Fenomenologija I (E. Huserl)

Autor 15.12.2011. u 11:28

Fenomenologija I (E. Huserl)

Edmund Huserl je postigao intelektualnu zrelost u vreme kada se na filozofiju pocelo gledati sa znatnim prezirom i sumnjom. Ova diskreditacija nije se odnosila samo na nacin na koji se o filozofiji tradicionalno pisalo i diskutovalo, narocito u njenoj najgoroj „romantickoj neumerenosti“ (kao sto je to Huserl nazivao) medu nemackim idealistima, vec se odnosila na pravu svrhu filozofije kao discipline, bez obzira na njen stil. Huserlova generacija pocela je da misli o filozofima u najboljem slucaju kao o propalim naucnicima, a u najgorem slucaju kao o sarlatanima. U poznom devetnaestom i ranom dvadesetom veku, psihologija, logika i matematika postigle su taj nivo razvoja da su zasenile svaku pretenziju filozofije na univerzalno istrazivanje. Na primer, Franc Brentano, Huserlov ucitelj, de-maskirao je filozofsku tradiciju u svom predavanju „O pojmu istine“ 1889. godine:

Ja posmatram celokupnu Kantovu filozofiju kao zbrku, i cak kao onu koja je proizvela vece greske, i koja je, ko-nacno, dovela do potpunog filozofskog haosa. Ja ipak verujem da sam naucio mnogo od Kanta; ja sam naucio, medutim, ne ono sto je on zeleo da me nauci, vec, pre svega, kako zavodi filozofsku publiku i kako je obmanjujuca slava koju je istorija filozofije vezala za filozof-ska imena. Svaki covek koji je stvarao istoriju morao je imati snaznu licnost: ali u svakom pojedinacnom slucaju ostaje pitanje da li je licnost bila blagotvorna ili kobna, i da li i mi postupamo ispravno kada od nje pravimo nas ideal i naseg ucitelja.

Premda ce Huserl misliti bolje o Kantu nego sto je to cinio Brentano, ovaj pasus izrazava vrstu raskida sa autoritetom filozofske tradicije sto je bez sumnje bilo oslobadajuce za mladog, ambicioznog studenta kao sto je Huserl. Huserlov docniji reformatorski projekt u filozofiji bio je zasnovan na turob-nom propustu filozofske tradicije da resi, a kamoli jasno postavi, svoje bazicne probleme. Beskrajne debate i cak neodredeni recnici i osamnaestovekovne i devetnaestovekovne filozofije izgledali su Huserlu kao simptom duboke konfuzije i nepreispitanih pretpostavki koje su podrile ono sto je on nasta-vio da posmatra, uprkos sumnji svoga ucitelja, kao nezamenjivu i vaznu disciplinu. On je posmatrao ovo vecno ponavljanje zbrke ne samo kao ono sto slabi filozofiju, vec kao ono sto ohrabruje dogmatizam u naukama, razvoj koji bi, plasio se Huserl, konacno zaustavio naucni progres i stimulisao iracionalizam. Ovi strahovi su bili narocito jaki pred kraj njegovog zivota kada se brinuo da bi „specijalizovana nauka“ i „pomodne degeneracije filozofije u iracionalisticki kvazi posao“ potpuno diskreditovale ideju filozofije kao konacno utemeljujuce i univerzalne nauke“ (Crisis 197).

Huserl je zeleo da sacuva „neugasivu ideju filozofije“ ia-ko je prihvatio dobrim delom, savremenu kritiku tradicionalne filozofije. Da bi ocuvao filozofiju na ovaj nacin a da ne po¬novi tradicionalni propust, Huserl je sledio dva cilja. Prvo, on je predlozio metodologiju za filozofsko istrazivanje koju je on zvao alternativno fenomenologijom, fenomenoloskom reduk-cijom ili transcendentalnom fenomenologijom koja bi bila sposobna da postigne saglasnost i resi dugotrajne filozofske spo-rove. Po njegovom misljenju, stroga metodologija je bila kljuc za spasavanje filozofije od beskrajnih sudara spekulativnih si-stema, procvata prazne retorike, i pozivanja na neispitane predrasude i pretpostavke. Bez metodoloske reforme, filozof-ska rasprava ostaje sterilna i irelevantna. Ukoliko ne bi bilo slaganja o proceduri za resenje filozofskih rasprava, filozofi bi produzili da slede jedino svoje kaprice.
Drugo, Huserl je smatrao, dolazeci tako u sukob s nastro-jenoscu njegovih savremenika, da filozofska pitanja ne mogu bi-ti zamenjena buducim naucnim istrazivanjem. Specificnije, filozofija ne bi mogla da bude uklonjena nikakvom buducom psiholoskom naukom. Huserl je, dakle, smatrao nuznim da brani ono sto je on smatrao sustinskim zadatkom filozofije (premda ne, naravno, kako je to tradicionalno cinjeno) i potom, kada je njegova misao sazrela, da brani filozofski idealizam.
Premda Huserlova maglovita, zargonom opterecena pro-za to cini teskim, vazno je razlikovati sledeca mesta kada se kriticki preispituju njegova gledista. Prvo, mnoga Huserlova dela su priprema za filozofsko istrazivanje i eksplicitno su neutralna u odnosu na konkurentska filozofska gledista. Drugo, Huserl cesto iznosi odbranu celokupnog filozofskog poduhvata protiv onoga sto on naziva „naturalizmom“ – njegov opsti termin za pokusaje da se filozofija zameni naucnim objasnjenjem. Ali, argument da filozofski problemi opstaju uprkos naucnim uspesima, ili da naturalizam ne uvida njegove vlastite filozofske korene, ne sugerise neposredno koje filozofsko glediste neko treba da brani.
Konacno, postoje oni spisi u kojima Huserl brani verziju transcendentalnog idealizma, glediste koje on suprotstavlja prosloj i sadasnjoj filozofiji. Premda su ovi argumenti – argumenti jednog pristalice, za razliku pripremnih rasprava, Huserl ne prikazuje transcendentalni idealizam kao onaj koji dovodi u pitanje empijska tvrdenja bilo zdravog razuma, bilo nauka.

Ako se razlicite namere ova tri konteksta nemaju u vidu, posebno s obzirom na odnos izmedu filozofije i nauke, Huser-lov i onako slozen pokusaj postaje beznadno zbrkan i zamrsen. Na primer, Huserl nije ni u kakvom doslovnom smislu kriticar nauka, antiracionalista, ili pak idealista u tradicionalnom smi slu reci. Huserlova metodoloska strategija, o kojoj cu diskutovati nasiroko nadalje, zamisljena je da razotkrije filozofske pretpostavke o nacinu na koji se nauka razumeva, ali ne da se nadmece sa naukama ili da ih zameni; niti je on predlozio, kao sto su ga cesto pogresno citali, novi naucni metod; niti su njegove kritike naturalizma potpora nekoj religioznoj, mistickoj ili moralnoj koncepciji prirode. Huserl je kriticar naturalizma zbog filozofije nauke koju on implicira, a ne zato sto on veruje da je nauka opasna ili neadekvatna zadatku shvatanja prirodnog sveta. Selektivna ili nepotpuna citiranja doprinose, zapravo, ovakvim pogresnim interpretacijama koje su ojacane, nazalost, Huserlovom tendencijom ka nemarnim i konfuznim izlagaanjima njegovih glavnih ideja.
U ovoj glavi zapocinjem s Huserlovom opstom odbra-nom filozofije, stavom koji je po mom misljenju relevantan za tekucu filozofiju, cak i za one koji ne poznaju Huserlovo delo. Drugi deo ove glave odnosi se na Huserlov metod i njegov pre-terano tehnicki recnik. U trecem delu raspravljam o tome sta on podrazumeva pod transcendentalnim idealizmom. Ja ozna-cavam Huserla kao epistemoloskog „internalistu“, uobicajeni termin da se oznaci jedan pristup teoriji saznanja od Dekarta nadalje. Filozofski projekt cistog, unutrasnjeg [internalistickog] istrazivanja jeste onaj koji je Dekart prigrlio i pokusao da brani protiv njegovih kriticara. Huserlov idealizam bio je pod neprekidnom kritikom mnogih njegovih sledbenika. Glava se zavrsava ovim kritikama, usredsredujuci se prvenstveno na Morisa Merlo-Pontija. Rasprava o Huserlovoj kritickoj reakciji na kulturni i istorijski relativizam, ukljucujuci komentare o njegovim poznim spisima, nalazi se u cetvrtom delu.

 Neugasivi zadatak

Huserl je zastupao strogu distinkciju izmedu filozofskih pitanja i empirijskih pitanja o prirodnom svetu. On je tvrdio da brkanje filozofskih pitanja sa naucnim rada „naivne“ (pridev koji je Huserl voleo) filozofske stavove. Propust da se shvati autonomija filozofije, i pokusaj da se izdejstvuje njena zamena naukom, bio je simptom onoga sto je Huserl nazivao intelektualnom i kulturnom krizom.
Osnovna distinkcija izmedu empirijskih i filozofskih pitanja bila je lajtmotiv filozofije dvadesetog veka. Eho ovoga, sa razlicitim implikacijama, moze se cuti kod tako velikih mislilaca Huserlove generacije kao sto su Bertrand Rasel, Rudolf Karnap, Dz. E. Mur, Ludvig Vitgenstajn i Viljem Dzejms. Ova distinkcija, tvrdilo se, pociva na osnovnijoj distinkciji izmedu analitickih i sintetickih tvrdnji, ili na distinkciji a posteriori – a priori. Cela ova mreza distinkcija bila je, medutim, pod stalnim napadom u dobrom delu savremene filozofije.Slabljenje di-stinkcije izmedu analitickih i empirijskih tvrdnji se cesto sma-tralo slabljenjem poverenja u celu ideju autonomije filozofskog predmeta i time je podrzavana izvesna forma naturalizma.
Huserl nikad nije sumnjao u jasnost ove centralne distinkcije i na osnovu toga je proklamovao „san“ o filozofiji koja ce postati „stroga nauka“.Odlucan i direktan stav o ovoj distinkciji, neobican za Huserla, nalazi se u njegovom programskom eseju „Filozofija kao stroga nauka“. Huserl tu tvrdi da propust da se jasno razlikuje ono sto je empirijsko i ono sto je stvar apriorne nuznosti kad se radi o saznanju, lezi u korenu kako kulturnih tako i teorijskih zbrka, zbrka koje ce, ako se budu ispravno shvatile, filozofija ukloniti.

Huserl, upotrebljavajuci Kantov jezik, odreduje distinkciju kao onu koja vazi izmedu onoga sto se moze saznati kao kontingentna cinjenica o svetu – onoga sto je sinteticko, a posteriori, ili eksperimentalno – i onoga sto se moze znati nuzno, cisto kao stvar pojmovnih odnosa – onoga sto je analiticko, a priori, ili „cisto“; ovaj poslednji termin on cesto upotrebljava. Ovi sustinski aspekti iskustva koji su razotkriveni filozofskom refleksijom ogranicavaju bilo koja moguca empirijska istrazivanja, i na taj nacin, slicno matematici, filozofija prethodi cinjenickom istrazivanju. Filozofske teme se odnose na apriorne nuznosti iskustva, i na taj nacin stoje po strani od rasprava o kontingentnim cinjenicama.
Huserl je bio svestan koliko je zamamno bilo preci nedovoljno potkovan preko ove distinkcije. U njegovoj najranijoj vecoj publikaciji, Filozofija aritmetike, on je zastupao mogucnost empirijskog, psiholoskog istrazivanja formalnih struktura matematike i aritmetike. Premda je ono sto je Huserl zapravo tvrdio o psihologiji u tom ranom radu van delokruga ove distinkcije, on je uvideo da su njegova rana nastojanja dovela do kolapsa formalne nuznosti aritmetickih relacija u ono sto bi bile kontingentne osobine toga kako nasa svest funkcionise i obavlja operacije.
Huserl je brzo napustio taj rani projekt, premda on nije u potpunosti napustio neke rezultate tog rada i njegov opsti cilj, i zakljucio je da nikakvo moguce otkrice u psihologiji ne bi moglo da dovede do situacije u kojoj bi ono sto je prethodno smatrano problemima u aritmetici, iznenada se pokazalo kao problemi eksperimentalne psihologije. Matematika ne ceka prodore u kognitivnoj psihologiji. Koketirajuci sa ovom mogucnoscu, premda nije pokazao krupne greske milovskog psihologa po ovom problemu, Huserl je postao zrtva konfuzije, pokazujuci na taj nacin ranu filozofsku naivnost.
„Apsurdnosti“ na koje Huserl upozorava nastaju posto distinkcija a priori – a posteriri cuva ono sto on smatra nesvodivom razlikom u tipu saznanja o kom je rec. Izvesnost i nesumnjivost matematika duguje svojim istinama koje zavise samo od onoga sto Huserl naziva „cistim“ relacijama znacenja. Nasuprot tome, svako saznanje dobijeno u psihologiji ili ljudskoj neurofiziologiji je kontingentno i empirijsko. Cak i kada se ova otkrica odnose na pravilnosti, one ne obuhvataju sve sto mora biti slucaj, kao u cistim sustinskim nuznostima, vec sve sto se zapravo dogada daje kontingentne osobine prirodnog sveta.
Cinjenice prirodnog sveta ne mogu biti preobracene u osnovu formalne ili pojmovne nuznosti. Ovaj uvid mozda je bio Huserlov najvazniji intelektualni prodor. Govoriti o formalnoj ili pojmovnoj nuznosti kao da je to bila, na primer, vr-sta uzrocnosti, jeste pravi primer onoga sto on odbacuje kao „apsurdnu“ konfuziju.
Huserl ce nadalje smatrati, kao sto se dalje raspravlja, da se ove pojmovne ili znacenjske nuznosti protezu na to kako je svet predstavljen fenomenoloski u bilo kom mentalnom isku-stvu. Frazom „mentalno iskustvo“ Huserl se nije ogranicio na neuroloske i psiholoske cinjenice o ljudskom iskustvu. Ovde je pre rec o cistoj formi moguceg iskustva, a s obzirom na termin „fenomeni“ on tvrdi: „pripisati prirodu fenomenima, istraziti njihove sastavne delove, njihove uzrocne veze – to je cist apsurd, nista bolji nego ako bi neko zeleo da se pita o kauzalnim svojstvima, vezama, itd. brojeva. To je apsurdnost naturalizo-vanja necega cija sustina iskljucuje vrstu bica koju priroda ima“ (PRS 106).
Da li filozofija moze biti podvedena pod nauku ili zamenjena istrazivanjima u naukama pretvara se, za Huserla, u pi-tanje da li razum moze biti naturalizovan. Sta ovo dodatno pitanje znaci? Huserl upotrebljava rec „naturalizam“ da oznaci skrivene koncepcije nauke i „zdravorazumsku koncepciju sveta“ (ili mozda, tacnije, ideju zdravog razuma kako je oblikovana modernom naucnom revolucijom). Prirodni stav vidi svet kao skupinu objekata i fizickih procesa cija svojstva, dispozicije i pravilnosti mogu biti shvacene pomocu naucnih zakona (i na taj nacin delimicno objasnjen, kontrolisan i predskazan).
Fizikalisticka slika se prosiruje, u principu, na psihologiju i so-ciologiju, u kojoj psiholoska bica i slozeni drustveni ili institucionalni objekti takode pokazuju zakonolike pravilnosti. U tom smislu naturalizam je sazetak rezultata duge istorije empirijskog istrazivanja. On takode sam po sebi nije filozofska tvrdnja o svetu.

Huserl, medutim, takode upotrebljava termin „naturalizam“ misleci na protofilozofska gledista koja se pojavljuju unutar ove opste slike prirodnog sveta. Takva gledista nizu se od onih koja su implicitno sadrzana unutar neimenovanog zdravog razuma (kao u spontanim misljenjima laika ili naucnika) do eksplicitnih filozofskih stanovista kao sto su logicki po-zitivizam (koji Huserl naziva „culnim monizmom“) i pragmatizam. Sva ova razlicita objasnjenja nauke i njene supremacije nad konkurencijom imaju zajednicku, po Huserlovom misljenju, kljucnu filozofsku pretpostavku da svest, i dakle sam ra-zum, mogu biti proucavani na isti nacin kao bilo koji prirodni objekti i na taj nacin objasnjeni kao procesi koji potpadaju pod idealne naucne zakone. Ova inace razlicita stanovista sla-zu se, dakle, u tome da smatraju filozofsko istrazivanje kao zastarelo i pretvaraju gore pomenute empirijske rezultate u neki prototip naucnog istrazivanja epistemologije i razuma.
Ova diskusija zahteva kratko upozorenje ili digresiju pre nego sto nastavim sa Huserlovim eksplicitnim argumentima protiv projekta naturalizacije razuma i svesti. Bilo bi rdavo skociti na zakljucak da Huserl, usled svog suprotstavljanja gore pomenutom, veruje da svest, ili bilo sta sto fizicki omogucu-je ljudima da rezonuju, ne moze biti proucavano od strane prirodnih nauka, ili da svest nije prirodni fenomen. Zapravo, Hu-serl jasno stavlja do znanja u brojnim odeljcima da on smatra ljudska bica prirodnim, psiholoskim bicima cija su psiholoska stanja uzrokovana njihovim neurofizioloskim stanjima ili ostvarena u ovim. Ljudsko ponasanje i njegove dispozicije, po-put svih prirodnih objekata, po njegovom gledistu, podlozno je podvodenju pod naucne zakone, i na taj nacin svest moze bi-ti objekt naucnog proucavanja poput bilo kog drugog objekta.
Ali kad se Huserl pita da li razum moze biti naturalizovan, on se ne pita da li su psiholoska proucavanja misljenja moguca. Huserlovo pitanje je epistemolosko, a ne empirijsko. Mogucnost naturalizovanja razuma tice se, dakle, filozofskog stanovista s obzirom na razum. On posmatra stalni napor da se ukloni razlika izmedu ova dva pitanja kao koren naturalizmovog iluzornog bega iz filozofskih teskoca.
Nenamerno pojacavajuci ovu iluziju, neki Huserlovi citaoci pogresno su shvatili njegovu raspravu o ovom filozofskom problemu kao diskusiju o naucnom statusu psihologije, kao da je Huserl tvrdio da je nauka o ljudskom ponasanju nemoguca. Ali zauzeti stav o buducnosti psihologije ili izmisliti nov metod za psihologiju, strano je Huserlovoj nameri kao sto bi cudno bilo misliti da on namerava da ponovo izgradi fiziku zbog nekih filozofskih neadekvatnosti naturalizma. Ovo pogresno citanje Huserla jednostavno predstavlja propust da se povuku distinkcije koje on uporno brani.

Upravo u energiji s kojom naturalizam tezi da ostvari princip naucne strogosti u svim sferama prirode i duha, u teoriji i praksi, i u energiji s kojom naturalizam tezi da resi filozofske probleme bica i vrednosti… lezi njegova zasluga i najveci deo njegove snage u nasoj epohi [nagla-savanje dodato]. Ne postoji, verovatno, u citavom savre-menom zivotu ideja koja snaznije, nezadrzivije napredu-je nego sto je ideja nauke. Nista nece zaustaviti njen po-bedonosni napredak [naglasavanje dodato]… U domen stroge nauke spadaju svi teorijski, aksioloski i prakticni ideali koje naturalizam, time sto im daje novo empirijsko znacenje, istovremeno falsifikuje. (PRS 83).

Ono sto ovaj odeljak naglasava jeste distinkcija izmedu naucnog naturalizma per se i naturalizma kao filozofije nauke. On smatra da su uspeh, sirenje, uticaj i postovanje nauke umesni. Problem lezi u naturalizmovom filozofskom objasnjenju ovog naucnog uspeha i uticaja, problem koji Huserl oznacava pojmom „empirijskog znacenja“.
Posto se Huserl spori sa filozofskim naturalizmom (a ne sa naukom per se), to nije spor o svedocanstvu, naucnom me-todu ili mogucnosti zakonolikih pravilnosti. Huserl dovodi u pitanje ono sto on smatra nepreispitanim ili naivnim gledistem filozofije, a ne dovodi u pitanje rezultate naucnog metoda. Huserl moze na taj nacin hvaliti prosirenje nauke na psihologiju, dok u isto vreme odbacuje „psihologizam“ kao pseudoepistemologiju.
Ono sto brine Huserla nije prosirenje naucnog istraziva-nja od prirodnog sveta do sociopsiholoskog, vec prateca od-brana empirijskog realizma, teorije saznanja koja se maskira kao empirijska nauka. Istrazivanje o prirodi psihofizickog bica, kako to Huserl naziva, pribavlja informaciju i svedocan-stvo koji se ticu prirodnog sveta, kao sto to cini sva prava nauka. Ali ono istovremeno pokrece i ostavlja neresenim, kao sto to cini sva nauka, filozofske probleme, probleme za koje je naturalizam ili samo jedan medu mnogim filozofskim odgovori-ma, koji treba da bude prosuden strogo u ovim terminima, ili zbrka filozofskih i naucnih problema.
Huserl tvrdi da on ima „odlucujuce argumente da doka-ze da fizicka prirodna nauka ne moze biti filozofija“ (PRS 86). On dopusta da nauka, poput filozofije, moze biti „kriticka“ s obzirom na iskustvo time sto preispituje svedocanstvo, odbacujuci izolovana iskustva i zahtevajuci metodicku potporu za saznajne tvrdnje. Nauka takode, poput filozofije, pretpostavlja razumevanje fundamentalnih pojmova istine, objektivnosti i svedocanstva. Ali kriticki stav nauke nije dovoljno „radikalan“. Nauka ne moze, kao disciplina, ispitivati dublje, fundamentalne pretpostavke koje se ticu mogucnosti saznanja. Hu-serl oznacava vrstu pitanja koja on smatra filozofskim, istinski radikalnim i van oblasti nauke.

Kako moze iskustvo kao svest dati ili dosegnuti neki objekt? Kako se iskustva mogu uzajamno opravdati ili korigovati, jedna pomocu drugih, a ne samo zameniti jedna drugima ili potvrditi jedna druge subjektivno?… Kako je prirodna nauka shvatljiva u apsolutno svakom slucaju, u meri u kojoj ona pretenduje da na svakom ko-raku pretpostavi i sazna prirodu kakva je po sebi – po se-bi nasuprot subjektivnom toku svesti?… Dobro je pozna-to da je teorija saznanja ona disciplina koja zeli da odgo-vori na takva pitanja i koja do sada, uprkos svom misa-onom radu koji su najveci istrazivaci posvetili ovim pita-njima, nije odgovorila na naucno jasan, jednoglasan i od-lucan nacin. (PRS 87-88).

Ova pitanja prosuduju naturalizam nasuprot tradicionalnoj epistemologiji (opet, donekle konfuzno, Huserl upotre-bljava rec „nauka“ i za moguci filozofski projekt, i za empirijska istrazivanja od kojih zeli da ga razlikuje). Ova pitanja su varijacije na temu: Kako je objektivno saznanje moguce?
Huserl nudi tri argumenta pokazujuci da filozofska pitanja ne mogu biti zamenjena naucnim istrazivanjem. Prvo, Huserl tvrdi da ove „zagonetke“ o principima nauke ne mogu biti resene pomocu principa same nauke, i da svi pokusaji da se teorija saznanja istrazuje pomocu same nauke vode laznom krugu. Drugo, teorija saznanja zahteva da se iskljuce sve naucne i prednaucne „egzistencijalne pretpostavke“. Epistemologija treba da prihvati „veo neznanja“, da pozajmimo frazu Dzona Rolsa, s obzirom na empirijsko svedocanstvo koje se odnosi na prirodni svet i cak na samo znanje, ma kako sigurni bili ovi rezultati.

Trece, teorija saznanja proucava mentalna stanja kao sto su razlikovanje, verovanje, klasifikovanje, predstavljanje i identifikovanje. Ali epistemologija se ne bavi aktuelnom priro-dom ovih stanja niti njihovim unutrasnjim mehanizmima i funkcijama, vec jedino njihovim sadrzajem ili znacenjem kao intencionalnim stanjima usmerenim na svet. Ono sto omogucuje, u epistemoloskom smislu reci, da se spoljni svet predsta-vi na takav nacin da se za predstavu moze reci da je objektivna ili da pruza svedocanstvo jeste deo znacenja ovih mentalnih aktivnosti, a ne deo njihove kontingentne fizicke realizacije.
Huserlovu prvu tacku je tesko braniti kao da je ustano-vljena. On ne pokazuje u clanku da je naucno ispitivanje teo-rije saznanja (ono sto savremeni filozofi nazivaju „naturalizo-vanom epistemologijom“) lazni krug. Ispostavlja se da naturalizam nista vise nije cirkularan nego sama filozofija. Filozo-fija takode postavlja pitanja o objektivnosti i valjanosti saznanja kad upotrebljava pojmove valjanosti i objektivnosti. Ako ova procedura dokazuje ogranicavajuci, ona je ogranicavajuca za filozofiju jednako kao i za naucni naturalizam.
Naucni metod zaista prihvata kriticko preispitivanje saznajnih tvrdnji, kao sto to Huserl spremno dopusta. Premda rasprave unutar nauke pretpostavljaju pojmove svedocanstva, na primer, Huserl nije kadar da pokaze, nasuprot njegovom tvrdenju, da bi bilo besmisleno ili logicki nepravilno da nauka preduzme kritiku (ili razjasnjavanje) tih istih pojmova cak i dok upotrebljava naucni metod.
Huserlova poenta o cirkularnosti moze jednostavno od-razavati njegovu pretpostavku o distinkciji izmedu filozofske epistemologije i nauke, to jest empirijskog istrazivanja. Ali ova distinkcija je upravo ono sto se dovodi u pitanje. Mi smo vec videli ranije da Huserl cesto sam upada u cirkularnost. On brani autonomiju filozofije ponavljajuci zapravo da su filozofska i naucna pitanja razlicita. Jednostavno pretpostavljajuci ovu distinkciju, Huserl nije zapravo niti pokazao da su empirijska proucavanja saznanja cirkularna, niti je naveo „odlucujuci razlog“ za distinkciju o kojoj je rec.
Drugi argumenat se tice Huserlovog metodoloskog uput-stva da se uklone ili stave u zagrade sve ontoloske pretpostavke pre no sto se zapocne rezonovanje o epistemologiji. (Ovo metodicko sredstvo bice dalje razmatrano u detalje.) Huserl je medutim nacinio ovde jednu vaznu stratesku poentu. Naucno istrazivanje cesto posmatra svoje ontoloske pretpostavke kao ocite i neproblematicne, i ovakve neispitane pretpostavke mogle bi uveliko kontaminirati docniju epistemolosku tvrdnju o objektivnosti, ili podrsku svedocanstva ovome unutar naturalizma.
Huserl, kao sto je istaknuto, dopusta da su nauke spo-sobne da uklone sud o „egzistencijalnim pretpostavkama“. Naucne teorije „stavljaju u zagrade“ takve pretpostavke kada posmatraju sebe i konkurentske teorije kao samo hipoteticka objasnjenja fenomena. Takvo sredstvo, slicno Huserlovoj tehnici redukcije koja ce biti razmatrana docnije, dopusta da se is-pitaju implikacije teorije, na primer, a da se istovremeno ne pretpostavi realnost tvrdnji koje su nacinjene unutar te teorije. Ali, cak i kad bi on mogao da pokaze da nauke nisu u stanju da ispitaju sve svoje ontoloske pretpostavke na ovaj nacin, on ne pokazuje kako je ovaj propust nuzno povezan sa sredstvom hipotetickog rezonovanja, ili zasto to ne bi moglo da bude pro-vedeno od strane nauka ako se ulozi dovoljno paznje i truda.
S obzirom na trecu tacku, Huserl navodi svoj najstroziji argument, premda ga nije potpuno razvio u navedenom eseju. Prirodni svet koji se pretpostavlja u nauci i prednaucnom istra-zivanju jeste empirijski realistican svet. To je svet realnih, spoljnih objekata datih u iskustvu. Ali za ovaj svet objekata koji treba da budu dati u iskustvu, nuzno je, na primer, da postoji distinkcija izmedu subjektivnog stanja prepoznavanja i objektivnosti koja se tu predstavlja. Da bi se uopste imalo jed-no iskustvo nuzno je, pre i nezavisno od tog posebnog isku-stva, posedovati ovu distinkciju izmedu objekta koji je dat u iskustvu i akta sticanja iskustva o njemu. Jer da bi postojao svet iskustva mora postojati, pojmovno a ne fakticki, „usmerenost na objekte“. Ovo je osobina iskustva koju Huserl naziva ,,intencionalnoscu“; to ce biti centralno mesto sledeceg odeljka.
Ova osobina iskustva jeste ono sto Huserl naziva materijom znacenja za objektivnost uopste. Usmerenost na objekte nije, dakle, kontingentna osobina nekog iskustva niti cak hipoteza o prirodi iskustva u nekoj buducoj fizioloskoj psihologiji. Intencionalnost se tice onoga sto cini bilo koju formu iskustva mogucom, a njegovo formalno proucavanje odvija se nezavisno od utvrdivanja bilo kakvih empirijskih cinjenica o tome kako se iskustvo aktuelno (onda dakle i kontingentno) ostvaruje psiholoski i fizioloski za prirodni svet takav kakav je.

Zadatak epistemologije, Huserlovim jezikom receno, je-ste, dakle, da prouci „formu svih iskustava“, sto je proucavanje koje je strano bilo kojoj posebnoj nauci. Ono sto nauke is-trazuju i za sta navode tvrdnje-svedocanstva pretpostavlja (pojmovno, ili „formalno“ kao sto Huserl vise voli da kaze) ovu „formu svih iskustava“. Tako, na primer, da li su tvrdnje koje se odnose na iskustvo objektivne ili cak smislene, shvacene kao nezavisne od nekih ili svih cinjenica koje se ticu prirode iskustva, jeste problem koji je neprikladan za nauku i cak je nemoguce da se postavi u njoj. Ono sto nauka mora da pretpostavi jeste jednostavno da je svet dat u iskustvu na takav nacin. Ova pretpostavka dopusta razjasnjenje jedino ako se prede na poseban i razlicit nacin istrazivanja.

Svaki tip objekta koji bi trebalo da bude objekt racionalnog diskursa, prednaucnog a zatim i naucnog saznanja, mora se pokazati u saznanju, dakle u samoj svesti, i mora dopustiti da bude doveden u datost u skladu sa smi-slom celokupnog znanja. Svi tipovi svesti, na nacin kako su, takoreci, teleoloski uredeni pod imenom saznanja i, sta vise, na nacin kako su grupisani prema razlicitim objektnim kategorijama – posmatrani kao grupe saznajnih funkcija koje specijalno odgovaraju ovim kategorijama – moraju dopustiti da budu proucavani u njihovoj sustinskoj povezanosti i u njihovom odnosu unazad do formi svesti datosti koje im pripadaju. Smisao pitanja o opravdanosti, koje se mora postaviti za sve saznajne akte, mora se shvatiti na taj nacin da se sustina utemeljenog opravdanja i idealna utemeljivost ili valjanost daju potpuno razjasniti, i to za sve nivoe saznanja, ukljucujuci i najvise, naucno saznanje. (PRS 90)

Huserl se, dakle, slaze sa naturalizmom u njegovom uverenju da ljudi postizu saznanje preko iskustva i’da sticanje saznanja mora zahtevati specificne psiholoske mehanizme odre-dene vrste. Ali zadatak epistemologije nije onaj da se utvrdi sta je zapravo fizicka realizacija jedne takve sposobnosti. Konkretan mehanizam intencionalnosti je, na primer, moguc i legitiman objekat naucnog istrazivanja, ali rezultati ovog istrazivanja ne bi doticali proucavanje znacenja intencionalnih objekata, kao sto je psihologija irelevantna za proucavanje aritmetike. Mehanizam intencionalnosti, ma sta to bilo, ostaje dakle irelevantan za epistemologiju. Kao sto to Huserl veli, cak i bogopodobna kontrola nad prirodnim svetom ne bi pridala dublji pristup tome da se odredi znacenje iskustva kao evidentnog: „Cak i apsolutni Bog ne moze stvoriti ‘osecaj evidentnosti’ koji apsolutno garantuje bice Prirode – ili, bolje formulisano, samodovoljan proces spoljasnjeg iskustva koji bi, ma kako razlicito mogao biti shvacen od strane ‘naseg’ culnog iskustva, dao nesto po sebi apodikticno i adekvatno“ (FTL 284).

Dakle, empirijski naturalizam nije, kao sto se predstavlja, ukidanje filozofske spekulacije; on jeste filozofska spekulacija, i on pociva na bitnoj pretpostavci koja se tice naturalizacije znacenja. Takva odbrana nauke konacno izneverava cilj nauke, i kada su jednom njene pretpostavke eksplicirane, privlac-nost naturalizma bice konacno slomljena.

(Robert D’ Amiko: Savremena kontinentalna filozofija)

Ka filozofiji

Autor 15.12.2011. u 11:28

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija