FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine)

Autor 27.11.2011. u 12:48

FILOZOF KAO ISCELITELJ KULTURE (proleće 1873. godine)

 

151
Plan. Šta je filozof?
Kakav je odnos filozofa prema kulturi?
Naročito prema tragičkoj kulturi?
Priprema. Kada iščezavaju dela? Izvori.
a) za život,
b) za dogme.
Hronologija. Potvrđena sistemima.
Glavni deo. Filozofi u tekstu i ekskursima.
Zaključak. Položaj filozofije u odnosu na kulturu.

152
Sta je filozof?
1. S one strane nauka: dematerijalizovati.
2. S one strane religija: demistifikovati bogove, razmadijati.
3. Tipovi: kult intelekta.
4. Antropomorfni prenosi.

Sta je sada na filozofiji da učini?
1. Nemogućnost metafizike.
2. Mogućnost stvari po sebi. S one strane nauka.
3. Nauka kao spašavanje pred čudom.
4. Filozofija protiv dogmatizma nauke.
5. Ali samo u službi jedne kulture.
6. Sopenhauerovo pojednostavljivanje.
7. Njegova popularna i umetnički moguća metafizika.
Rezultati iščekivani od filozofije su obrnuti.
8. Protiv opšteg obrazovanja.

153
Filozofija nema ništa opšte: tek je nauka, tek umetnost.
Empedokle i Anaksagora: prvi hoće magiju, drugi prosvetljenje, prvi je protiv posvetovljivanja, drugi za.
Pitagorejci i Demokrit: stroga nauka o prirodi.
Sokrat i danas nužni skepticizam.
Heraklit: apsolutni ideal, sve je privid i igra.
Parmenid: put ka dijalektici i naučni organon.
Jedini spokojan jeste Heraklit.
Tales želi da dopre do nauke, i Anaksagora, Demokrit, Permenidov
organon, Sokrat. Anaksimandar se opet od nje udaljava,
kao i Empedokle, Pitagora.

154
1. Suštinsko nesavršenstvo stvari:
konsekvencije neke religije, i to bilo optimističke bilo pesimističke, konsekvencije kulture,
konsekvencije nauka.
2. Egzistencija zaštitnih sredstava koja se izvesno vreme bore. K tome pripada filozofija, po sebi apsolutno neaktuelna.
Obojena i ispunjena prema vremenu.
3. Stara grčka filozofija protiv mita a za nauku, delimično protiv posvetovljenja.
U tragičkom razdoblju: saglasni, Pitagora, Empedokle, Anaksimandar; apolonski protivan, Heraklit; raskidajući sa svakom umetnošću, Parmenid.

155
I. Uvod. Sta može da uradi filozof u onome što se tiče kulture njegovog naroda.
On izgleda kao
a) ravnodušni samotnik,
b) učitelj sa sto najspiritualnijih i najapstraktnijih glava,
c) ili neprijateljski razarač narodne kulture.
Pod b) delovanje je samo posredno, ali prisutno, kao i pod c).
Pod a) dešava se da usled nesvrhovnosti prirode on ostane samotnik. Međutim, njegovo delo ostaje za kasnija vremena. Ipak se zapravo pitamo da li je on bio nužan za svoje vreme.
Ima li on neki nužni odnos s narodom, postoji li teleologija filozofa?
Prilikom odgovaranja mora se znati šta se naziva „njegovo vreme“: to može biti neko malo ili neko izuzetno veliko vreme.
Glavni stav: on ne može da stvori nikakvu kulturu, ali može da je pripremi, da odstrani
okove, ili da je ublaži i tako očuva, ili da je razori.
uvek
samo
poričući

Nikada neki filozof, svojim pozitivnim stranama nije povukao
narod za sobom. Jer on živi u kultu intelekta.
Prema svim pozitivnim stranama neke kulture, religije, njegov
stav je raskidajući, razarajući (čak i kada pokušava da zasniva).
On je najkorisniji kada ima mnogo toga za razaranje, u vremenima
haosa i izopačenosti.
Svaka kultura u cvetu teži za tim da filozofa učini nepotrebnim
(ili da ga potpuno izoluje). Izolovanje ili zakržljavanje može
se objasniti na dva načina:
a) nesvrhovnošću prirode (onda ako je potreban);
b) nesvrhovnom predostrožnošću prirode (onda ako je nepotreban).
II. Njegovi razarački i potkresujući učinci – na šta?
III. Sada – pošto nema kulture, šta on ima da pripremi (razori)?
IV. Napadi na filozofiju.
V. Zakržljali filozofi.
Oboje je posledica nesvrhovnosti prirode, koja uništava
mnogobrojne klice, ali je ipak podstakla par velikih: Kant i Sopenhauer.
VI. Kant i Šopenhauer. Od jednog do drugog, korak prema slobodnijoj
kulturi.
Šopenhauerova teologija s obzirom na kulturu u nastajanju.
Njegova dvostruka pozitivna filozofija (nedostaje živa središnja
klica) – sukob samo za one za koje nema više nade. Kako će
nadolazeća kultura nadmašiti taj sukob.

156
Vrednost filozofije:
Čišćenje od svih zbrkanih i praznovernih predstava. Protiv
dogmatizma nauka.
Dokle je nauka, ona je pročišćavajuća i prosvetljujuća, dokle
je anti-naučna religiozno je mračnjačka.
Odstranjivanje učenja o duši i racionalne teologije.
Dokazivanje apsolutno antropomorfnog.
Protiv čvrstog važenja etičkih pojmova.
Protiv mržnje prema telu.
Štete od filozofije:
Rastakanje instinkta,
kultura,
moralnosti.

Specijalni posao filozofije za sadašnje vreme.
Nedostatak popularne etike.
Nedostatak osećanja važnosti saznavanja i izbora.
Površnost u razmatranju crkve, države i društva.
Gnev prema povesti.
Govorenje o umetnosti i nedostatak kulture.

157
Sve što je opštevažeće u nekoj nauci postalo je slučajno i
potpuno nedostaje.
Izučavanje jezika, bez učenja o stilu i retorike.
Indološke studije, bez filozofije.
Klasična antika, uči se bez veze s njenim praktičnim pregnućima.
Nauka o prirodi, bez one lekovitosti i spokoja koje je Gete
u njoj nalazio.
Povest, bez ponesenosti.
Ukratko, sve nauke bez njihove praktične primene: dakle,
drukčije upražnjavane nego što su ih upražnjavali istinski ljudi
kulture. Nauka uzeta kao zarađivanje kruha!
Filozofiju praktikujete s mladićima bez iskustva: vaši stari se
okreću prema povesti. Nemate čak ni popularnu filozofiju, ali zato
naprotiv držite sramno jednoobrazna popularna predavanja. Univerziteti
daju studentima nagradne zadatke, o Sopenhaueru! Popularna
beseda o Sopenhaueru! To je već bez svakog dostojanstva!
Kako je nauka mogla postati ono što je sada, mogućno je
objasniti jedino razvojem religije.

158
Ako su nenormalni, imaju li oni onda išta s narodom? Otuda
ne važi: narodu su potrebne abnormalnosti, čak i ako one nisu
zbog njega tu.
Umetničko delo nas snabdeva dokazom za to: stvaralac je
onaj koji ga razume i, uprkos tome, ono je jednom stranom okrenuto
publici.
Želimo da upoznamo onu stranu filozofa kojom se on okreće
prema narodu a ne da raspravljamo o njegovoj čudesnoj prirodi
(dakle pravi cilj je pitanje zašto?). Gledano iz našeg vremena,
ovu stranu je sada teško spoznati: jer ne raspolažemo takvim narodnim
jedinstvom kulture. Stoga, Grci.

159
Filozofija ne za narod, dakle ne osnova kulture, već jedino
oruđe kulture.
a) Protiv dogmatizma nauka.
b) Protiv slikovne zbrke mitskih religija u okrilju prirode.
c) Protiv etičke zbrke izazvane religijama.
Tom je njenom cilju primerena njena bit.
a) 1. uverena u prisustvo antropomorfnoga, skeptična je;
2. ima izbora i veličinu;
3. prelećući predstavu o jedinstvu;
b) je zdravo tumačenje i jednostavno prihvatanje prirode; jeste
dokaz;
c) razara verovanje u nesalomivost takvih zakona.
Njena bespomoćnost bez kulture, oličena u sadašnjosti.

160
Filozof kao iscelitelj kulture.
Za uvođenje u celinu: opis sedmog stoleća: pripremanje kulture, protivstavljanje nagona; istočnjačko. Centralizacija obrazovanja počev od Homera.
Govorim o pretplatonovcima, jer s Platonom počinje otvoreno neprijateljstvo protiv kulture, negacija. Ali hoću da znam kako se prema jednoj prisutnoj ili nastajućoj kulturi ponaša filozofija
koja nije neprijateljica: tu je filozof trovač kulture.
Filozofija i narod. – Nijedan od velikih grčkih filozofa ne povlači narod za sobom: na tome je najvećma radio Empedokle (zatim Pitagora), ali ne i sa čistom filozofijom, nego s mitskim pogonom iste. Drugi su se unapred ograđivali od naroda (Heraklit).
Ostali za publiku imaju jedan sasvim elitni krug obrazovanih. Kod Sokrata je najuočljivija demokratsko-demagoška težnja: posledica toga je ustanovljavanje sekti, dakle jedan protivdokaz. Ono što nisu uspeli da ostvare takvi filozofi, kako će uspeti manji? Utemeljiti
narodnu kulturu nije mogućno na filozofiji. U odnosu na neku kulturu, tako, filozofija nikad ne može da ima fundamentalno, nego uvek samo uzgredno značenje. Koje je to značenje?
Sputavanje mitskog: ojačavanje smisla za istinu nasuprot slobodnom maštarenju. Vis veritatis ili jačanje čistog saznavanja (Tales, Demokrit, Parmenid).
Sputavanje nagona za znanjem: ili ojačavanje mitsko-mističnog, umetničkog (Heraklit, Empedokle, Anaksimandar). Zakonitost veličine.
Uništavanje kruto dogmatskog:
a) u religiji;
b) u moralnosti;
c) u nauci.
Skeptički tok.

Svaka snaga (religija, mit, nagon za znanjem) ima, kada je prekomerna, barbarizujuće, nemoralne i zaglupljujuće učinke, kao što ih ima i stroga dominacija (Sokrat).
Uništavanje slepog posvetovljenja (zamena religije) (Anaksagora, Perikle). Mistički tok.
Rezultat: ona ne može da stvori nikakvu kulturu; ali može da je pripremi; ili da je održava; ili da je umeri.
Za nas: Filozof je, dakle, vrhovni sud škole. Priprema genija: jer nemamo nikakvu kulturu. Iz određenja simptoma vremena kao zadatak za školu proizlazi:
1. Uništavanje posvetovljenja (nedostatak popularne filozofije);
2. sputavanje barbarizujućih učinaka nagona za znanjem (uzdržavajući se pri tome od paukolikosti same filozofije). Protiv „ikoničke“ povesti. Protiv „marljivih“ naučnika. Kultura može da potekne uvek samo iz objedinjujućeg značenja umetnosti ili nekog umetničkog dela. I protiv svoje volje, filozofija će pripremati njeno univerzalno razmatranje.

(F. Niče: Knjiga o filozofu)

 

Ka filozofiji

Autor 27.11.2011. u 12:48

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija