Dragulj do dragulja: Emir Dragulj – čovek najtačnijeg prezimena

Povezani članci

• PREMIJERA PLESNE PREDSTAVE DANSE MACABRE
• Đurđica Čilić: Nije lako biti Drago Bojić niti je lako govoriti ono što on govori
• Dubravko Lovrenović: Trilogija zla (II) – („Proglašenje porodičnog nasilja“)
• Vlada li Bosnom i Hercegovinom desetak porodica?
• Senka Marić: Književnost je organizam koji neprekidno evolvira
• Aleksa Šantić: Poezija suštine

Emir Dragulj – foto Vreme

Izložba grafika europski relevantnog grafičara Emira Dragulja u art ateljeu Figure u Sarajevu otvorena sinoć lirskim esejom dr. Svetlane Broz, u kojem ona literarno inspirativno asocira na svoje poznanstvo sa slikarom, praćenje njegovog briljantnog grafičkog opusa, ali i tragičke akcente surove zbilje u Beogradu u toku agresije na BiH. Toplo do bola, iskreno svjedočenje ljekara, filantropa i ljubitelja umjetnosti napravilo je svojevrsni prolog za analitičke osvrte akademika Gradimira Gojera i direktora Umjetničke galerije BiH Straje Krsmanovića na nisku grafika, koje predstavljaju dragulj do dragulja.

Saši Mašiću, vlasniku i voditelju Figura, pripada golema zasluga što je u ovom našem nesretnom dobu pred publiku Sarajeva stavio možda i najveličanstveniji opus jednog bh. grafičara, porijeklom iz Mravinca kod Goražda.

Umjetnički vrijedna, topla ljudska večer u Figurama.

Emir Dragulj – čovek najtačnijeg prezimena

Svetlana Broz

Emira Dragulja, slikara čijim sam se grafikama divila dvadeset godina, upoznala sam u sasvim neobičnim okolnostima. U proleće 1992. zazvonio je telefon u mojoj kući u Beogradu. Dobra poznanica rekla je samo kratko: „Mog prijatelja, Emira Dragulja, slikara, nekoliko tvojih kolega i koleginica odbilo je da pregleda samo zbog imena! A on ima kardioloških problema.“

Tražila sam njegovu adresu i telefon, kratko mu se najavila, i ubrzo zazvonila na njegovim vratima…

Od tada mi je bio pacijent sve do mog preseljenja u Sarajevo u jesen 1999.

Divila sam se njegovoj uzdržanosti, samozatajnosti poete u grafici, smirenosti i onda kada je svakodnevno imao desetine razloga da iznova preispituje svoj život u gradu koji je nekada, u njegovoj i mojoj mladosti, bio evropska metropola. A onda je, iznenada za njega koji je verovao ljudima, taj Beograd izgubio dušu. Zamislite slikara golubije duše koji živi u gradu bez duše više od deset godina…

Umro je deset godina nakon što su naši sugrađani srušili i njegov svet. Ne znam da je za to vreme ikada organizovana njegova izložba u Beogradu, iako znam da su ga zvali. Izlagao je tih godina u Galeriji Ujedinjenih nacija u Beču, u Parizu, Darmštatu… ali nije želeo da izlaže u gradu iz kojeg je neviđeno političko zlo ubijalo njegovu rodnu Bosnu i Hercegovinu.

Bio je to njegov neposluh, koji sam savršeno razumela. Oni koji su ga voleli i poštovali ostali su uskraćeni za još jedan doživljaj koji se pamti, ali je mnogo važnije da je Emir, koji je po svemu opravdao najtačnije i najpreciznije prezime – Dragulj, sačuvao svoju moralnu vertikalu i ostao dragulj bh. i jugoslovenske grafike. (Svetlana Broz)