GDE JE NAŠA KUĆA

Čedomir Petrović
Autor 2.8.2018. u 10:25

Izdvajamo

  • - Kaži ti meni, kako da se vratim kući, u moju Bosnu. Šta ću, ako se ovđe vrate Mađari, oni koji su nekad živili, pa morali da odu ko‘ ja? Nazad u Bosnu nemam đe, ovde nemam đe... Oćemo li opet u seobe, na neke nove granice, da ih čuvamo za druge i ginemo za druge. Umorni smo i stari, a ovi mlađi odoše...

Povezani članci

GDE JE NAŠA KUĆA

Kiša je padala kroz maglu pomešanu sa isparenjima iz konjskih nozdrva. Svuda naokolo močvare. Promrzao gavran tiho umire na poseklom stablu. Psi laju u daljini.

Sedeo je ratnik na konju. Srastao s njim. Teško se održava u sedlu, posle decenija lutanja po ratištima Evrope, trošeći snagu i život, ne znajući ni zašto se bije, ni za koga se bije.

U mladosti,  jahao je kao lud, mahao sabljom i urlao, gazio reke, dok je drugo biće, mirno kao senka, koračalo kraj njega i ćutalo.

Sada je star, sa podnadulim nogama, čvornovatim cevanicama, trbuh mu se opustio, kao i obrazi ispod uveta, oči zakrvavile. Prosedeo davno, počeo je kosu da gubi; vlasi su mu ostajale na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra. Drhtave mu postadoše ruke i smešno tužan, kao gusan na ledini, stajao je često, u poljani, raskoračen, nakrivljene glave i očiju, gledajući na nebo.

– Mnogo sam umoran, moj Crnjanski. Težak si mi život ispisao i mnoge svoje bitke vodio kroz mene. Naređivali nam drugi, ginuli smo za druge, bili psi čuvari na granicama carstva… i sada idem u moj san, idem u Rusiju, da nađem svoj mir… Kuda ćete vi?

– Ja ću u London, Isakoviču.

– Hoćete li se vraćati kući, u Srbiju?

– Posle toliko lutanja i seoba u meni… Vratiću se jednom u Beograd…

Kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje

A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

A kad dođe čas da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

__________________________________________________

– Ko je to?

– A, ko je… ne znam ni ja više ko sam?

– Po glasu bih rekao da si ti.

– Koji?

– Jovandeka… Jovandeka Babić.

– Eeee, bio nekad.

– Što plačeš i što sediš tu na prašnjavom drumu, a i ponoć već prošla. Idi kući Jovandeka.

– Plačem od nemoći i od rakije, a sjedim na drumu jer ne mogu nać‘ kuću u koju su me smjestili. Sve kuće iste… i s lijeve i s desne strane, pa u nedogled. Ovđe kažu, ušorene… A, ti si meni poznat…    Izađi de malo ulijevo, na mjesečinu, da ti vidim lika… E, moj Ćopiću, šta ćeš ti ovđe?

– Došao sam da vidim kako ste se smestili ovde, u Banatu?

– Lijepo si nam ga smjestio. Ovamo, kao kolonizacja, a meni se sve čini da smo mi proćerani i da se više nikad kući nećemo vratit.

– Nisam vam ga ja smestio. Vlast vas je proterala iz vaših kuća.

– A, ti onda napiši nešto i proćeraj i vlast iz njiovih kuća.

– Samo bi mi još to trebalo. Ionako hoće da me proteraju iz partije.

I sam drug Tito me uzeo na zub…

I on, eeeeee, onda si ti nešto mnogo zakenjo, moj Ćopiću.

– Jesam vala… I ne boli mene što me ove glavonje s vrha proganjaju, nego što me kolege moje pisci, pljuju i izdaju.

– Tako ti je kod nas Srba vazda bilo… Nego piši ti nastavak te tvoje osme ofanzive, il’ piši novu devetu… Jovandeka Babić se vraća u svoju Bosnu i u svoju najljepšu kućicu na svijetu. Mogao sam je  poznati još iz daljine, kako stoji ljepotica moja na vr‘ planine. Samo magla oko nje i međed što se stalno vrzma okolo i mumla nešto. Vrati me Ćopiću u moju Bosnu, ovđe ja ne mogu živit…    Umrijeću od tuge il‘ od tuberkuloze.

– I moja seoba na onaj svet, biće ružna… Al‘ smo bar u Srbiji, Jovandeka.

– Jesmo… Al‘ sve je nekako drukčije. I čudno govore, k’o da zapjevaju.

I nema niđe planine da sunce može zaći, ni ladovine, ni onog mog kamena ispred kuće đe zapalim duvana. Nema ni vukova noću da mi zavijaju. Samo guske gaču i hoće me za guzicu ujest. Vrati me Ćopiću…

SIMEON LUPUS – BORISLAVU PEKIĆU, IZ BEČA U BEOGRAD,

1-og SEPTEMBRIJA 1847. TAJNOM PRILIKOM.

Ljubezni gospodine Pekiću,

Veliku zahvalnost dugujem vama, da ste našu Aromunsku ili cincarsku porodicu Njegovan-Turjaski, uspešno proveli kroz šest vekova naših seoba, rađanja i umiranja, naših poraza i pobeda, radosti i tuge, od Jedrena do Carigrada, od Tivanjana i Janjine, preko Moskopolja, Kragujevca, Beograda do Turjaka u Sloveniji.

Ovde, gde sam sada, u Beču, gde ste me vi vašim pisanijem smestili, imam prilike biti sa starim knjazom Milošem Obrenovičem, koji stalno govori da u izgnanstvu ne može živeti i da će se u Beograd vratiti i ponovo vladati.

S njim se više ni o čemu ljudski ne može razgovarati do o kurvama. Od knjaza, inače, retko koja žena može mirna proći. Guju bi u oko jebo da joj može razlikovati pol.

Što se tiče Garašaninove izjave da je narod glup kao stoka, tome sa svoje strane ne bih imao ništa ni dodati ni oduzeti. Oduvek sam tako mislio. Milo mi je što je i Garašanin došao do tog spoznanija, bez kojeg se veliki državnik ne biva.

Ljubezni gospodine Pekiću, ako sretnete negde onog Steriju, poručite mu da ću mu jebati majku majčinu za njegovog Kir-Janju, što ga je napisao, a pritom mislio na mene.

Toliko iz Beča o najvažnijim državnim zbivanjima.

Da li ćete nas udostojiti vašom posetom Beču?

Moje počitanije Simeon Lupus

BORISLAV  PEKIĆ – SIMEONU  LUPUSU, IZ LONDONA U BEČ,

POSLATO PO  BORISLAVU MIHAJLOVIĆU MIHIZU.

Dražajši moj Simeone,

Slatko ste me nasmejali. U Beč nemam nameru dolaziti. Mene je Zapad uputio na Istok. Zanimaju me Tibet i Indija. Već mnogo godina intenzivno  studiram istočnu filozofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovara na sva pitanja koja me muče. Ne vjerujem da ću naći rešenje, ali ću barem tražiti. To je traženje već nešto što će me zadovoljiti. Dakako odsustvo iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraće, jer više nisam u godinama kad mogu bez svoje rodne grude. Tu su mi koreni i tu želim živeti do kraja života.

Dosta je bilo i naših ličnih seoba.

Vaš odani Borislav Pekić

Umro  u  svom domu u Londonu, u 63. godini života.

Urna miruje u Beogradu.

Sedeo je Jovandeka Babić na prašnjavom drumu, a ponoć već odavno prošla. Jedan pas lutalica pun buva, stajao je pored i veselo mahao repom.

– Vidi ti ko je meni doš’o… cuko. A, đe si pošo ovako kasno noću? Lutaš po selu… Da te nijesu otjerali od kuće? Eee, onda smo isti.

Kuca je prišao i liznuo ga par puta po uvetu i nosu. Jovandeka ga pomilovao po glavi.

– Kaži ti meni, kako da se vratim kući, u moju Bosnu. Šta ću, ako se ovđe vrate Mađari, oni koji su nekad živili, pa morali da odu ko‘ ja? Nazad u Bosnu nemam đe, ovde nemam đe… Oćemo li opet   u seobe, na neke nove granice, da ih čuvamo za druge i ginemo za druge. Umorni smo i stari, a ovi mlađi odoše…

Kad će Srbi biti svoji na svom, pa makar bilo to parče zemlje, al‘ naše, da ne moramo više da se potucamo po bijelom svijetu i dokazujemo sebi i drugima da je naše sve ono đe Srbi žive i đe su izginuli.

Budaletina može imat iljade hektara i da ne zna šta će s njima, a pametan može i na malo zemlje da zasadi ono što uspjeva i od čega može živjeti…

Kuca je glasno zevnuo, počešao se nogom po vratu, okrenuo i lagano odgegao u mrak, a Jovandeka Babić zaspao u jarku, kraj puta.

I lutaće još dugo putevima i bespućima duše, Isakoviči i Jovandeke, tražeći svoj beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu…

                                                                    Čedomir Petrović  dramski umetnik

Čedomir Petrović
Autor 2.8.2018. u 10:25

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija