Dvadeset prvi vek: kratka priča

Autor 20.6.2011. u 00:59

Dvadeset prvi vek: kratka priča

BEOGRAD – Rezultat pređenog puta uvek je njegov kraj. Iza kraja, koji je rezultat, ponovo je pređeni put. I ništa drugo. Na početku 21.veka neprekidno razmišljamo o kraju i sebi u njemu: to je pohlepna potreba zverčica opsednutih ekskluzivnim statusom svedoka u pretpostavljenom apokaliptičnom zbivanju. Onih kojima je navodno dato da sagledaju svetsku istoriju i da protumače njenu priču. Njenu dugu priču.

Proglasili smo kraj. Sad je dosta, čuje se. Brojali smo do dvadeset i jedan i zaustavili se. Preostalo je da napišemo kraj. Jer, napisali smo put i prešli smo ga. Putovali smo i zapisivali. I tu smo, na kraju, sa stotinama priča. Kratkih priča sa dugog puta. Možemo da ih čitamo. To je ono što preostaje. Da nadogradimo svet za koji mislimo da je uminuo: da se izmestimo u stvarnost fikcije. Možda je to, zapravo, kraj svih krajeva?

Šta smo želeli, sa tih nekoliko listova papira, kome smo potrebni, na kraju? Hemingvej?! Kome? Zašto smo se sustezali, obuzdavali, kratili? Lov na esencije? Pregnuće dostojno alhemičara? Ili nismo imali dovoljno vremena, a stizalo nam se na kraj sa pričama o putu. To je božanstvena ideja, čitanje o putu sa one strane proteklog vremena. Naši glasovi, naslikani, njihovo sustizanje, kao na književnim večerima, festivalima, promocijama, kao u intervjuima, raspravama, kao u poslednjem naporu reinkarniranja.

Budućnost je domovina kraja. Stižemo tamo, sa svojim pričama. Odlažemo ih po putu za one koji će proći tuda, ukoliko ima više krajeva. Skot Keli peva kako ćemo tamo pronaći „nepopustljivi pokret jezika, koji obesvećuje prirodu svetlosti i vode.”

Ali, on ne zna da je naš jezik jedina naša priroda. Da smo iskazali ono što smo mogli, da iskazujemo ono što možemo, kratkim pričama – na beloj površini uklesanim sentimentima, hitrim verbalnim konstruktima, kompresovanim zabeleškama, uspomenama na ono što se nikada nije dogodilo. O čemu ćemo i na koji način pisati u pričama za dvadeset, trideset godina? Ko će bilo šta očekivati i želeti? Kratka priča kao brza razonoda, instant tekstovi za svaku priliku, hoćete strah, izvolite, hoćete seks, hvala lepo.

Kratka priča biće prava mera, jer se nema vremena, jer je pisanje osvedočeni neprijatelj vremena… Ili ćemo patiti, sa Trinaestim Apostolom, nad nežnim rečima i debelim ušima. Dvadeset, trideset godina nakon nas, dvadeset, trideset vekova. O prvom ne znamo ništa, drugo verovatno ne zaslužujemo. Ili je sve slučaj. I blesava šala.

A kuda pobeći od malog jezika u sledećim decenijama? Da li smo napisali priče poput pripovesti onog koji se šepuri naporedo sa Karverovim paunom, ili češka Čehovljevo psetance, ili onog koji je vredan-da-postane, ne manje no što je to želja za indijanstvom kod praškog Jevrejina? Dvadeset, trideset godina… a ko je tada Mopasan? I ko Jeste, tada, uopšte? Ko Jeste… I niko ne zna koliko je dug vek njegove zadužbine, kratke priče, svake ponaosob. Prokletstvo, to je, upinjanje da se prorokuje sudbina pojedinačne zapisanosti, potraga za znakom da smo zaslužili mesto u prvom vozu koji kreće kad se sve završi. Kome govoriti, malim jezikom?

Jedina apokalipsa za koju bi trebalo da budemo zainteresovani, naša je, lična. A nema nas mnogo, za razliku od priča koje kratkopišemo. Trebalo bi da svedemo sebe na razmere kraja koji dolazi i ka kom se krećemo, i da ga zatrpamo tekstom. I da se ne obaziremo na sumnju u priču, u njenu nedostojnost, nepristojnost njenog postojanja u kontekstu koji traga za grandioznim ogledalima, za svojim spektakularnim odrazom u njima, za romanima-istinama.

Bezobzirni, trebalo bi da podviknemo, svako sebi, pre no što se pokrijemo Bašmačkinovom kabanicom, da saberemo Borhesa u sebi sa Poom u sebi i sa Fleneri O’Konor u sebi i sa svima koji nam prethode zajedno sa onima koji će možda doći, i što više njih smo apsorbovali svojim nevelikim jezikom, to bolje po kraj i njegove boje.

Šta uraditi, posle svega? Ukopati se u svom jeziku, produbiti ga, zazidati se u njega, sa stotinama kratkih priča o jednom svetu koji je i jezik (jer je jezik jedini svet koji nam je dat, u kom se krećemo sa isključivom svešću o imenovanom, ne znajući šta bismo sa onim što nije blagosloveno dodirom jezika).

Pokušati, do kraja, nadati se da postoje nenapisane priče, stići do njih tumarajući nepreglednim jezičkim lavirintom, insistirati, pre svega insistirati na tome da vredi, da je moguće ustanoviti da vredi, glasno govoriti i udahnjivati život napisanom, kako bi se živelo nakon života. Čekati. Da sve kratke priče budu pročitane. Čekati. I plašiti se. Kao Viljari. Nadati se da je i na kraju Reč.

(Izvor: Blic)

Autor 20.6.2011. u 00:59

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija