Čedomir Petrović: Stranac u vozu

tačno.net
Autor 29.11.2014. u 12:11

Čedomir Petrović: Stranac u vozu

Na vratima kupea pojavljuje se putnik. Odmah se vidi da je stranac. Pantalone smešne, šarene, okraćale. Košulja šarena. Nosi neki idiotski šešir i foto aparat oko vrata. Na jednoj strani sede dve žene i dva muškarca. Stvari stavili prekoputa, gore, da mogu da ih kontrolišu. Ispružili noge na sedišta ispred

Piše: Čedomir Petrović, e-novine.com

STRANAC: (Govori sa jakim engleskim naglaskom) Dobar dan …

(Ostali putnici u kupeu gledaju ga belo.) 

Da li ja može … sesti?

PUTNIK I: Sedi, bre, imaš dupe da ga jebem… šta pitaš? Vidiš da ima slobodno mesto.

Nevoljno sklanjaju malo noge da ovaj može da sedne.

STRANAC: Možda neko otišo… u… toilet.. pa se vrati?

PUTNIK II: Nije niko otišo u klozet. Mi tamo idemo samo kad voz stoji u stanicu… jer je tad zabranjeno! Haaaaaaa!

Svi se smeju idiotski. Stranac seda. Gledaju ga sumnjivo.

PUTNIK I: A, što tako čudno govoriš? Jesi šlogiran?

STRANAC: Noooou, ja sam… stranac…

I ne završava rečenicu, kad Putnik I vadi nož iz džepa i krene ka njemu.

PUTNIK I: (Ostali ga drže) Jaoooo, stranac! Pa tebe čekam godinama. Sad ću te prikoljem…

STRANAC: Zašto oće mene kolje? Kolje kokoška, prase …

PUTNICA I: Ne boj se, bre. To je ludi Milanče. Ne voli nikog, a ove strance mrzi ko prvog komšiju. Još ako su Amerikanci… poludi.

PUTNICA II: Je l’, bre… a odakle si ti ?

STRANAC: (Usrao se od straha)  Ja sam… iz… Amerike.

Ludi Milanče sa ogromnim kasapskim nožem skače na stranca. Ostali ga drže.

MILANČE: Jaoooo, sad ću te koljem na živo (otima se ali ga ostali ne puštaju).  Pustite meeeee…

STRANAC: Ali, ja sam Srbin.

PUTNIK II: Kako bre Srbin ? Vidi na šta ličiš… Srbi se tako ne oblače.

STRANAC: Moj deda je iz Donje Brijanje.

PUTNICA II: Koje brijanje?

STRANAC: Donje Brijanje… selo pored… ovi što prave paprike… šilje, pa ljute.

PUTNICA I: Iz Pirot?

STRANAC: Nou, nou…

PUTNICA II: Iz Leskovac?

STRANAC: (obraduje se) Eeee, jeees, jees… iz Leskovac. On otišo, pre mnogo godina u Pitcburg. Tamo ima žena i deca. Jedno dete… moj otac… ima mene… i ja došo da vidim odakle sam ja.

MILANČE: Nisi moro da se tolko mučiš i dolaziš. Ja ću ti kažem odakle si. Ti si iz lepe piz… (stavlja mu ruku na usta Putnica I).

PUTNICA I: Ne psuj, bre, Milanče toliko… će pomisli čovek da se ovde kod nas… da ga jebeš… samo psuje.

PUTNIK II: (gleda ga krvnički) Šta će ti taj aparat za slikanje?

STRANAC: (srećan) Aaaa, ja slika Srbija… najlepša zemlja na… ceo svet.  Slika njene lepote, šume, reke, planine …

PUTNIK II: Sve to slikaš pa da pošalješ onima u NATO… kad nas opet bombarduju da znaju tačno šta gde ima… (Vadi veliku sekiru ispod sedišta i krene na stranca)  Sad ću ti raspolutim glavče ko lubenče. (Jedva ga zadržavaju).

Od putnika u kupeu Milanče drži kasapski nož, a Putnik II veliku sekiru.

STRANAC: Ne NATO… ja isto mrzi NATO… ja pravi demonstracija u Pitcburg kad oni bacali bombe na vas…

PUTNICA I: Demostracije… što bre nisi došo da braniš svoju zemlju ovde ako je tolko voliš?

PUTNICA II: De si bio kad je bio boj na Kosovo… pa Balkanski ratovi i ovi ostali svetski… de?

STRANAC: Ja se tada nisam ni… rodio…

PUTNICA I: Pa što se nisi rodio? Ti misliš da mož se rađaš kad oćeš? Kur moj.

Putnik II primeti da strancu nešto viri iz džepa. Skoči i izvadi mu mali diktafon.

PUTNIK II: Šta je ovo, jebem li ti nanu naninu?

STRANAC: (Usrao se) To moj mali diktafon… da snimim trube u Guču i naše stare narodne pesme… i ptice kako cvrkuću… 

Putnica I vadi ispod suknje ogromnu staru kuburu. Otkoči je. Stavi mu je u usta.

PUTNICA I: Sad će da ćuješ trubu u Guču … kad ti prosviram tu tvoju glavudžu.

MILANČE: Zaklaću ga ko svinju jesenas…

PUTNIK I: Raspolutiću te na pola… pa će da dobiješ brata blizanca.

Putnica II primeti mu malu slušalicu u uvu. Skače na njega i izvlači mu iz uveta.

PUTNICA II: A, ovo? Šta ti je ovo?

STRANAC: Moj aparat… za… da… ćujem dobro… malo sam… nagluv.

Putnik I uzima slušni aparat u ruke.

PUTNIK I: Aaaaa… s ovim održavaš vezu… s oni tvoji u NATO…?

STRANAC: Noouu, noouu, to aparat za… sluh.

MILANČE: Sad ću ti odsečem uši pa neće ti treba to govno više.

PUTNIK I: (Viče u slušalicu) Aloooo, alooo, NATO… NATO!

Na vratima se pojavljuje žena.

ŽENA: Eve me… Koj me zvao?

PUTNICA II: Koj te bre zvao… Niko.

ŽENA: Neko je odavde zvao Natu, a ja sam Nata.

PUTNIK I: Niko tebe nije zvao. Zovem NATO… one što nas bombardovali.

Žena odlazi.

Aloooo, alooooooo, NATO… NATO… je l’ me čuješ?

Nata se opet pojavljuje na vratima.

NATA: Eve, opet me neko zove.

MILANČE: Idi bre ženo u pizdu materinu… zaklaću te pre nego što zakoljem ovog  stranca… vidiš da uspostavljamo vezu… sa zlikovci!

Nata odlazi.

PUTNIK I: Uhvatili smo vašeg… špijuna… otkucatora i lokatora…

PUTNICA I: (upada mu u reč i viče u slušalicu) I provokatoraaaaa !

PUTNIK I: Iseckaćemo ga u komade i niki živ neće moći da ga sastavi. (Viče. Poludeo)  Skupio sam kamenje pored kuće i još jednom da vas vidim da prelećete moje selo s ti vaši avioni, i plašite mi živinu i stoku, srušiću ih s ciglom iz drugog puta, slave mi… NATO… slušajte me dobro..

Na vratima Nata.

NATA: Aman, ljudi kažte već jednom šta oćete od mene?

Putnica II vadi iz torbe buzdovan i udara Natu u glavu koja pada.

PUTNIK I: Sakupite se svi na jedno mesto ima nešto vrlo važno da vi kažem .. Da idete svi u piz.. (ostatak rečenice ne čujemo od piska lokomotive)… materinu ! 

STRANAC: To je ruski aparat… za sluh.

PUTNICA I: Ruski… daj meni taj aparat da ja kažem nešto rusima… Aloooo, alooooooo…  rusi … pa gde ste bre… ovamo braća… po veri i materi a ovamo kad god nam nešto trebate nigde vas nema… slušajte me dobro… i vi, kao i ovi NATO, da idete svi u tri lepe piz.. (opet se ništa ne čuje od piska lokomotive)… materine ! 

Baca aparat na pod. Svi ga gaze i psuju …

PUTNICA II: A, ti kurvo… kako se zoveš?

STRANAC: (sklupčao se na sedište) Ja se zovem… moje ime… Džordž! Od Đorđe… naša slava… sveti Đorđe… ima koljač…

MILANČE: Ima koljač… to sam ja. I ja ću te zakoljem.

STRANAC: Oće kaže… kolać… kolač… ima žito… ima sveća…

PUTNICA II: Još malo pa će ti palimo sveću… a ovaj buzdovan čuvam ko oči u glavi… oteo ga turcima moj čukundeda Vujica… kad udarim tu trava više ne raste… jesi video kako je prošla ova Nata? Da nisi ti Šiptar? 

STRANAC: Nisam… ja sam Džordž… mislim Đorđe.

MILANČE: Je l’ voliš tulumbe?

STRANAC: Oooo, obožava tulumbe… ima kod nas jedan u Pitcburg…

PUTNIK I: (Urla) E, sad je dostaaaaaa! Sad će da umreš!

Krenu svi na njega sa oružjem da ga ubiju. On skoči na sedište i vikne. Sada govori normalno, bez engleskog naglaska.

STRANAC: Neeeee, braćo, ne ubijajte svog brata Srbina!

Svi zastanu iznenađeni. On nastavlja.

Ja nisam Džordž i nisam iz Amerike.

PUTNIK I: (još drži sekiru) Pa koj si moj onda, bre?

STRANAC: Ja sam Neven Mileusnić, novinar nedeljnika “ISTINA O SRBIJI”. Evo, moja novinarska legitimacija.  (Usrao se od straha. Krene rukom ka unutrašnjem džepu).

PUTNICA I: Ne mrdaj! Ruke u vis. Još jedan pokret i mrtav si. Milanče izvadi mu tu… legetimaciju.

Milanče vadi.

PUTNICA I: Čitaj šta piše ?

MILANČE: Kako da čitam kad sam nepismen ?

PUTNICA I: (obraća se Putnici II) Čitaj ti.

PUTNICA II: Ni ja nisam išla u te škole.

PUTNICA I: (obraća se Putniku II) Aj ti čitaj.

PUTNIK II: Nisam poneo naočare… ne vidim belu mačku… Čitaj ti.

PUTNICA I: Nešto mi se zamantalo u glavu i paučina mi neka izbi na oči. Ova džukela mi naterala pretisak.

Putnica I na vratima kupea. Viče.

Je l’ ima neko pismen u ovaj voz?

Tišina. Iz kupea pored prilazi mladić.

MLADIĆ: Ja sam pismen. Šta treba?

PUTNICA I: Pročitaj molim te šta piše na ove karte lične?

Mladić uzima novinarsku legitimaciju u ruke. Čita.

MLADIĆ: Piše… piše… Svi iz ovaj kupe, mogu da me poljube u dupe!

Krenu da ga ubiju. Mladić se baci ispred.

MLADIĆ: Ljudi, bre, jeste normalni ? Da ubijete čoveka… šalio sam se. Piše Neven Mileusnić, novinar, novinar.

Još uvek svi stoje jedan pored drugogo sa oružjem i gledaju ga krvnički.

PUTNICA I: Pa, što nas bre zajebavaš da si stranac?

PUTNIK I: Šetaš nam kožicu tri sata…

NEVEN: Pišem seriju članaka o tome da li u Srbiji postoji ksenofobija.

PUTNIK II: Koj bre ?

NEVEN: Ksenofobija… to je velika i nepotrebna mržnja prema strancima i svemu što dolazi iz inostranstva. Mislio sam da ću, ako se predstavim kao stranac, doznati pravu istinu …

MILANČE: To je pametno… Mi mnogo volimo ti stranci… obožavamo. Da mi javiš kad dođu mnogo nji, pa se skupe na jedno mesto, u gomilu, da ih sve pokoljem a ne ovako ko tebe jednog po jednog.

Svi mu se uneli u lice.

PUTNICA I: I šta će da napišeš u te tvoje novine? Da volimo stranci il gi mrzimo?

Neven ne zna šta da odgovori. Pogledom ih pita – kakav bi odgovor voleli da čuju.

NEVEN: Pa, napisaću .. napisaću… da Srbi mnogo… vole strance.

U tom voz naglo trgne.

Svi padnu na njega pa se vrate na svoja mesta. I tako dva, tri puta.

Svi i dalje imaju oružje sem Milančetovog ogromnog, kasapskog noža koji viri Nevenu iz grudi.

Ostali brzo sklanjaju oružje.

MILANČE: Ja ga ubi?! Kuku mene, šta ću sad? Robija mi ne gine. A nožić nosim sa sebe da oljuštim jabuku… naiđem na neku tvrdokorku… ete, samo za to… taman poso da ubijem čoveka… ja sam se samo šalio… Pa, ja volem bre, ti stranci… Što, i oni su ljudi ko i mi…

PUTNICA I: (Obraća se mladiću) Pokrij ga, s taj njegov kaput, ne mogu da gledam mrtvaci.

Mladić ga pokriva.

PUTNIK I: A ja ovo sekirče kupio u Palanku. Da isečem drva za zimu. Ono staro oblajznulo načisto. Sečivo mi ispadalo dva tri red… dobro te ne ubi nekog… Pa, ja bre ni mrava ne bi zgazio… pogotovo sad kad su uveli ove zakone… Ima da platiš grdne pare i na robiju da ideš… za ubistvo bubamare, muve zunzare, muve govnare, komarca i ostali insekti… a kamoli čoveka… i to stranca …

PUTNICA II: A, ja ovaj buzdovan vraćam iz osnovnu školu de ide moj unuk… Napravio ga za predmet ručni rad… i dobio treću nagradu… (Zaplače se)  Sunce babino…

PUTNICA I: Ja ovu kuburu, koja ne radi od kad sebe, nosim jer mi moj čovek utura u torbu i reče – Ovo ti je da se odbraniš, ako neko oće seksualno da te okoristi…

PUTNICA II: Pa, jesi je upotrebila nekad?

PUTNICA I: Pre neki dan, vraćam se kući i usred šume iskoči jedan naspram men… ja se ušeptrlja… butnula ruku u torbu da izvadim kuburu i nikako da je pronađem… zaturila se negde …

PUTNICA II: Pa, jes kubura mala… pa se teško nađe…

PUTNICA I: I dok je ja pronađe i izvadi… on već izvadi svoju kuburu.. okoristi me seksualno tri put… i tako… Eeeeee… (Tužna je i setna).

MLADIĆ: Ne brinite ništa. Ovi advokati u Palanku. Ima da potplate sudiju. Za pare ima da naprave da se ovaj sam ubio il da se samoubio u samoodbrani… al najbolje je da svi svedočimo da si ljuštio jabuku sa taj nož, voz trgnuo, ti pao njega i slučajno ga bocnuo…

Svi ga tapšu po ramenu i glavi i ljube.

PUTNICA I: Nema bre ništa bez ovi mladi i pismeni… na njima svet ostaje… a i pravda mora da izađe na videlo… i da pobedi!

Voz staje. Svi u panici napuštaju kupe uz povike – Mrdaj bre s vrata, ću da izađem… Kud si navro… volino jedna… Svitlam ti ga… Žvajznem ti ga majke…

Kupe prazan. Neven skida kaput sa sebe. Polako otvara oči. Vadi nož iz grudi. Skida košulju. Ima pancir na sebi. Drži nož u ruci. Smeška se …

NEVEN: Pametan je moj urednik kad mi reče – Ponesi ti, blago meni Nevene, taj pancir i stavi ga ispod košulje… Srbija je ovo, bre… među bunama, među šljivama, među ljudima, među pesmama u grudima…

Zaboli ga u grudima od udarca nožem. Uhvati se rukom za to mesto.

Jaooooo, jaooo, Milanče… jebem li ti nanče na tavanče…

Baca nož koji se zabada u drveno sedište preko puta onog na kome je sedeo Milanče.

U pozadini vidimo Natu kako pokušava da ustane. Ustane pa padne…

***

Voz nestaje u daljini. Kasno popodne. Prolazi pored puste, male, željezničke stanice. Malter opao sa zidova. Natpis imena stanice vremenom je toliko izbledeo i slova gotovo nestala, da se ne može pročitati. Nema nigde nikog. Na drvenoj banderi stoji stari zvučnik. Na zidu sat, bez skazaljki. Klupa u stanju raspadanja. Korov na pruzi. Samo jedan pas lutalica leži pored pruge. 

Čuje se prvo znak. Udarac varjače o šerpu, koji najavljuje obaveštenje.

ŽENSKI GLAS: Pažnja! Pažnja! Pažnja! Pažnja! Cjenjeni  putnici! Upozoravaju se cjenjeni putnici, da će se na teren u čiju blizinu će da prođe voz na liniju Opaljenik-Grkljane, izvesti vojni manevri i vežbe, a noćom će da se izvode i noćna gađanja. Zašto su u pitanje rezervisti… stariji ljudi sa slabiji vid… a, neki i ne vide ništa… Preporučamo, da svi putnici polegaju po patos i sačekaju da svane… Prijatan dan! Gotovo! 

Čuje se udarac varjače u šerpu… Mrak! 

*Priča „Stranac u vozu“ iz zbirke „Ima jedan voz, lud je skroz na skroz“

tačno.net
Autor 29.11.2014. u 12:11

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija