Imanuel Kant: Načela čistog praktičnog uma

Branko Milić
Autor 21.12.2012. u 18:05

Imanuel Kant: Načela čistog praktičnog uma

O NAČELIMA ČISTOG PRAKTIČKOG UMA
DEFINICIJA

Praktička načela su stavovi koji sadrže opšte određenje volje koje pod sobom ima više praktičkih pravila. Ona su subjektivna, ili maksime, kad subjekt smatra uslov važećim samo za svoju volju; a objektivna su, ili praktički zakoni, kad se uslov saznaje kao objektivan, to jest važeći za volju svakog umnog bića.

PRIMEDBA
Ako se pretpostavi da čisti um može u sebi praktički, to jest za određivanje volje, sadržavati dovoljan razlog, onda postoje praktički zakoni; no, ako ne, onda će sva praktička načela biti čiste maksime. U patološki aficiranoj volji umnog bića može se, nasuprot praktičkim zakonima koje je ono samo saznalo, naići na sukob maksima. Na primer: neko može postaviti maksimu da nikakvu uvredu ne pretrpi neosvećenu, a da, ipak, istovremeno uvidi da to nije praktički zakon nego samo njegova maksima, i da, naprotiv, kao pravilo za volju svakog umnog bića, ne može u jednoj i istoj maksimi biti saglasno sa samim sobom. U saznanju prirode principi onoga što se zbiva (na primer princip jednakosti dejstva i protivdejstva u prenošenju kretanja) istovremeno su zakoni prirode, jer je tu upotreba uma teorijska i određena svojstvom objekta. U praktičkom saznanju, to jest u onom koje ima posla s određujućim razlozima volje, načela koja čovek sebi stvara nisu zato još zakoni pod kojima neizbežno stoji, jer um u onom što je praktičko ima posla sa subjektom, naime sa moći žudnje, prema čijem posebnom svojstvu se pravilo mnogostruko može upravljati. Praktičko pravilo je uvek proizvod uma, jer ono propisuje radnju kao sredstvo da se dođe do posledice kao cilja. Međutim, to pravilo je, za biće kod koga um nije potpuno sam određujući razlog volje, imperativ, to jest pravilo koje se označava trebanjem što izražava objektivno primoravanje radnje, i znači da bi se radnja, kad bi um potpuno određivao volju, neizostavno događala prema tom pravilu. Imperativi, dakle, važe objektivno i sasvim su različiti od maksima kao subjektivnih načela. Oni, međutim, određuju ili uslove kauzaliteta umnog bića kao delatnog uzroka samo u pogledu posledice i dovoljnosti tih uzroka, ili određuju samo volju, bila ona dovoljna za posledicu ili ne. Prvi bi bili hipotetički imperativi i sadržavali bi puke propise umešnosti; drugi bi, naprotiv, bili kategorički i jedino praktički zakoni.

DBPB_1961_206_Immanuel_Kant

Dakle, maksime jesu, doduše, načela, ali nisu imperativi. No, sami imperativi, ako su uslovljeni, to jest ako ne određuju volju naprosto kao volju nego samo s obzirom na neku željenu posledicu, to jest ako su hipotetički imperativi, jesu, doduše, praktički propisi, ali nisu zakoni. Ovi poslednji moraju volju kao volju dovoljno odrediti, još pre nego što pitam da li čak za neku željenu posledicu imam potrebnu moć, ih šta treba da činim da bih tu posledicu proizveo; prema tome, moraju biti kategorički, inače nisu zakoni, jer im nedostaje nužnost, koja, ako treba da je praktička, mora biti nezavisna od patoloških uslova koji za volju slučajno prianjaju. Ako, na primer, nekom kažete da u mladosti mora da radi i štedi kako u starosti ne bi oskudevao, onda je to ispravan i ujedno važan praktički propis volje. Ali se odmah vidi da se ovde volja upućuje na nešto drugo što se pretpostavlja da on želi, a ta želja se njemu, samom izvršiocu, mora prepustiti — to da li on predviđa još neke druge pomoćne izvore osim imovine koju je sam stekao, ili se uopšte ne nada da će ostari ti, ili misli da će jednog dana sebi u slučaju nevolje moći da pomogne.

243_Das_Wohnhaus_von_Immanuel_Kant

Um, iz kojeg jedino može proizići svako pravilo koje treba da sadrži nužnost, stavlja, doduše, i nužnost u taj svoj propis (jer on bez toga ne bi bio imperativ), ali je ta nužnost samo subjektivno uslovljena, te se u svim subjektima ne može pretpostaviti u jednakom stepenu. Međutim, da bi bio zakonodavstvo, za propis se zahteva da naprosto sam sebe treba da pretpostavi, jer je pravilo samo onda objektivno i opšte vredeće kad važi bez slučajnih subjektivnih uslova po kojima se jedno umno biće razlikuje od drugog umnog bića. Ako sad nekom kažete da nikada ne treba da lažno obećava, onda je to pravilo koje se tiče samo njegove volje, svejedno da li se namere koje čovek može da ima mogu postići pomoću volje ili ne. Samo htenje je ono što potpuno a priori treba da bude određeno pomoću onog pravila. Otkrije li se da je to pravilo praktički ispravno, onda je ono zakon, jer je kategorički imperativ. Dakle, praktički zakoni odnose se jedino na volju, bez obzira na to šta se izvršava pomoću njenog kauzaliteta, i od ovog poslednjeg se (kao pripadnog čulnom svetu) može apstrahovati, da bismo te zakone imali čiste.
[…]

220411-IMMANUEL-KANT

OSNOVNI ZAKON ČISTOG PRAKTIČKOG UMA
Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip sveopšteg zakonodavstva.

PRIMEDBA
Čista geometrija ima postulate kao praktičke stavove, koji, međutim, ne sadrže ništa drugo do pretpostavku da se nešto može učiniti ako se zahteva da to treba učiniti, a to su jedini njeni stavovi koji se tiču postojanja. To su, dakle, praktička pravila pod problematičnim uslovom volje. No, ovde pravilo kaže: treba naprosto postupati na jedan izvestan način. Prema tome, praktičko pravilo je predstavljeno neuslovljeno, dakle kao kategorički praktički stav a priori pomoću kojeg se volja objektivno određuje apsolutno i neposredno (samim praktičkim pravilom koje je, prema tome, ovde zakon). Jer ovde je čisti, po sebi praktički um, neposredno zakonodavan. Volja se, kao nezavisna od empirijskih uslova, dakle kao čista volja, zamišlja kao određena pomoću čiste forme zakona, a taj određujući razlog smatra se za najviši uslov svih maksima. Stvar je dosta čudna, i njoj nema slične u svem ostalom praktičkom saznanju. Jer, misao a priori o nekom mogućem sveopštem zakonodavstvu, koja je, dakle, samo problematična, bezuslovno nam se pruža kao zakon, a da ništa ne pozajmljuje od iskustva ili od
neke spoljašnje volje. Ali to nije ni neki propis po kome treba da se dogodi radnja na osnovu koje je mogućna neka željena posledica (jer bi tada pravilo uvek bilo fizički uslovljeno), nego je pravilo koje sasvim a priori određuje volju s obzirom na formu njenih maksima, a tu bar nije nemoguće da se zamisli zakon koji samo u svrhu subjektivne forme načela služi kao određujući razlog pomoću objektivne forme zakona uopšte). Svest o tom osnovnom zakonu može se nazvati faktom uma, pošto se on ne može izmudrovati iz prethodnih data uma, na primer iz svesti o slobodi (jer nam ta svest nije unapred data), nego zato što nam se sam za sebe nameće kao sintetički stav a priori koji nije zasnovan na opažaju, ni čistom ni empirijskom, premda bi on bio analitički kad bi se pretpostavila sloboda volje. Međutim, za to bi mu, kao pozitivnom pojmu, bio potreban intelektualni opažaj, koji se ovde uopšte ne srne pretpostaviti. Pa ipak, da bi se taj zakon bez pogrešnog tumačenja smatrao kao dat, začelo se mora primetiti da on nije empirijski, nego da je jedini fakat čistog uma koji se na taj način objavljuje kao iskonski zakonodavan (sic volo, sic iubeo).

Zaključak
Čisti um je sam za sebe praktički i daje (čoveku) sveopšti zakon koji nazivamo moralnim zakonom.
[…]

Immanuel_Kant_Tomb

O dužnosti! Ti uzvišeno veliko ime koje u sebi ne sadržiš ništa omiljeno što podrazumeva dodvoravanje, nego zahtevaš pokoravanje, ali i ne pretiš ničim što bi u duši pobuđivalo prirodnu nenaklonost i što bi, da bi volju pokrenulo, zastrašivalo, već samo postavljaš zakon koji sam od sebe nalazi u dušu pristupa i koji sam sebi, protivno volji, pribavlja uvažavanje (premda ne uvek i pokoravanje), pred kojim zaneme sve sklonosti, iako krišom rade protiv njega: šta je tebe dostojan istočnik i gde se nalazi koren tvog plemenitog porekla koje ponosno odbija svako srodstvo sa sklonostima, kad je ponicanje dz tog korena neizostavni uslov one vrednosti koju ljudi jedino sebi mogu dati?
To ne može biti ništa manje nego ono što čoveka uzdiže iznad njega samog (kao deo čulnog sveta), što ga spaja s jednim poretkom stvari koji samo razum može da misli i koji pod sobom istovremeno ima ceo čulni svet, a sa njim i empirijski odredljivo postojanje čoveka u vremenu i sveukupnost svrha (koja je, kao moralna, jedino primerena takvim bezuslovnim praktičkim zakonima). To nije ništa drugo do ličnost, to jest sloboda i nezavisnost od mehanizma celokupne prirode, a ipak u isto vreme posmatrana kao moć jednog bića koje je podvrgnuto osobitim, naime njegovim vlastitim umom datim čistim praktičkim zakonima. Prema tome je osoba, ukoliko pripada čulnom svetu, podvrgnuta svojoj vlastitoj ličnosti ukoliko istovremeno pripada inteligibilnom svetu, te se ne treba čuditi kad čovek, pripadajući i jednom i drugom svetu, svoje sopstveno biće, s obzirom na svoje drugo i najviše određenje, mora posmatrati samo s uvažavanjem, a zakone tog određenja s najvišim poštovanjem.

immanuel-kant

Na tom izvoru temelje se neki izrazi koji označavaju vred-nost predmeta prema moralnim idejama. Moralni zakon je svet (nepovredljiv). Čovek je, istina, dosta ne-svet, ali mu čovečnost u njegovoj osobi mora biti sveta. U celom svetu se sve ono što čovek hoće i nad čim vlada može upotrebiti i jednostavno kao sredstvo; samo čovek, a s njim i svako umno stvorenje, jeste svrha sama po sebi. Naime, on je na osnovu autonomije svoje slobode subjekt moralnog zakona koji je svet. Upravo je zbog te autonomije svaka volja, čak sopstvena volja svake osobe usmerena na nju samu, ograničena na uslov saglasnosti sa autonomijom umnog bića — da ga, naime, ne podvrgava nikakvom cilju koji nije mogućan prema nekom zakonu što bi mogao da proizlazi iz volje samog subjekta koji trpi, da se, dakle, subjekt nikada ne upotrebljava samo kao sredstvo, nego jednovremeno kao svrha. S obzirom na umna bića u svetu kao njena stvorenja, mi ovaj uslov s pravom pridajemo čak i božjoj volji, budući da on počiva na njihovoj ličnosti, usled čega su ona jedino svrhe same po sebi.
Ta ideja ličnosti koja pobuđuje poštovanje i koja nam predočava uzvišenost naše prirode (prema njenom određenju), jer nam omogućava da u pogledu nje istovremeno primetimo nedostatak primerenosti našeg ponašanja uklanjajući na taj način taštinu, čak je i najobičnijem ljudskom umu prirodna i lako primetna. Zar nije svaki čovek, ma i umereno pošten, katkad otkrio da je propustio neku, inače neškodljivu, laž kojom je ili sebe mogao da izvuče iz neke mrske stvari ili da nekom svom voljenom i zaslužnom prijatelju pribavi korist, samo zato da sebe potajno ne bi morao prezirati u svojim sopstvenim očima? Zar čestitog čoveka u najvećoj životnoj nesreći koju je mogao izbeći samo da je mogao da ne vodi računa o dužnosti, ne održava još svest da je ipak čuvao i poštovao čovečnost u svojoj osobi, tako da ne treba da se stidi pred samim sobom i da nema razloga da se plaši unutrašnjeg samoispitivanja? Ova uteha nije sreća, čak nije ni njen najmanji deo. Jer niko sebi neće želeti priliku za to, čak možda neće želeti ni život u takvim okolnostima. No, on živi i ne može podnositi da u svojim sopstvenim očima bude nedostojan života. Dakle, to unutrašnje smirenje je tek negativno s obzirom na sve ono što život može da učini prijatnim; naime, ono je sprečavanje opasnosti da čovek umanji svoju ličnu vrednost, pošto se već sasvim odrekao vrednosti svoje situacije. To smirenje je posledica poštovanja nečeg sasvim drugog nego što je život, i ako se život s tim uporedi i tome suprotstavi, onda on, naprotiv, sa svom svojom prijatnošću nema nikakve vrednosti. On još živi samo iz dužnosti, a ne zato što u životu nalazi i najmanje zadovoljstvo.

Immanuel-Kant-400x600

Takve je prirode istinska pobuda čistog praktičkog uma; ona nije ništa drugo doli sam čisti moralni zakon, ukoliko nam omogućava da osetimo uzvišenost naše sopstvene natčulne egzistencije i ukoliko subjektivno u ljudima — koji su istovremeno svesni svog čulnog postojanja i s njim povezane zavisnosti svoje prirode, otud patološki vrlo aficirane — prouzrokuje poštovanje prema njihovom višem određenju. S tom pobudom se sad sasvim dobro mogu povezati tolike čari i prijatnosti života da bi se već zbog njih samih, pri najmudrijem izboru, neki uman epikurovac, koji razmišlja o najvećoj dobrobiti života, opredelio za moralno dobro ponašanje, te može biti i razborito da se to očekivanje radosnog uživanja života poveže s onom najvišom i već za sebe jedino dovoljno određujućom pobudom; ali samo zato da bude protivteža primamljivostima koje porok na suprotnoj strani ne propušta da iznese pred oči, a ne da to uzme kao istinski motiv, čak ni njegov najmanji deo, kad je reč o dužnosti. Jer, to bi značilo isto što i hteti da se moralno nastrojenje ukalja na njegovom izvoru. Dostojnost poštovanja dužnosti nema nikakvog posla sa životnim uživanjem; dužnost ima svoj osobiti zakon i svoj osobiti sud, i ma koliko se htelo da se zajedno strpaju dužnost i životno uživanje da bi se bolesnoj duši dali tako reći kao lek, oni se, ipak, ubrzo razdvajaju sami od sebe. Ne učine li to, dužnost uopšte ne deluje; a ako bi pri tom fizički život i dobio neku snagu, moralni život bi, ipak, nepovratno iščezao.
[…]

ZAKLJUČAK
Sto se razmišljanje češće i postojanije njima bavi, dve stvari ispunjavaju dušu uvek novim i sve većim divljenjem i strahopoštovanjem: zvezdano nebo iznad mene i moralni zakon u meni. Nijednu od te dve stvari ne smem tražiti i naprosto pretpostavljati — izvan svog vidokruga, kao obavljenu tminom ili kao smeštenu u onome što je transcendentno; ja ih vidim ispred sebe i neposredno ih povezujem sa svešću o svojoj egzistenciji. Prva stvar započinje od onog mesta koje zauzimam u spoljašnjem čulnom svetu, te povezanost u kojoj se nalazim proširuje do beskrajnog prostora u kome se svetovi nastavljaju svetovima i sistemi sistemima, a povrh toga još do bezgraničnih vremena njihovog periodičnog kretanja, njihovog početka i trajanja. Druga stvar započinje od mog nevidljivog sopstva, moje ličnosti, i prikazuje me u svetu koji ima istinsku beskonačnost, ali primetnom samo za razum, te saznajem da se s njim (a time istovremeno i sa svim onim vidljivim svetovima) nalazim, ne kao u prvoj stvari u slučajnoj, nego u opštoj i nužnoj povezanosti. Prvi pogled na bezbrojno mnoštvo svetova tako reći poništava moju važnost kao životinjskog stvorenja koje materiju od koje je postalo opet mora vratiti planeti (samo jednoj tački u vasioni), pošto je kratko vreme (ne zna se kako) bilo snabdeveno životnom snagom. Drugi pogled, naprotiv, beskrajno uzdiže moju vrednost kao inteligencije, pomoću moje ličnosti, u kojoj mi moralni zakon otkriva život nezavisan od životinjstva, i čak od celog čulnog sveta, bar koliko se može zaključiti iz svrhovitog određenja mog postojanja posredstvom tog zakona, određenja koje nije ograničeno na uslove i granice ovog života, već ide u beskonačnost.

Immanuel-Kant-Quotes-3

Međutim, divljenje i poštovanje mogu nas, doduše, podsticati na istraživanje, ali ne mogu zameniti nedostatak istraživanja. Sta treba učiniti da se to istraživanje uredi na koristan i uzvišenosti predmeta primeren način? Primeri pri tom mogu služiti za opomenu, ali i za podržavanje. Posmatranje sveta započelo je od najdivnijeg pogleda koji nam ljudska čula igda mogu pružiti i koji naš razum igda može obuhvatiti u širokom opsegu tog posmatranja, a završilo — zvezdočatanjem. Moral je započeo s najplemenitijim svojstvom u ljudskoj prirodi, čije razvijanje i kultura smeraju na beskrajnu korist, a završio — zanesenjaštvom ili praznoverjem. Tako se događa svim, još sirovim, pokušajima, u kojima najglavniji deo posla zavisi od upotrebe uma koja se ne pojavljuje sama od sebe posredstvom češćeg vršenja, kao upotreba nogu, pogotovo ne kad se tiče osobina koje se ne mogu tako neposredno prikazati u običnom iskustvu. Međutim, pošto je, mada kasno, uvedena u modu maksima da se najpre dobro razmisli o svim koracima koje um namerava da učini i da mu se dopusti da ide ne drukčije nego pravcem metoda o kome se pre toga dobro razmislilo, to je prosuđivanje svemira dobilo sasvim drugi pravac, a s njim u isto vreme i neuporedivo srećniji ishod. Padanje kamena, pokret praćke, rastavljeno na svoje elemente i snage koje se pri tom ispoljavaju, kao i matematički obrađeno, najzad je proizvelo onaj jasni i za svu budućnost nepromenljivi uvid u vasionu, koji se, uz neprekidno posmatranje, može nadati da će se uvek samo proširivati, a nikada se ne treba pribojavati da će morati da se vrati.

z

Da sad tim putem isto tako krenemo u obrađivanju moralnih obdarenosti naše prirode, za to nam onaj primer može biti uputan i može nam dati nadu za sličan dobar uspeh. Uza se imamo primere uma koji moralno sudi. Ovaj um raščlaniti na njegove elementarne pojmove, a u nedostatku matematičkog metoda u ponovljenim pokušajima nad običnim ljudskim razumom preduzeti herniji sličan postupak odvajanja onoga što je empirijsko od onoga što je racionalno, koji se u njemu nalaze, — to nam može i jedno i drugo, kao i oruo što svaki za sebe jedino može da uradi, čisto i sa izvesnošću da učini saznatljivim. Tako će se, delom, sprečiti zabluda još sirovog, neuvežbanog rasuđivanja, a delom (što je daleko potrebnije) nastranosti genijalnih, koje, bez ikakvog metodičkog istraživanja i poznavanja prirode, obećavaju imaginarna bogatstva, dok se istinska blaga traće. Jednom reci: nauka (na kritički način istražena i metodički uvedena) predstavlja uzana vrata koja vode do učenja o mudrosti, ako se pod njim ne podrazumeva samo ono što čovek treba da čini nego ono što učiteljima treba da služi kao putokaz da put ka mudrosti, kojim svako treba da ide, dobro i jasno prokrče i druge osiguraju od stranputica; to je nauka, čija čuvarka u svako doba mora ostati filozofija, u čijem suptilnom istraživanju publika ne učestvuje, ali začelo treba da uzme učešća u učenjima koja joj tek posle takve obrade svakako mogu biti jasna.

(Imanuel Kant: Kritika praktičnog uma)

Video

Ka Filozofiji

 

Branko Milić
Autor 21.12.2012. u 18:05

Tacno.net Aplikacija

Aplikacija