Fridrih Niče: Volja za moć

Autor 4.3.2011. u 12:03

Fridrih Niče: Volja za moć

NIHILIZAM KAO POSLEDICA DOSADANJEG TUMAČENJA VREDNOSTI
2
Šta znači nihilizam? — Da najviše vrednosti gube svoju vrednost. Nedostaje cilj; nedostaje odgovor na pitanje »zašto«.

3
Radikalni nihilizam jeste uverenje o potpunoj neodržljivosti života, u odnosu na najviše dosada priznate vrednosti; on tako isto obuhvata gledište da nemamo nikakva prava pretpostaviti postojanje apsolutne prirode stvari i nešto s onu stranu našega sveta što bi bilo »božansko«, otelovljeni moral.
Ovo gledište je posledica potpuno razvijene »ljubavi prema istini«: zbog toga je ono samo posledica vere u moral.
4
Kakva su preimućstva hrišćanske moralne hipoteze?
1.Ona je pripisala čoveku apsolutnu vrednost, nasuprot njegovoj malenosti i slučajnosti u reci večitoga postajanja i nestajanja.
2. Ona je služila božjim advokatima, ukoliko je ostavila svetu karakter savršenstva uprkos stradanju i zlu — računajući tu i »slobodu« — te se zlo učinilo puno smisla;
3. Ona je naturila uverenje da čovek može imati znanje o apsolutnim vrednostima i time mu je dala adekvatno saznanje o najvažnijim stvarima;
4. Ona je sačuvala čoveka od preziranja sebe samoga kao čoveka, da se ne okrene protiv života i ne padne u očajanje poznanjem: ona je bila sredstvo za održanje.
Jednom rečju: moral je bio veliki lek protiv praktičnog i teoretskog nihilizma.
5
Ali među silama koje je moral odnjihao nalazila se i ljubav prema istini: ona se najzad okreće protiv morala razgolićuje njegovu teleologiju, njegovu zainteresovanost — i sada saznanje ove laži koja je tako dugo bila utelovljena, za koju smo očajavali da li ćemo je se osloboditi, dejstvuje kao stimulant. Mi opažamo sada potrebe u sebi, usađene dugotrajnim moralnim tumačenjem stvari, koje nam se sada javljaju kao potrebe za neistinom: s druge strane, čini se da baš od tih potreba zavise najviše vrednosti zahvaljujući kojima mi snosimo život.
Mi smo prestali da cenimo ono što znamo,i ne usuđujemo se više da pridajemo vrednost onome čime bi rado sebe obmanuli: iz toga sukoba proističe proces raspada.
6
Ovo je antinomija:
Ukoliko verujemo u moral, mi osuđujemo život.
7
Najviše vrednosti, u čijoj je službi čovek bio dužan živeti, naročito kad su ga pritiskale i sputavale — te socijalne vrednosti, zarad toga da im se pojača ton, bile su postavljane nad ljudima, kao da su božja zapovest, »stvarnost«, ili »istinski svet«, nada i budući svet. Sada kad je neznatno poreklo tih vrednosti postalo poznato,čini nam se kao da je i cela vaseljena izgubila vrednost, postala »besmislena« — ali to je samo prelazno stanje.
8
Posledica nihilizma (neverovanje u vrednosti) kao rezultat moralnog ocenjivanja stvari: mi smo prestali da marimo egoizam (čak iako smo uvideli da je altruizam nemogućan); nama je obljutavilo ono što je neophodno (premda, smo uvideli da je nemogućna slobodna volja i »inteligibilna slobod«). Mi opažamo da ne dostižemo do oblasti u koju smo stavili svoje vrednosti — a međutim sfera u kojoj živimo nije time niukoliko dobila u vrednosti; naprotiv, mi smo premoreni, jer smo izgubili glavni nagon za život. »Sve je dosada bilo uzalud!«
9
Pesimizam kao pripremno stanje za nihilizam.
10
A. Pesimizam kao jačina — u kom smislu? U smislu energije njegove logike, kao anarhizam i nihilizam, kao analiza.
B. Pesimizam kao slom — u kom pogledu? U pogledu njegova ublažavajućega dejstva, kosmopolitskog osećanja, u smislu »tout comprendre« i istorizma.
Kritička nategnutost: krajnosti izlaze na površinu i preovlađuju.

11
Logika pesimizma vodi u nihilizam: šta je na to tera? Pojam bezvrednosti, besmislenosti: ukoliko se moralne vrednosti kriju iza svih ostalih visokih vrednosti.
Rezultat: moralne ocene vrednosti su osude, odricanja; moral je okretanje od volje za životom.
(…)
MODERNA SUMORNOST
57
Prijatelji moji, kao mladići imali smo težak život: mi smo patili od mladosti kao da je to neka teška boljka. To je dolazilo od veka u koji smo bili bačeni — veka ogromnog unutarnjeg raspadanja i dizintegracije, koji se protivi duhu mladosti sa svima svojim slabostima pa i svojom najboljom snagom. Dizintegracija, to jest, neizvesnost, svojstvena je ovom veku: ništa ne stoji na sigurnim nogama i tvrdoj veri u sebe: živi se za sutra, jer je prekosutra sumnjivo. Sve je klizavo i opasno na našem putu, a uz to se još veoma otanjio led na kome stojimo: svi osećamo kako diše topao, koban jug — gde mi još sada gazimo doskora neće niko više moći nogom stati.

58
Ako ovo doba nije doba propadanja i opadanja životne snage, ono je u najmanju ruku doba nepromišljenog i proizvoljnog eksperimentisanja: — i verovatno je, da se od preterano mnogo neuspelih eksperimenata stiče opšti utisak o propadanju: a može biti, da se stiče i samo propadanje.
(…)
ZNACI PORASTA SNAGE
109
Osnovna teza: ima nečega degeneričnog u svemu što se odnosi na modernog čoveka, ali ispod tankog sloja bolesti leže znaci netaknute snage i duševne moći. Isti uzroci koji izazivaju umanjenje vrednosti čoveka, potstiču jače i ređe ljude na veličinu.
110
Opšti pogled: dvosmisleni karakter našeg modernog sveta — sasvim isti simptomi mogli bi se protumačiti i kao propadanje i kao jačina. I znaci jačine, postignute zrelosti mogli bi se na osnovu tradicionalnih (zaostalih) ocena osećanja pogrešno protumačiti kao slabost. Ukratko rečeno, osećanje, kao osećanje vrednosti, nije na visini vremena.
Uopšteno: svako osećanje vrednosti uvek je zaostalo, ono izražava uslove samoodržanja i napretka iz mnogo ranijeg vremena: ono se bori protiv novih životnih uslova, iz kojih nije samo izraslo i koje po nužnosti pogrešno shvata: ono smeta i pobuđuje podozrenje prema novom…
111
Problem devetnaestog veka. Iznaći da li njegova slaba i njegova jaka strana idu jedna s drugom? Da li su isečene iz istog komada? Da li različitosti njegovih ideala i njegove protivrečnosti uslovljavaju neki viši cilj: kao nešto više? Jer može biti da je preduslov veličine da u ovoj meri raste usred silne napetosti. Nezadovoljstvo, nihilizam mogao bi biti dobar znak.
112
Opšti pogled: Ustvari svako veliko rastenje povlači za sobom naporedo isto tako ogromno raspadanje i iščeznuće: stradanje i simptomi propadanja pripadaju vremenima ogromnog progresa; svaki plodan i snažan pokret u čovečanstvu izazivao je uvek jednovremeno nihilistički pokret. Pod izvesnim uslovima pojava krajnjeg pesimizma i pravoga nihilizma mogla bi biti znak radikalnoga vrlo bitnoga rastenja i prelaska čovečanstva u sasvim nove životne uslove. To sam ja razumeo.
113
A
Polazeći od potpuno smele ocene našega današnjega čovečanstva: — ne smemo dopustiti da nas izgled stvari vara: ovo čovečanstvo je manje privlačno, ali ono daje sasvim druge garantije trajne snage, njegov tempo je lakši, ali mu je ritam bogatiji. Zdravlje se povećava, stvarni uslovi zdravoga tela se uviđaju i postepeno stvaraju, na »asketizam« se gleda sa ironijom. Bežanje od krajnosti, izvesno poverenje u »pravi put«, otsustvo sanjarenja; povremeno samouživljavanje u vrednosti uže vrste (kao što je »otadžbina«, kao što je »nauka« itd.).
Ali bi čitava slika još uvek bila dvosmislena: to bi moglo biti kretanje kojim se život ili povećava ili opada.
B
Vera u »progres« — u nižoj sferi inteligencije pojavljuje se kao znak napredovanja života: ali to je samoobmana;
u višoj sferi inteligencije kao znak opadanja života.
Opis simptoma.
Jedinstvo gledišta: neizvesnost u pogledu merila vrednosti.
Strah od jednoga opštega »uzalud«.
Nihilizam.
114
Ustvari nama nije više tako nužno neko protivsredstvo protiv prvog nihilizma: život više nije toliko neizvesan, slučajan i besmislen u našoj Evropi. Danas više nije potrebno tako preterano isticanje vrednosti čoveka, vrednosti zla itd. Mi možemo da podnesemo značajno smanjenje te vrednosti i da trpimo mnogo besmislice i slučajnosti: zadobivena moć čoveku dopušta sada popuštanje u oruđima discipline, među kojima je moralno tumačenje sveta bilo najjače. »Bog« je odveć ekstremna hipoteza.
115
Ako išta pokazuje da naše civilizovanje pretstavlja istinski stvaran progres, to pokazuje činjenica što nam više nisu potrebne preterane suprotnosti, što nam suprotnosti nisu uopšte više potrebne…
Mi imamo prava na sve ono što je dosada najžešće klevetano.
116
Izvrtanje reda u rangu. — Ti pobožni krivotvorci, sveštenici, postaju Čandala među nama: oni zauzimaju mesto šarlatana, nadrilekara, krivotvoraca, mađioničara: mi ih smatramo za kvaritelje volje, za velike klevetnike života i osvetoljupce i za buntovnike među zlosrećnicima. Od klase poslužitelja, Šudra, mi smo stvorili svoju srednju klasu, svoj »narod«, ono, od čega zavisi politička moć.
S druge strane, Čandala pređašnjih vremena je gospodar: bogohulnici, imoralisti, svakojaki slobodnjaci, umetnici, Jevreji, svirači — u osnovi sve klase rđave reputacije.
Mi smo sebe uzvisili do časnih misli, još više, mi određujemo šta je čast na zemlji, »otmenost«… Mi smo svi danas advokati života. Mi imoralisti smo danas najveća sila: druge velike sile nas trebaju… Mi gradimo svet po svojoj slici i prilici.
Mi smo preneli pojam »Čandala« na sveštenike, propovednike i učitelje drugoga sveta i na hrišćansko društvo, koje je sa njima sraslo, zajedno sa onima koji su im istorodni, na pesimiste, nihiliste, romantičare, sažaljenja, zločince, poročne ljude u celu oblast gde se »Bog« zamišlja kao spasitelj…
Mi smo ponosni što više nismo prinuđeni da lažemo, da klevetamo i sumnjičimo život…
117
Progres devetnaestog veka prema osamnaestom (u suštini mi dobri Evropljani vodimo rat protiv osamnaestog veka):
1. »Vraćanje prirodi« sve odlučnije će imati da se shvati u obrnutom smislu od onoga u kome ga je Ruso razumeo; dalje od idile i opere!
2. Sve odlučnije antiidealistički, konkretniji, neustrašiviji, radniji, umereniji, nepoverljiviji prema naglim menama, antirevolucionaran;
3. Pitanje zdravlja tela sve se odlučnije postavlja na mesto zdravlja »duše«: poslednje se smatra kao stanje koje je posledica prvoga, a telesno zdravlje, u najmanju ruku, kao preduslov duševnoga zdravlja.
118
Ako se šta postiglo — postiglo se bezazlenije držanje prema čulima, radosniji i blagonaklonjeniji odnos prema čulnosti, više Geteovski; tako isto ponositije osećanje prema poznanju: tako da »čista budala« [Ove su reči aluzija na jedno lice iz Vagnerovog Parsifala] nailazi na malo vere.
119
Mi »objektivni«. — Ne otvara nam »sažaljenje« vrata za najudaljenije i najčudnije vrste života i kulture; nego naša pristupačnost i nepristrasnost, koja upravo ne »saučestvuje« nego naprotiv uživa u stotini stvari, koje su dotle pričinjavale bol (koje su nas vređale ili pogađale, ili činile neprijateljima ili ravnodušnima). Patnja u svima niansama sada nas zanima: zbog toga mi nismo bolećiviji, makar nas patnja potresala do dna bića i dirala do suza: mi zbog toga prosto nismo postali milostiviji.
U ovoj dobrovoljnoj želji da gledamo svaku patnju i pogrešku mi smo jači i snažniji no što je bio osamnaesti vek; ona je dokaz porasta naše snage (mi smo se približili šesnaestom i sedamnaestom veku). Ali sasvim je pogrešno gledati na naš »romantizam« kao na dokaz naših »ulepšanih duša«. Mi hoćemo jače utiske, kao što ih hoće sva grublja vremena i narodni slojevi. (Ova se činjenica ne sme brkati sa potrebama nervno bolesnih i dekadenata; oni čeznu za biberom, pa čak i za svirepošću).
Mi svi tražimo stanja, u kojima smo oslobođeni buržoaskog a još više svešteničkog shvatanja morala (svaka knjiga koja nam miriše na popovštinu i teologiju stvara utisak nedotupavosti i bede dostojne sažaljenja). »Dobro društvo« je upravo ono koje ne zanima u suštini ništa što u buržoaskom društvu ne bi bilo zabranjeno i uživalo rđav glas: isto tako stoji s knjigama, s muzikom, s politikom, sa shvatanjem žene.
120
Uprošćenje čoveka u 19 veku (18 vek bio je vek elegancije, prefinjenosti i velikodušnih osećanja). — Ne »vraćanje prirodi«: jer nikada nije bilo prirodnoga čovečanstva. Stolastika neprirodnih i protivprirodnih vrednosti je pravilo, početak; čovek dolazi do prirode posle duge borbe, on se nikada njoj ne »vraća«… Priroda: to će reći, smeti nemoralan biti kao što je sama priroda.
Mi smo grublji, neposredniji, puniji ironije prema velikodušnim osećanjima, čak i kad im se podajemo.
Naše više društvo, sastavljeno od bogataša i materijalno obezbeđenih, prirodnije je: ljudi love jedan drugoga, polna ljubav je vrsta sporta u kome je brak i prepreka i draž; oni se zabavljaju i žive iznad uživanja; telesna preimućstva stavljaju se na prvo mesto, ljudi su radoznali i smeli.
Naše držanje prema saznanju je prirodnije, mi smo nevini u svojoj raspojasanosti duha, mi mrzimo patetične i svešteničke manire, mi uživamo u onome što je najstrožije zabranjeno, mi bi se jedva interesovali za saznanje kad bi se dosađivali stičući ga.
Naše držanje prema moralu je prirodnije. Principi su postali smešni; niko se više ne usuđuje da govori o svojoj »dužnosti« bez ironije. Ali se visoko ceni blagonaklono, milostivo raspoloženje (moral se vidi u instinktu a ostalo se prezire. Van toga ima samo još jedno dve stvari koje ulaze u pojam časti).
Naše držanje prema politici je prirodnije: mi vidimo probleme moći, jedne količine moći protiv druge količine moći. Mi ne verujemo da bi se moglo održati pravo koje ne počiva na sili: mi osećamo sva prava kao zavojevanja.
Naša ocena velikih ljudi i stvari prirodnija je: mi računamo strast kao preimućstvo, mi ne smatramo ništa velikim ako se pod tim ne podrazumeva i kakav veliki prestup; mi poimamo veličinu kao da ona nosi sa sobom stajanje po strani (van) morala.
Naše držanje prema prirodi prirodnije je: mi je više ne volimo zbog njene »bezgrešnosti«, »razuma«, »lepote«. Mi smo je divno pođavolili i poglupili. Ali mesto da je zbog toga preziremo, osećamo joj se bliži i srodniji. Ona ne pretenduje na vrlinu: i mi je zbog toga poštujemo.
Naše držanje prema umetnosti je prirodnije: mi ne zahtevamo od nje lepe, prazne laži itd.: u njoj vlada brutalan pozitivizam koji konstatuje stvari savršeno mirno.
Ukratko rečeno: ima znakova da se Evropljanin devetnaestoga veka manje stidi svojih instinkata; on je dosta otišao daleko u priznanju svoje bezuslovne prirodnosti, to će reći svoje nemoralnosti, bez ogorčenosti: on je, naprotiv, dovoljno jak da izdrži sam za sebe ovo gledište.
U nekim ušima ovo će zvučati kao da je kvarež uzeo maha: i izvesno je da se čovek nije približio onoj »prirodi« o kojoj Ruso govori, nego je napravio korak napred u civilizaciji, koje se Ruso užasavao. Mi smo ojačali, mi smo prišli bliže sedamnaestom veku, naročito ukusu koji je vladao krajem toga veka. (Dankur, Lesaž, Renjar).
121
Kultura protiv civilizacije. — Vrhunci kulture i civilizacije leže odvojeno: čovek se ne sme zavesti na kriv put u pitanju fundamentalne oprečnosti između kulture i civilizacije. S moralnog gledišta, velike epohe u istoriji kulture uvek su bile epohe kvareži; dok su sa druge strane epohe u kojima je čovek hotimično i silom ukroćavan kao zver (»civilizacija«) bile uvek epohe netrpeljivosti prema najduhovitijim i najodvažnijim ljudima. Civilizacija hoće nešto drugo nego kultura: može biti nešto obrnuto…
122
Na šta opominjem da se pazi: da se ne brkaju dekadentski instinkti s humanošću;
Da se ne brkaju sredstva koja neophodno vode raspadu civilizacije i dekadenciji sa kulturom;
Da se ne brka raspojasanost, načelo »laisser-aller«, s voljom za moć (ona je načelo suprotno raspojasanosti).
123
Nerešeni problemi koje ja ponova postavljam: problem civilizacije, borba između Rusoa i Voltera oko 1760. Čovek postaje dublji, nepoverljiviji, »nemoralniji«, jači, samopouzdaniji, i utoliko »prirodniji«: to je »progres«. Pritom se izdvajaju, preko neke vrste podele rada, slojevi koji nose više zla u sebi od pitomijih i blažih: tako da se opšte činjenice ne vide na prvi pogled… Znak je jačine, samodiscipline i čari jačine, što ti jači slojevi vladaju veštinom da za svoju veću moć zla stvore osećanje nečega višeg. Svaki »progres« povlači za sobom pretumačenje pojačanih elemenata u »dobre«.
124
Čoveku se mora povratiti smelost za prirodne instinkte —
NJegovo potcenjivanje sebe sama mora se uništiti (ne čoveka kao pojedinca, nego čoveka kao prirode…)
Suprotnosti se moraju izbaciti iz stvari, pošto je pojmljivo, da smo ih mi sami uneli u njih.
Društvene idiosinkrazije moraju se takođe iskoreniti iz života (prestup, kazna, pravda, poniženje, sloboda, ljubav itd.)
125
Socijalizam — kao do kraja smišljena tiranija najnižih i najglupljih, to jest površnih, zavidljivaca i glumaca na tri četvrtine, u stvari je logički zaključak »modernih ideja« i njihove latentne anarhičnosti: ali u mlakoj atmosferi demokratskog blagostanja paralisana je sposobnost za donošenje odluka ili čak za dolaženje do kraja. LJudi prate, ali ne izvode zaključak. Zbog toga je socijalizam u celini beznadežno nakisela stvar: nema ničeg veselijeg nego posmatrati protivrečnosti između zatrovanih i očajnih lica današnjih socijalista — i kako njihov stil otkriva! bedna i besmislena osećanja — i detinjaste sreće jaganjaca njihovih nada i želja. Pa ipak može na mnogim mestima u Evropi doći do tuče i prepada sa njihove strane: dvadeseti vek će verovatno doživeti potrese na više mesta, i Pariska komuna, koja je našla branioce i advokate i u Nemačkoj, činiće se kao mali poremećaj stomaka u poređenju sa onim što će doći. Ali kako mu drago, biće uvek odveć mnogo imućnih ljudi da bi socijalizam ikada mogao značiti što više od epidemije jedne bolesti: a ti imućni ljudi su kao jedna duša jedne vere »čovek mora imati nešto, da bi bio neko«. A to je najstariji i najzdraviji od svih instinkata: ja bih hteo da dodam »čovek mora želeti, da ima više nego što ima, da bi postao nešto više«. Jer tako glasi nauka koju sam život propoveda svemu živom: moral razvitka. Imati i želeti da se više ima, jednom rečju, porast — to je sâm život. U socijalističkom učenju skriva se »volja za odricanjem života«, i to ne baš vešto; morali su biti neuspeli ljudi i rase koje su izmislile takvu nauku. Ustvari, ja bih želeo da se sa nekoliko velikih pokušaja dokaže, da u socijalističkom društvu život negira sebe sama, da sam sebi potseca žile. Zemlja je dovoljno velika i čovek je još dovoljno neiscrpljen za praktičnu lekciju ove vrste i svođenja do apsurda — čak i ako bi se ona morala izvesti po cenu mnogih života, da mi se takva proba čini vredna. Zato opet socijalizam, kao nemiran crv pod osnovima jednoga društva koje je zapenušilo od gluposti, morao bi biti nešto korisno i spasonosno: on odlaže »mir na zemlji« i ceo proces mekšanja karaktera čoveka iz demokratske mase, on prinuđava Evropljane da sačuvaju što više duha, to jest lukavosti i obazrivosti, i sprečava ih da sasvim napuste muške i ratničke vrline, i da zadrže za sebe dovoljno duha, jasnosti, suhosti i hladnoće duha, on čuva Evropu za trenutak od feminističkog marazma koji joj preti.
126
Najpovoljnije prepreke i lekovi od moderizna:
1. opšta vojna obaveza s pravim ratovima, gde nema šale.
2. Nacionalna ograničenost (koja uprošćava i koncentriše).
3. Bolja ishrana (meso).
4. Veća čistoća i zdraviji stanovi.
5. Prevlađivanje fiziologije nad teologijom, moralom, ekonomijom i politikom.
6. Vojnička disciplina u traženju i vršenju svoje »dužnosti« (više nema pohvala…).
127
Ja se radujem militarističkom razvitku Evrope, kaogod i unutrašnjim anarhičnim prilikama: prošlo je doba mira i kineštva koje je Galiani prorekao devetnaestom veku. Lične muške sposobnosti, telesna sposobnost povraća svoju vrednost, ocene postaju više fizičke, ishrana sadrži sve više mesa. Naočiti ljudi postali su opet mogućni. Beskrvni licemeri (s mandarinima na čelu, kako je to Kont zamislio) iščezli su. Varvarin je dobio priznanje u svakome od nas, kaogod i divlja zver. I baš zbog toga filosofima će se dati bolja prilika. — Kant je kreštalica, nekada!
128
Još nisam našao nikakva razloga za obeshrabrenje. Ko je zadobio i čuva za sebe jaku volju, pored širokoga duha, ima sada bolju priliku nego ikada pre. Jer je u ovoj demokratskoj Evropi čovek postao vrlo plastičan materijal; ljudi koji lako uče, koji se lako prilagođavaju, sačinjavaju pravilo: tako se priprema tip iz stada, premda visoke inteligencije. Ko može da zapoveda, nalazi one, koji moraju slušati: ovde mislim na Napoleone i Bizmarka, na primer. Utakmica sa jakom i neinteligentnom voljom, koja sačinjava najveću prepreku, malena je. Ko ne bi bio u stanju da poobara gospodu »objektivne« sa slabom voljom, kao što je Ranke i Renan!
129
Prosvećenost je sigurno sredstvo da čovek postane nesigurniji, slabovoljniji, da oseća više potrebe za pomoću i osloncem, jednom rečju da se u njemu razviju instinkti stada: zbog toga su se dosada svi veliki majstori u vladanju ljudima (Kongfuce u Kini, Rimska Imperija, Napoleon, papstvo u vreme kad je mislilo na vlast a ne na svet), u kojima su dostigli svoj vrhunac gospodareći instinkti koji su dotle preovlađivali, služili i prosvećenošću, ili su joj bar puštali da caruje (kao pape iz doba renesansa). Samoobmana masa u tom pogledu, na primer u svakoj demokratiji, ima vrlo veliku vrednost: teži se za svim onim što umanjuje čoveka i što čini da se njim lakše upravlja kao za »progresom«!
130
Najviša pravičnost i blagost kao uslov slabljenja. (Novi zavet i prvobitna hrišćanska opština pokazuju se kao krajna glupost kod Engleza, Darvina, Volesa). Vaša pravda, vi viši ljudi, tera vas u opšte pravo glasa itd., vaša »čovečnost« u blagost prema zločinu i gluposti. Vremenom ćete na taj način dovesti glupost i naivnost do pobede: zadovoljstvo i glupost kao centar.
131
Bezbroj pojedinaca više vrste danas propadaju: ali ko se propasti spase, jak je kao đavo. Slično kao u doba renesansa.
132
Šta nas ovako dobre Evropljane odvaja od patriota? — U prvom redu mi smo ateisti i imoralisti, ali mi uz to pomažemo religije i morale instinkta stada: oni naime pripremaju jednu vrstu čoveka, koji jednom mora pasti u naše ruke, koji upravo mora čeznuti za našim rukama. Mi smo — s onu stranu dobra i zla — ali mi zahtevamo bezuslovno čuvanje morala stada.
Mi sebi zadržavamo pravo na mnogo vrsta filosofija koje je potrebno naučiti: pod izvesnim okolnostima, pesimističku filosofiju, kao malj; može biti da bi bio neophodan jedan evropski budizam.
Mi verovatno pomažemo razvitak i sazrevanje demokratskih tendencija: one stvaraju slabu volju. U »socijalizmu« mi gledamo žaoku, koja brani od udobnog života.
Stav prema narodima. Naše predilekcije; mi vodimo račun o rezultatima ukrštanja.
Nezavisan, imućan, jak: ironija prema »štampi« i njenoj kulturi. Naša briga, da naučni duhovi ne postanu literati. Mi preziremo svaku kulturu koja se meri čitanjem novina i pisanjem u njima.
od svih slučajnih stavova (slično Geteu, Standalu), svojih doživljaja mi pravimo bedem i podvlačimo ih, da bi mogli obmanuti o svojoj pozadini. Mi sami čekamo i čuvamo se da u njih unesemo svoje srce. Oni nam služe kao sklonište kakvo može biti potrebno putniku da se posluži, — ali se čuvamo da se u njima osećamo kod kuće.
Prema ostalim ljudima mi imamo preimućstvo u disciplini volje. Sva snaga ide na razvitak silne volje, jedne umetnosti koja nam dopušta nositi maske, jedne umetnosti razumevanja s onu stranu strasti (isto tako »nadevropski« misliti, za vreme).
Ovo služi kao naše pripremanje za postanak zakonodavaca budućnosti, gospodara zemlje, u najmanju ruku naše dece.
Glavna pažnja na braku.
133
Dvadeseti vek. — Opat Galiani kaže na jednom mestu: »La prévoyance est la cause des guerrers actuelles de l’ Europe. Si l’on voulait se donner la peine de ne rien prévoir, tout le monde serait tranquille, et je ne crois pas qu’ on serait plus malheureux parce qu’ on ne ferait pas la guerre« [»Predviđanje je uzrok današnjih ratova u Evropi. Kad se ljudi ne bi trudili da ništa predvide, ceo bi svet bio miran i ja ne verujem da bi ljudi bili nesrećniji kad ne bi ratovali«]. Pošto niukoliko ne delim neratoborne poglede svoga pokojnog prijatelja Galianija, ja se ninajmanje ne bojim reći nešto unapred da tako po mogućnosti na taj način kao mađioničar izazovem uzroke ratova.
Ogromno osvešćavanje, posle užasnoga zemljotresa: s novim pitanjima.
134
Ovo je trenutak velikoga podneva, strašnoga rasvita; moj pesimizam: — velika polazna tačka.
I Osnovna protivrečnost između civilizacije i uzvišenja čovekova.
II Moralne procene vrednosti kao istorija laži i klevetničke veštine u službi jedne volje za moć (volje stada, koja se diže protiv volje jačih ljudi).
III Uslovi, koji određuju svaki napredak kulture (omogućavanje odabiranja na račun gomile) jesu uslovi svakog napretka.
IV Mnogoznačajnost sveta kao pitanje sile koja vidi sve stvari s gledišta njihovoga napredovanja. Moralno — hrišćanske vrednosti kao pobuna robova i robovska lažljivost (protiv aristokratskih vrednosti antičkoga sveta).

(…)
OKO POREKLA RELIGIJA
135
O Poreklu religije: — Kao što neobrazovan čovek danas veruje da je njegova ljutina razlog što se ljuti, da je njegov um uzrok njegove misli a duša njegovih osećanja, jednom rečju, kao što se masa psiholoških bića nepromišljeno postavlja kao uzrok: tako je čovek u još naivnije doba iste pojave objašnjavao pomoću ličnih bića. Duševna stanja, koja su mu se činila neobična, nadmoćna i zanosna, on je sebi tumačio kao napast i mađiju neke ličnosti. (Tako hrišćanin, najdetinjastiji i najnazadniji tip čoveka u današnje doba, vezuje nadu, mir i osećanje »iskupljenja« za psihološko nadahnuće božje: njemu, koji je po prirodi stradalnik i uznemiren, stanja sreće, mira i predanosti čine se strana i kao da im treba objašnjenja). Kod inteligentnih, snažnih i jakih rasa, epileptičar je najvećim delom uzrok verovanju u postojanje neke strane sile, ali i svaka druga slična zavisnost kao što je, na primer držanje oduševljenog čoveka, pesnika, velikog zločinca, ili strasti, kao što su ljubav i osveta služila je izmišljanju natprirodnih sila. Izvesno se stanje konkretizira u jednu ličnost: pa se onda tvrdi da je ta ličnost uzrok toga stanja kada koga ono snađe. Drugim rečima: u psihološkom pojmu Boga, izvesno se stanje personificira kao uzrok, da bi moglo biti posledica.
Psihološka logika je sledeća: kada osećanje moći odjednom obuzme čoveka, što je slučaj kod svih velikih strasti, u njemu se javlja sumnja u pogledu njegove spostvene ličnosti: on se ne usuđuje da misli na sebe kao na uzrok toga neobičnog osećanja — nego određuje neku jaču ličnost, neko božanstvo, za ovaj slučaj.
Ukratko rečeno: poreklo religije leži u krajnjim osećanjima moći, koja kao strana obuzimaju iznenada čoveka: i kao što bolesnik, koji oseća da mu je druga noga neobično teška, zaključuje da mu neko drugi sedi na nozi, tako dovitljivi religiozni čovek, deli sebe na više ličnosti. Religija je primer »promene ličnosti«. Neka vrsta straha i osećanja užasa pred samim sobom… Ali je tako isto i osećanje neumerenoga zanosa i ushićenja. Među bolesnima, osećanje zdravlja dovoljno je da probudi veru u bliskost božju.
136
Rudimentarna psihologija religioznoga čoveka: — Sve su promene posledice; sve su posledice dejstva volje (nedostaje pojam »priroda«, »prirodni zakon«); sve posledice moraju imati uzročnika. Rudimentarna psihologija: čovek je sam uzrok samo onda kad zna da je nešto hteo.
Rezultat: stanja moći nameću čoveku osećanje, da im on nije uzrok, da nije odgovoran za njih: ona dolaze iako ih on nije hteo: prema tome, mi nismo njihovi prouzrokovači — : volja koja nije slobodna (to jest svest o promeni kod nas koju mi nismo hteli) zahteva tuđu volju.
Zaključak: čovek se nije usuđivao da sebi pripiše svoja jaka i neobična raspoloženja, nego ih je uvek shvatio kao »pasivna«, kao »nametnuta« spolja —: religija je proizvod sumnje u jedinstvo ličnosti, to je promena ličnosti —; ukoliko je čovek sve veliko i jako pojmio kao natčovečansko, kao nešto što dolazi van njega, utoliko se čovek umanjio — on je rastavio dve strane, jednu vrlo jadnu i slabačku i jednu vrlo jaku i neobičnu, u dve sfere, pa prvu nazvao »čovek«, a drugu »Bog«.
On je u svemu ostao takav; u vremenu moralne idiosinkrazije on svoja visoka i uzvišena moralna stanja nije tumačio kao plod svoje volje, kao »delo« ličnosti. Čak i hrišćanin deli svoju ličnost u dva dela, jedan sićušan i slab, koji naziva čovek, i drugi koji naziva Bog (iskupitelj, spasitelj) —
Religija je unizila pojam »čovek«; njen krajnji zaključak je da je sve dobro, veliko, istinito natčovečansko, i da se daruje samo kao milost božja…
137
Jedan način podizanja čoveka iz njegovog uniženja, koje je donelo sa sobom gubitak shvatanja da se visoka i jaka duševna stanja smatraju stranima, pretstavlja teorija srodstva. Ova se uzvišena i jaka stanja mogu u najmanju ruku protumačiti kao uticaj naših predaka; mi smo pripadali jedni drugima, solidarno, mi rastemo u sopstvenim očima, upravljajući se prema nama poznatoj normi.
Pokušaj otmenih porodica da izjednače religiju sa svojim osećanjem ponosa. — Isto čine pesnici i vizionari; oni se osećaju ponosni što su bili dostojni i izabrani za takve svrhe — oni naročito podvlače da ne dolaze u obzir kao pojedinci, nego prosto kao zastupnici (Homer).
Čovek postepeno uzima u svoje ruke svoja uzvišena i gorda stanja, kaogod i svoje postupke i dela. Ranije se smatralo za najveću čast kad čovek odrekne sebi odgovornost za svoja najveća dela, nego ih pripiše Bogu. Volja koja nije slobodna pridavala je veću vrednost postupku: u ono vreme od Boga je načinjen uzrok dela…
138
Sveštenici su glumci nečega što je natčovečansko, čemu oni imaju dati verovatnoću, pa bili to ideali, bogovi ili spasitelji: u tome oni nalaze svoj poziv, to je smer njihovih instinkata; da bi to učinili što verovatnije, oni se moraju napregnuti što više mogu u veštini glumljenja da bi sličnost bila što veća; njihova glumačka pamet mora im pre svega pružiti čistu savest, pomoću koje se tek mogu uspešno zadobiti drugi da poveruju…
139
Sveštenik želi utvrditi uverenje da je on najviši tip čoveka, da on gospodari — i onima čak koji drže vlast u rukama, da je svetinja i nepodležan napadu — da je on najveća sila u društvu, koja se nikako ne može zameniti niti potceniti.
Sredstvo: samo je on znalac; on je samo čovek od vrline; samo on potpuno sobom vlada; samo je on bog u izvesnom smislu, i vraća se u božanstvo; samo je on posrednik između Boga i ostalih ljudi; Bog kažnjava svaku štetu, svaku pomisao uperenu protiv sveštenika.
Sredstvo: istina postoji. Postoji samo jedan način da se ona postigne: da se postane sveštenik. Sve što je dobro, u poretku stvari, u prirodi, u predanju, stoji u vezi sa mudrošću sveštenika. Sveta knjiga je njihovo delo. Cela je priroda izvođenje stavova iz nje. Nema nikakvoga drugoga izvora dobra sem sveštenika. Svaka druga vrsta odlike, na primer ratnička, različita je po rangu od svešteničke.
Zaključak: ako je sveštenik najviši tip, onda stupnjevi njegovih vrlina moraju biti stepeni vrednosti ljudi. Studija, oslobođenje od materijalnih stvari, neaktivnost, nepomućenost, bestrasnost, svečanost; — tome suprotno: najniža vrsta čoveka.
Sveštenik je propovedao jednu vrstu morala, da bi ga smatrali najvišim tipom čoveka. On ima ideju o suprotnom tipu: čandali. Praveći čandalu što prezrivijim, on pridaje izvesnu snagu kastama. Krajnji strah sveštenički od sensualnosti potiče od shvatanja da je u tome najveća opasnost po kaste (to jest po red uopšte)… Svaka »slobodna tendencija« doslovce baca u prah zakon o braku —
140
Filosof kao evolucija svešteničkog tipa: — on ima svešteničko nasleđe u svojoj krvi; — i kao takmac prinuđen je da se bori istim oruđem kojim se bori sveštenik njegova vremena oko istoga; — on žudi za najvišim autoritetom.
Šta daje autoritet, kad se nema u rukama fizička sila (ni vojska, ni oružje…)? Kako se zadobija autoritet nad onima koji imaju i fizičku silu i autoritet? (Oni se takmiče u strahopoštovanju sa prinčevima, pobedonosnim zavojevačima i mudrim državnicima.)
Oni to mogu činiti samo pobuđujući veru da u rukama imaju višu i jaču silu — Boga. Ništa nije dovoljno jako: svima je potrebno posredništvo i služba sveštenika. Oni se postavljaju kao neophodni zastupnici… Za njihov opstanak potrebno je: 1) da se veruje u apsolutnu nadmoć njihovog Boga, da se veruje u njihovoga Boga; 2) da nema nikakvih drugih, nikakvih direktnih prilaza Bogu. — Drugi uslov tek stvara pojam »heterodoksije«, a prvi pojam »nevernika« (to jest čoveka koji veruje u drugoga boga).
141
Kritika svete laži. — Da je laž dopuštena u svete svrhe to je princip sviju svešteničkih teorija — i cilj nam je na ovom mestu da utvrdimo do koje mere oni praktikuju ovo načelo.
Ali i filosofi, kad god su imali nameru da uzmu u svoje ruke vođstvo čovečanstva sa svešteničkim zadnjim namerama, odmah su za sebe pridržavali i pravo na laž: Platon pre sviju. Ali najveličanstvenija od sviju laži je dvostruka laž, koju su razradili tipični arijski filosofi Vedante: dva sistema koji se isključuju u svima glavnim tačkama svojim, ali koji su opet zamenljivi, koji se dopunjuju i uzajamno objašnjavaju, kad su vaspitni ciljevi u pitanju. Laž jednoga ima da stvori stanje u kome istina drugoga jedino može postati razumljiva…
Dokle ide sveta laž sveštenika i filozofa? — Pitanje je ovde, kakvim se hipotezama oni služe u pogledu vaspitanja, i kakve su dogme prinuđeni da izmisle da bi opravdali svoje hipoteze?
Prvo: oni moraju imati na svojoj strani moć, autoritet, bezuslovnu verodostojnost.
Drugo: oni moraju imati u rukama ceo tok prirode, tako da se sve što dodiruje pojedinca javlja kao da je uslovljeno njihovim zakonom.
Treće: njihova sfera moći mora biti vrlo obimna, tako da ih ne mogu kontrolisati oni koji su im potčinjeni: da znaju kaznene propise života iza groba — »posle smrti« — kaogod i sredstva za put koji vodi blaženstvu.
Oni imaju da uklone pojam o prirodnom toku stvari: ali kako su to inteligentni i obazrivi ljudi, oni su u stanju obećati masu posledica, za koje oni prirodno kažu da su uslovljene molitvom ili tačnim vršenjem njihovoga zakona. Uz to oni mogu propisati veliki broj stvari koje su potpuno razumne — ali samo ne smeju ukazati na iskustvo, na empiriju kao na izvor svoje mudrosti, nego na otkrovljenje ili na plodove »vrlo surove pokajničke discipline«.
Sveta laž odnosi se, dakle, načelno: na cilj postupka (— prirodni cilj, razum, postao je nevidljiv: moralni cilj, izvršenje zakona, služenje Bogu javlja se kao cilj —); na posledicu postupka (— prirodna posledica tumači se kao natprirodna, i da bi bili na sigurnijem zemljištu, stavljaju se u izgled druge posledice, koje se ne mogu kontrolisati i koje su natprirodne).
Na taj način stvara se pojam dobra i zla, koji je potpuno nezavisan od prirodnih pojmova: »koristan«, »štetan«, »životodavni«, »štetan po život« — ukoliko je drugi jedan život izmišljen, on može štaviše postati neprijatelj prirodnoga pojma dobra i zla.
Na taj način stvara se naposletku čuveni pojam »savesti«: jedan unutrašnji glas, koji premda se čuje kod svakog postupka, ne meri vrednost postupka prema posledicama nego prema njihovom skladu odnosno neskladu sa »zakonom«.
Sveta laž je, dakle, izmislila: 1. Boga koji kažnjava i nagrađuje, koji se marljivo drži svešteničkog zakonika, i koji naročito ne zaboravlja da ih pošalje u svet kao svoje glasnike i punomoćnike; — 2. zagrobni život, u kome tek velika kaznena mašina radi punom parom — radi čega je izmišljena besmrtnost duše; — 3. savest u čoveku, kao svest o tome da su dobro i zlo nepromenljivi — da sam Bog kroz njih govori, kad god su saveti savesti u skladu sa svešteničkim propisima; — 4. moral kao odricanje svih prirodnih procesa, kao podređenost svih fenomena moralnom poretku, kao tumačenje svih fenomena kao posledice moralnog poretka stvari (to jest, pojma nagrade i kazne), kao jedina sila i jedini tvorac svih mena; — 5. istina kao dana, otkrivena, i istovetna s učenjem sveštenika: kao uslov svega spasenja i sreće u ovom životu i onom.
Ukratko: čime se plaća za moralnu popravku? — Dezorganizacijom razuma, svođenjem svih motiva na strah i nadu (kaznu i nagradu); zavisnošću od starateljstva sveštenika i od formularne tačnosti, koja pretenduje da izražava božju volju; usađivanjem »savesti« koja stavlja lažnu nauku na mesto iskustva i opita: kao da je već unapred određeno sve što čovek ima ili nema činiti — nekom vrstom škopljenja istraživačkog i naprednog duha; — jednom rečju: najgorim sakaćenjem čoveka koje se može zamisliti, a pri tom se tvrdi da je to »dobri čovek«.
Ustvari ceo razum, celo nasleđe inteligencije, utančanosti, obazrivosti, koji su preduslov svešteničkog zakona, proizvoljno se docnije svode na prost mehanizam, sklad sa zakonom postaje cilj za sebe, najviši cilj; život više ne sadrži nikakve probleme; — celo shvatanje sveta je uprljano idejom kazne; — sam život, usled toga što se sveštenički život postavlja kao vrhunac savršenstva, pretvara se u klevetu i prljanje života; — pojam »Bog« pretstavlja okretanje od života; — istina se pretvara u svešteničku laž, težnja za istinom u izučavanje svetih knjiga, u sredstvo da se postane teolog…
142
Kritika Zakonika Manu. — Cela knjiga počiva na svetoj laži. Je li blagostanje čovečanstva nadahnulo ceo ovaj sistem? Je li čovek, koji veruje u zainteresovanost svakog postupka, bio zainteresovan ili ne u uspeh ovog sistema? Šta je nadahnulo želju za popravljanjem čoveka? Otkuda je uzet pojam popravljanja?
Mi nalazimo jedan red, sveštenički, koji sebe smatra najvišim uzorom, vrhuncem, najvišim izrazom tipa čoveka: prema sebi on određuje pojam »popravljanja«. On veruje u svoju nadmoćnost, on je hoće i na delu: uzrok svete laži je u volji za moć…
Vaspostavljanje vlasti: radi toga preovlađuju ideje koje daju sveštenicima najveću moć. Moć pomoću laži — obzirom na činjenicu da se nije imala fizička, vojnička… Laž kao dopuna moći — nov pojam »istine«.
Pogrešno je misliti da se ovde radi o nesvesnom i naivnom razvoju, o nekoj vrsti samoobmane. Fanatici nisu pronalazači tako iscrpnoga sistema tlačenja… Ovde je morala dejstvovati hladnokrvna smišljenost; ista onakva vrsta smišljenosti kakvu je pokazao Platon, kad je smišljao svoju »državu«. — »Ko hoće cilj mora hteti i sredstva«. — U pogledu ove političke maksime svi su zakonodavci bili načisto.
Mi imamo klasičan uzor, koji je specifično arijski: mi stoga možemo najdarovitiji i najsvesniji tip čoveka smatrati odgovornim za najsistematskiju laž koja je ikada bila izrečena… NJu su podržavali skoro svuda: arijski uticaj iskvario je ceo svet…
143
Danas se mnogo govori o semitskom duhu Novoga zaveta: ali ono što se tim zove jednostavno je sveštenički duh — i u najčistijem primeru arijskog zakonika, u Manu, ova vrsta »semitizma«, to jest sveštenički duh, gori je nego igde.
Razvitak jevrejske svešteničke države nije originalan: oni su se upoznali sa shemom u Vavilonu: shema je arijska. Kad je docnije ona ponovo zagospodarila u Evropi, usled prevage germanske krvi, to je bilo u skladu s duhom gospodareće rase: veliki atavizam. Germanski srednji vek težio je za obnovom arijskog kastinskog uređenja.
Muhamedanstvo je opet naučilo od hrišćanstva: iskorišćenje »drugog sveta« kao oruđa kazne.
Shema jedne nepromenljive zajednice, sa sveštenicima na čelu — taj najraniji veliki kulturni proizvod Azije u oblasti organizacije — prirodno je izazvala na razmišljanje i podražavanje u svakom pogledu. — Još Platon: ali pre svega Egipćani.
144
Morali i religije su glavna sredstva pomoću kojih se od čoveka može stvoriti ono što se želi: pod uslovom da se ima u izobilju stvaralačka snaga i da se sopstvena volja može nametnuti kroz dovoljno duge periode vremena.
145
Ako ko želi videti kako izgleda jedna pozitivna arijska religija, koja je proizvod vladajuće klase, neka čita Zakonik Manu (oboženje osećanja moći kod bramana: interesantno je da je ono poniklo u ratničkoj kasti, pa je posle preneseno na sveštenike).
Ako ko želi videti kako izgleda jedna pozitivna semitska religija, koja je proizvod vladajuće klase, neka čita Koran ili starije delove Starog zaveta. (Muhamedanstvo, kao religija za ljude, ima duboko preziranje prema sentimentalnosti i lažljivosti hrišćanstva… te religije za žene, kako ga oseća muhamedanstvo —.)
Ako ko želi videti kako izgleda jedna negativna semitska religija, koja je proizvod potištenih klasa, neka čita Novi zavet (koji je prema indisko-arijskim pojmovima religija čandala).
Ako ko želi videti kako izgleda jedna negativna arijska religija, koja je proizvod gospodarećih klasa, neka proučava budizam.
Sasvim je u skladu s prirodom stvari što nemamo religije potištenih arijskih rasa: jer je to protivrečnost: rasa gospodara ili gospodari ili ide dođavola.
146
Po sebi, jedna religija nema ništa s moralom: ali oba izdanka jevrejske religije bitno su moralne religije — koje propisuju pravila života i nateruju na poslušnost pomoću nagrade i kazne.
147
Paganski-hrišćanski. — Pagansko je pozitivno držanje prema prirodi, nevinost u prirodnosti, »prirodnost«. Hrišćansko je negativno držanje prema prirodi, osećanje nedostojanstvenosti prirodnoga, antagonizam prema prirodi.
»Nevin« je na primer Petronije: jedan hrišćanin, u poređenju sa ovim srećnim čovekom, izgubio je nevinost za svagda. Ali kako i hrišćansko stanje na kraju krajeva mora biti prirodno stanje, koje se samo ne sme tako shvatiti, izraz »hrišćansko« počinje značiti lažnu monetu psihološke interpretacije koja je uzdignuta do principa…
148
Hrišćanski sveštenik je od početka smrtni neprijatelj čulnosti: ne može se zamisliti veći kontrast negoli što je nevino i puno strahopoštovanja i svečano držanje, na primer, u najdostojanstvenijim ženskim kultovima u Atini u prisustvu polnih simbola. Akt rađanja je tajna u svima neasketskim religijama: neka vrsta simbola ostvarenja i tajanstvenoga smera budućnosti: preporoda, besmrtnosti.
149
Vera u nas same je najjači okov i najveća šiba — i najjače krilo. Da je hrišćanstvo proglasilo bezgrešnost čoveka za član vere — ljudi bi postali bogovi: tada bi se još moglo verovati.
150
Velika laž u istoriji: kao da je kvarenje neznaboštva pripremilo put hrišćanstvu! A upravo je to učinilo slabljenje i moralizovanje antičkog čoveka! Pretumačavanje prirodnih nagona u porok počelo je bilo već ranije!
151
Religije propadaju zbog vere u moral. Hrišćanska ideja moralnoga Boga je neodržljiva: otuda »ateizam« — kao da ne bi moglo biti nikakvih drugih bogova.
Tako isto propada kultura zbog vere u moral. Jer kad se otkriju nužni uslovi, koji joj jedino uslovljuju napredak, onda je više niko neće (budizam).
152
Fiziologija nihilističkih religija. — Skupa uzeto, nihilističke religije su sistematizovane istorije bolesti pod religiozno-moralnom nomenklaturom.
U paganskim kultovima vera se okreće oko tumačenja velikih godišnjih doba. U hrišćanskom kultu ona se okreće oko jednog kruga paralitičkih pojava…
153
Ova nihilistička religija skuplja sve dekadentne elemente i stvari slične vrste koje može naći u starini; na primer:
a) slabe i rđavo upućene (otpatke staroga sveta; ono što je stari svet najžešće gurao od sebe);
b) preterano moralizovane ljude i protivnike paganstva;
v) politički premorene i ravnodušne (blazirane Rimljane…), denacionalizovane, koji ne znaju šta su;
g) ljude presite samih sebe — koji bi rado učestvovali u kakvoj podzemnoj zaveri —
154
Buda protiv Hrista. — Među nihilističkim religijama potrebno je hrišćanstvo i budizam oštro razlikovati. Budizam izražava lepo veče, punu sladost i blagost — to je zahvalnost prema svemu što leži s druge strane; računajući tu i ono što nedostaje: gorčinu, razočarenje, srdžbu; najzad visoku duhovnu ljubav; on je ostavio za sobom prefinjenost filosofskih kontradikcija i odmara se od njih: premda od njih još ima svoju duhovnu slavu i sjaj sunčeva zalaska (on je ponikao iz najviših kasta).
Hrišćanstvo je dekadentski pokret sastavljen od svakojakih otpadaka i izmeta: ono ne izražava propast jedne rase nego je od početka konglomerat od svih morbidnih elemenata koji se uzajamno privlače i traže… Ono nije uslovljeno nacionalno, niti rasno: ono se obraća ugnjetanima na sve strane; ono nosi u sebi srdžbu protiv svega što je uspelo i što gospodari: njemu treba simbol koji pretstavlja prokletstvo svega što je uspelo i što gospodari… Ono se protivi i svakom duhovnom pokretu, svakoj filosofiji: ono staje na stranu idiota i anatemiše duh. Mržnja protiv obdarenih, učenih, duhovno-nezavisnih: kod sviju njih ono podozreva uspeo život i duh gospodara.
155
U budizmu prevlađuje ova misao: »Sve strasti, sve što sačinjava strast, krv, vodi u delo« — do te mere budizam predočava zlo. Jer delatnost nema nikakva smisla, ona nas samo veže za život: međutim, ceo život nema nikakva smisla. Zlo je nagon za nečim nelogičnim: za primanjem sredstava za čiji se cilj odbacuje. Pošto se traži put u nebiće, gleda se sa užasom na sve emocionalne pobude. Na primer: nikada se ne sveti! nikada ne budi neprijatelj! — Hedonizam premorenih nalazi ovde svoj najviši izraz. Ništa nije jednom budisti dalje od jevrejskog fanatizma jednog Pavla. Ništa nije u većoj suprotnosti sa njegovim instinktom negoli ova napetost, plamen religioznoga čoveka, a iznad svega onaj oblik čulnosti koji je hrišćanstvo osveštalo imenom »ljubav«. Uz to, obrazovani i intelektualno viši redovi nalaze u budizmu sebi odgovor: rasa zamorena i prečišćena vekovima filosofskih prepiraka, ali koja nije ispod svih kultura, kao što su slojevi iz kojih je hrišćanstvo poniklo…
U budističkom idealu postoji i oslobođenje od dobra i zla kao nešto bitno: u njemu je izveden vrlo utančan sistem s onu stranu morala, koji se poklapa sa suštinom savršenstva — pod pretpostavkom da su i dobra dela potrebna samo privremeno, jednostavno kao sredstva, to jest za oslobođenje od svake akcije.
156
Vrlo je čudnovato videti kako se jedna nihilistička religija, kao što je hrišćanstvo, koje je poteklo i odgovara staračkom i oronulom narodu, koji je preživeo sve jake instinkte, korak po korak prenosi u druge sredine, kako najzad ulazi u mlade narode, koji još nisu ni živeli! Varvarima, Germancima propoveda se jedno sutonsko, večernje, bukoličko blaženstvo! Koliko se sve to moralo najpre germanizirati, varvarizirati! Onima koji su snevali o Valhali: — koji su svu sreću polagali u rat! — propoveda se jedna nadnacionalna religija usred haosa, kad još nije bilo nijedne nacije…
157
Jedino sredstvo za opovrgavanje sveštenika i religije jeste uvek: pokazati da njihove zablude nisu više blagotvorne — da one više štete, jednom rečju da se više ne može održati njihov sopstveni »dokaz sile«…

(…)
POREKLO MORALNIH OCENA VREDNOSTI
253
Ovo je pokušaj da se o moralu misli bez stajanja pod uticajem njegove čari i ne bez izvesnog nepoverenja prema primamljivoj lepoti njegova držanja i izgleda. Svet kome se možemo diviti, koji je u skladu s našim religioznim nagonima koji sebe dokazuje bez prestanka — u rukovođenju pojedincem i opštim: to je hrišćanski pogled na svet, opšti koren svima nama.
Ali usled povećanja naše strogosti, nepoverenja i našeg naučnog duha (takođe usled razvijenijeg instinkta za istinu, što je opet pod uticajem anti-hrišćanstva), ovo tumačenje se sve manje i manje može za nas održati.
Najveštiji izlaz: Kantov kriticizam. Intelekt ne samo da odriče sebi pravo da na takav način tumači stvari nego još i da odbacuje tumačenje koje je jednom dano. LJudi se zadovoljavaju kad se od njih traži više lakovernosti i vere, s odricanjem od svih prava na razum u pogledu dokaza njihovih verovanja, sa nepojmljivim i višim »idealom« (Bogom) kao popunom praznine.
Hegelijanski izlaz pretstavlja nadovezivanje na Platona, to je romantizam i reakcija, i u isti mah simptom istoriskog smisla, jedne nove sile: »duh« je »ideal koji se samootkriva i samorealizuje«: mi verujemo da se u »procesu«, u »postajanju«, sve veći deo ovog ideala manifestuje — dakle ideal se ostvaruje, vera se polaže u budućnost u kojoj i duh može klanjati i služiti prema svojim uzvišenim potrebama. Jednom rečju:
1. Bog je nama nepoznat i mi ga ne možemo dokazati (to je skriveni smisao celoga epistemološkoga pokreta);
2. Bog se može dokazati, ali kao nešto što evoluira, i mi smo deo toga, i to s našom žudnjom za idealom; (to je skriveni smisao istoriskog pokreta).
Valja primetiti da nikada kritika nije uperena protiv ideala, nego samo protiv problema koji daje povoda diskusiji oko ideala — to jest, zašto nije ideal još ostvaren, ili zašto se ne može dokazati u malim stvarima kao u velikim.
*
Vrlo je važna razlika: da li čovek dolazi do saznanja o ovom kritičnom stanju usled neke strasti ili žudnje u njemu, ili mu se ono javlja kao problem do koga je došao naporom svojih misaonih sila i izvesnom snagom istoriske imaginacije.
Izvan filosofskih i religioznih stanovišta nalazimo iste pojave: utilitarizam (socijalizam i demokratija) kritikuje poreklo moralnih ocena vrednosti, premda veruje u njih isto toliko koliko i hrišćanin. (NJegova naivnost! Kao da se moral može održati kad više nema božanstva koje ga ozakonjuje! Vera u »transcendentalno« je apsolutno nužna da bi se održala vera u moral.)
Osnovni problem: otkuda ova svemoć vere? Vere u moral? Tu veru odaje i to što se i osnovni životni uslovi krivo tumače u prilog morala: uprkos našem znanju o biljkama i životinjama. »Samoodržanje«: to je darvinov pokušaj izmirenja altruističkih i egoističkih principa.

(…)
KRITIKA »DOBROGA ČOVEKA«, SVECA ITD.

351
»Dobar čovek«. Ili: hemiplegija vrline. — U svakog jakog i prirodnog čoveka susreću se ljubav i mržnja, zahvalnost i osveta, dobrota i srdžba, pozitivna i negativna delatnost. Čovek je dobar po cenu da zna biti i zao: čovek je zao, jer inače ne bi umeo biti dobar. Otkuda potiče morbidnost i ideološka neprirodnost, koja odbacuje tu dvojnost — koja uči da je jednostrana umešnost nešto više? Otkuda hemiplegija vrline, izmišljanje dobroga čoveka?… Zahtev se izgleda postavlja da čovek amputira instinkte, koji ga osposobljuju da bude neprijatelj, da bude od štete, da se srdi, da traži osvetu… Ova neprirodnost odgovara dualističkom shvatanju da postoji neko potpuno dobro i neko potpuno zlo biće (Bog, duh, čovek), koje nosi u sebi u prvom slučaju sve pozitivne, u drugom sve negativne sile, smerove i stanja. Takva ocena stvari smatra sebe »idealističkom«; ona ne sumnja ni najmanje da je u ideji »dobra« našla ono što se najviše može poželeti. Na svom vrhuncu ona zamišlja stanje u kome je zlo potpuno iščezlo, u kome su samo dobra bića ostala u istini. Ona stoga nikako ne smatra uzajamnu zavisnost dobra i zla za dokazanu; nego naprotiv tvrdi da zlo mora iščeznuti, a ostati sme samo dobro; zlo ne bi trebalo uopšte da postoji, samo dobro ima pravo na život. Šta je ustvari razlog da se da se nešto tako želi?
U sva vremena, naročito u hrišćanska, mnogo je truda ulagano da se čovekove osobine prepolove i da se on svede na »dobroga čoveka« : još i danas među ljudima koje je crkva deformisala i raslabila smatra se da se ovaj pojam o »dobrom čoveku« poklapa sa »očovečenjem« uopšte ili s »božjom voljom« ili »spasenjem duše«. Tu se stavlja kao bitan uslov da čovek ne čini ništa zlo, da ne nanosi štetu nikome ni u kakvim prilikama, niti da tako šta hoće. Da bi se to moglo postići, treba preseći svaku mogućnost neprijateljstva, potisnuti sve instinkte koji traže osvetu i vaspostaviti »duševni mir« kao hroničnu bolest.
Ovakav stav, za koji se vaspitava jedan određen tip čoveka, polazi od jedne apsurdne pretpostavke: gleda se na dobro i zlo kao na stvarnosti koje stoje u protivrečnosti (ne kao na dopunske pojmove vrednosti, kao što je uistini slučaj). LJudima se savetuje da stanu na stranu dobra, i nastojava se na tome da se dobar čovek do kraja odreče zla i da se protiv njega bori — i na taj način se ustvari odriče život, koji u svima svojim nagonima nosi pozitivno i negativno. Ali ljudi koji se drže ovog stava ne pojimaju to; naprotiv, oni sanjaju da će ih on odvesti u celost, jedinstvo i jačinu života: on im se pričinjava kao stanje blaženstva u kome će se sopstvena unutrašnja anarhija i nemir, kao posledica oprečnih vrednosti nagona, privesti kraju. — Možda nije dosada bilo opasnije ideologije, niti je bilo većega zla u oblasti psihologije, negoli što je ova volja za dobrom: na taj način je odgajen najodvratniji tip čoveka, neslobodan čovek, božjak; učilo se da čovek može ići putem koji vodi Bogu samo kao božjak; da samo božjački život pretstavlja život u Bogu.
Pa čak i ovde život čuva svoje pravo — život koji ne zna kako da odvoji da od ne: koja je dobit objaviti iz sve snage da je rat zlo, da se ne sme nikome nanositi šteta, da se ne sme negativno držati! Čovek ipak vodi rat! On uopšte ne može drukče! Dobar čovek, koji se odrekao zla, koga je, onoliko koliko je želeo, pogodila hemiplegija vrline, niukoliko ne prestaje voditi rat, imati neprijatelje, negirati rečju, negirati delom. Hrišćanin na primer mrzi »greh«! — a šta sve on na zemlji ne naziva »grehom«! Baš usled te njegove vere u moralnu oprečnost dobra i zla, svet mu je postao prepun mrskosti i predmeta protiv kojih se mora večito ratovati. »Dobar čovek« vidi sebe okružena zlom i pod neprekidnom navalom zla, njegovo oko se izoštrava, on pronalazi zlo u svakoj misli i želji. — Zbog toga završuje time, a to je opet sasvim logično, da prirodu smatra za zlo, čoveka za iskvarena, i dobro drži za milost (to jest da je samome čoveku za sebe nemogućno biti dobar). Jednom rečju: on odriče život, on pojima kako dobro kao najviša vrednost osuđuje život. Na taj način bi se njegova ideologija dobra i zla imala smatrati opovrgnutom. Ali bolest se ne može opovrgavati. Zbog toga on stvara ideju o drugom životu!…

352
U ideji moći, bilo u ideji moći jednoga boga ili jednoga čoveka, uvek se podrazumeva sposobnost da se koristi i sposobnost da se škodi. Tako je kod Arapa: tako je kod Jevreja. Tako je kod sviju snažno sazdanih rasa.
Dualističko odvajanje sposobnosti za jedno od sposobnost za drugo pretstavlja fatalan korak… Na taj način moral postaje trovač života…
353
Za kritiku dobroga čoveka. — Poštenje, dostojanstvo, svest o dužnosti, pravičnost, čovečnost, ispravnost, časnost, čista savest — da li se zaista ovim zvučnim rečima odobravaju i sankcionišu izvesna svojstva zarad njih samih? Ili se ovde svojstva i stanja, koja su kao vrednost po sebi bezrazlična, posmatraju sa izvesnog gledišta koje im daje vrednost? Da li vrednost ovih svojstava leži u njima samima, ili u koristi, dobiti koja od njih dolazi (ili koja se čini da dolazi, koja se očekuje da od njih dođe)?
Ja, prirodno, ovde ne mislim na suprotnost između ego i alter u suđenju: pitanje je u tome, jesu li to posledice, bilo po nosioca ovih svojstava, bilo po okolinu, društvo, »čovečanstvo«, zbog kojih bi ta svojstva morala imati vrednosti: ili ona imaju vrednost po sebi… Drugim rečima: da li korist nagoni ljude da osuđuju suprotna svojstva, da se bore protiv njih i da ih odriču (— nepouzdanje, laž, nastranost, otsustvo samopouzdanja, nečovečnost —)? Da li se osuđuje suština takvih svojstava ili samo posledice takvih svojstava? — Drugim rečima: da li bi se smatralo željivim da ne postoje ljudi sa svojstvima ove druge vrste? U svakom slučaju to se veruje… Ali tu leži zabluda, kratkovidost, ograničenost tesnogrude sebičnosti.
Na drugi način rečeno: da li bi bilo željivo da se stvore stanja u kojima bi sva korist bila na strani pravednih — tako da bi se suprotne prirode i instinkti obeshrabrili i postepeno izumrli?
U osnovi, ovo je pitanje ukusa i estetike: da li se želi da se održi »najuglednija«, to će reći najdosadnija vrsta čoveka? Pravougli, vrli, dobronamerni, poštenjaci, »rogonje«?
Ako čovek zamisli iščeznuće ogromnog broja onih »drugih«: onda ni pravednik nema više prava na postojanje: on više nije potreban — i ovde se vidi da je samo gruba korist mogla dići do časti jednu takvu nepodnošljivu vrlinu.
Moglo bi se možda upravo poželeti ono što je na drugoj strani: da se stvore prilike u kojima bi se pošten čovek sveo na skroman položaj »korisnog oruđa« — kao idealan član stada, u najboljem slučaju pastir: ukratko rečeno, prilike u kojima on više ne bi imao da stoji u prvom redu: jer ovaj zahteva druge osobine.
354
»Dobar čovek« kao tiranin. — Čovečanstvo je uvek ponavljalo istu pogrešku: što je uvek pretvaralo sredstva u merilo života: mesto da traži merilo u najvišem porastu života, u problemu napredovanja i iscrpljenja, ono je sredstva za jedan sasvim određen život upotrebilo za isključenje svih ostalih oblika života, za kritiku i odabiranje. To jest, čovek najzad zaboravlja da su sredstva — sredstva, i počinje ih voleti radi njih samih: ona mu sada ulaze u svest kao ciljevi, kao merila ciljeva… to jest, jedna izvesna vrsta ljudi smatra svoje životne uslove kao jedine zakonite uslove, kao »istinu«, »dobro«, »savršenstvo«: ona tiraniše… Oblik je vere, instinkta, što izvesna vrsta ljudi ne opaža svoju uslovnost, što ne shvata svoju relativnost u odnosu prema drugim vrstama. U svakom slučaju, svaka vrsta ljudi (narod, rasa) izgleda da je svršila svoje čim postane tolerantna, čim dopušta jednaka prava i ne želi više da bude gospodar. —
355
»Svi su dobri ljudi slabi: oni su dobri, jer nisu dovoljno jaki da budu zli«, rekao je latučki poglavica Komoro Bekeru.
*
»Za slaba srca nema nesreće« — glasi jedna ruska poslovica.

356
Skroman, prilježan, dobronameran, umeren: takav biste hteli da je čovek, dobar čovek? Ali takvog čoveka mogu zamisliti samo kao idealnog roba, roba budućnosti.
357
Metamorfoze ropstva; prikrivanje ropstva pod religiozno ruho; njegov preobražaj pomoću morala.
358
Idealni rob (»dobar čovek«). — Ko ne može sebe postaviti kao cilj, niti može uopšte postavljati kakav cilj polazeći od sebe, taj instinktivno ukazuje počast moralu odricanja od sebe, taj instinktivno ukazuje počast moralu odricanja od sebe sama. Na to ga navodi sve: njegova uviđavnost, njegovo iskustvo, njegova sujeta. Čak i vera je jedan oblik odricanja od sebe sama.
*
Atavizam: radosno osećanje što jednom čovek može bezuslovno slušati.
*
Marljivost, skromnost, dobronamernost, umerenost nisu drugo do prepreke na putu suverenih osećanja, velikih stvaralačkih moći, herojskoga smeranja, otmenoga života za sebe.
*
Ne radi se o tome da čovek prednjači (tu je čovek samo pastir u najboljem slučaju, tj. najveća nužda stada), nego se radi o sposobnosti ići sam za sebe, moći biti drugo.
359
Mora se sračunati šta se sve nagomilalo kao posledica najvišeg moralnog idealizma: kako su se skoro sve druge vrednosti kristalisale oko njega. To dokazuje da se taj ideal želeo najduže i najjače — da on nije dostignut: inače bi razočarao svakoga (to će reći, njega bi cenili umerenijom merom).
Svetitelj kao najmoćnija vrsta čoveka —: ideal svetosti podigao je vrlo visoko vrednost moralnog savršenstva. Čovek mora misliti da se celokupno saznanje trudilo da dokaže kako je moralan čovek najmoćniji, najbožanstveniji. — Prevlast čula i žudnja — sve je ulevalo strah: neprirodno se ljudima činilo natprirodno, transcendentalno…
360
Franja Asiski: zaljubljen, popularan, pesnik, bori se protiv određivanja ranga među dušama, u prilog najnižih. On odriče hijerarhiju duša — »pred Bogom su svi ravni«.
Narodni ideali: dobar čovek, nesebičnjak, svetitelj, mudrac, pravednik. O Marko Aurelije!
361
Ja sam objavio rat anemičnom hrišćanskom idealu (zajedno sa onim što mu stoji vrlo blizu), ne u nameri da ga uništim, nego da učinim kraj njegovoj tiraniji i načinim mesta za nove ideale, za snažnije ideale… Opstanak hrišćanskog ideala treba želeti u najvećoj meri: već i radi ideala koji bi želeli da se s njim stave u isti red i možda iznad njega, koji moraju imati protivnike, jake protivnike, da bi sami postali jaki. — Zbog toga je nama imoralistima potrebna moć morala: naš nagon za samoodržanjem nalaže da naši protivnici sačuvaju svoje sile — on samo hoće da bude gospodar nad njima.
(…)
ČOVEK

659

Telo kao ključ. — Ako pretpostavimo da je »duša« bila privlačna i tajanstvena misao, od koje su se filosofi s pravom, protiv volje, odvojili — može biti da je ono čime su se otada naučili da je zamenjuju još privlačnije, još tajanstvenije. Ljudsko telo, u kome cela najdalja i najbliža prošlost celokupnog organskog života oživljava još jednom i postaje telesna, kroz koje, iz koga i preko koga čini se da struji jedna ogromna nečujna reka: telo je čudnovatija misao od stare »duše«. U sva vremena bolje se verovalo u naše telo, kao našu najprisniju svojinu, naše najizvesnije biće, jednom rečju kao naše »ja«, negoli u duh (ili »dušu«, ili subjekt, kako danas školski jezik kaže mesto duše). Nikome nikada nije na um palo da svoj stomak shvati kao tuđ, možda i božanski: ali za sklonost i ukus čovekov da svoje misli shvati kao »ulivene«, svoje ocene vrednosti kao nadahnute Bogom, svoje instinkte kao delatnost na pomolu — bilo je dokaza u svima vremenima čovečanstva. Još i danas, naročito među umetnicima, može se u velikoj meri primetiti neka vrsta divljenja i poniznog oklevanja u odlučivanju, kad im se postavi pitanje, kako su izveli svoj najbolji pokušaj i iz koga im je sveta došla stvaralačka misao: kad pitate na ovaj način, njih obuzima nešto nalik na nedužnost i dečji stid, oni se jedva usuđuju reći: »Toje došlo od mene, moja ruka je kocku bacila«. — Obrnuto, čak i oni filosofi i religiozni duhovi koji su u svojoj logici i pobožnosti imali najimperativniji razlog da svoje telo smatraju obmanom (i to obmanom savladanom i likvidiranom) — nisu mogli poreći glupu činjenicu da je telo još uvek tu: o tome postoje najneočekivaniji dokazi, delom kod Pavla, delom u filosofiji Vedanta. Ali, šta najzad znači jačina vere? Jaka vera može još uvek biti vrlo glupa vera! O tome bi se moglo razmišljati: —
I naposletku, ako je vera u telo samo posledica jednog zaključka: ako pretpostavimo da je zaključak pogrešan, kao što tvrde idealisti, ne postavlja li se pitanje verodostojnosti samoga duha, što je na takav način povod pogrešnih zaključaka? Ako pretpostavimo da su mnoštvo, i prostor i vreme i kretanje (i sve što bi moglo biti osnov verovanja u telo) zablude — koliko bi nepoverenja to izazvalo prema duhu koji nas je naveo na takve pretpostavke ? Neka je dosta što je vera u telo bar zasada još uvek jača od vere u duh; i ko bi nju hteo da potkopa, potkopava s tim potpuno i veru u autoritet duha!
(…)
TEORIJA VOLjE ZA MOĆ I VREDNOSTI

688
Pojam jedinstva u psihologiji. — Mi smo se navikli da smatramo razvitak velikog broja oblika saglasnim sa jedinstvenim poreklom.
Moja teorija bi bila: — da je volja za moć prvobitni afektni oblik, da su svi drugi afekti razni oblici volje za moć;
da se dobija značajno osvetljenje i objašnjenje, kad se na mesto individualne »sreće« (kojoj navodno teži sve živo) stavi moć: »Ono teži za moći, za većom moći«; — zadovoljstvo je samo simptom osećanja dostignute moći, svest o razlici — (— život ne teži za zadovoljstvom; nego se zadovoljstvo javlja kad život postigne ono za čim teži: zadovoljstvo prati, zadovoljstvo ne pokreće—);
da je sva pokretna sila volja za mođ, da van nje nema nikakve fizičke, dinamičke ili psihičke sile.
U našoj nauci, gde se pojam uzroka i posledice svodi s gordošću na odnos ravnoteže, kojim se želi pokazati da postoji ista količina sile i na jednoj i na drugoj strani.. nedostaje pokretačka sila: mi posmatramo samo rezultate, mi ih uzimamo kao ravne u odnosu na sadržinu i silu…
Stvar je samo iskustva da promena ne prestaje: po sebi, mi nemamo ni najmanje razloga pretpostaviti da posle jedne promene mora slediti druga. Naprotiv: jedno dostignuto stanje činilo bi se prinuđeno da samo sebe održi, kad u sebi ne bi imalo moći da se baš ne htedne održati… Spinozin stav o »samoodržanju« morao bi upravo zaustaviti promenu. Baš se na svemu živom može najjasnije pokazati da život čini sve ne da se održi, nego da postane nešto više….
689
»Volja za moć« i kauzalitet. — Sa psihološkog gledišta pojam »uzroka« je naše osećanje moći o takozvanom hotenju — a naš pojam »posledice« praznoverica o tome da je ovo osećanje moći baš sama ta moć koja pokreće…
Izvesno stanje koje prati jednu pojavu, i koje je već posledica te pojave, projicira se kao »njen dovoljan« razlog; — odnos napetosti našega osećanja moći (zadovoljstvo kao osećanje moći), savladanoga otpora — jesu li to iluzije?
Ako prenesemo pojam »uzroka« ponovo u oblast koja nam je jedino poznata i odakle smo ga uzeli: ne možemo sebi pretstaviti nikakvu promenu u kojoj ne bi bilo volje za moć. Mi ne znamo kako da objasnimo izvesnu promenu, ako pritom jedna moć ne zakorači u drugu.
Mehanika nam pokazuje jedino posledice, i to samo u slici (kretanje je govor u slikama). Sama gravitacija nema mehanički uzrok, pošto je ona osnov za mehaničke posledice.
Volja za akumulacijom sile jeste specifična pojava života, ishrane, rađanja, nasleđa — društva, države, morala, autoriteta. Ne bi li trebalo pretpostaviti da je ista ta sila osnovni uzrok i u hemiji ? — i u kosmičkom poretku stvari ?
Ne prosto održanje energije: nego maksimum ekonomije u potrošnji: tako da je volja svakog centra sile da postane jača, jedina stvarnost — ne samoodržanje, nego volja za prisvajanjem, gospodarenjem, povećanjem, jačanjem.
Što je nauka mogućna, je li to dokaz načela kauzaliteta? »Od istih uzroka iste posledice«. — »Jedan stalan zakon stvari«. — »Nepromenljiv poredak«? — Zato što se nešto može proračunati, je li to dokaz da je već nužno?
Kad nešto biva tako a ne drukče, onda se u tome ne ispoljava nikakav »princip«, ni »zakon«, ni »red«, nego tu dejstvuju kvanta sile, čija je suština u tome da svoju moć ispoljavaju na svima drugim kvantima sile.
Možemo li zamisliti težnju za moći bez osećaja zadovoljstva i bola, to će reći bez osećanja porasta ili opadanja moći? Je li mehanizam samo govor simbola za svet unutrašnjih činjenica u kome se bore i pobeđuju kvanta volje? Sve hipoteze mehanizma: materija, atom, težina, pritisak, odbojnost nisu »činjenice po sebi«, nego tumačenja do kojih se došlo — pomoću psihičkih fikcija.
Život kao nama najpoznatiji oblik bića specifično je volja za nagomilavanjem sile: — svi procesi života imaju tu svoju pokretnu polugu; ništa ne teži samoodržanju, nego sabiranju i nagomilavanju.
Život kao pojedinačan slučaj (hipoteza koja se može primeniti i na sav život) teži za maksimumom osećanja moći; u suštini život je težnja za povećanjem moći; težnja nije ništa drugo do li težnja za moći; ta volja ostaje nešto najosnovnije i najbitnije. (Mehanika je samo semiotika posledica.)
690

Ono što je uzrok razvitka uopšte ne može se naći opet na putu istraživanja o razvitku; njega ne treba smatrati ni za nešto što »postaje«, a još manje za nešto što je postalo… »Volja za moć« ne može biti nešto dovršeno, postalo.

691

Kako se celokupni organski proces odnosi prema ostaloj prirodi? — Tu se otkriva njegova prvobitna volja.

692

Je li »volja za moć« jedna vrsta »volje« ili je istovetna s pojmom »volje«? Znači li ona isto što i želeti? ili zapovedati? Je li to ona »volja« o kojoj Šopenhauer misli da je »suština stvari«?
Moj stav glasi; da je volja dosadanje psihologije jedno neopravdano uopštavanje, da takve volje uopšte nema, da se, mesto da se ona shvati kao razvitak jedne određene volje umnogo oblika, karakter volje prosto zbrisao time što se iz nje izdvojio njen sadržaj i cilj: — to je slučaj u najvećoj meri kod Šopenhauera: ono što on »voljom« zove, to je samo prazna reč. Još manje se tu radi o »volji za životom«: jer je život prosto pojedinačnost volje za moć; — potpuno je proizvoljno tvrditi da sve teži za tim da pređe u ovaj oblik volje za moć.

693

Ako je najbitnija suština bića volja za moć, i ako je zadovoljstvo svaki porast moći, a bol svako osećanje nemoći otpora, nemoći da se bude gospodar: ne bismo li onda mogli pretpostaviti da su zadovoljstvo i bol glavne činjenice ? Je li volja mogućna bez ovih dveju oscilacija da i ne? — Ali ko oseća zadovoljstvo?.. Ali ko hoće moć?.. Besmisleno pitanje, ako je sama suština volja za moć, pa prema tome i osećanje zadovoljstva i bola! Ipak: potrebne su suprotnosti, otpori, pa zato, relativno, i jedinstva koja zakoračuju jedno u drugo.

694

Srazmerno prema otporu koji jedna sila traži da njim ovlada, mora rasti i mera neuspeha i fatalnosti time izazvane: i ukoliko se svaka sila može ispoljiti samo na onome što joj se opire, u svakoj akciji nužno se nalazi u sastavu jedan elemenat bola. Ali ovaj bol dejstvuje kao potsticaj života i jača volju za moć!

695

Ako se zadovoljstvo i bol odnose na osećanje moći, onda bi život morao pretstavljati porast moći tako da bi razlika u veličini došla u svest… Ako se održava stalno jedan nivo moći, onda bi se zadovoljstvo moralo meriti prema sniženju nivoa, prema stanjima bola — ne prema stanjima zadovoljstva… Volja za nečim većim leži u suštini zadovoljstva: da moć raste, da razlika dođe u svest.
Od izvesne tačke, u dekadenciji, obrnuta razlika dolazi: u svest, opadanje: sećanje na ranije snažne trenutke potiskuje sadanja osećanja zadovoljstva — poređenje sada slabi zadovoljstvo.

696

Nije zadovoljenje volje uzrok zadovoljstva (protiv ove vrlo površne teorije boriću se naročito — to je besmisleno psihološko patvorenje najbližih stvari), nego je uzrok zadovoljstva što volja hoće napred i uvek postaje gospodar nad onim što joj stoji na putu. Osećanje zadovoljstva leži upravo u nezadovoljenosti volje, u tome što ona, ako nema protivnika i otpora, nije još doboljno sita. »Srećan čovek«: ideal stada.

697

Normalna nezadovoljenost naših instinkata, na primer gladi, polnog nagona, nagona za kretanjem, ne sadrži u sebi još ništa što izaziva potištenost, nego pre potstiče osećanje života, kao što ga svaki ritam malih, bolnih nadražaja jača, ma šta nam tu pesimisti govorili. Ova nezadovoljenost, mesto da nam život čini gorim, pretstavlja veliki potstrek životu.
(Možda bi se zadovoljstvo moglo uopšte nazvati ritmom malih bolnih nadražaja).

698

Kant kaže: Sledeće redove grofa Veria (Sull’ indole del piacere e del dolore; 1781) ja potpisujem sa apsolutnom sigurnošću: »Il solo principio motore dell’ uomo e il dolore. Il dolore precede ogni piacere. Il piacere non e un essere positivo«.

699

Bol je nešto drugo od zadovoljstva — hoću reći, to nije nešto suprotno zadovoljstvu.
Kad se suština zadovoljstva srećno nazove osećanjem viška moći (to će reći, osećanjem razlike koje pretpostavlja poređenje), onda se time još ne definiše suština »bola«. Lažne suprotnosti, u koje veruju ljudi pa prema tome i jezik, uvek su bile opasne zamke za hod istine. Postoje šta više slučajevi gde su poneka zadovoljstva uslovljena izvesnom ritmičkom dostavom malih, bolnih nadražaja: time se dolazi do brzog porasta osećanja moći i osećanja zadovoljstva. Takav je slučaj kod golicanja, i kod polnog golicanja koje prati koitus: tu nalazimo bol kao sastavni deo zadovoljstva. Čini se da mala prepreka, koja se svlada i za kojom odmah sleduje druga prepreka, koja se opet savlađuje — da ova igra između otpora i pobede najjače pobuđuje ono osećanje obilne, suvišne moći, što i čini suštinu zadovoljstva.
Obrnuto, povećanje osećanja bola putem malih, u bol upletenih, prijatnih nadražaja ne postoji: zadovoljstvo i bol nisu nikako suprotnosti.
Bol je intelektualni proces, u kome se nesumnjivo otkriva izvestan sud — sud »štetan«, u kome se trajno iskustvo nakupilo. Nema bola po sebi. Ne boli nas rana; kroz izražavanje onog dubokog potresa koji se naziva bolom govori iskustvo o rđavim posledicama koje rana može imati po ceo organizam (kod štetnih uticaja koji su bili nepoznati ranijem čovečanstvu, na primer kod novih kombinacija otrovnih hemikalija, nema čak nikakvog obaveštenja o bolu — i mi smo izgubljeni.)
Bol se naročito odlikuje uvek dugim potresom, drhtavicom koja nastaje — u ganglijama nervnog sistema usled strahotnog potresa: čovek zapravo ne pati od uzroka bola (od ma kakve povrede na primer), nego od dužeg poremećaja svoje ravnoteže koja nastaje usled potresa. Bol je bolest moždanih centara — zadovoljstvo nije nikakva bolest.
Izgleda, doduše, da je bol uzrok refleksnih pokreta, a za to govori i filosofska predrasuda; ali u potpuno neočekivanim slučajevima, ako pažljivo posmatramo, refleksni pokret dolazi pre negoli osećaj bola. Zlo bih se proveo, kad bih se sapleo pa morao čekati da taj fakt zazvoni na zvonu moje svesti, pa da se tek onda otuda javi šta treba da činim. Naprotiv, ja vrlo jasno opažam da prvo dođe refleksni pokret sa strane moje noge, da predupredi pad, pa tek onda, posle izvesnog merljivog vremena, sasvim naglo osetim priliv bola u prednjem delu glave. Dakle, na bol se ne reagira. Bol se naknadno projicira u povređeno mesto: — ali suština ovog lokalnog bola ipak nije izraz neke vrste lokalne povrede: nego je prosto lokalni znak čija je snaga i karakter u skladu sa povredom o kojoj su nervni centri izvešteni. Činjenica da usled toga potresa snaga mišića organizma primetno opada ne dokazuje ni najmanje da suštinu bola treba tražiti u opadanju osećanja moći.
Još jednom: mi ne reagiramo na bol: bol nije »uzrok« naših postupaka: bol je jedna reakcija, a refleksni pokret je druga i ranija reakcija — i obe se javljaju s raznih polaznih tačaka.
700
Intelektualni karakter bola: on po sebi ne označava trenutno nanesenu povredu, nego njen značaj za jedinku kao celinu.
Da li postoji bol u kome ne pati jedinka nego »vrsta« ?

701

»Suma bola nadmašuje sumu radosti: prema tome, nebiće sveta je bolje od njegova bića«. — »Svet je nešto za što bi, s gledišta razuma, bolje bilo da ne postoji, jer prouzrokuje više bola negoli radosti subjektu osećanja« — ovo besmisleno brbljanje krsti sebe danas pesimizmom!
Radost i bol su nuz-pojave, ne uzroci; to su drugostepeni sudovi o vrednosti, koji se izvode iz izvesne glavne vrednosti — oni su istovetni s osećanjem »koristan«, »štetan«, pa prema tome apsolutno prolazni i relativni. Jer u pogledu korisnosti i štetnosti čovek može uvek da upita još na stotinu raznih načina: »čemu«.
Ja prezirem ovaj pesimizam osećajnosti: on je već znak duboke bede života.
702
Čovek ne traži zadovoljstvo i ne beži od bola: jasno je kakvim čuvenim predrasudama ja tu protivrečim. Zadovoljstvo i bol su samo posledice, propratne pojave — ono što čovek hoće, ono što hoće svaki i najmanji deo jednog živog organizma, to je više moći. Težnja za moći donosi i zadovoljstvo i bol; usled te volje organizam traži otpor, treba nešto što se protivstavlja… Bol, kao prepreka njegovoj volji za moć, normalna je dakle činjenica, normalni sastavni deo svake organske pojave; čovek tu prepreku ne izbegava, nego mu je štaviše stalno potrebna: svaka pobeda, svako osećanje zadovoljstva, svaka pojava pretpostavlja neku savladanu prepreku.
Uzmimo najprostiji slučaj, primitivnu ishranu: protoplazma pruža svoje pseudopodije da traži nešto što joj se opire — ne zbog gladi, nego zbog volje za moć. Potom ona pokušava da savlada, prisvoji, utelovi to što je tražila: — ono što se naziva »ishrana« prosto je propratna pojava, korisna primena one prvobitne volje da se postane jači.
Bol, prema tome, tako malo ima kao nužnu posledicu smanjenje naše volje za moć da on, u prosečnim slučajevima, dejstvuje na to osećanje moći kao nadražaj — prepreka je potsticaj ove volje za moć.
703
Bol smo pobrkali s jednom vrstom njegovom, sa iznurenošću: iznurenost pretstavlja duboko smanjenje i opadanje volje za moć, primetan gubitak snage. To će reći: postoji a) bol kao nadražaj za porast moći, i b) bol nakon utroška moći; u prvom slučaju bol je potstrek, u drugom posledica prekomernog nadražaja… Nesposobnost za otpor svojstvena je drugoj vrsti bola: izazivanje onoga što ukazuje otpor svojstveno je prvoj… Jedino zadovoljstvo koje se još oseća u stanju iscrpenosti jeste san; radost u drugom slučaju znači pobedu….
Velika zabuna psihologa sastojala se u tome što nisu u dovoljnoj meri odvajali ove dve vrste zadovoljstva, uspavljivanje i pobedu. Iznureni ljudi hoće mir, odmor udova, spokojstvo, tišinu — to je sreća nihilističkih religija i filosofija; bogati i puni života hoće pobedu, pobeđene protivnike, izlivanje osećanja moći na još veće polje negoli dosadanje što je. Sve zdrave funkcije organizma imaju tu potrebu — i ceo organizam je kompleks sistema koji se bore za porast osećanja moći…
704
Otkuda dolazi da su osnovni članovi vere u psihologiji bez razlike izvrtanja i falsifikati najgore vrste? »Čovek teži sreći«, na primer — koliko je od toga tačno? Da bi se razumelo šta je »život«, koju vrstu težnje i napona sadrži život, ova formula mora vredeti isto tavo za drvo i biljku, kao i za životinju. »Čemu teži biljka?« — Ali ovde smo već izmislili jedno lažno jedinstvo, koje ne postoji: fakt beskrajno raznolikog rašćenja, sa sopstvenim i polusopstvenim inicijativama, mi prikrivamo i odričemo kad istavljamo nezgrapno jedinstvo kao »biljku«. Sasvim je očevidno da se poslednje najmanje »jedinke« ne mogu uzeti u smislu »metafizičkih jedinki« i atoma; da se njihova sfera moći stalno pomera: — ali da li svaka od njih teži sreći kad se na taj način menja? — Sve to širenje, asimilacija, rašćenje, međutim, pretstavlja borbu protiv otpora; kretanje je nešto što je bitno vezano sa stanjima bola: pokretna sila mora nešto druto »hteti« kad tako stalno hoće i traži bol. — O šta se bori drveće prašume? O »sreću?« — O moć!…
Čovek, koji je postao gospodar nad silama prirode, gospodar svoje divljine i neukroćenih osećanja (strasti su naučile da se pokoravaju i da budu korisne) — čovek, u poređenju sa pred-čovekom, pretstavlja ogroman kvantum moći — ne veću »sreću«! Kako se može tvrditi da je čovek težio za srećom?…

705

Ali, kad to kažem, vidim iznad sebe kako se pod zvezdama presijava ogromno klupče zablude, koja je dosada pretstavljalo najveće nadahnuće čovečanstva: »Sva sreća dolazi od vrline, sve vrline od slobodne volje«.
Obrnimo vrednosti: svaka sposobnost posledica je srećne organizacije, svaka sloboda posledica je sposobnosti (— sloboda se ovde shvata kao lakoća u samoupućivanju. Svaki me umetnik razume).

706

»Vrednost života«. — Život je pojedinačan slučaj; mora se opravdati čitava egzistencija, ne samo život — pravdajući princip mora biti takav da se njime objašnjava život.
Život je samo sredstvo za nešto: to je izraz za forme porasta moći.

(…)
DRUŠTVO I DRŽAVA
716
Naše je osnovno načelo da se samo pojedinci osećaju odgovorni. Zajednice su izmišljene da čine ono što pojedinci nemaju smelosti da učine. Zbog toga su sve zajednice, društva, beskrajno otvorenije i poučnije u pogledu prirode čovekove negoli što je pojedinac, koji je odveć slab da bi imao smelosti da zadovolji svoje želje…
Ceo »altruizam« je mudrost privatnog čoveka: društva nisu »altruistična« jedno prema drugom… Zapovest o ljubavi prema bližnjem nije se još nikad proširila da obuhvati suseda. Pre je tu tačno ono što Manu veli: »Sve države s kojima se graničimo i njihove saveznike moramo smatrati za svoje neprijatelje. Iz istog razloga moramo opet smatrati sve njihove susede za svoje prijatelje«.
Proučavanje društva je od tako neocenjive koristi jer je čovek kao društvo mnogo naivniji negoli kao »jedinica«. »Društvo« nikad nije smatralo vrlinu za nešto drugo do li za sredstvo snage, moći, reda.
Kako to prosto i dostojanstveno kaže Manu: »Brlina se teško može osloniti samo na sopstvenu snagu. U osnovi samo strah od kazne drži ljude u granicama i omogućuje svakome da na miru uživa svoje imanje«.
717
Država ili organizovani nemoral — iznutra: kao policija, kazneni zakon, klase, trgovina, porodica; spolja: kao volja za moć, volja za ratom, zavojevanjem, osvetom.
Kako se dolazi do toga da država čini mnoštvo stvari koje pojedinac nikada ne bi pristao da čini ? — Podelom odgovornosti, naređivanja, zapovedanja i izvršivanja. Uvođenjem vrlina poslušnosti, dužnosti, ljubavi prema otadžbini i svome vladaru. Podržavanjem ponosa, strogosti, jačine, mržnje, osvete — jednom rečju podržavanjem sviju tipičnih crta koje su potpuno tuđv tipu iz gomile.
718
Vi svi nemate smelosti da ubijete jednog čoveka, čak ni da ga išibate, niti pak da…— ali ogromna državna mašina potčinjava sebi pojedinca, tako da on otklanja odgovornost za ono što čini (poslušnost, lojalnost itd).
— Sve što jedan čovek čini u spužbi države protivi se njegovoj prirodi.
— Tako isto sve što nauči obzirom na buduću službu u državi protivi se njegovo) prirodi.
To se postiže podelom rada (tako da niko više ne snosi celu odgovornost):
zakonodavac — i onaj koji zakon izvršuje;
učitelj discipline — i oni koji su pod disciplinom postali tvrdi i strogi.
719
Podela rada među afektima u društvu: tako da pojedinci i klase kultivišu jednu nepotpunu, ali zato korisniju vrstu duše. Koliko su kod svakog tipa u društvu pojedini afekti skoro zakržljali (da bi potstakli jači razvitak nekog drugog afekta).
Opravdanje morala:
ekonomsko (cilj je najveće mogućno iskorišćenje individualne snage a protiv rasipanja od strane svega što je iznimno); — vstetsko (obrazovanje utvrđenijih tipova i zadovoljstvo svojim tipom);
političko (kao veština da se izdrže oštre zategnutosti raznih stupnjeva moći);
fiziološko (kao imaginarna prevaga pri ocenjivanju u prilog prosečnih i zlosrećnih — zarad održanja slabih).
720
Najstrahotnija i najbitnija želja čovekova, njegov nagon za moć — taj nagon nazivaju »slobodom« — mora se najduže držati sputana. Zbog toga je etika dosad, sa svojim nesvesnim instinktima vaspitanja i odgoja, težila za tim da želju za moć sputa; ona kleveta tiransku individuu i ističe instinkt za moć kod stada, veličajući socijalno staranje i patriotizam.

721
Nesposobnost za moć: njeno licemerstvo i lukavstvo: kao poslušnost (podređenje, ponos dužnosti, moral…); kao odanost, ljubav (idealizovanje, oboženje zapovednika kao naknada i posredno samoveličanje); kao fatalizam, rezignacija; kao »objektivnost«; kao samotiranisanje (stoicizam, askeza, »samoodricanje«, »osvećenje«); kao kritika, pesimizam, bunt, mrcvarenje; kao »lepa duša«, »vrlina«, »samooboženje«, »nepristrasnost«, »sloboda od sveta«, itd. (—svest o nesposobnosti za moć prerušava se u preziranje). Svuda se izražava potreba da se ipak ispolji ma kakva moć, ili da se sebi povremeno stvori neki privid moći — kao opijenost.
Ljudi koji hoće moć zarad koristi u sreći što je moć obezbeđuje: političke stranke.
Drugi ljudi koji hoće moć, čak i po cenu vidnih šteta i žrtava na račun sreće i blagostanja: ambiciozni.
Drugi ljudi koji hoće moć, prosto da ne bi pala drugima u ruke, od kojih ne bi hteli da su zavisni.
722
Kritika »pravičnosti« i »jednakosti pred zakonom«: šta se tim zapravo otklanja? Napetost, neprijateljstvo, mržnja. — Ali je zabluda ako se misli da se na taj način povećava »sreća«: Korzikanci na primer uživaju više sreće negoli kontinentalci.
723
Uzajamnost, odnosno pritajeno računanje na nagradu: to je jedan od najprimamljivijih oblika obezvređenja čoveka. To povlači sa sobom onu »jednakost« koja jaz što deli ljude smatra nemoralnim…

724
Ono što se naziva »korisnim« zavisi potpuno od cilja koji se želi postići — od toga čemu služi; a smer, »cilj«, potpuno zavisi opet od stepena moći. Zato utilitarizam nije nikakva osnova, nego učenje o posledicama koje ne može ni u kom slučaju biti obavezno za sve.

725
Nekada se država smatrala teoretski kao utilitaristička ustanova: sada je tako u praksi. — Vreme kraljeva je prošlo, jer ih narodi više nisu dostojni: oni više neće da u kralju gledaju prasliku svoga ideala, nego samo sredstvo svoje koristi. — To je cela istina!
726
Ja sam pokušao da shvatim apsolutnu razumnost društvenog suđenja i ocenjivanja vrednosti (razume se, bez namere da otuda izvučem moralne zaključke).
Da shvatim stepen psihološke laži i neprozirnosti koji se zahteva da se osveštaju afekti koji su bitni za održanje i širenje moći (da se za njih stvori čista savest).
Da shvatim stepen gluposti koji se zahteva da bi opšti propisi i vrednosti ostali mogućni (računajući tu vaspitanje, nadzor nad vaspitnim radom, dresuru).
Da shvatim stepen ispitivanja, nepoverenja i netrpeljivosti koji se zahteva da bi se sa izuzecima postupalo kao sa zločincima, i da bi se tlačili — i da bi se njima samima ulila rđava savest, te da u duši pate zbog svoje izuzetnosti.

727
Moral u suštini kao štit kao sredstvo za odbranu; i utoliko je znak nedovoljno razvijenog čoveka (u oklopu, stoika).
Potpuno razvijen čovek pre svega snabdeven je oružjem.
Oruđa rata pretvorena u oruđa mira (mesto kraljušti i kore izraslo je perje i kosa).
728
Pod samim pojmom »živog organizma« podrazumeva se da mora rasti — da mora povećavati svoju moć, pa prema tome apsorbovati u sebe strane sile. Kroz zamagljenost koju je prouzrokovala moralna narkoza, govori se o pravu jedinke na samoodbranu; u istom smislu moglo bi se govoriti o njenom pravu na napad: jer su obadvoje — drugo još više negoli prvo — nužnost svakog živog organizma: — napadni i odbranbeni egoizam nisu stvar izbora ni »slobodne volje«, nego fatalnost samog života.
U tom pogledu svejedno je da li se ima u vidu jedinka, ili živo telo, ili napredno »društvo«. Pravo na kaznu (ili društvena samoodbrana) nazvano je tako u osnovi zloupotrebom reči »pravo«: do prava se dolazi ugovorima — međutim — samoodbrana i samozaštita ne počivaju na osnovi nekog ugovora. Bar sa isto toliko opravdanja mogao bi jedan narod svoju potrebu za osvajanjem, svoju žudnju za moć, bilo to pomoću oružja ili putem trgovine, saobraćaja i kolonizacije, nazvati svojim »pravom« — kao pravo porasta otprilike. Društvo koje potpuno i po instinktu odbaci rat i zavojevanje nalazi se u propadanju: ono je zrelo za demokratiju i vladu dućandžija. U većini slučajeva, osiguranja mira su prosto narkotična sredstva.
729
Održavanje vojničke države pretstavlja poslednje sredstvo da se sačuva velika tradicija, u pogledu na najviši tip čoveka, na tip jakog čoveka. I sva shvatanja koja ovekovečuju neprijateljstvo i razliku u rangu država (kao na primer nacionalizam, zaštitne carine) smeju se posle toga činiti osveštana.

730
Da bi nešto moglo trajati što je duže negoli pojedinac, da bi dakle jedno delo trajalo koje je pojedinac možda stvorio: moraju se pojedincu nametnuti sva mogućna ograničenja i jednostranosti. Ali kako? Ljubav, poštovanje, zahvalnost prema ličnosti koja je stvorila delo znače za nas olakšicu: ili misao da su se naši preci za to borili: ili da će moji potomci biti bezbedni ako podržavam to delo (na primer ?ó???). Moral je bitno sredstvo da se nešto učini trajnim preko pojedinca ili još pre porobljavanjem pojedinca. Razume se da perspektiva odozdo prema gore daje sasvim drugi izraz negoli što ga daje perspektiva odozgo prema dole.
Kako se održava. izvestan, kompleks moći? Na taj način što mu se žrtvuju mnoga pokolenja.

731
Kontinuum: »Brak, svojina, jezik, tradicija, rasa, porodica, narod, država« kontinuumi su višeg i nižeg reda. Ekonomski njih opravdava višak koristi od neprekidnog rada i mnogostruke proizvodnje, prema šteti od većih troškova razmene delova i troškova oko njihova održavanja. (Umnožavaju se radni delovi pa ipak mnogi ostaju nezaposleni. Otuda je cena proizvodnje veća a troškovi održanja ne baš neznatni.) Dobit je u tome što se izbegava prekid i štedi na gubitku koji bi otuda nastao. Ništa nije skuplje od početka.
»Što je viši životni nivo, to su veći troškovi održanja i proizvodnje (hrana i množenje); utoliko je veća opasnost i verovatnoća da se surva u propast sa dostignutog vrhunca«.

732
U buržoaskom braku, razume se u najboljem smislu reči »brak«, ne radi se ni najmanje o ljubavi, kaogod što se tu ne radi o novcu — na ljubavi ne može se sagraditi nikakva institucija — nego o društvenom dopuštenju, koje se daje dvama licima zarad uzajamnog zadovoljenja polnih potreba, ali pod takvim

Autor 4.3.2011. u 12:03

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija