drustva, i, videvsi dobre strane industrijalizacije, sagledao narastajuce potrebe svog vremena, te u vaspitanju i obrazovanju, nasao najadekvatnija sredstva pripreme ljudi za rad u industrijskom drustvu; mi i danas mozemo govoriti o neprevazidenim vrednostima Pestalocijeve reforme, a koje nisu izgubile svoj teorijski znacaj ni u nase vreme.
Ali, isto tako, mi se nalazimo na pragu nove informacione epohe koja tematizuje sasvim nova pitanja, a koja se ticu toga kakav je kvalitet rada u takvom drustvu, jer, nesporno je da se vrsta rada potpuno izmenila i da su zahtevi koji se postavljaju pred njegove izvrsioce sustinski i kvalitativno sasvim drugaciji. To povlaci za sobom i drugo pitanje: sta se ocekuje od novih generacija koje se sada skoluju, buduci da novi uslovi zahtevaju posve novu i posebnu vrstu obuke i pripremljenosti za rad.

Da li i danas vaspitanje u porodici ostaje inicijalno i primarno, ili se mnogim narodima istocne, mahom pravoslavne Evrope, kroz najrazlicitije oblike vaspitanja vec na predskolskom nivou, potajno poturaju sasvim drugacije vrednosti, pa porodicno vaspitanje gubi svoj znacaj, a u predstavnike mlade i najmlade generacije, od prvog dana utiskuju se samo one vrednosti koje pocivaju na uspesnosti i dominaciji nad drugima, vrednosti precesto ogoljene, kastrirane od svog viseg, patriotskog i rodoljubnog smisla?
Uspesnost su cenili posebno i stari Grci i iznad svega uvazavali su pobedu, ali, jednako su visoko cenili i patriotizam, zrtvovanje za otadzbinu, herojstvo, junastvo, odbranu svog naroda i slobode, odbranu temelja iz kojeg izrasta duh naroda.
Iako dugo pod vlascu demokratije, stari Grci su negovali aristokratizam u pravom znacenju te reci: ideal im je bio da budu najbolji u oblasti kojom su se bavili i nije cudo da ono sto je predanjem doslo do nas, jeste rezultat najvisih domasaja grckog aristokratizma . Danas, u vreme globalizacije, koja je dosla na smenu posustaloj internacionalizaciji, nesposobnoj da resi zadatke dobijene na medunarodnim kongresima u drugoj polovini XIX stoleca, ta ista globalizacija odlucno istupa protiv prava nacionalnih drzava na samosvojnost i ogranicavajuci cak i ograniceni suverenitet, bez ustezanja brise nacionalnu komponentu u vaspitanju isticuci kao ideal trziste mladima bez granica.
U vreme dominacije interneta, u vreme lepih varljivih slika koje iluziju prodaju za jedinu stvarnost, omladini se nudi instant-obrazovanje ili samoobrazovanje. Citave generacije nastavnika i ucitelja u Srbiji koji su dosad bili nosioci znanja i garant da ce se na mlade generacije preneti najvise drustvene vrednosti, kako bi se drustvo, a tako i drzava, ocuvali pred naletom najagresivnije negativne energije, koja se okomila na srpski narod, sada se sistemskim resenjima od strane drzave svi nastavnici i ucitelji dugorocnim merama bacaju na rub egzistencije i tako, postupno, mentalno, a delom, i fizicki istrebljuju.
Virtualni svet proglasava se za jedini moguci svet i brise se svaka onticka razlika izmedu sveta droge i sveta koji proizvodi digitalna tehnologija. Tu vise nije rec o vrednostima. Tu se radi samo o egzistenciji, o trajanju u svetu imaginarnog koji svojim ucesnicima pruza iluziju ucesca i odlucivanja da bi ih odmah potom sveo samo na gubitnike, nesposobne da odlucuju o sebi samima a jos manje o drugima.

Tako monadizovane jedinke, zatvorene pod sedam pecata u svoje imaginarne svetove, idealni su materijal za nove stratege obrazovanja koji ih modeluju za rad po svojim potrebama i za svoje potrebe. To ima za posledicu da sve individualno i jedinstveno biva zbrisano ili marginalizovano. Tradicionalne vrednosti na kojima su dosad pocivale drustvene zajednice sada bivaju apstrahovane, svedene na prazne pojmove, na sredstva isprazne retorike, na elemente jezika kojim se govori a da se vise nista ne kazuje. Ti prazni pojmovi, reci, sto se vise ni na sta ne odnose, jesu – ni na sta obavezujuci znakovi jezicke igre koja za cilj ima samo jedno: unistavanje svega sto je ma na koji nacin od totalitarnih evropskih sistema nekontrolisano i sto u sebi ima elemente neceg zdravog i pozitivno subverzivnog u svetu kojim sve jace dominira zadah informaciono-tehnoloskih deponija.
Moja je namera da ukazem na agresivni nastup pobornika tzv. „Bolonjskih porocesa“; oni svojom grlatoscu do te mere skrecu paznju na sebe, a da se ne mozemo ne zapitati: ko su oni? Pogledamo li ih bolje, moracemo konstatovati da je rec o autorima veoma skromnih prirucnika i teorijskih radova ali u isto vreme i nastavnicima jos skromnijih mogucnosti, koji su u jednom casu, u mahanju „Bolonjskom zastavom“, videli svoju zivotnu afirmaciju. Rec je o jednom krajnje interesantnom socioloskom fenomenu, koji ne bi smeo da ostane van vidokruga profesionalnih sociologa a tice se ocajnickog pokusaja ljudi neostvarenih u nauci da sebe dokazu na rukovodecim mestima na Univerzitetu ili po raznoraznim besmislenim ministarskim komisijama.
Pre tridesetak godina, kada je u Jugoslaviji sprovedena prva velike reforma skolstva, sa dalekoseznim negativnim posledicama, a koje se izrazito osecaju i danas, govorilo se kako tadasnja reforma bese osveta bivsih, losih ucenika. Danas sam vise no uveren da ovu „Bolonjsku reformu“ predvode bivsi losi studenti koji tako lece svoje komplekse inferiornosti. Ono sto je u tome najinteresantnije, ali i najfrapantnije, jeste: izuzetno dobar nacin na koji su se svi ti duhovni nesrecnici okupili i organizovali. To vec nije samo socioloski fenomen, vec i psiholoski (mada ce mnogi reci da je je to, posebno u Srbiji, politicko-stranacki fenomen).
Istovremeno, ja se jos uvek ne mogu oteti utisku da je ovakva ocena, koliko god bila tacna, toliko i dalje, sama po sebi, nedovoljno objasnjenje situacije u kojoj se nalazimo.
Treba poci od toga da su oni kojima je u udeo zapala reforma obrazovanja u Srbiji, za tako nesto
krajnje nekompetentni.

Oni ne znaju osnovne stvari koje svaka reforma sistema obrazovanja podrazumeva. Oni ne poznaju ni drustvo u kojem zive, a ako nesto i misle da znaju, onda se namerno, a ponekad i nenamerno, no u svakom slucaju, veoma uspesno, samoobmanjuju. U tom smislu ovde se uopste ne radi o bolonjizaciji naseg sistema obrazovanja, jer, to sto je od te „Bolonje“ vidljivo, zapravo je samo vrh ledenog brega. Reforma te vrste ne moze u Srbiji biti uspesna, kao u drugim zemljama Evrope, ponajpre zato sto se Srbija po mnogo cemu razlikuje od te Evrope i njenih zemalja.
U Srbiji se dugi niz godina socijalni mir i permanentna nezaposlenost, a time i nepotrebnost mladih ljudi, cesto najsposobnijeg dela populacije, amortizovala „vecitim studiranjem“. Da neko ne bi bio socijalni slucaj, on je bio student. Jasno, neki socijalni slucajevi su na kraju i zavrsavali neke marginalne skole i u situaciji nepostojanja kadrovske politike cesto dolazili i na visoke drzavne funkcije sto bi bilo nezamislivo, u Engleskoj, Francuskoj, Nemackoj ili Americi (gde se oduvek, od samog pocetka, zna sa kog univerziteta se moze dospeti u administraciju predsednika drzave, a sa kojeg – nikad).
U Srbiji su ljudi duzi niz godina bili pasivizovani, podvrgavani udarcima sa raznih strana, fizickim i duhovnim, a sto je dovodilo do minimalizacije duhovnih i telesnih potreba; ovo poslednje nije dolazilo samo od sebe, vec je nametano sa strane, uz dodatno stvaran kompleks krivice koji su posebno razvijali neprijatelji srpskog naroda preko mnostva antidrzavnih, tzv. nevladinih organizacija.
Sve to, koristimo li kategorizaciju Pitirima Sorokina, vodilo je cesto do pada u pasivno-cinicni epikureizam . To se posebno odnosi na sve one koji su u jednom casu preziveli strasnu katastrofu, ili totalno razaranje. Jer, sve do tog casa mozda je i postojala nada da moze biti bolje, da bi, nakon toga, nestala i svaka nada, te, ako se za necim mora najpre tragati, onda je to nada, ciji ce se princip tek morati uspostaviti.
I tu je zapravo osnova problema: tzv. „reformatori obrazovanja“ nisu uopste shvatili ni gde se nalaze, ni sta uopste treba da reformisu. Sa naivnim uverenjem da sve znaju, jer su tamo, negde u svetu, nesto, nekoliko dana slusali, oni su zasukali rukave i jurnuli napred… Ali, gde?
Samo se tako moglo dogoditi da neko, na nekom letnjem kursu, slusa dva predavanja, u belom svetu, i onda ovde krene da to sto je cuo primenjuje, ne shvatajuci da se nalazi u sasvim drugacijoj sredini.

Jasno je da u situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija nijedna reforma obrazovanja ne moze uspeti. A ne moze uspeti, pre svega zato sto je prethodno potrebno neke druge stvari reformisati i urediti, sto je potrebno izgraditi adekvatni sistem vrednosti i definisati pravila ponasanja vazeca za sve. Neophodno je odrediti osnovne ciljeve, potrebe, standarde i puteve realizacije planiranog. Potrebno je formulisati ideju oko koje ce se sav narod u svome jedinstvu okupiti.
Reformatori obrazovanja, sami temeljno neobrazovani, dosli mahom iz naucnih oblasti gde obrazovanje nije ni u jednom casu promisljano kao temeljni problem, cega su se god uhvatili, sve su uspeli da srozaju i obesmisle, a sami ostajuci do kraja bez trunke samokriticnosti. Tako se i moglo desiti da je jedna bivsa rektorka iz Novog Sada htela pre nekoliko godina, na prvoj sednici novoizabranog Saveta Univerziteta, nakon svog reizbora, da se sudski razracunava sa studentima koji su joj zamerili sto 200 dana u godini provodi na sluzbenim putovanjima. Ona je verovatno u sledecem mandatu taj svetski rekord u jurcanju po svetu i oborila, kao i njena naslednica, ali nije stvar u tome.
Prvo pitanje mora da glasi: Kada je tokom citave istorije univerziteta u poslednjih osam vekova nekom rektoru palo na pamet da tuzi gradanskom sudu studente? Takvo skandalozno ponasanje vremenom postaje pravilo i cinizam postaje vladajuci nacin ponasanja. I sve se pritom prikriva pozivanjem na nekakve reforme, ili tzv. Bolonjske procese, kakvi ovde ne mogu uspeti kao sto nista ne moze uspeti dok se ne pripreme pretpostavke tog „uspeha“.
Ali, ono osnovno sto odrzava sve „reformatore obrazovanja“ u Srbiji jeste princip neodgovornosti i neka iracionalna vera u to da ce to sto rade biti nesankcionisano, te da ce svi oni kao zivotnu nagradu dobiti dozivotni boravak na Havajima u zamenu za to sto su siroke ruke slali svoje poslusnike na sluzbena letnja putovanja u Kinu, Singapur ili obliznju Grcku.
Jeste, postoji i univerzitetski turizam, ali ovde, kad studenti sve manje uspevaju da plate visoku skolarinu i sve teze prezivljavaju, o tome je ponajmanje rec.
Posledice koje iz svega toga mogu proizaci, lomom sistema preko kolena i bacanjem na ulicu deteta zajedno sa vodom u kojoj je ono prethodno okupano, ne mogu ostati nesankcionisane i to je treci aspekt ovog problema koji ce u vremenu buducem kad-tad morati da se aktualizuje.
Pomenuta tzv. „reforma obrazovanja“, koja se sad na precac i navrat-nanos sprovodi od strane proverenih nestrucnjaka, koji su se u ovo vreme nasli na pogresnom mestu, uopste ne uzima u obzir duboke promene koje se desavaju poslednjih decenija u samom tkivu savremene kulture, koja se transformise iz kulture knjige u kulturu slike, da bi danas vizuelna dimenzija bila potisnuta auditivnom (a u tom kontekstu, do problema koji iznutra potresaju Srbiju, tek treba doci).

Oni, radi kojih se danas reformise obrazovanje, vise nisu sposobni ni da citaju knjige i misle u pojmovima, ali ni da misle u slikama; oni, navodno mogu samo da slusaju i zato ocekuju od svojih nastavnika nekakvo „interaktivno soljenje mozga“, sto je krajnje apsurdno, buduci da ne razumeju da je tokom citave istorije odnos nastavnika i ucenika bio interaktivan , ali tokom citave te istorije, od ucenika se ocekivalo samo da uci, a od nastavnika da mu pomogne komentarom i tumacenjem teze razumljivih problema, a ne da nastavnik igra nekakvog zabavljaca ucenika, ili dadilju koja cuva decu da se deo dana ne drogiraju, i to za neku bednu platu koju ucitelju daje drzava nastojeci da ga na taj nacin pred ucenicima ponizi, a pred njim samim obesmisli.
Sve to moglo je i dovesti do toga da pre nekoliko godina izvesna osoba, na polozaju pomocnika ministra prosvete Srbije, poreklom iz nekakve „alternativne akademske obrazovne mreze, preti preko televizije profesorima univerziteta kako ce oni imati jos manju platu a jos vise casova i da ne treba da se bave naukom jer „ko to hoce da se bavi naucnom radom neka ide u naucne institute“ . Toliko gluposti, drskosti i
bezobrazluka na jednom mestu i to samo zato sto je ta osoba u nauci apsolutno nepoznata! Pa, stvar je u tome da su upravo univerziteti uvek bili i vodeci istrazivacki i naucni centri, mesta odakle je nauka dobijala odlucujuce impulse.
Ako je na danasnjoj vrednosnoj lestvici profesija nastavnika (skolskih, kao i univerzitetskih) na samom dnu, to jos uvek ne znaci da je sve izgubljeno; upravo sa dna, i samo sa dna moguc je pravi preokret; upravo od onih ponizenih moguce je ocekivati da daju podsticaj kritickom preoblikovanju sistema, a u ovom slucaju reformi sistema obrazovanja. Sistem odozgo nametnut, za nekoliko dana, u nekom hitnom postupku, bez prethodnih analiza i istrazivanja, lisen je svakog smisla, kao i zivota na neke duze staze .
Da bi bilo kakva reforma mogla imati pozitivne rezultate, ona mora poci od analize onih koji dolaze na studije i njihove mentalne strukture. Ali, cilj nije u prilagodavanju sistema dolazecim studentima, vec u pripremi buducih studenata za studije, tako sto ce se promeniti pretpostavke koje ih vode ka negativnim rezultatima koji se sada pokazuju.
Moja je namera da ovde pokazem u kojoj meri poslednji globalni preobrazaji celokupnog sistema obrazovanja nose opasnost urusavanja citavog sistema vrednosti na kojem pociva zapadna, prvenstveno evropska kultura i to pod maskom progresivnog poboljsavanja sistema obrazovanja, njegovim ujednacavanjem. Pokusajem da se nivelise znanje tako sto ce se na njega primenjivati kvantitativni parametri, ali i namernim previdanjem da sve nije podlozno kvantifikaciji (umetnicko obrazovanje), s jedne strane, i uklanjanjem specificnosti u kojima se ogledaju iskonski koreni pojedinih nacionalnih kultura (kod onih nacija koje imaju svoju istoriju, razume se), sada se stvara sistem obrazovanja koji nije potreban ni najrazvijenijim zemljama (jer one u kljucnim segmentima obrazovanja, sistem ne menjaju), ali ni onim manje razvijenim (jer ugrozava njihove vitalne interese)

Smatram da ce razumevanjem upravo te globalne situacije buduci, istinski reformatori i zastitnici obrazovanja u Srbiji uspeti da izbegnu sve zamke koje nase drustvo danas iz prikrajka vrebaju.
Nedavna izjava (20. april 2007) rektora najvece ustanove za obrazovanje umetnika i radnika u pozorisnoj delatnosti u Ruskoj federaciji, rektora Drzavnog instituta pozorisne umetnosti (GITIS) Marine Hmeljnicke, ne moze ostati bez jednako udeljene paznje, a ona glasi:
„Мы пытаемся сохранить духовную наполненность
процесса обучения в вузе, интеллектуальные и нравственные
приоритеты. Не случайно во всем мире наше образование
пользуется большим авторитетом: именно русская высшая
школа выработала систему пятилетнего обучения. Для нашего
вуза так называемая болонская, двухступенчатая, структура, о
которой так много сегодня говорят и пишут, думаю,
неприемлема. Не магистерскую или бакалаврскую
диссертацию должен защищать наш студент. Спектакль
поставить – вот «диссертация» режиссера или балетмейстера.
Спеть арию Онегина или сыграть Раневскую, сочинить
сценографию к «Ревизору» и станцевать партию Жизель – вот
дело наших студентов-выпускников.“
Ako sve ovo imamo u vidu, zasto nas je morala i ova „reformatorska nesreca“ zadesiti? Ne mozemo se oteti utisku da se iza citave price o tzv. „Bolonjskim procesima“ krije nesto sasvim drugo, nesto sto niko ne pominje, ali nesto sto deluje krajnje subverzivno. To je sve ociglednije, ako se zna da je sve zapocelo potpisivanjem dve stranice teksta, nikoga ne obavezujuce deklaracije, da bi se ona potom pocela svima nametati kao obavezujuca, imajuci za posledicu nuzne promene sistema obrazovanja, pre svega izmene planova, programa i sistema ocenjivanja, a da bi se sve zavrsilo uvodenjem naziva: „Bolonjski procesi“.
Ono sto je u svemu tome najkomicnije ili najtragicnije, jeste cinjenica da je pozivanjem na nekakvu „opterecenost studenata“ pocelo agresivno menjanje obima nastavnih planova i nacina predavanja , kao i insistiranje na tome da godinu mora poloziti bar 80% studenata, cime se neposredno ucenjuju nastavnici. Jer, sta im je ciniti kad studenti nece ni ispite da prijave? Ima krivaca, ali to nisu nastavnici, vec glasnogovornici „reforme“ na celu sa njenim „rektorima“ koji obecavaju (prikriveno i neprikriveno) studentima da ako su platili skolarinu, na kraju semestra ce im biti upisane i ocene, te da nema potrebe da uce (citaju knjige, ili idu na predavanja) a da su dovoljne samo „male aktivnosti“ — makar pasivno prisustvovanje na casu.
Ovde treba ukazati na jos jednu „specificnost“ naseg obrazovnog sistema, na nesto sto je u svetu relativno nepoznato, a to je prenosenje ispita iz jedne godine u narednu godinu. Nekada je bilo moguce preneti dva ispita i poloziti ih tokom naredne godine, a potom vec duzi niz polovinu (ili polovinu umanjenu za
jedan ispit: od 12 ispita moguce je preneti 5). Jasno je da u takvoj situaciji ima mnogo ispitnih rokova a da studenti uvek neki ispit spremaju i ne pohadaju nastavu, pa je i „normalno“ da potom gube godinu, ali oni su cesto drzavi bili potrebni i za neke druge aktovnosti i ona je takvo stanje stvari sankcionisala. Posebno u vreme kad su studenti po godinu dana strajkovali, ili duvali u pistaljke…
Sve u svemu, pod pritiskom studenata, pravila studija su se neprestano menjala a da niko nije shvatao da studiranje ima smisla samo u slucaju kada se 1. oktobra naredna studijska godina zapocinje sa svim polozenim ispitima, kako je u vecem delu sveta. Nazalost Bolonjski sistem upravo to podrazumeva, a studenti, po inerciji, navikli da ne moraju polagati sve ispite, niti redovno ih spremaju, niti se trude da ih nakon odslusanog semestra i poloze.
S druge strane, osetivsi da mogu sta hoce i da univerzitet i fakulteti vise nemaju nikakav autoritet koji im je ne poljuljan, vec srusen sistemskim delovanjem vladajucih institucija, studenti su spremni na pregovore i cenkanje razne vrste; to je razumljivo i to je ljudski: platicemo Univerzitetu i Rektorki za svaki ESPB kredit koji nam nedostaje, kao sto placamo i za svaki nedobijeni potpis pri overi ispita jer na predavanja nismo pohadali — kazu oni; istina, fakultetima, a posebno rektoratu para nikad dosta, jer, treba po svetu putovati i znanja o reformi skupljati po soping-centrima. Ali to nije resenje: da bi se dobili potrebni bodovi/krediti, treba prethodno poloziti i ispit, a studenti bi upravo to da izbegnu. No, pogresno bi bilo da oni u svemu tome imaju neku krivicu. Oni nemaju nikakvu krivicu i nisu nizasta krivi, jer su tako uceni, a uceni su mnogo cemu u poslednjih desetak godina.

Ovde se ne radi toliko o neinformisanosti studenata o njihovim obavezama, koliko o manipulisanju njima od strane onih koji su inspiratori tzv. „Bolonjskih procesa“. Odakle odjednom tolika servilnost prema studentima i briga navodna za njih kad oni imaju samo jednu obavezu — ucenje, ako su se vec odlucili za studije.
Da, Bolonjski univerzitet jeste jedan od najstarijih evropskih univerziteta , ali kakva se simbolika krije u tome da se neprestanim pominjanjem najstarijeg univerziteta, frontalno napada ideja univerziteta formirana i oblikovana u poslednja dva stoleca, a na koju su neposredno uticali A. fon Humbolt i Hegel, Fihte i Seling? Sta je to u sistemima obrazovanja evropskih drzava toliko zasmetalo zagovornicima globalizma da mora biti uklonjeno i zbrisano pod maskom nuznosti za razvojem demokratije? Da danasnji rektori sto vole stafete ne misle mozda da su i stafetu znanja preuzeli od Hegela ili Fihtea?
Cinjenica je da u vreme, kad su stari pojmovi izgubili svoja izvorna znacenja i dobili nova, u vecini
slucajeva sa suprotnim predznakom, mnogi od onih, sticajem okolnosti, zaduzenih za obrazovanje, pocinju nekriticki da se ponasaju i tumarajuci po lavirintu gde ih na svakom uglu presrecu njima nejasni, nepoznati pojmovi, ruse sve oko sebe poput slona u staklarskoj radnji.
Svedoci smo razbijanja prelepih vazni, rusenja modela i nistenja primera na kojima su vaspitane prethodne generacije; svedoci smo nametanja nam stranih kriterijuma i stranih merila, stranih vrednosnih sistema koji su duboko suprotni nasoj duhovnoj tradiciji . Sve to namece se silom, davanjem nekakvih ocena za napredak reformi tamo negde na ministarskim konferencijama u Strasburu ili kao ovih dana , Londonu.
Ocuvanje nacionalnih interesa nije jednostavno. To mogu samo velike zemlje poput Nemacke, koja nema nameru da menja svoj sistem obrazovanja pa je za tzv. „Bolonjske procese“, eto, spremna da zrtvuje u svrhu eksperimenta cak dva (!) univerziteta (verovatno poslednjih na vrednosnoj listi), ili poput Rusije, koja je, kao sto smo na pocetku vec pomenuli, jasno stavila do znanja da se tzv. „Bolonjski procesi“ nece primenjivati na visokim skolama koje se bave stvaralastvom (konzervatorijumi, likovne akademije, dramski fakulteti), a sa obrazlozenjem da se umetnicko
stvaralastvo ne moze kvantifikovati. To ni u kom slucaju ne znaci da je tako nesto nemoguce na tehnickim ili medicinskim fakultetima, (mada danas i u Ruskoj federaciji „bolonjizacija“ nailazi na otpore usled ocevidnog urusavanja nivoa studiranja).

Ovde, u Srbiji, to nikome od najodgovornijih za reforme to nije jasno, ili su placeni da im nije jasno. Srbija je mala zemlja i njom se moze manipulisati, potkusurivati, ili sta vec ciniti. Ona je imala dobar sistem obrazovanja, ne najbolji, sa dosta slabosti, ali sistem koji se mogao kvalitativno popravljati. Prelazak na tzv. Bolonjske principe sad se sve vise pokazuje kao nemoguca misija. Cak je uveden (sredinom maja 2007) nov evropski termin „Bolonja 2″ , kojim se javno priznala kapitulacija u sprovodenju reforme obrazovanja u Srbiji a od strane onih koji su je inicirali.
U cemu je tu stvar?
Sta je to, sto nametnuto, i ovde pokorno, amalinski prihvaceno, ne uspeva, pa se raspada na samom pocetku? Da li su izvrsioci nesposobni, ili su kukavne slabotinje, nespremne da jasno i transparentno na samom pocetku sudiranja jasno izloze precizna i stroga pravila ponasanja i obaveza studenata (i nastavnika). Jer, uzeti studentima novac za studiranje i ne reci im sta ih ocekuje u slucaju da ne poloze sve ispite (gubitak godine, gubitak prava na besplatno studiranje, ili uopste – prava na studiranja, a sto bi bilo najnormalnije za one koji ne studiraju), vec im poput prethodne novosadske Rektorke reci: „sad svako moze prikupljanjem tzv. „kredita“ (ESPB) odrediti ritam i brzinu kojom ce studirati“.
Znaci li to nesto drugo, no: studenti dragi, mozete na jednoj godini ostati i 10 godina, vasa je
stvar? Nije li to krajnje neozbiljno ako ne i cinicno i to od nekog krajnje minornog u svetu nauke.
Duboko sam uveren da sistem ocenjivanja uopse nije dobro promisljen. Uopste nije promisljen odnos kvantitatiteta i kvaliteta znanja. Predlozene skale su eventualno primenjive u nekim oblastima izucavanja prirodnih nauka, ali su apsolutno neprimenjive u drustvenim naukama, a posebno ne u oblsti studiranja likovnih, pozorisnih ili dramskih umetnosti (o cemu sam ovde vec u dva navrata govorio).

Ja govorim iz aspekta nastave filozofije i nastave umetnosti. Neprihvatljivo je da predmeti poput filozofije, estetike, ili filozofije muzike dobijaju 2 ESPB kredita. Tesko mogu poverovati da je tako u celoj Evropi, a ako nije, o kakvom je tu usaglasavanju sistema i prenosa kredita uopste rec?
Isto tako, davanje mogucnosti studentima da u predispitnim aktivnostima skupe do 70% poena od 100 mogucih nedvosmisleno uljuljkuje studente u uverenje da nema potrebe da uce, vec da eventualno pohadaju nastavu.
Konacno, zasto studentska radna nedelja ne sme biti veca od 42-casovne? Zasto se osim studiranja studentima vestacki namecu druge obaveze -diskoteke i drogiranje (u preostalom slobodnom vremenu)? Kome je to potrebno, osim, onima koji ce njima politicki manipulisati? Zasto se deca nametanjem odredenog, daleko od normalnog, stila zivota, organizovano i sistemski otrzu iz kruga porodice i u duboke nocne sate uteruju u diskoteke i haustore? Zar se ne zna ko je za to odgovoran? Za vreme studija, vreme koje student ima, jeste vreme za studiranje.
Sta je poslednja misao novih „pedagoga“ i stratega reforme obrazovanja i vaspitanja? Ili pravih pedagoga zapravo nema?
U staroj Grckoj obrazovanju se pridavao izuzetni znacaj: za one koji kvare omladinu, bila je predvidena smrtna kazna. Obrazovanje i danas ima veliki znacaj, ali, oni koji o njemu odlucuju, olako ga reformisuci, ne snose za svoje postupke adekvatne posledice.
Na ovim prostorima bilo je mnogo reformi obrazovanja; to je razumljivo: jedan relativno dobar sistem obrazovanja, preuzet svojevremeno od onih koji u tome imaju bogatije iskustvo i visoku kompetentnost, i potom usavrsavan niz godina, ne moze se unistiti samo jednom reformom. Potrebno je vise reformi, plus tzv. „Bolonjski procesi“. Procesualnost je tu nesto sto je zapravo najopasnije, nesto sto ne priznaje gotov rezultat, ma kakav on bio, jer, po sredi je sveopste obezvredivanje temelja obrazovanja .
Nije mi namera da kritikujem, jos manje da osporavam „reformatore svih boja i vrsta“; namera mi je samo da ih razumem, da pokusam da shvatim kakvi ih to motivi, osim materijalnih (naravno), nagone da ono sto je bilo dobro prevode u svima ocigledno – manje dobro.
Smatram da je po sredi ideolosko zabludivanje, nesposobnost da se jasno i kriticki sagledaju posledice promena koje se prebrzo uvode da bi se vec sutra zaboravili krivci. Smatram da nesto nije u redu sa sposobnoscu kritickog misljenja kod onih koji su i dalje u strasnom zanosu pred velicinom svojih odluka. Taj spoj nekriticnosti i zanosa, strasti i jos kojecega -govori mnogo, i to, pre svega, mora se jos jednom teorijski promisliti.

Nasi univerziteti ne mogu se razvijati mimo sveta, ali, niko nema pravo da ih cini gorima od onih u svetu. Ni sama ideja univerziteta nije se prekonoc formirala . Ni vrednosti na kojima pociva obrazovanje ne mogu za jednu noc biti unistene. Sve moze da se osporava, ali ne i ono ciji se temelj pokazuje kao ratio. Upravo zato, ono najvise u ovom casu jeste u razumevanju, u shvatanju zasto nas je snaslo to sto nas je snaslo, u nastojanju da se pronade pravi odgovor i put sto vodi iz bespuca.

(M. Uzelac: Priče iz Bolonjske šume)

Ka filozofiji

Tagovi:
Autor 22.11.2011. u 19:45

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija