Dzon Lok: O idejama

Branko Milić
Autor 17.12.2012. u 15:27

Dzon Lok: O idejama

Nema, urodjenih ideja u pamcenju. — Neka mi bude dopusteno da dodam i ovo: Ako postoje ma kakve urodene ideje, ma kakve ideje u duhu o kojima on momentano ne misli, one onda moraju biti smestene u pamcenju, a otuda moraju biti iznesene na vidik putem secanja; to jest, kad ih se setimo, moramo znati da smo ih ranije imali u duhu kao percepcije — inace se secanje ne bi secalo. Jer secati se znaci zapazati nesto putem pamcenja, odnosno sa svešću da je to bilo ranije znano ill zapazeno; ako toga nema, onda je ideja nova, a ne zapamćena; ta svest da je ideja bila ranije u duhu jeste ono sto razlikuje secanje od svih drugih nacina misljenja. Ideja koja nije bila zapazena od duha nije ni bila u duhu. Sve ideje koje se nalaze u duhu ili su aktuelna zapazanja, ili su bile aktuelna zapazanja, a sada su u duhu na takav nacin da putem secanja mogu opet postati aktuelna zapazanja. Kad god postoji aktuelno zapazanje neke ideje bez secanja, onda se ta ideja pojavljuje kao potpuno nova i ranije nepoznata razumu. Kad god pak secanje iznese neku ideju u aktuelnin vidokrug, to biva sa svescu da je ona bila u umu ranije, da mu nije potpuno strana. Neka mi svako ko time posmatrati Iskaz da li je to tako; a zatim zeleo bih da vidtim bar jedan primer da je neko uspeo da ozivi u secanju, kao ranije poznatu, neku ideju koja se smatra urodenom (i to pre nego sto mu je bila ucepljena načinima koji ce kasnije biti pomenuti); jer bez takve svesti o ranijem za-pazanju nema secanja — ideje koje dolaze u duh bez takve svesti nisu zapamcene, ne dolaze iz memorije, za njih se ne moze smatrati da su pre te pojave bile u duhu. Ono sto nije u aktuelnom vidokrugu ili u pamćenju, nije uopste u duhu, jednako kao da nikad nije bilo tamo. Uzmimo da je neko dete imalo. vid dok nije toliko odiraslo da je moglo poznavati i razlikovati boje; a zatim su mu mrene zatvorile prozore, ono je provelo cetrdeset ili pedeset godina u potpunom mraku, i za to vreme izgubilo svako sećanje na ideje boja koje je nekad posedovalo. Takav je bio slucaj jednog slepog coveka sa kojim sam jednom razgovarao: on je kao i dete izgubio vid od boginja, i imao je tako malo pojma o bojama kao da je roden slep. Pitam, moze li iko tvrditi da je taj covek imao tada u svom duhu vise ideja o bojama nego neki slepac od rodenja? Mislim da ce se svako sloziti da ni jedan ni drugi nisu imali nikakve ideje o bojama, Kad su mu mrene odstranjene, on stice, ideje o bojama (kojih se neseća) de novo koji dolaze u duh tern njegovog obnovljenog vida, i to bez ikakve svesti o ranijem poznavanju. Sad on moze da ozivIjava te ideje, da ih doziva u duh kad se nadje u mraku. U torn slucaju, posto sve te ideje o bojama mogu biti ozivijene kad nisu na vidiku, i to sa svescu o ranijem poznavanju, one se nalaze u pamcenju i za njih se moze reći da su u duhu. Time hocu da kazem ovo: svaka ideja koja se nalazi u duhu a nije aktuelno na vidaku, nalazi se u duhu samo po tome sto se nalazi u pamcenju; a ako nije u pamcenju; nije ni u duhu; a ako se nalazi u pamcenju, nju pamcenje može izneti na aktuelni vidik samo uz zapazanje da ona dolazi iz pamćenja, to jest da je bila ranije poznata i da je se sada secamo. Rrema tome, ako “postoje urodjene ideje, onda one moraju biti u pamćenju, jer : inace uopste nisu u duhu; a ako su u pamcenju, onda mogu biti ozivljene bez ikakvog spoljasnjeg uticaja; i kad god dodju u duh, dolaze kao secanja, tj. pracene su zapazanjem da nisu sasvim nove za duh. Jer izmedu onog sto se nalazi u pamcenju ili u duhu, i onog sto nije tamo postoji ta stalna i bitna razlika — da kad se tamo pojavi ono sto nije bilo u pamcenju, ono se uvek pojavljuje kao potpuno novo i ranije nepoznato; dok se ono sto se nalazi u pamcenju ill dubu, kad budis putem secanja sugerisano, pojavljuje ne kao novo, vec kao nesto sto duh nalazi u sebi, znajuci da je ranije bilo tu. Na taj nacin možemo proveriti da li u duhu postoje neke urodjene ideje pre utisaka opazanja ili razmisljanja. Rado bih nasao coveka koji se setio ijedne takve ideje, bilo onda kad je dorrastao do upotrebe uma ili u ma koje drugo vreme; coveka kome one nisu bile nove posle rodjenja. Ako neko rekne da u duhu postoje: ideje koje nisu u pamcenju, zelirn da on to objasni i ucini shvatljivim.
[…]

1271776564

Ideja je predmet misljenja. — Posto je svaki covek sarn u sebi svestan da misli, i da ono cime se njegov duh bavi dok misli jesu ideje koje se u njemu nalaze, nema nikakve sumnje da Ijudi imaju u svom. duhu razne ideje, kao sto su na primer one koje se izrazavaju recima „belina”, „tvrdoca”, ‘ „slast”, ‘’misljenje”, „kretanje”, „covek”, ,,slon”, „vojska”, „pijanstvo”, ltd. Prema tome, na prvom mestu treba istraziti kako ih on stice. Znam da postoji prihvaceno misljenje da Ijudi imaju urodene ideje i prvobitne zapise, utisnute u njihov duh na samom pocetku bica. To misljenje sam vec opsirno ispitao, i smatram da ce ono sto sam rekao u prethodinoj knjizi biti mnogo lakse primljeno kadi budem pokazao odakle razum dobiva sve te ideje koje poseduje i kojim putevima i stadijima one doiaze u duh; za svedocanstvo o tome ja cu se pozvati na iskustvo i zar pazanje svakog coveka.

john_locke_by_herman_verelst_original

Sve ideje poticu iz oseta ili refleksije. — Pretpositavimo dakle da je duh, kako se kaze, beo papir bez ijednog slova, bez ijedne ideje; na koji nacin se on ispunjava? Odakle on stice onu ogroomnu zalihu koju je marljiva i neogranicena ljudska masta islikala na njemu, sa gotovo beskrajnom raznolikoscu? Otkuda mu sav taj materijal uma i znanja? Na to ja odgovaram jednom recju: iz iskustva; na iskustvu je zasnovano, i iz njega u krajnjoj liniji proizlazi, sve nase znanje. Moc zapazanja je ta koja pribavlja nasem razumu sav materijal misljenja — bilo da se bavi spoIjasnjim culnim predmetirna, ili da mi sami posmatramo unutrasnje operacije naseg duha, i razmisljamo o njima, ta dva nacina zapazanja jesu izvori znanja, iz njih proisticu sve ideje koje imamo, ili koje prirodno mozemo imati.

john_locke

Predmet oseta jedan izvor ideja. — Prve. Nasa cula, baveci se pojedinim cumim predmetima, prenose u duh vise raznih opazaja o stvarima, prema tome na koliko raznih nacina ti predmeti deluju na njih; tako sto cemo ideje zutog, belog, vrucme, hladnoce, mekog, tvrdog, gorkog, slatkog, sve ono sto zovemo culnim osobinama; kad kazem da cula prenose to u duh, podrazumevam da ona prenose sa spoljaanjih predmeta u duh ono sto tamo izaziva te opazaje. Taj Veliki izvor vecine nasih ideja, koji potpuno zavisi od cula i putem njih snabdeva razum, ja nazivam ,,osetom’’.

JohnLocke_Hollis298

Radnje naseg duha drugi izvor ideja. — Drugo. Drugi izvor iz koga iskustvo snabdeva razum idejama jeste opazanje radnji naseg duha u nama, kad se on bavi idejama koje je stekao; kad dusa razmatra te radnje i razmislja o njima, razum iz toga stice jos jedan niz ideja koje se ne mogu izvuci iz spoljasnjih stvari; kao sto su na primer: opazanje, misljeinje., sumnjanje, verovanje, zakljucivanje, znanje, htenje, i svakojake druge radnje naseg duha. Posto smo mi svesni tih radnji i zapazamo ih u sebi, mi ih otuda primamo u razum kao posebne ideje, kao sto ih primamo i od tela koja deluju na nasa cula. Svaki covek ima taj izvor ideja potpuno u sebi; on veoma lici na neko culo, iako nema nikakva posla sa spoljasnjim predmetima, i zato ga mozemo dosta adekvatno nazvati „unutrasnjim culom”. Ali kako sam ono drugo nazvao „Osetorn”, nazvacu ovo „razmisljanjem” ili „refleksijom”, jer ono pruza samo one ideje koje duh stice razmisljajuci o svojim sopstvenim unutrasnjim, delovanjima. Prema tome, u nastavku ove rasprave pod refleksijom podrazumevam zapazanje svojih sopstvenih radnji od strane duha, putem kojeg razum stice ideje o tim radnjama. Te dve stvari, dakle, — spoljne materijalne stvari kao predmeti oseta, i unutrasnje radnje naseg duha kao predmeti refleksije, predstavljaju za mene jedine izvore is kojih proisticu sve nase idieje. Izraz „radnje’’ upotrebljavam ovde u sirokom smislu, obuhvatajuci njime ne samo delovanja duha u vezi s njegovim idejama, vec u neku vrstu strasti, koje katkad nastaju iz njih, kao sto su zadovoljstvo ili nelagodnost koji proizlaze iz neke misli.

(Dzon Lok: Ogledi o ljudskom razumu)

Ka Filozofiji

Branko Milić
Autor 17.12.2012. u 15:27

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija