Duško Novaković: Ne umem da povlađujem

Povezani članci

• Promovisana knjiga “Čovjek koji je znao Filipa Latinovicza”
• Predstavljanje „Bosanskog atlasa ratnih zločina ’92 – ’95” u Zagrebu
• Radi života
• Dugo očekivana repriza plesne predstave Grand Hotel
• Gradimir Gojer: BAČANOVIĆEVI MAGIJSKI RITUALI
• Bijeli gavran

Dobitnik nagrade “Desanka Maksimović”, o poeziji, roditeljima, vremenu u kojem živimo: Dok druge zemlje poštuju stvaraoce, ovde se diče krimi-idolima i nakupcima jagnjetine

U saglasju ili sporenju sa braćom po peru, izgradio je svoje pesničko ostrvo, nastanivši ga ličnom mitologijom, obojivši ga sopstvenom i porodičnom patnjom, gorčinom i nežnošću, ispunivši ga uspomenama na detinjstvo u tri eksjugoslovenske države, strahovima od kojih se branio stvaranjem, erotičnošću u svim njenim kontradiktornim oblicima. Sam svoj Odisej, stvorio je svoju floru i faunu, svoja čudovišta i marionete, dvojnike i senke, titane i Titanike, tamne pejzaže i retke svetle trenutke u kojima se grohotom smeje istorijskom i kosmičkom Haosu. Ovako je tačno i efektno Ljiljana Šop samerila pesnički opus Duška Novakovića (1948), kome je pre dva dana pripala nagrada “Desanka Maksimović” za ukupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji.

Sticajem životnih okolnosti, kao đak naizmenično je živeo i školovao se u Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji, studirao književnost u Beogradu, radio razne poslove u JAT-u, od šalterskih do marketinških, bio urednik u poznatim književnim listovima i časopisima. Nekoliko puta je gubio posao, a iz egzistencijalnih razloga jedno vreme bio prinuđen i da ode iz Beograda. Sada je (honorarni) sekretar Srpskog književnog društva. Ima dva sina, Davida (18) i Pavla (30), i dvogodišnju unuku Minu. Autor je desetak zapaženih pesničkih knjiga (“Poderotina na vreći”, “Sati i životinje”, “Nadzornik kvarta”, “Dijalog o nemaru”, “Stacionarije”, “Smetenjakov crtež”, “Tupan i njegov pedagog”, “Klupe nenagrađenih”, “Kad ćemo svetla pogasiti”…) za koje je dobio nagrade – Zmajevu, Disovu, Rakićevu, Miljkovićevu, Popinu, Jakšićevu…

* Već od prve knjige jasno ste nagovestili izrazito kritičku opservaciju naše stvarnosti, slike egzistencijalne teskobe, ljudskog zla… Kako ste tako rano došli do svog, danas prepoznatljivog “pesničkog profila?

– Ne mogu za sebe reći da sam pesnik katastrofističkog usmerenja, takozvanog diktata konačnosti. Svet još uvek posmatram u njegovoj nezavršenoj i nesavršenoj konstelaciji odnosa duha i materije. No, sve se u njemu, citiram Kavafija, “sjajno uklapa”, bez obzira na prevagu količina nesreće koje taj isti svet produkuje, dakle sjajno uklapa i za poeziju, koju kadikad nazivamo “saputnicom duše”, ne samo zbog činjenice da je život prolazan a ideje sveta večne, već i zbog toga što su poeziji, odnosno pesniku, imanentni nespokoj i pobuna, težnja da smanji broj “ustajalih bara” oko sebe, želja za preinačenjem… Lepa je, recimo tako, upotrebna vrednost obrađenog drveta, od njega se prave razne korisne stvari, ormani, police, cipelari, lule, ali, ako ste kao pesnik “sužanj istorije” a ja to pomalo jesam, onda često u drvetu najpre vidite građu za izradu kovčega, vidite ratne cepanice nečijeg bezumlja, vidite tu najgoru ophodnju u ništenju telesnosti… Nesreća je jako žilav tutor, možda je moja poezija vrsta žilavog odgovora na njena neprestana kinjenja, ne znam…

* Vaša majka je bila Ksenija Cicvarić, legendarna interpretatorka starih gradskih pesama, a otac koga ste videli tek sa sedam godina, pilot-radiotelegrafista u Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu za vreme Drugog svetskog rata. Koliko su te biografske činjenice uticale na vaše stvaralaštvo?

– U velikoj meri i vrlo značajno. I dan-danas se stresem kad mi se u mislima pojavi slika-sećanje na jednog oniskog, lepog čoveka koji mi žurno prilazi, skoro da trči, dvorištem jednog podgoričkog suterena, bivše poštanske zgrade u Bokeškoj ulici i, u pokušaju da me zagrli, a ja ga odurno odmičem od sebe, kaže: “Ja sam ti otac, otac…!” Bio sam od onih retkih dečaka u tadašnjem Titogradu koji bi na pitanje: “Čiji si ti, mali?” odgovarao: “Ksenije Bracović!”, a na potpitanje: “Imaš li oca?”, saginjao sam glavu i odgovarao da mi je otac umro. Mnogo kasnije sudbina mojih roditelja, a majčina dostojna drame, postaće za mene poetičko utočište, neka vrsta ogledanja vlastite sudbine u mitu o Odiseju, Penelopi, proscima, a Telemah sam ja, a prosci nose crne čizme i dugačke kožne kapute, takođe crne, a Zevs je, ne moram da kažem ko, bio šapirografisan u hiljade i hiljade slika što u maršalskom što u civilnom odelu. Ja sam to nazvao “vidljivom površinom sudbine u trouglu Crne Gore, Srbije i Makedonije, kartom koja pri svakom bacanju na talon obavezno gubi, čak i jezik, a samo u tajnoj kombinaciji poezije – dobija. Nešto sam o tome bolno i sentimentalno evocirao u pesmi “Gracije uličnih ćoškova” u zbirci “Dostavljeno muzama”: “Jer ovo je kaubojska zemlja/ Jednih koji su partizani/ I drugih koji su poraženi četnici/ Ja sam njihovo dete i moram da preživim “.

* Čini se da su iz knjige u knjigu vaše pesme postajale sve oštrije i sumornije, sa sve većim sarkazmom i gorčinom…?

– Porazno je za mene bilo saznanje da istorija ume da hoda, i to brzo, unazad, po sistemu jedan korak napred dva nazad. Kao da se vraćala na mesto zločina, kako bi do kraja izvela lobotomiju nad pojedincima, učinila ih suvišnim “u manjku naroda”. Barem sam ja tako osećao događaje koje sam živeo kao istoriju, u stalnoj inicijaciji i napetosti između različitih sila. A to je u svim rečnicima simbola zapravo sama smrt, kojoj ovde, na Balkanu, prethodi pripadnost kulturi nekrologa i tužbalica i samo je pitanje do kojeg stepena je životu potrebna takva služba istorije (Niče), a da se čovek ne razdesi potpuno, do neprepoznavanja.

* Lišene rime, soneta i lako pamtnjivih stihova, vaše pesme ne izazivaju utisak prijatnosti. Ali vi to kao da želite, da čitaoca isprovocirate, da ga trgnete iz letargije?

– Ne umem da šenim i povlađujem u poeziji, nisam od soja pudlica. Više mi odgovara onaj munjeviti cik-cak trk guštera, strategija bekstva, zapravo otklona od opasnosti, bez osvrtanja na otkinuti rep koji se batrga u prašini. Stvar je u regeneraciji, a ne u taštini “naplativog herojstva” i zaštićene prijatnosti. U tom smislu dubok utisak na mene ostavlja poezija autora iz moje generacije kao što je bio Novica Tadić, kao što jeste Radmila Lazić, Milan Đorđević, Slobodan Zubanović i skoro cela generacija Nenada Miloševića, a tu pribrajam i Enesa Halilovića, na neki način izopštenih pesnika i pesnikinja, bez obzira na njihovu etabiliranost u literaturi, a izopštenih u ukupnom odnosu nesrazmera učinka društvene zajednice prema njima u odnosu na njihov književni učinak za nacionalnu literaturu. Video sam poneki okrajak sveta i znam kako se zemlje diče i poštuju svoje eminentne stvaraoce. Ovde se diče trgovcima na “ten percent”, krimi-idolima i nakupcima jagnjetine koji jagnjad nikada videli nisu, a u novije vreme i masturbatorima kućnih ljubimaca kao novim vidom zanimanja.

* Jednom prilikom ste izjavili kako nemate iluziju da stih obara rigidne režime. U čemu je moć pesničke reči, može li ona bilo šta da promeni ili pomeri?

– Hajde da konstatujemo zajedno da je dobro što poezija uporno, vekovima, ako ne i milenijumima ne dozvoljava da se vino do kraja pretvara u sirće. Čime bismo onda nazdravljali! Mada je ona dosta toga oborila, možda mnogo više nego ostali obarači, ali je najviše od svih oboreno uzdizala, kako u ljubavničkom zanosu iz koga nastaje primarni svet tako i majčinskoj odgovornosti da taj porođeni svet zadrži na zemlji kao svoju najveću dragocenost, prepuštajući tu misiju onima koji dolaze u čvrstoj odluci da je svet, ipak, emotivna tvorevina.

SLAST I ČAST
* Poznati poljski pesnik Zbignjev Herbert, s kojim ste u pesničkom dosluhu zabeležio je: “Ko ima bolju umetnost, ima bolju vlast “Kakav je u tom pogledu danas odnos vlasti i umetnosti na našim prostorima?

– Vlast je slast, ili mast, kako bi se pučki reklo, a umetnost je dirinčenje. Herbert je pomalo utopistički govorio kako će zemlje koje imaju dobru estetsko-etičku zasnovanu umetnost biti i civilizacijski jake, jer će njihova umetnost biti hrana za sve, ali pod jednim uslovom, da u tim zemljama u parlamentu ne sede dojučerašnji čistači ulica i loši poznavaoci maternjeg jezika, parafraziram, nego ljudi koji će umeti da kao senzori, ne cenzori, hvataju i najmanji treptaj slobodne volje svojih građana, s jedne strane, a sa druge, nesebično će kroz javnu reč uznositi svaki umetnički napor dostojan šire recepcije, pa čak i kad umetnost istine opasno ugrožava njihove pozicije. Biti opomenut ili poražen od umetnosti istine ponekad je i čast za svakog trezvenog čoveka.

(Izvor: Večernje novosti)