Hajdegerove crne sveske

tačno.net
Autor 25.3.2014. u 11:23

Hajdegerove crne sveske

Stvarno zapanjuje skandal koji je u Nemačkoj izazvalo štampanje beležaka i zapažanja Martina Hajdegera, vođenih od 1931. do 1941. „Crne sveske“ (Schwarze Hefte) nemačkog filozofa nazvane su tako po boji korica; pokazalo se da ih crnim čini pre svega sadržaj. Ali, otkud takvo iznenađenje?

U redu, sad imamo potvrdu da je Hajdeger pristupio nacističkoj partiji odmah po Hitlerovom osvajanju vlasti, i da je to učinio pun očekivanja. Njegov pogled isprva je usmeren na Nemačku: „Nemački narod je sada na ivici ponovnog otkrića sopstvene suštine i uzdizanja do slavne sudbine“. Posle poraza u prvom svetskom ratu nemački narod će, beleži Hajdeger, doživeti trijumfalnu renesansu spasavajući svet od katastrofe i, prvenstveno, boljševizma. Zapravo, za Hajdegera nacističko obećanje regeneracije nadilazi nemačke granice: očekivao je da nacizam ostvari željeni „slom modernosti“ i ukine egalitarijansko omasovljenje koje je, naravno, svoj najpogubniji izraz imalo u Oktobarskoj revoluciji, ali je počelo mnogo ranije, s pojavom liberalizma i demokratije. Osim što gaji bezgraničnu mržnju prema Sovjetskom Savezu, Hajdeger nadasve prezire anglo-saksonski svet.

U tom smislu nacizam je ustanovio, ili je mogao ustanoviti „novi početak“ u kulturi i politici. Crne sveske su svedočanstvo gotovo mesijanskih očekivanja koja su filozofa navela da se priključi Hitlerovoj partiji. Sve je to uglavnom tačno – ali poznavaoci Hajdegerovog dela to već sasvim dobro znaju iz njegovog Uvoda u metafiziku (1935) i pohvale „svojstvenoj istinitosti i veličini“ nacizma.

Sinonim modernosti je subverzija, budući da svojim univerzalnim ideologijama (liberalizam, demokratija, komunizam) dokida kolektivističke i tradicionalne veze koje pojedince ujedinjuju kao pripadnike određenog naroda, a narod razlučuje od njegove teritorije i istorije. Kritika modernosti neizbežno će odvesti i do jevrejskog pitanja. Crne sveske to potvrđuju: prisutni u mnogim zemljama i vezani uglavnom za urbani a ne ruralni život, Jevreji su inkarnacija „neukorenjenosti“, „udaljenosti od tla“, što ih čini subverzivnim. Ali, opet, ovi stavovi neće nimalo iznenaditi poznavaoca Hajdegerove misli: dobro je poznato pismo od 2. oktobra 1929. u kojem filozof ističe potrebu suprotstavljanja „rastućoj judaizaciji nemačkog duhovnog života“, autentično nemačkim snagama.

Crne sveske eksplicitno teoretišu o značaju „rasnog principa“ i, mada ne izravno, opravdavaju rasne zakone Trećeg rajha. Ovde nalazimo nesumnjivo nov materijal (zapravo, materijal od velike koristi) koji pridodaje onome što smo već znali. Pritom, ne treba zaboraviti jedno već čuveno, po zlu poznato pismo. Poslala ga je Hajdegerova žena, 29. aprila 1933, premda uz saglasnost supruga koji je u to vreme bio rektor univerziteta u Frajburgu, na adresu žene Edmunda Huserla, Hajdegerovog učitelja. Pismo je izražavalo Hajdegerovu podršku „strogom novom zakonu, razboritom sa nemačkog stanovišta“ a koji je profesorska mesta na univerzitetima učinio nedostupnim Jevrejima. Među njima je i Gerhart Huserl, sin slavnog filozofa, koji je kao Jevrejin oteran sa univerzitetske katedre za građansko pravo, iako je bio ranjeni veteran Prvog svetskog rata. U tom kontekstu treba podsetiti i na svedočenje Karla Jaspersa, prema kojem je Hajdeger nedugo po nacističkom usponu na vlast upozoravao na „opasno međunarodno udruženje Jevreja“.

Prema tome, iznenadna povika zbog Hajdegerovih crnih svezaka sasvim je neopravdana, ali bi još nepravednije bilo zamišljati mitsku Nemačku beznadežno lišenu iskupljenja, ignorišući društveni kontekst Hajdegerovog života i dela. Njegova judeofobija izražena je u trenutku kada se čitavim Zapadom, sa obe strane Atlantika, širi stav da su Jevreji pravi vinovnici Oktobarske revolucije. Tako je 1920. automobilski tajkun Henri Ford pisao da je revolucija u Rusiji imala rasni a ne politički predznak, i mada se koristila čovekoljubivim i socijalističkim jezikom u stvari je bila izraz težnje jevrejske rase za svetskom dominacijom. Vredi zapaziti da je na počasnom mestu u Hitlerovoj radnoj sobi visila Fordova slika, a ne Hajdegerova: poreklo nacizma i ideološki motivi koji su ga inspirisali nisu bili isključivo nemački.

Osim toga, kao što crne sveske potvrđuju, iako je Hajdeger bio nacista do kraja to ne znači da se od njega ništa ne može naučiti. Nemačka je zemlja koja je možda i više od bilo koje druge morala da se bori sa imperijalnim univerzalizmom, često sinonimom univerzalnog intervencionizma: ne računajući stare Rimljane i ekspedicije imperatora Avgusta, valjalo bi imati na umu da su prvo Napoleon III 1870-71. a zatim i sile Antante 1914-18. vodili ratove za širenje „civilizacije“ i „demokratije“, u oba slučaja u ime „univerzalnih“ vrednosti. Ovo objašnjava agresivni, reakcionarni anti-univerzalizam u Nemačkoj koji je svoj prvi izraz našao u Ničeu a zatim, pre svih, u Hajdegeru i Šmitu, obojici pristalicama Trećeg rajha. Iako je za posledičnu tragediju i beščašće odgovoran upravo taj agresivan, reakcionarni anti-univerzalizam – to ni na koji način ne iskupljuje zapadni imperijalni univerzalizam od sopstvenih odgovornosti i zločina.
Domenico Losurdo, The Guardian, 19.03.2014.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

tačno.net
Autor 25.3.2014. u 11:23