Brankica Mikić: Stogodišnjica rođenja Hulija Kortasara – Patinirano vreme

tačno.net
Autor 26.8.2014. u 10:17

Izdvajamo

  • Kortasarov književni svet nastao je iz potrebe za pronalaženjem i otvaranjem vrata ka drugačijem i neuobičajenom koje opisuje slojeve stvarnosti skrivene iza prividno obične svakodnevice. “Jer ništa nije uobičajeno čim se podvrgne tihom i istrajnom ispitivanju. Ako ne verujete, pitajte Masedonija, Fransisa Ponža, Mišoa. Otvaranjem tih vrata prema jedinstvenoj stvarnosti isprepletenih slojeva, autor i sam postaje deo svoje priče i njenog sveta shodno načelu opšteg učešća u protoku života iz mitotvoračkih vremena. Po tim slojevima autor i sam može da sretne dubinskog istomišljenika koji, kao i Kortasar, pred uobičajenom stvarnošću ima osećaj očuđenja te ne prijanja ni uz jedan kalup do kraja”, pisao je ovaj pisac. Kao ilustracija ovakvog poetičkog stava može da posluži Kortasarova priča Miholjsko leto, koja je bila predložak za scenario Antonionijevog filma Uvećanje (Blow-up), gde se uvećavanjem snimka jednog poljupca u parku, u njegovoj pozadini otkriva trag ubistva.

Povezani članci

Brankica Mikić: Stogodišnjica rođenja Hulija Kortasara – Patinirano vreme

Stogodišnjica rođenja Hulija Kortasara (26. avgust 1914 – 12. februar 1984)

Ponekad kad tekst počne da me podilazi kao žmarci, naslućen u nelagodi koja me primiče tastaturi, uporan kao zavisnički crv i na sve potajno spreman, tako ponekad kad sednem pred belinu ekrana, pripalim škiju i kažem sebi da sam glupa – jer što, na kraju krajeva, da pišem tekst, što ne nađem na netu tekst nekog drugog autora ili slušam Somehow jazz radio-stanicu, ali ponekad, kad mi baš ne preostaje ništa drugo nego da započnem tekst kao što bih želela da počnem ovaj, baš tad poželim da sam Hulio Kortasar.
Volela bih da sam Hulio jer bi on o Huliju pisao onako kako ja neću moći, pokazao bi ga izbliza i iznutra a istovremeno sačuvao odstojanje i stvorio opuštenost između autora i čitaoca. Ja to neću moći. Ali ću svejedno pokušati da napišem tekst po svom ukusu, hoću da kažem ne onako kako bi mogao da ga napiše Hulio nego onako kako bih ja to mogla da uradim kad bih rešila da napišem tekst o njemu.

Piše: Brankica Mikić

Argentinski pisac Hulio Kortasar pripada plejadi latinoameričkih pripovedača i romansijera koji su oživeli uspavanu svetsku književnu scenu 60-ih i 70-ih godina prohujalog veka. Uz Borhesa, Fuentesa, Ljosu i Markesa, zasigurno je najsjajnija književna zvezda tog vremena. Izlazak iz štampe romana Školice 1963. godine doneo mu je trenutnu slavu u Argentini i Francuskoj, a nakon prevoda na druge jezike, i u celom svetu. Mladi su oponašali junake romana inspirisani u njemu predstavljenim modelom života koji uključuje: iskušavanje granica slobode, igru na sve ili ništa, pitanje slučaja vs. fatuma, patinirane nostalgične svetove stvorene od pene dana, prigušene lampe noći, dima cigareta, džeza i opet džeza, pa džezera, hitanja ka smrti uma sumasišavšeg, smrti, iskonske tuge, okrutnosti, slabosti, lucidnosti, pahuljičaste nežnosti zaturene iza starog držača za novine, udvajanja i potrage za dvojnikom, za nalaženjem sebe u drugima, dopelgengere i senke, pitanje: Da li ću sresti Magu?
Ali da počnemo od početka, što bi rekao pesnik. Kortasar se rodio tačno pre stotinu godina, 26. avgusta 1914. u Briselu. Diplomatsko je dete i sa 3 godine se vraća u domovinu Argentinu, u mestašce nadomak Buenos Ajresa, grada čija će jedinstvena atmosfera ispunjavati pozadinu gotovo svih njegovih dela. Studira književnost i jezike i kasnije radi kao profesor.

U književnosti se javlja 1938. zbirkom stihova kojom se kasnije neće mnogo hvaliti. Prvu priču, međutim, Zaposednuta kuća, objavljuje mu g. Borhes 1946. u jednom buenosajreskom književnom časopisu. Veliki Borhesov poštovalac, Kortasar će opetovano isticati da je upravo od Borhesa najviše naučio o književnom zanatu, što se u prvom redu odnosi na “čišćenje jezika od suvišnih reči”, ako ostavimo po strani tzv. moralni uticaj koji je Kortasar takođe pominjao s Borhesom u vezi.
Narednih godina piše priče i eseje po časopisima te na koncu 1951. godine objavljuje prvu zbirku priča Zverinjak. Iste godine prelazi u Pariz i počinje da prevodi za UNESCO. Prevodi na španski Defoa, Žida, Poove priče, romane Margerit Jursenar itd. Do kraja života napisaće još nekoliko zbirki pripovedaka i pet romana – od kojih će Školice doživeti svetsku slavu, par knjiga eseja i još jednu zbirku poezije.
Kortasar umire od leukemije u Parizu 12. februara 1984. godine. Jezikom i delom pripada argentinskoj književnosti.

hk

Hulio Kortasar

Priče

U pričama prepunim fantastičnih bića poput hronopija, fama, aksolotla i sl. kao metafora ljudskih i “više nego ljudskih” kvaliteta i fenomena, Kortasar govori o fraznim zabludama koje su se čoveku vremenom nametnule kao objektivne istine i o pucanju takvih istina “od sopstvene nemoći kad god stvarnost nasrće iz dubine svojih zatomljenih slojeva, svom žestinom neuvažavanog.” Pritom nastali nesklad je za njega metafizički dokaz propusta u našim ustaljenim predstavama o životu. Pričama i romanima Kortasar ulazi u to polje nadstvarnosti, s ciljem da je dešifruje pomoću jezika.
Kortasarov književni svet nastao je iz potrebe za pronalaženjem i otvaranjem vrata ka drugačijem i neuobičajenom koje opisuje slojeve stvarnosti skrivene iza prividno obične svakodnevice. “Jer ništa nije uobičajeno čim se podvrgne tihom i istrajnom ispitivanju. Ako ne verujete, pitajte Masedonija, Fransisa Ponža, Mišoa. Otvaranjem tih vrata prema jedinstvenoj stvarnosti isprepletenih slojeva, autor i sam postaje deo svoje priče i njenog sveta shodno načelu opšteg učešća u protoku života iz mitotvoračkih vremena. Po tim slojevima autor i sam može da sretne dubinskog istomišljenika koji, kao i Kortasar, pred uobičajenom stvarnošću ima osećaj očuđenja te ne prijanja ni uz jedan kalup do kraja”, pisao je ovaj pisac. Kao ilustracija ovakvog poetičkog stava može da posluži Kortasarova priča Miholjsko leto, koja je bila predložak za scenario Antonionijevog filma Uvećanje (Blow-up), gde se uvećavanjem snimka jednog poljupca u parku, u njegovoj pozadini otkriva trag ubistva.
Osim priča sa elementima vrlo osobene fantastike, Kortasarove priče se tematski mogu razvrstati još i na priče o ljubavi i erotici, priče o odnosu umetnosti prema društvu (a naročito njegovoj tamnoj strani zaturenoj i izmešanoj sa trivijalnostima), te priče o životnim potragama i iluzijama susreta i nalaženja.
Ova poslednja grupa priča vrlo je obimna i obuhvata neke od najboljih Kortasarovih priča, poput priče Rukopis nađen u džepu. Junak traga za ispunjenjem, za odgovorom, za izvorom bar kratkotrajne sreće ili smisla. Smišlja vrstu igre u metrou koja se odvija na sledeći način: pre svakog polaska, junak unapred bira odredište svog dnevnog putovanja. Ukoliko bi mu se usput dopala neka žena, pravo da joj priđe dobijao bi samo ukoliko se njeno odredište poklopi sa njegovim. U međuvremenu, čekajući ishod “ruleta”, devojkama bi davao imena, maštao u smeru ostvarenja susreta i mogućnoj figuri uobličenoj njihovim odnosom. Upražnjavanjem naizgled banalnih obreda, junak očekuje da sazna lozinku suštinske uzajamnosti bića. Međutim, kada jednom prekrši njena pravila, igra se surovo sveti za nepoštovanje – po naslovu priče znamo da je reč o ceduljici koja je nađena u džepu, verovatno sa imenom izabrane odredišne stanice metroa, što sugeriše da je priča završena trenutak pre nego što je užasnuti junak nastradao. Igra je postala sudbinska, a prema E. Boteru, Kortasarove se priče mogu razvrstati i prema dejstvu tih tajnih sila na junake, kao i prema njihovim sposobnostima da im se odupru ili da se, s druge strane, sa njima sažive.
Sve najvažnije teme iz Kortasarovih priča nalaze se objedinjene u njegovom remek-delu, romanu Školice.

Školice

Roman u 155 poglavlja, Školice su svetlo dana ugledale na španskom jeziku, u Parizu 1963. godine. Pisac kaže da se odjednom našao okružen mnoštvom zasebnih epizoda i fragmenata povezanih mnogostrukim vezama, te ih je potom samo povezao u roman koji se može čitati na više načina. U intervjuu koji je dao Književnoj reči 1981, Kortasar kaže: “Školice su osporavanje svega onoga što mi je preko kulturno-istorijskog razvoja čoveka izgledalo (i još uvek mi izgleda) falsifikovano, izobličeno, iznevereno iz razloga koji proizlaze iz raznih oblasti mentaliteta i ljudskog senzibiliteta: zulum logike i teologije, na primer, koji vrlo rano nameće civilizaciji Zapada smer od kojeg je teško, ako ne i nemoguće, izdvojiti se. Česte aluzije na druge duhovne stavove i tradicije (naročito azijske) imaju za cilj u Školicama da pokažu da istorijski pravci nisu morali niti moraju da budu jednostrani, i koliko li taštine ima u zapadnjačkom čoveku kada čvrsto veruje da je njegov put onaj “pravi”. Može da bude, naravno, ali nije i jedini mogući: mašta, umetnost, a ponekad i ludilo, ukazuju na druge mogućnosti koje su možda mogle i da prevladaju da je takav bio sticaj istorijskih okolnosti. U tom smislu pojam “poći od nule” odnosi se na mogućnost da se opovrgnu mnoge prihvaćene vrednosti i da se neke druge predlože (pa čak i izmisle). (…) … mislim, međutim, da sam ostao veran prvobitnim ispitivanjima i da se mnogo toga što sam napisao posle Školica zasniva na drugačijem poimanju ljudskih odnosa, uzročnih veza i opštevažećih vrednosti na polju “stvarnosti”, erotizma i istorijskih ponašanja.”

 skolice
Školice čitaoca goste nestandardnim i originalnim razmišljanjima o životu i književnosti. One pozivaju na izlazak iz šablona ili na neprekidno suprotstavljanje šablonu. Kroz radnju smeštenu u dekor Pariza i Buenos Ajresa čitaoci se upoznaju sa Klubom zmije sastavljenim od nekoliko intelektualaca, osobenjaka i devojaka. Oliveira i Maga su centralne ličnosti romana čija su poglavlja ispričana i u prvom i u trećem licu, kao unutrašnji monolozi ili talasi kovanica i neologizama dati u savršenom ritmu, koji je uvek bio od velike važnosti u Kortasarovoj prozi. Roman sadrži esejistička poglavlja sa raspravama iz psihologije, etike, estetike i na mnoge važne teme modernog sveta.
Iako se Kortasarovo delo može opisati i kao filozofsko, njegov je pristup književnosti, životu i intelektualnom poslu retko osvežavajuć. Preispitivanja stvarnosti koja poduzima sa lucidnošću velikog stvaraoca mogu biti početak njene transformacije, dok je njegovo viđenje individualne slobode fascinirajuće za sve one koji za njom tragaju.

Kraj iz priče

Postoji mnoštvo zanimljivih anegdota iz Kortasarovog života, ali umesto njih, na kraju možemo otkriti i to na kakav je način vlastito književno delo umešalo prste u piščev odlazak sa ovog sveta. Naime, godine 1981. Kortasar se razboleva od leukemije, koja još nije u akutnoj fazi kad mu više ne bi bilo pomoći. Od njega se krije istina, a jedina koja zna koliko je neizvestan svaki sledeći piščev dan jeste njegova treća supruga Kerol Danlop. Odlaze na put u Latinsku Ameriku i Kerol iznenada pozli. Vraćaju se u Pariz i ona za nepuna dva meseca umire u 36. godini, od iste bolesti od koje boluje i Kortasar a da to i ne zna. Da li je preterana empatičnost, kako tvrde neki lekari, uzrokovala pojavu identične bolesti kod njegove životne i književne saputnice? Da li je ista bolest u isto vreme potvrda da su bili sudbinski povezani i da je njihov susret bio neizbežan proizvod nužnosti? Kortasar nije verovao u slučajnost, a da mu i smrt bude obeležena podudarnostima poput onih iz njegovih priča, pobrinula se, po svemu sudeći, sudbinska igra lično.
Nakon uspešnog sređivanja zajedničke knjige, čemu je u potpunosti bio posvećen po Kerolinoj smrti, Kortasar iznenada umire 12. februara 1984. godine u Parizu, gde je ostao i da počiva ovaj čarobnjak reči i tvorac jedne od najlepših igara u istoriji književnosti.

hk2

* * *

Zahvaljujući prevodima Silvije Monros-Stojaković i Aleksandre Mančić, iako ne treba zaboraviti ni druge prevodioce koji su ga prevodili u manjem obimu, tokom poslednjih 30-ak godina imali smo priliku da pročitamo gotovo sve što je izašlo ispod pera ovog velikog Argentinca. Još krajem šezdesetih godina, u prevodu Radoja Tatića, objavljena je Kortasarova zbirka priča Tajno oružje, a potom romani Školice i Divertimento, te zbirke priča Drugo putovanje, Dnevnik o priči, Tango povratka, Apokalipsa u Solentinameu, Kraj etape, Tamo neki Luka i Progonitelj. Krajem 2012. godine, u izdanju Službenog glasnika objavljene su i Sabrane priče Hulija Kortasara u dva toma.

tačno.net
Autor 26.8.2014. u 10:17

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija